Беседа у Недељу седамнаесту по Духовима

      Речи које смо чули из прочитаног Јеванђеља говоре о једном догађају из Христовог живота и једној изузетној истрајности у вери једне жене која је била незнабожац. 

       Наиме, Господ са својим ученицима одлази из Јерусалима у градове Тир и Сидон, градове насељене махом незнабожачким становништвом (Хананејцима – народом који је био насељен у овим крајевима још пре доласка Јевреја и изабраног народа са Мојсијем) који нису били баш у добрим односима са Јудејима. Пре свега Христова намера доласка у ове крајеве није била да проповеда науку Божију већ  да се склони од народа израелског који га је пратио у стопу. Међутим, о Христу и о његовим излечењима и чудима која су се дешавала Његовом руком, су чули сви околни народи укључујући и народе различитих верских опредељења. Извесна жена Хананејка, чувши да је Христос дошао у њене крајеве, и мучена великом муком због своје болесне ђавоимане ћерке, обраћа се Христу на један веома чудан начин за незнабошце, изговарајући реч „помилуј“ и називајући Исуса Христа Господом и Сином Давидовим. Ове њене речи нам откривају да је она познавала старозаветну веру израелског народа. Тражећи притом да Христос помилује њу, а не њену кћер која је болесна. Христос не обраћа пажњу на њу али хананејка је била упорна у својој намери и клекнувши још усрдније завапила, кроз плач, за помоћ. Од толике њене упорности Апостоли нису могли да не реагују и обратили су се Христу рекавши му да је „отпусти“ тј. да јој испуни њену молбу. Господ Христос одговара на ово да је Он у ствари послат да избави народ изабрани, народ Израелски – Јевреје рекавши да није добро узимати хлеб од деце тј. Јевреја и давати га псима тј. незнабошцима. Господ је овим речима хтео да покаже и да искуша колика је вера једног незнабошца и говорио је ово језиком својих савременика Јудеја који су себе самтрали децом Божијом док су незнабошце звали псима. Да појасним, вера коју су незнабошци или боље речено многобожачки народи испољавали садржала је у себи ритуале налик клањању демонима  те су ова клањања идолима од стране Израелаца и Христових савременика називана служба демонима, а демоне називали псима горим од свих паса.  Наравно, већина људи би се на ове речи понижења наљутила, окренула и отишла што није био случај за жену хананејку. 

Она не бива обесхрабрена и понижена Христовим речима. Остала је и још више и упорније молила Спаситеља да јој помогне, а кроз њен изненађујући одговор пројавила је своје смирење, упорност, дуготрпљење, срчаност и истрајност у вери коју је имала рекавши: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Овим је хананејка оповргла све учене Јудеје те су тако они који су били деца Господња- Јевреји постали пси, а они који су сматрани псима – незнабошци, вратише се истинитоме Богу.  Кроз ове речи увиђамо и да је Господ раширио руке и свим осталим народима који су га тражили, док изабрани народ, Јевреји, га одбацују и на крају и разапињу на крст уз ругање и одбијањем Његове пружене руке спасења. После ових речи Христос даје исцељење њеној ћерки и, похваливши је, показује ученицима и окупљенима колику мудрост и велику веру је имала ова жена.

       Речи Спаситељеве, које су, наизглед веома грубо и дискриминишуће звучале, у ствари показују и представљају једну Божију педагогију и духовно руковођење и начин деловања помоћу којег ће се касније показати оно што се постепено откривало – велика вера, смирење, срчаност, истрајност и дуготрпељивост жене хананејке. Све ове врлине које је она исказала су стубови вере. 

        Поука овог Јеванђелског догађаја је да шта год чинили да чинимо то призивајући Христа јаком вером као и да истинска хришћанска вера подразумева потпуно поверење у Бога ма каква недаћа или зло нас задесило.  Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“. Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се али и сваки који тражи налази, и који куца отвориће му се. Амин.