ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (први део)

Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија односно све алхемијске науке и псеудонауке агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.

Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.

Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе уствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти Ватиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.

Празноверје и безверје

Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.

Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене. Празноверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожнсти. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето писмо "Немој да будеш одвећ побожан". Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чинодејствима, а пре свега светим тјнама, пак и светом божанском причешћу даје магијско значење и магијска моћ, например, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или свете тајне, освештања или благословине другима, својој браћи приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да свето причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света , он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала свете тајне, управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала " Да ли му је боље?"Он је одговорио :"Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да би се спасао, а свето причешће ми је дато за вечно блаженство".

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му "препише" свете тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноверна употреба светих тајни. Оне су нам дате за оно главно - за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став "ја знам боље" је потпуно супротан духу православља, јер је православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.

Свеће за изношење

У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа. „Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати, ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници таке бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела, како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу...прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“., проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате, у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас? Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
„Слава Теби, Господе!“

Валериј Мељњиков
Православие.ру

Размишљања хришћанина

Много година већ живим у свету. Дан иде за даном, година за годином, а ја и не примећујем како време пролази. Чиме сам заокупљен, шта радим, како живим? 

По први пут себи постављам таква питања. Када дубље размислим о њима почињем да схватам како велики значај она имају за мене и моју душу. Спасавам се, ако живим онако како заповеда Господ наш Исус Христос. Гинем ако не следујем путевима Његовим.

А зашто се раније нисам питао - како ја живим? Зато што се сујета свакодневног живота увукла у мене. Живео сам сујетом, и до сада моје срце је били испуњено дневним бригама. Прогутан многобрижјем нисам ни примећивао како је време прошло и како време пролази. Време одмиче и свакога часа ја се приближавам смрти и смрт мени. Прође један час и она ми је ближа, прође други и смрт ми се још примакла. Ако не искористим свој час да учиним нешто, он бесповратно исчезава.

Борба светог Антонија са демонима (15. век).

Заиста смрт ми се приближава, ево видим је страшну, хладну, неумољиву; она ме посматра својим укоченим очима. Шта да чиним? како да се заштитим од ње? Размишљао бих о своме неизбежном уделу после смрти, али дневне бриге се увлаче у мене и скрећу мој поглед с вечности.

Ретко када мислим на смрт, но како могу да не размишљам о њој, како се могу скривати од ње ништавним и сујетним свакодневним бригама? О, како су оне безначајне и смешне у поређењу са оним што ме очекује. Како се могу поводити за саблазнима света, а не мислити о смртноме часу и не радити на спасење своје душе?

Од данас нећу више тако поступати. Увиђајући свој неправедни живот, престаћу да се бринем о многоме и само о оном једном што је потребно (Лк. 10, 41 - 42).

Бојим се смрти и дрхтим пред њом. Но, зашто ме она тако плаши? Зато што не живим по учењу Господа нашег Исуса Христа.

А како треба живети?

О свему сам размишљао; и о новцу, и о богатству, и о просјацима и царевима, и о вразима и непријатељима, али сам живео не размишљајући о смислу живота. Чинио сам оно што није на потребу; зло сматрао добрим, добро злом; таму светлом и светло тамом.

Тешко онима -  говори пророк Исаија - који зло називају добрим, таму сматрају светлом, а светлост тамом, горко сматрају слатким, и слатко - горким! Тешко онима који мисле за себе да су мудри и сами су себи разумни! Тешко онима који су храбри пити вина и јунаци су у мјешању силовита пића, који оправдавају кривога за поклон, а праведне лишавају праведнога. Зато као што огањ прождире сламу, и пламен сено, тако ће иструлити корен њихов и цвијет њихов разнијеће се као прах.

(Ис. 5, 20 - 24)

Гле ти се зовеш Јудејац - говори апостол Павле - и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом. И знаш вољу (Његову) и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; И сматраш да си вођ смијелима, свијетлост онима који су у мраку. Васпитач неразумнима, учитељ дјеци који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповедаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба , чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога? Јер се име Божије због вас хулимеђу незнабошцима, као што је записано.

(Рим. 2, 17 - 24)

Дубоко продиру у душу моју ове речи Св. Писма. Мене баш мене осуђују и поричу. Временом ћу схватити да нисам живео и не живим као православни хришћанин. И пустићу да та мисао увек стоји предамном. Она ће ми послужити на спасење. Амин. 

Десант на Хиландар

(О посети Слободана Милошевића манастиру Хиландар, 1991.год.)
Аутор: хиландарски монах

Откако је Немањићу Саво 

у Атонску Гору утекао 

а Немања оставио пријесто, 

Души својој да пронађе мјесто,

Откад свијет Хиландару краси,

И слава се његова разгласи,

Отка при стигоше монаси,

И откад се на Атонској Гори

Српски збори и Богу се моли,

Црњи абер долаио није

Но шо скоро дође из Србије,

Из столнога града Београда

Ђе фараон безожни завлада,

Ђе се коло безбожника вије

Да Србију у црно завије.

Црни абер из још црњег двора,

Од безбожног цара и злотора,

А из руку његовог жбира-

Вјерног слугу Драгојла везира.

Силом збори абер из Србије:

"Слушј добро игуман Пајсије:

Ми овамо у царевој влади,

Добро знамо шта се од вас ради

Јасно нам је шта се отуд ваља-

Настојите да вратите краља.

Шурујете с Љотићевом бандом,

С четницима и са Александром.

Доушници отуд наши кажу

Да у цркви спомињете Дражу,

Молите се за душу Недићу,

И за здравље Карађорђевићу.

Све радите како не би смјели,

И цара сте за срце ујели.

Али цар је срца милостива,

Све вам прашта и милост дарива,

И још жели да вас удостоји,

И почати гостовањем својим!"

Кад игуман абер протумачи,

Ведро му се лице наоблачи,

Па са куле Савине слијеће,

И окупи старачко вијеће.

Брзо су се искупили старци,

Као некад библијски мудраци.

Сиједијех брада до појаса,

На кољена подераних раса.

Све клечећи и Бога молећи;

Вијећаше старци Хиландарци,

Вијећаше, сложно одлучише

Да се царском везифу отпише:

"Вјерни слуго, невјернога цара

Откако је свтог Хиландара,

Ове цркве и ове братије,

С прага још нико оћеран није!

И прије су цаи долазили,

И свеињу ову полазили,

Да окају владарске гријехе,

Своме срцу пронађу утјехе.

Зато кажи своме господару:

Ако мисли поћи Хиландару

Ради славе, ради ћефа свога,

А не ради савјести и Бога,

Боље да и долазио није!

Пољубиће гвоздене капије."

Ал' невјерник зато и не хаје,

Купи слуге и своје аждаје,

У својему безбожничком пиру

Небом језди према Манастиру.

Под западним зидом Манастира,

Бијеше башта к'о усред Мисира.

Њој је равна само башта рајска

И прекрасна авлија Версајска.

Једног јутра, неђеља је била,

Над том баштом залупаше крила,

Као да је сабориште вила.

Ил' се с мора галебови дигли,

Ил' ждралови из Русије стигли?

Ал' на жалот то ни једно није.

Нит' су стили ждрали из Русије,

Нит' су крила галеба, ни вила,

Но с пера од хеликоптера.

Хеликоптер, чудо од технике,

Што преози спрему и војнике.

Њиме војска надгледа фронтове

И бијеле опсједа градове.

Али ево сада царско пира

И десанта светог Манастира,

Да се памти док је Хиландара

Гостовање безбожнога цара.

Вјерујте ми браћо моја мила

Та се поган није прекрстила,

Нит' светињи једој поклонила! 

Ту 'ђе би се султан прекрстио,

Римски папа вјеру промјенио-

Колика је Хиландар светиња! 

Али нешће ова аветиња.

Нит' се крсти, нити се причести,

Него као марва без свијести,

Без имало срама и образа,

"Здраво друже" , игуману каза!

Боже праштај, а ја кад бих смијео

Племе бих му цијело проклео.

Ал' не смијем, нек му Бог суди,

Срам га било од Бога и људи!

Довијек се од народа крио,

А од Бога душу не смирио,

Докле краља не буде дворио.

Опростите браћо моја мила,

Истина је, вјерујте ми, била.

Испевана ради Хиландара

А у здравље мојих господара- 

Александра Карађорђевића 

И младога Петра краљевића.

Ево свиће Бадњи дан

Бадњи дане, дивни дане,

'Оће л' скоро да се сване.

Ал' сикира стара, тупа

Сече бадњак, чујем лупа.

Ветар дува, а снег веје,

Стиже Божић, све се смеје.

Псалмо - певца глас се чује,

Превечноме довикује.

Пре данице Ти рођени,

Идеш к свима, дођи к мени.

Ноћ се спушта свуд' је тама,

Ти си самном ниси сама.

Нас четири у Манастиру,

У тишини и у миру.

И ако је пала тама,

Стиже бадњак, са њим слама.

Певале смо свете песме,

Као жубор воде с чесме.

И бадњак смо целивале,

Општу пошту Богу дале.

Помози Бог и Бадње вече,

Тихо Сестра Сестри рече.

Трпеза је, сто од сламе,

Ту је Христос - нисмо саме.

Игуманија Иларија -
Монашка порука
24. 12. 1983.г. у Манастиру Св. Тројице код Призрена

Амерички панк бубњар који је сачувао појање Сиријске Православне Цркве

Након открића није било апсолутно никаквих снимака једног од најстаријих стилова Хришћанског црквеног појања па је Амерички панк бубњар, Џејсон Хамачер, одлучио да уради нешто по том питању.
Можете послушати разговор у продукцији куће National Public Radio (линк доле). Поред ове велике приче, разговор обухвата и неколико прелепих снимака из посебне школе сиријског православног појања, практикованог у Катедралном храму Светог Ђорђа у Алепу (као и снимке са повицима Суфи певања). Интервју је веома дирљив, собзиром на смрт и разарања које је претрпео град Алепу када су и ови снимци направљени.

Ancient City Aleppo

Амерички музичар Џејсон Хамачер, са којим је направљен овај разговор, је у ствари био у блиској сарадњи са тадашњим Епископом града Алепа, Јоном Ибрахимом, који је киднапован од стране исламских терориста пре скоро две године, заједно са Патријархом антиохијским Јованом X. Хамачер дискутује о отмици и рату који прети да уништи и онако већ магловиту и мало познату музичку традицију Сирије.

Between 2006 and 2010, Jason Hamacher made many trips to Syria to photograph and record ancient chants

На крају разговора Хамачер каже:

Има око осам различитих врста традиционалног сириског појања, и многи од њих су документовани, осим овог. А то је зато што се ова традиција практикује само на једном месту у овој земљи, цркви Светог Ђорђа у Алепу. Унутар ове традиције постоје на стотине врста појања (900). Некада их је било на хиљаде. Кроз рат и све остало током миленијума добар део њих је изгубљен и заборављен. Желео сам да снимим појединце који знају све - не само делове, већ да снимим експерте који знају све од овог појања. И у време снимања било их је петорица. Сада их је три. Мислим да је ово нека врста метафоре за све што се дешавало у Сирији. Изгледа као да је толико богата историја и културне рликвије морала да буде уништена ратом, бомбама, смрћу. Али онда постоје сви ови невероватни поклици који остају живи.

http://www.npr.org/2014/08/07/338586411/before-war-a-punk-drummer-preserved-syrian-chants 

Ћорсокаци Атеизма Архимандрит Рафаил Карелин

Речи „вера“ и „исцељење“ на грчком језику имају један и исти корен. Веровати – значи наћи циљ и смисао живота, одредити своје место у свету, видети пут, који лежи иза земаљског постојања. Постоје два погледа на свет: један од њих сматра свет огромним бездушним механизмом, који је неко непознат пустио у рад.

На једној од мрља тог огромног конгломерата космичких тела, случајно је поникао феномен, назван живот. Комбинација атома и молекула, који су примили способност предаје свог структуралног плана другим системима, довели су нас до тог изненађења. Нема бесмртности.

Живот, сличан искри, која се угасила у мраку космичке ноћи, гаси се и ишчезава; човек се рађа, буквално за то, да би, сазнавши своју предодређеност, немоћ и бесмисао живота, ушао у земљу смрти, одакле нема повратка, где се свест и осећање заувек гасе у мраку гроба, у бездану небића.

Тај поглед на свет је дубоко песимистичан. Он не пружа никакве моралне идеје и вољне стимулансе, он само обећава човеку илузорну слободу тиме, што се дешава са његовим осећањем одговорности за проживени живот. Ако је живот случајан и бесмислен, онда пред ким и за шта одговарати човеку? Ако је сам човек пре свега, само структурна заједница атома и молекула, контролисаних од биолошких токова, онда кога волети? Биомашину? Пред ким носити моралну одговорност? Пред детерминисаним аутоматом, чија су дела условљена добијеним, и са његове стране обрађеним информацијама?

Ме не желимо да кажемо, да су сви атеисти неморални и непринципијални људи, али сматрамо, да сам атеизам нема односе са моралношћу. Ако је атеиста моралан, то је зато, што је у њему остало сећање на највише, вечном, урођеном закону праведности, који он одбацује својим разумом, али га срцем осећа као инстинкт живота. Следећи атеисти не постоје, атеистичка културта не постоји и не може је бити, као што не може бити ни културе "одрицања".

Култура- је сложена историјска синтеза. Зато се човек подиже на интелектуалном наслеђу многих култура и цивилизација и усваја, да тако кажемо, са млеом идеје и представе, које се корене у вери и у вечном животу и у Творца света. Савремени човек, по речима једног познатог лекара, налази се у стању "постојаног бацања између земље и неба" (Пирогов).

Атесита више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао осмрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.

Они, који одричу вечни живот, морају гледати на земаљски живот као на једину реалност и стварност, тада им садржај живота морају постати интелектуална или чулна наслађивања, који он пружа.

Али осећајна и интелектуална природа, се пре свега, ломе у противречностима, унутрашњим и спољашњим; они не могу у својим срцима прихватити живот као бесмисленост и апсурд, не могу схватити зло, које постоји у свету, помирити се са насиљем, и зато такве људе очекује трагичан удео.

Други виде смисао живота у чулним наслађивањима, о чему су говорили древним речима “In vino veritas“ (истина је у вину). Али чулно задовољство није стање, већ некаква нервна реакција, која бива замењена осећањем опустошења и незадовољства.

Према томе, чак и примитивни људи не могу, а да не осећају у дубини своје душе да је то сурогат и фалсификат среће. Неретко, разочарење, води људе у већу радикалну способност да искључе своју свест од обмана живота, од сврхе вечног разочарења, и тада иду у алкохол и наркотике.

Живот као удовољавање страстима не може дати радости, већ ствара комплекс и навику, као што онај који пије морску воду, само увећава своју жеђ. Затим наступа лом између свих увећаних и погоршаних страсти и могућности њиховог остварења, који ствара пакао у човековом животу.

Атеист не може наћи срећу и спокој духа у размишљању над животом. У том случају, мора да види себе осуђеног на вешање и већ рођеног са омчом на врату. Он не може наћи тачку ослонца у свом послу или стваралаштву, јер и стварање, одражавајући живот, појачава осећање трагичности безизлаза.

Не може се наћи срећан у сталном послу, слично неуморном мраву, јер пред њим стоји питање: у име чега и за кога, он дела све ово и има ли смисла претворити свој живот у постојани труд и напор воље, када све подлеже коначном уништењу?

Атеиста не може наћи среће и спокоја у чулним насладама, вину и наркотицима, иза којих следују духовни пад и меланхолија. Мора да престане да мисли, осећа и жели, да би се ослободио драматичности земног живота, то јест, мора умрети пре смрти.

Одсуство моралних оријентира и оријентира у погледима на свет, жеђ за чулним задовољствима и безвољност воде човека у тешке нервне болести, депресије, хистерије, различите фобије и маније.

Егоизам и појачано осећање гордости стављају човека у сам чвор противречности, између њега и људи који га окружују. Таквом човеку се чини, да је цео свет неправедан са њим, и зато су егоисти и егоцентрици у психичком смислу најнестабилнији и најнесрећнији људи.

Незадовољавање жеља и страсти изазивају осећање гнева и мржње, који се прилепљују  психичким комплексима и зато психичке болести, пре свега, уништавају способност да се воли други. Човек се закључава у себе, у круг својих илузија, афекта и депресија.

Хришћанство учи о томе, да је највише пројављивање човекове личности, да се као признак његовог исцељења јавља љубав ка Богу и људима. Вера – то је исцељење.

Хришћанство не предлаже вештачке системе за лечење болести, као например, јога и други системи, који имају прагматички и утилитарни карактер. Хришћанство лечи саму душу човека, оно показује цео живот, који лежи иза предела земног постојања.

Његов циљ је – Апсолутни Дух, Божанска Личност, Извор љубави и сваког постојања. Хришћанство учи о високом човековом назначењу, о његовој бесмртности, о вечном животу као општењу са Богом и уподобљавању Њему. Хришћанство показује смисао и значење земног живота као поља, где се формира личност човека, као одскочна даска за вечност. У том животу, оно што нам се чини несрећом и страдањем, добија духовни смисао.

Хришћанство даје ту идеју, ради које је човек спреман да претрпи тешкоће и препреке, које му стоје на путу и силе за то. Вера чини више од самог исцељивања болести: она даје човеку могућност да буде срећан у самим страдањима и болестима.

И на крају, Хришћанство открива човеку као највишу вредност земног живота – осећање љубави према свима другима, независно од интелектуалних, националних, социјалних и других видова разлика.

Хришћанство – то је свеукупни систем човековог живота. Њега не треба разматрати аналитички, у њега се треба укључити, живети у Хришћанству и живети хришћанством, тамо је све узајамно, као у једном живом организму: и догмати, као истинити погледи на свет, храмовни обреди, као симболички језик Цркве, аскетика, мистика молитве, итд.

Хришћанство обнавља човека, делује из индивидуалне личности, помаже човека да нађе себе самога, јер је, по речима древних апологета, „душа по природи Хришћанка“.

Хришћанство има то, што не поседује ни један други религиозни систем – Исуса Христа – Бога и савршеног Човека, ту Савршену Личност, Која се јавља вечним примером и обрасцем за Хришћанина.

Извор: http://www.pravoslavni-odgovor.com/