Беседа на Велику Суботу

Последњег дана Страсне седмице, дана уочи Васкрсења, Црква се сећа Христовог погребења и Његовог силаска у ад. Прошли смо са Христом, у ових задњих четрдесетак дана Великога поста, целокупно Христово земаљско житије где смо кроз Јеванђелске текстове чули о Његовим чудима, делима и оно најбитније Његовом коначном циљу због кога је Он уопште и дошао међу нас. 

Поред своје Божанске природе Христос, дошавши на земљу, узима и човечанску природу. Пред нама се јавља као истинити човек и истинити Бог. Самим тим и Његова смрт је била као и смрт сваког другог човека – у то смо се већ уверили слушајући Јеванђеља о његовом страдању на Крсту, а и Његовим мукама које, будимо искрени, нико од нас не би желео да искуси. Када дође тај тзв. зао час – час смрти, човек се растаје са самим собом. Душа и тело се растају.

 Тако се исто и Спаситељева смрт састојала од растављања душе од тела. Св. Василије Велики каже да, иако се Његова душа растала од тела, ни душа ни тело нису престали да имају Божанску природу. Циљ страдања Христовог и проласка кроз муке је оправдан силаском Христа тј. Његове душе у ад – у како то јевреји кажу на њиховом језику шеол – где нема слављења Бога. У молитвама на Св. Литургији се такође говори о Христовом силаску у ад: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, неограничени.“  Ад је стање одвојено од светла. Потпуни мрак и мржња према Богу које је проузрокована грехом. Тама најкрајња где су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до Христовог доласка у овај свет. Одавде Господ започиње план или домострој спасења рода људског – започевши на тај начин и борбу против ђавола који је у аду направио своје обитавалиште, држећи у царству смрти људске душе. Ап. Петар у својој посланици говори у једном делу управо о Христу који: „…једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници.“ Овим речима Апостол потврђује оно што се десило у суботу док је још Господ био у гробу, душом је сишао у ад да проповеда Јеванђеље спасења и вечнога живота. Оно што је овде још занимљивије је да се јеванђелска истина о животу после смрти управо показује Христовим силаском у ад и избављењем и оних који су тамо били пре Његовог доласка на земљу. Биће вам много јасније ако вам прочитам Христове речи из Марковог Јеванђеља: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет – опомиње нас Христос – а души својој науди“. Да појасним: Човекова душа је његова апсолутна вредност јер је саздана по обличију Божијем, а Господ, будући праведан и милостив и надасве човекољубац, не жели да његова својина, Његов делић труне у аду, у тами најкрајњој, јер сматра да јој није тамо место већ у вечној радости. Управо се на овоме заснива Православно учење о Васкрсењу мртвих и вечном животу. „Бог није Бог мртвих, него живих“ - каже у Матејевом Јеванђељу.  И управо је данашњи дан одређен, како то народ наш каже, за задушни дан. Не како то светкују људи на Западу па говоре да је то Дан мртвих. Субота и Задушнице су дан живих у Богу, дан када се Света Цркава сећа наших преминулих у молитвама. Бог је саздао човека по слици и прилици својој. Човек као такав тежи да се врати ономе од кога је и потекао. Зато живећи своје овоземаљске животе треба да водимо рачуна о ономе што је највредније у нама, а то је брига о души и њеном спасењу. Јер када спасимо душу, и тело иде са њом у том правцу. Дакле целокупан човек се васпоставља и узноси Творцу. Зато је Господ наш И.Х. прво сишао међу људе у ад. Да избави и ове душе које су чекале на Њега. Да избави наше прародитеље Адама и Еву којима је и обећано да их Бог неће оставити, као и остале Старозаветне оце који су пророковали о спаситељу који ће доћи и спасити свет од ђаволских стега. Господ је сишавши у ад проповедао Јеванђеље спасења и опроштај грехова и онима који су поверовали у Њега дао живот вечни. И у аду као на Земљи, Господ не тера никога силом да верује у спасење и живот вечни – ко хоће нека узме крст свој и иде замном – слобода у самоодлуци човека се показује и у аду. Сишавши у ад, Богочовек Христос није био савладан стегама демонским и подвргнут законима његовог постојања већ Његова Божанска природа руши царство ада, ломи његову силу и ослобађа заробљене. Како каже стихира на вечерњој Велике Суботе: „Данас ад стењући вапије: сруши се моја власт; примих мртваца као једнога од умрлих, али никако нисам у стању да га задржим, него губим са њим оне над којима сам царовао; ја имађах мртваце од памтивека, али их овај, ево, све васкрсе.“ 

Животодавче Христе, Боже наш, слава Tеби у све векове векова. Амин!

Четврта недеља поста - Јеванђеље о исцељењу месечара

 Данашње Јеванђелске поруке које чусмо нас полако припремају за највећи хришћански празник – Празник над празницима. Црква овим Јеванђелским текстовима скреће пажњу на моћ вере и да је све могуће ономе ко верује. А затим показује значај молитве и поста помоћу којих се род демонски изгони. Наиме, у првом прочитаном тексту из Јеванђеља по Марку, чули смо и сведоци смо, да тако кажемо, чуда које се догодило над немоћним младићем. Овај догађај су описала три Јеванђелиста и можемо га наћи у готово истом облику код Матеја, Марка и Луке.  Лично бих рекао да се овде није десило чудо, већ пример поред много таквих примера у Јеванђељу, како Господ показује моћ добра над злом и Његову бригу над творевином. 

Болесни дечак кога је отац довео пред Христа да га исцели, боловао је од месечарења(како су записали неки од Јеванђелиста). При чему је у већини случајева страдао бацавши се у огањ и воду, повређујући тело на разне начине, а да и сам није знао да то чини. Неки би рекли: Па шта, месечарење је нормална ствар! То се решава узимањем таблета за смирење или спавање и мирни смо као јагњад. Овако нешто би могли да кажу они који заиста немају познања у вери и у Богу. Но да ли би ми, верни Христу и Цркви тако нешто протумачили и занемарили, ослонивши се на медицинска средства која нам нуде у апотеци. Прво што ми пада на памет је назив месечар/месечарење. Отац овога младића, а верујем да би и ми, је окривио месец за проблем који има његов син. Дакле овде се показује, драга браћо и сестре, човечанска природа, слабост коју поседујемо – оптужили смо Божију творевину, Божију твар за проблем који постоји у нама. Самим тим оптужили смо Бога да је крив што је неко болестан на овај и овакав начин. Шта може месец да буде крив болести човековој? Ако месец узрокује овакву болест код једног човека, зашто то исто не узрокује код свих људи? Један од Св. Апостола и Јеванђелиста Марко помиње у овом тексту да је у дечаку био дух нем. Ово нам мало разјашњава проблематику болести коју зовемо месечарењем. А то је да није проблем у месецу већ у лукавом и злом духу који је овог несрећног младића узео под своје па му кроз обману и слање лажних порука приказује да је Божја творевина зла и да од природе долази човеку зло, а не од злог духа који је наравно нем и ћути сакривен у овом човеку. Ово је у науци познато као сублиминална перцепција или у преводу слање порука испод прага наше свести. У ствари целокупна творевина служи човеку на добро и све што је наш Творац нама дао не може да буде лоше већ на корист. Човек доводи свог сина пред Христа да га исцели рекавши да га је водио пред Његове ученике и Апостоле и они га нису могли исцелити због самог њиховог маловерја, како самих ученика Христових тако и овога човека. А да је била слаба вера то доказује у речима овога текста где каже: …него ако што можеш, помози нам. Ово је типично неверство и неповерење које је изразио овај човек, а још више му је то његово маловерје ослабило када Апостоли нису могли да му помогну. У неким од текстова у Јеванђељима имамо код одређених мученика и исцељених од Христа показатељ такве вере да је Господу само требало да им приђе и исцели их. Неки од примера рецимо из Матејевог Јеванђеља када презрени и исмејани болесник, губавац, долази пред Христа клањајући му се каже: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити. – овако говори јака вера из човека. Или рецимо Јаир кнез чија се ћерка упокојила, позивајући Христа каже: Дођи, метни на њу руку и оживеће.- такође изузетно јака вера. А капетан из Капернаума и не тражи да Христос интервенише из близе већ своју велику веру у Бога показује тако што каже: Само реци реч, и оздравиће слуга мој. Жена која је имала проблем са течењем крви је само дотакла скут хаљине Христове и била излечена. А ево овај човек колико год да је слушао и чуо за Христа, на жалост, није био у тој вери.

Наравно Господ Христос је укорио овога човека и ученике као и све који су били тога дана око Њега али не упирући прстом ни на једног од њих већ алудирајући на неверни род који је потчињен злу тј. ђаволу – који бежи од добра, од Бога, а даје се и потчињава злу. Христос који је Син Божји и који је дошао у свет да грешнике спасе, не може а да не погледа на овог мученог младића и његовог оца који је готово у очајању због мука које су га снашле, прилази младићу и заповеда нечистом и злом духу, који беше у њему, да напусти тело мученога. Уплашени ђаво са тешком муком оставља свог домаћина и бежи. Сила и слава Божја се још једном показује над ослабљенима, над нејакима али пре свега над онима који имају, како каже Господ наш и вере макар и као зрно горушичино. Отац мученог младића се, колико год да је био у неверици или у маловерју, покајао и заплакао пред Христом изговоривши покајне речи: Верујем Господе, помози моме неверју – показујући да човек не може да дође до вере без Божје помоћи. 

ГИХ нам у овом Јеванђељу каже да се овај род зли изгони молитвом и постом. Заиста, пост и молитва су два јака стуба вере који нам помажу да стишамо наше телесне и духовне страсти, зле намере; зла дела; освету, завист, мржњу, пакост, гордост, славољубље…- све што иде на потчињење злу. Такође нам најављује и предсказује на крају овог Јеванђелског текста да ће пострадати од људске руке, да ће га убити и да ће у трећи дан Васкрснути. Скренувши нам пажњу на то да после учињених добрих дела према људима не очекујемо награду од истих, већ да будемо спремни на крст, на понижења, најгоре ударе и од оних којима смо били на корист – сву славу светску и све похвале људске не треба рачунати ни у шта већ гледати у светлост Васкрсења ка коме идемо. 

Нека би дао Бог да се у овом Великом и часном Васкршњем посту покајемо за учињена недела, оснажимо вером и умијемо душу молитвом и да са радошћу и надом у живот вечни дочекамо Васкрсење Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Амин.

Беседа у недељу Крстопоклону

 У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре ево дођосмо до треће недеље овога часног, Великог и  Васкршњег поста. И не би он био ништа посебно, и био би као и ова три вишедневна поста која имамо у току годишњег периода да се Васкршњи пост не издваја посебним прослављањем, посебном врстом службе и богослужења у нашој Цркви. Свака недеља и дани овога поста су посвећени одређеним личностима и догађајима из Јеванђеља који су дали велики допринос данашњем богослужбеном и црквеном животу. Наиме, данашњи дан, трећа недеља поста посвећена је Часном и Животворном Крсту Господњем и зовемо је Крстопоклона недеља. Од данас па до Страсне седмице – седмице Христових мука и страдања сви текстови и служба откривају значај Христове жртве. Од данас се Крст износи на целивање на престолној икони и подсећа нас на страдање Христово и Његов циљ због кога је пострадао на Крсту. Такође нам даје подсећање на чудну и страшну људску мржњу према Ономе који је учио љубави и љубав показивао и који се у име те Љубави жртвовао на крсту за спасење целокупне творевине.

Крст представља вечно питање: Због чега добро изазива противљење и мржњу? Зашто је добро у овом свету увек разапињано? Смисао крста управо даје одговор на ова питања. Даје суд над злом и над лажним добром. Други смисао крста је да и ми, Христови пратиоци, православни хришћани морамо да носимо крст. И то не било који крст већ онај Христов. Стога је Велики пост и време када се ми сараспињемо са Христом и саосећамо са Његовим страдањима и мукама.

Данашње Јеванђеље које смо чули, управо је позивало на идење за Христом и узимање и ношење Крста зарад спасења личнога живота: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде. Заиста, браћо и сестре, озбиљна је ствар кад помислимо да треба да се одрекнемо нечега овоземаљског што нам причињава задовољство и ужитак. Храна, пиће, кафане, коцкарнице једном речју хедонизам који човека само тера на још и никад да стане. Али шта се дешава када тело човека почне да пропада и почне да се разбољева. Он онда сву своју снагу ставља на оздрављење тела купујући лекове и разне препарате. Владика Николај каже: Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. Када би овако људи били брижни и о души па где би нам крај био – наравно не би нам био крај већ би нам био живот вечни. Интересантна је ствар да када узимамо лек за оздрављење нашег тела он је горак али га ми ипак узимамо јер знамо да ћемо оздравити. А ево, када нам Христос нуди лек бесмртности, Свету Тајну спасења и вечнога живота кроз пост, исповест, молитвени живот, покајање и Причешће, то је горко и некако неподношљиво. Господ нам нуди крст и одрицање од овоземаљског уживања зарад спасења и вечнога живота, нуди нам лек, горки лек – јер је посут трновитим путем, путем који није асфалт, није раван, путем којим је и сам Христос ишао. Али је пут који води ка вратима светлости вечнога живота. Овим путем су многи свети Оци ишли. Сетимо се само Старозаветног Ноја и његов пристанак на вољу Божју да изгради лађу и послуша све наредбе Господње. Сетимо се Старог завета и књиге о Јову – човеку који је искушаван од Бога преживео свакојаке недаће и муке и на послетку га је Бог троструко наградио – он је свој крст носио кроз живот стрпљиво и са вером да га после свега чека нешто лепше и боље. И заиста се то и догодило. Имамо и новозаветних Отаца и светитеља. Апостоли који су се одрекли многих овоземаљских ствари и кренули за Христом су нам прави пример ношења Христовог и сопственог крста. А оваквих Отаца наша Света Православна Црква има пун календар.

Три седмице поста су прошле. Наше снаге су на измаку, а још толико нам треба до великог и светлог празника Васкрса. Црква нам прискаче у помоћ утехом и охрабрењем  кроз примере подвижништва, трпљења, самоодрицања, изношењем крста и тако нам додаје освежење и подстицај духовној снази да стигнемо до нашег циља. Слично доласку цара, пред којим се прво појаве заставе, симболи и победнички трофеји па се тек цар појављује уз звуке труба које оглашавају победу. Тако и ми, идући кроз овај пост, дочекујемо недељу за недељом кроз заставе самоодрицања и трпљења, кроз подвижнички живот и одрицање од себе самих, симболом крста као охрабрења и надом будућег живота као трофејем дочекујемо Цара са радошћу победе над смрћу. Амин.

Лоша сећања

Као сељак који своју њиву мукотрпно у зноју обрађује и напослетку се наслађује њеним родом тако и ја узимам своје духовне мотике и ударам по увреженом корову моје душе не би ли како очистио огреховљена места у своме срцу зарад вечности. Желим да се наслађујем плодовима Живота. Вапи ми срце за њима.
Излаз се назире, светлост велика и крст. Доле пак, тама, очај, мртвило, одсутност и демонски лик. На пола сам пута, чини ми се. Између, управо на ивици саме провалије. Чини ми се да се никако не мрдам одавде већ дуже време. Ходам напред, а враћам се уназад. Као секундара која нема снаге да окрене круг због ослабелих батерија - цакћем у месту. Као сан који обично сањам: нешто ме велико јури, трчим свом снагом, а у ствари не мичем се, стојим у месту. Пребирем по пошлости мислима и вадим небитне информацие које ме плаше и не дају ми да склопим очи. Слушајући сат како откуцава и урезује ми бригу неспавања, колају ми по глави успомене. Духови прошлости ме прогањају. Нисам онај као некад. Не могу им лако одолети. Сећања ми навиру и остављају неред по души: У огледалу свог сна, видим себе како се дружим са њим, мојим тлачитељем - убицом душе. Рукама опипавам око себе и нема ништа осим празног простора, мене и њега.
Део моје свести моли се Свевишњем и тражи да ме избави из проклетих погубних сећања. Не требају ми баш сада када сам срећан и волим. Искрено волим.
А онда, у свој тој борби са сном на јави, неко ми каже: Бори се! Љубави имај!
...осећам лакоћу, мир и жртву због које почех да пратим Христа.
Лошим сећањима га призивам у помоћ да ме спаси од њих, од мојих сећања. Од прошлости које се одрекох зарад вечнога спасења.

Два живота

Дишем два живота. Одрастао али ипак незрео. Живим живот дечака и одраслог човека у исто време. Мисли су ми увек подељене и боре се за моје ја. Желим да угодим и једном и другом. Осећам да се једно љути док другом повлађујем и помажем. Моју похлепу за савршенством увек стављам у процеп таштине и коцкам се њоме док је не изгубим, а после вапим другом ја да ми помогне да је повратим. Исписујем животни епитаф у овом свету кроз мој рад у овом виртуелном простору. Ни сам не знам зашто по некад ово радим, чини ми се да нема сврху. Па ипак, пишем..., размишљам... Ограничени као створени, а ипак намењени савршенству, често прогањани самим собом, сопственом таштином. Еволуирали смо у оно што понајвише прижељкујемо - у хибридна чудовишта. Прождиремо једни друге осећањима мржње и искварене радости, накарадним задовољством и психопатијом за још. Сврху животног пута не препознајемо. Прекрили смо је мраком и не видимо је.... Или су нам једноставно израсле крљушти на очима попут каквих створења из дубоке мрачне пећине. Филмских измишљних прича никад доста.
У светлу сукоба стварности и фантазије, осећам тескобу животне љуштуре која се из дана у дан све више тањи. Осећам како се, комад по комад, одваја и распада. Духовна енергија ми је на измаку - тражим прикључак за Рај. Опустела душа, прашњава и сува, треба воде, треба духовног опита.

 Душо моја, душо моја устани што спаваш. Крај ти се приближава...

О Евхаристији

Велика тајна побожности, ваплоћење Сина Божијег, тајна, од века скривена и непозната чак и анђелима, у литургијском животу хришћана свакодневно се обнавља у евхаристијском свештенодејству. Евхаристија је била, јесте и биће средишњи нерв хришћанског живота. Све што се догађа у црквеном и храмовном животу хришћана, концентрише се око Литургије, повезује се с њом, укључује се у њен садржај. И заиста, још од времена древног хришћанства, крштавање катихумена вршило се у оквиру Литургије, у данима који су били посебно предодређени за то, а као што су Пасха, Божиоћ, Богојављење и неки други. О таквим Литургијама са крштењем говоре писци II и потоњих векова (Св. мученик Јустин Философ,Силвија Аквитанска и др.). Брак и Јелеосвећење такође су били укључени у састав Литургије. Венчања су вршена до Евхаристијског канона, вероватно у време Литургије оглашених, приближно у време читања Апостола и Јеванђеља, да би се после тога младенци причестили Светим Тајнама. Јелеосвећење, које је претрпело тако сложену еволуцију свога чина(поретка), такође је било постављено у оквиру Литургије. Освештавање јелеја вршено је у време проскомидије, а по,мазање - после заамвоне молитве.  Миро се и сада освештава у време Литургије, одмах после освештавања Дарова, на Велики четвртак. Рукоположење је нераздвојиво од Литургије. Осим тога, све оно што схоластичка наука из неких разлога не назива Тајном, али што је у свести Отаца и писаца било и јесте Тајна, као што је : освештавање храма, богојављенско освештавање воде, постриг у монашки чин, овако или онако прилагођава се времену Литургије, па је чак и укључено у њен садржај. Чак и опојавању покојника обично  претходи заупокојена Литургија. Тек је касније, под утицајем све већег секуларизовања живота и његовог одвајања од Цркве, прекинута ова органска веза, и у свести верујућег народа све Тајне претвориле су се у наручене обреде, неке од њих су се једноставно претвориле у обичаје, а сама Евхаристија престала је да буде духовни насушни хлеб.

Учење Светог Јована Кроштатског о божанској Литургији

Епископ Јован Хома

Осмомартовска чаролија

          Да се разумемо, немам ништа против 8. Марта као празника свих жена. Поштујем га и жао ми је ако током године само један дан посвећујемо бићима без којих мушкарци, реално, не могу ни да "прдну". Искрено, мојој жени нисам купио ништа, чак ни цвет. Зашто? Ееее, то је већ ствар финансијске природе.  У ствари, то је ствар ове наше државе. Човек кад хоће да се извади из сопствених проблема он осује по државним органима и лошој економској и финансијској политици. Притиснут дуговима које враћам, целу своју плату сам пребацио са једног рачуна на други. Новац нисам ни видео. Наравно, она ме је разумела, јер смо у свим овим дуговањима заједно. Ваљда томе служи брачна заједница, да до краја живота двоје буде једно тело..., и у банкарским дуговима и кредитима.
Елем, мени су овога дана за око запали ти први женски покрети који су почели речима suffragette - илити суфражеткиње, шта год та англосаксонска реч значила, код нас се преводи са четири речи - борац за женска права. Или можда да употребим новокомпоновани српски језик - боркиње за женска права. Те и такве исфеминизиране речи по мом мишљењу, уништише нам језик. Више није психолог за обоје него мора психолог и психолошкиња; социјолог и социјолошкиња; филозоф и филозофкиња ... Све само да се лепша половина не дискриминише. У реду, поштујем, и треба да се женски глас чује. Перетпостављам да су се ти први женски гласови из 19. века чули из кујне. Доста им је било да горе прсте и смрде на запршке кувајући за ситну чељад и мужеве коцкаре и алкосе, а да се притом не питају ни за шта у кући. Данас многи постављају питање: може ли једна жена да парира мушкарцу у пословима које он обавља? Доказано, итекако може. И не само да парира, већ и ради неке ствари боље од мушкарца - довољно је да кажем размишља боље(ово се не тиче аутомеханичарских радова). У сваком случају, жена је данас после толико векова патње по харемима, кухињи, порођајним мукама, издејствовала своје право гласа и изједначавање са мушкарцима. Данас жене иду у кафану са мушкарцима, пију као мушкарци, проституишу се као мушкарци; кухиња је како видим заједнички организована - мада, у оним популарним тв серијама  Џејмија Оливера  у публици видех све саме жене. Порођајне муке остадоше порођајне муке иако је срећни отац и муж поред своје жене и држи је за руку - шта она има од тога. Кад већ помињем порођај, тај чудесни догађај рађања новог члана породице, и он се ставља под знак питања - пита се жена. Пита се хоће ли да роди, хоће ли бити једно или двоје, нед`о Бог троје.  И дођосмо до следећег закључка: исто све. Ништа се више не поштује жена као пре; нити се мање мучи као раније.                
           Као православни хришћанин, знак узвика (!) бих ставио на брак и заједницу мужа и жене неголи на осмомартовске чаролије. Знамо и сами да је, како рече Владимир Димитријевић у свом тексту о 8. Марту, ово цркотина комунистичког тоталитаризма. И јесте у праву ако смо свесни тога да је празник настао почетком 20. века, у државама под тада комунистичком идеологијом. Једна Швајцарска, обећана земља за банке и велике компаније, је последња увела овај празник, дајући право гласа женама тек 1972. Оставићемо се 20. века и отићи на кратко у период Христовог живота и живота његових сународника. Наиме, не могу а да не поменем Св. Јована Крститеља. Човека, свеца, мученика, пострадалог од руке Иродијаде, жене Иродовог брата Филипа. Сметало јој је што светац приговара Ироду на инцестоидни однос са братовљевом женом тј. са њом. Ово је један пример из Новог Завета где је уз сва своја права, жена преузела контролу над нечијим животом.  Наравно, колико год да су уживали у чарима содомије њихов се живот неславно завршио; у прогонству, кажњани од римске власти и одбачени од свог народа.
Осим Иродијаде и њене ћерке Саломије(саучеснице у овом бруталном убиству човека) које су оличење блуда, мржње човека и живота уопште, жене Новога  Завета су показале жељу за променом у својим животима. Кроз нови живот у Христу, спасењем кроз Њега, покајањем и ревносним радом у јачању једне заједнице Христових будућих црквених општина, уградила је себе у камен који одбацише зидари. Пресвета Богомајка и мироносице су, у време распећа Христовог, једине остале са Св. Јованом Богословом под крстом. Па касније учешће жена у богослужбеном сабрању и њихова неизмерна помоћ болеснима и потребитима. И тада су жене биле удате, мајке, баке и носиле на леђима кујну, чељад, и мужеве. За мене, ово су прве суфражеткиње хришћанског света. 
Дакле гледано из православног угла боркиње за женска права из 19. века су само бледа копија жена првих хришћанских заједница.
Проблем каснијег, апостолског и проповедничког времена су биле тзв. еманципаторске тенденције. Тадашњи мужеви нису ни сањали да ће им жене кренути у револуционарно пробијање богослужбених форми и обичаја кроз скидање мараме и распуштање косе. Жељом за изједначавањем са мушкарцем одбациле су своју полност, скинуле су мараме са главе и развезале косу. Ваљда су се водили апостоловом речју:
 Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте;Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкпг ни женског, јер сте сви ви један(човјек) у Христу Исусу. (Гал. 3,27-28)
или 
Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде. (2Кор. 5, 17)

...и можда погрешно схватили конотацију проповеди да сви буду исти тј. једно.  Данас се због неразумевања ових речи отишло предалеко па се тако неке жене подвргавају пластичним операцијама како би промениле пол и биле што мужевније. Питам се, дал` би биле већи мушкарци од мушкараца и чему тај хир.