Два живота

Дишем два живота. Одрастао али ипак незрео. Живим живот дечака и одраслог човека у исто време. Мисли су ми увек подељене и боре се за моје ја. Желим да угодим и једном и другом. Осећам да се једно љути док другом повлађујем и помажем. Моју похлепу за савршенством увек стављам у процеп таштине и коцкам се њоме док је не изгубим, а после вапим другом ја да ми помогне да је повратим. Исписујем животни епитаф у овом свету кроз мој рад у овом виртуелном простору. Ни сам не знам зашто по некад ово радим, чини ми се да нема сврху. Па ипак, пишем..., размишљам... Ограничени као створени, а ипак намењени савршенству, често прогањани самим собом, сопственом таштином. Еволуирали смо у оно што понајвише прижељкујемо - у хибридна чудовишта. Прождиремо једни друге осећањима мржње и искварене радости, накарадним задовољством и психопатијом за још. Сврху животног пута не препознајемо. Прекрили смо је мраком и не видимо је.... Или су нам једноставно израсле крљушти на очима попут каквих створења из дубоке мрачне пећине. Филмских измишљних прича никад доста.
У светлу сукоба стварности и фантазије, осећам тескобу животне љуштуре која се из дана у дан све више тањи. Осећам како се, комад по комад, одваја и распада. Духовна енергија ми је на измаку - тражим прикључак за Рај. Опустела душа, прашњава и сува, треба воде, треба духовног опита.

 Душо моја, душо моја устани што спаваш. Крај ти се приближава...