У име Оца и Сина и Светога Духа,
Драга браћо и сестре ево дођосмо до треће недеље
овога часног, Великог и Васкршњег поста.
И не би он био ништа посебно, и био би као и ова три вишедневна поста која
имамо у току годишњег периода да се Васкршњи пост не издваја посебним
прослављањем, посебном врстом службе и богослужења у нашој Цркви. Свака недеља
и дани овога поста су посвећени одређеним личностима и догађајима из Јеванђеља
који су дали велики допринос данашњем богослужбеном и црквеном животу. Наиме,
данашњи дан, трећа недеља поста посвећена је Часном и Животворном Крсту
Господњем и зовемо је Крстопоклона недеља. Од данас па до Страсне седмице –
седмице Христових мука и страдања сви текстови и служба откривају значај
Христове жртве. Од данас се Крст износи на целивање на престолној икони и
подсећа нас на страдање Христово и Његов циљ због кога је пострадао на Крсту.
Такође нам даје подсећање на чудну и страшну људску мржњу према Ономе који је
учио љубави и љубав показивао и који се у име те Љубави жртвовао на крсту за
спасење целокупне творевине.
Крст представља вечно питање: Због чега добро
изазива противљење и мржњу? Зашто је добро у овом свету увек разапињано? Смисао
крста управо даје одговор на ова питања. Даје суд над злом и над лажним добром.
Други смисао крста је да и ми, Христови пратиоци, православни хришћани морамо
да носимо крст. И то не било који крст већ онај Христов. Стога је Велики пост и
време када се ми сараспињемо са Христом и саосећамо са Његовим страдањима и
мукама.
Данашње Јеванђеље које смо чули, управо је
позивало на идење за Христом и узимање и ношење Крста зарад спасења личнога
живота: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном
иде. Заиста, браћо и сестре, озбиљна је ствар кад помислимо да треба да се одрекнемо
нечега овоземаљског што нам причињава задовољство и ужитак. Храна, пиће, кафане,
коцкарнице једном речју хедонизам који човека само тера на још и никад да
стане. Али шта се дешава када тело човека почне да пропада и почне да се
разбољева. Он онда сву своју снагу ставља на оздрављење тела купујући лекове и
разне препарате. Владика Николај каже: Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те
кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да
поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека,
никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне.
Када би овако људи били брижни и о души па где би нам крај био – наравно не би
нам био крај већ би нам био живот вечни. Интересантна је ствар да када узимамо
лек за оздрављење нашег тела он је горак али га ми ипак узимамо јер знамо да
ћемо оздравити. А ево, када нам Христос нуди лек бесмртности, Свету Тајну
спасења и вечнога живота кроз пост, исповест, молитвени живот, покајање и
Причешће, то је горко и некако неподношљиво. Господ нам нуди крст и одрицање од
овоземаљског уживања зарад спасења и вечнога живота, нуди нам лек, горки лек –
јер је посут трновитим путем, путем који није асфалт, није раван, путем којим
је и сам Христос ишао. Али је пут који води ка вратима светлости вечнога
живота. Овим путем су многи свети Оци ишли. Сетимо се само Старозаветног Ноја и
његов пристанак на вољу Божју да изгради лађу и послуша све наредбе Господње.
Сетимо се Старог завета и књиге о Јову – човеку који је искушаван од Бога
преживео свакојаке недаће и муке и на послетку га је Бог троструко наградио –
он је свој крст носио кроз живот стрпљиво и са вером да га после свега чека
нешто лепше и боље. И заиста се то и догодило. Имамо и новозаветних Отаца и светитеља.
Апостоли који су се одрекли многих овоземаљских ствари и кренули за Христом су
нам прави пример ношења Христовог и сопственог крста. А оваквих Отаца наша
Света Православна Црква има пун календар.
Три седмице поста су прошле. Наше снаге су на измаку,
а још толико нам треба до великог и светлог празника Васкрса. Црква нам
прискаче у помоћ утехом и охрабрењем
кроз примере подвижништва, трпљења, самоодрицања, изношењем крста и тако
нам додаје освежење и подстицај духовној снази да стигнемо до нашег циља.
Слично доласку цара, пред којим се прво појаве заставе, симболи и победнички
трофеји па се тек цар појављује уз звуке труба које оглашавају победу. Тако и
ми, идући кроз овај пост, дочекујемо недељу за недељом кроз заставе
самоодрицања и трпљења, кроз подвижнички живот и одрицање од себе самих,
симболом крста као охрабрења и надом будућег живота као трофејем дочекујемо
Цара са радошћу победе над смрћу. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар