БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПЕТНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

        Читајући зачало из Матејевог Јеванђеља увиђамо како Христос на један интересантан начин даје одговоре фарисејима који су у својој зависти и злоби на сваки начин покушавали да га ухвате у противречности и покажу да евентуално није доследан старозаветном Закону.

      Наиме, један од фарисеја му поставља питање: Која је заповест највећа у Закону – неби ли му тако нашли повода како исправља Закон. Међутим, Господ је разоткрио њихову злобу и даје одговор на питање кроз изговарање двеју највећих заповести у којима се изражава човеков однос према Богу и људима кроз љубав. Ово су две највеће заповести које заиста изражавају смисао старозаветног Закона. Открива им да је љубав према Богу и човеку већа од свих осталих заповести. Једноставно, љубав према Богу, изражена, исказана и пројављена у конкретној љубави према ближњем представља једну суштину како старозаветног тако и новозаветног Закона Божијег. Христос овде одговарајући фарисејима наглашава да се у овим двема заповестима испуњава сав Закон и пророци. У првој великој заповести која гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“ – Господ нам заповеда да љубимо у целости Бога, а то значи Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог. Господ управо љуби целокупног човека који је састављен од срца, душе и ума дакле човека као тројство. Стога не би било добро да половично исказијемо љубав некоме ко се за нас разапиње, ко нас спасава и уводи у вечни живот кроз дејство заједнице Оца, и Сина и Светога Духа. Друга заповест је: „Љуби ближњега свога као себе самога“ – подсетићу вас места из Јовановог Јеванђеља на коме Христос каже: „нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих“. Друга заповест је једнака првој јер кроз љубав Божију тј. уколико човек има љубави према Богу, он ће љубави имати и према ближњем свом. Са друге стране, Свети Владика Николај каже да је љубав према ближњем школа у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави – љубави према Богу. На овакав узајамни начин је функционисала и даље треба да функционише Црква Христова – а то је заједница љубави у Богу и једних према другима.

      У другом делу прочитаног јеванђелског текста Господ наш Исус Христос поставља питање фарисејима шта они мисле као познаваоци Светог Писма, чији је син Христос тј. Он. Будући да су фарисеји били убеђени да је Христос обичан човек одговорили су да је Христос син Давидов. И заиста, ово је и историјски и кроз Свете списе Старога Завета тачно. По пророчким казивањима и писањима Спаситељ света ће се родити као потомак великог цара и пророка Давида. Управо је Христос и називан у Светом Писму сином Давидовим преко кога ће Бог установити Царство Божије. Ово још и значи да је Христос један од нас тј. поседује у потпуности људску природу. Међутим, овде Господ наш Исус Христос фарисејима, а и нама,  открива велику Тајну постављајући им следеће питање: Зашто и како то да Давид свог потомка и у том смислу сина Христа, Спаситеља који ће доћи, сина по родбинској вези, назива Господом говорећи: „Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“. Ове су пророчке речи управо из псалма које је написао цар Давид, праотац и потомак Христов по земаљској линији. Не можемо а да не приметимо да је и сам цар знао, говорио, пророковао и на крају записао да ће се једнога дана из Давидовог племена родити Спаситељ света. Али не спаситељ који ће ујединити и ослободити јеврејски народ већ онај Цар славе који ће нам отворити Царство вечно и небеско. Фарисеји, на жалост о томе нису размишљали. Њима је у глави било једино и само једино царство земаљско и очекивали су цара који ће их сабрати на једном месту да их ослободи од јарма угњетавача. Јеврејским старешинама, фарисејима, садукејима и учењацима била су позната слова и речи Закона и Писма али смисао изреченог је био далеко од њих. Велика Тајна коју Христос открива пред фарисејима је да Он није само Давидов син и да није само човек већ је Спаситељ, Месија који ће доћи,  сам Бог, сам Господ; те да горе изречене речи: „Рече Господ Господу моме“ треба да разумемо као: Рече Бог Отац Богу Сину.

      Господ Христос је на овај начин показао да у себи садржи поред човечанске и божанску природу о којој ће касније, у доба развоја Цркве, Свети Оци да богословски разраде и кроз данашњи Символ вере нам дају да се утврђујемо и подсећамо да је Христос Син Божији, друго лице Свете Тројице, једна личност која има две природе, божанску и човечанску, помоћу којих и наш човечански род и наша човечанска природа бива обожена и приведена коначном спасењу о коме је цар и пророк Давид писао. Амин.