Као сељак који своју њиву мукотрпно у зноју обрађује и напослетку се наслађује њеним родом тако и ја узимам своје духовне мотике и ударам по увреженом корову моје душе не би ли како очистио огреховљена места у своме срцу зарад вечности. Желим да се наслађујем плодовима Живота. Вапи ми срце за њима.
Излаз се назире, светлост велика и крст. Доле пак, тама, очај, мртвило, одсутност и демонски лик. На пола сам пута, чини ми се. Између, управо на ивици саме провалије. Чини ми се да се никако не мрдам одавде већ дуже време. Ходам напред, а враћам се уназад. Као секундара која нема снаге да окрене круг због ослабелих батерија - цакћем у месту. Као сан који обично сањам: нешто ме велико јури, трчим свом снагом, а у ствари не мичем се, стојим у месту. Пребирем по пошлости мислима и вадим небитне информацие које ме плаше и не дају ми да склопим очи. Слушајући сат како откуцава и урезује ми бригу неспавања, колају ми по глави успомене. Духови прошлости ме прогањају. Нисам онај као некад. Не могу им лако одолети. Сећања ми навиру и остављају неред по души: У огледалу свог сна, видим себе како се дружим са њим, мојим тлачитељем - убицом душе. Рукама опипавам око себе и нема ништа осим празног простора, мене и њега.
Део моје свести моли се Свевишњем и тражи да ме избави из проклетих погубних сећања. Не требају ми баш сада када сам срећан и волим. Искрено волим.
А онда, у свој тој борби са сном на јави, неко ми каже: Бори се! Љубави имај!
...осећам лакоћу, мир и жртву због које почех да пратим Христа.
Лошим сећањима га призивам у помоћ да ме спаси од њих, од мојих сећања. Од прошлости које се одрекох зарад вечнога спасења.
Излаз се назире, светлост велика и крст. Доле пак, тама, очај, мртвило, одсутност и демонски лик. На пола сам пута, чини ми се. Између, управо на ивици саме провалије. Чини ми се да се никако не мрдам одавде већ дуже време. Ходам напред, а враћам се уназад. Као секундара која нема снаге да окрене круг због ослабелих батерија - цакћем у месту. Као сан који обично сањам: нешто ме велико јури, трчим свом снагом, а у ствари не мичем се, стојим у месту. Пребирем по пошлости мислима и вадим небитне информацие које ме плаше и не дају ми да склопим очи. Слушајући сат како откуцава и урезује ми бригу неспавања, колају ми по глави успомене. Духови прошлости ме прогањају. Нисам онај као некад. Не могу им лако одолети. Сећања ми навиру и остављају неред по души: У огледалу свог сна, видим себе како се дружим са њим, мојим тлачитељем - убицом душе. Рукама опипавам око себе и нема ништа осим празног простора, мене и њега.
Део моје свести моли се Свевишњем и тражи да ме избави из проклетих погубних сећања. Не требају ми баш сада када сам срећан и волим. Искрено волим.
А онда, у свој тој борби са сном на јави, неко ми каже: Бори се! Љубави имај!
...осећам лакоћу, мир и жртву због које почех да пратим Христа.
Лошим сећањима га призивам у помоћ да ме спаси од њих, од мојих сећања. Од прошлости које се одрекох зарад вечнога спасења.
Нема коментара:
Постави коментар