Молитва светог Јефрема Сирина за време Великог поста

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – светом  Јефрему Сирину.

Преподобни Јефрем Сирин

Ево њеног текста:

+++Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.+++

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цела молитва се понавља са једном метанијом на крају.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, “подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу.

• Леност

Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

• Униније

Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

• Властољубље

Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ – апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.

• Празнословље

Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе “печат” слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, којих је такође четири.

• Чистота, целомудреност

Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског целомудрије требало би да буде “чистота умовања.” Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

• Смерност

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље (смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.

• Трпљење

Чистоту и смерност прати трпљење. “Природни” или пали човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Неосетљив према свакоме изузев себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи, и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је “благ“, већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју ми нисмо способни да видимо због своје заслепљености. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свима бићима, а то је већ Божанска особина.

• Љубав

Најзад, круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема делања. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо Бога да нам да да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата. Јер, крајња опасност која вреба је гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак, није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када уочимо своја прегрешења и престанемо да осуђујемо свога брата, када се, другим речима, чистота, смиреност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ – гордост.

Протојереј Александар Шмеман

За оне који избегавају да се причешћују да се не би заразили неком болешћу - Истинита Чињеница

Постоје хришћани који се плаше да приме Свето Причешће из разлога да се не би заразили неком болешћу или клицама од хришћана  који се причешћују.

Ка да би тако било, нико од свештенства не би био жив јер на крају Свете Литургије испију оно што остане у Светом Путиру, из кога се такође причешћује верни народ и многи од њих имају неку болест. Ипак ниједном свештенику се није десило ништа. Тело и Крв Господња су "огањ".
Једна од многих чињеница која доказује ову истину ван сумње је следећа:
Када је Митрополит Хиоса, Пантелејмон Фостинис (+ 1962), био проповедник Атика, једном је отишао да служи Литургију у болницу тј. место или карантин где се лече лепрозни(губави) болесници, које се звало "Спасење". Тамо су му медицинске сестре донеле велики тањир на коме је било пуно кашичица.

Зашто сте донели то - упитао их је.

Доктори су нам рекли да  причестите пацијенте са овим кашичицама, почев од најлакше болесних па све до оних тешких болесника - одговорише му медицинске сестре.

Не треба ми то - одговорио је свештеник у вери. Имам Свету Кашичицу. 

Наравно, на Светој Литургији је причестио све болеснике, а после пришао Часним Дверима да би испио Свето Причешће. Учинио је то да би га сви видели, и да лекари науче да је Свето Причешће ватра која сагорева све.

Извор: http://orthodoxianpress.com/

Временска машина

Сећам се, од своје ране младости размишљао сам о Богу и тражио га на сваком месту. Не, није то изгледало као пут једног боготражитеља већ она дечија игра коју сви волимо - скривалице.
Кад год сам љут, нервозан, уплашен, понижен, ја сам увек тражио Њега, где год се нашао. Када бих се сакрио од родитеља у мрачни део дворишта, покушавао сам да га дозовем и питам шта сада да радим. Понекад сам и разговарао са њим на начин веома чудан . Кроз полемику да ли је ово што сам урадио лоше и да ли ћу добити више или мање батина од родитеља зато што сам разбио комшијски прозор. Да, да... био сам..., да не претерам сад, несташан дечак...Али ставићемо то под године одрастања и дечачких играрија.

Данас као одрастао човек осећам потребу за тим дететом у себи. Нема га више, а нема ни оних разговора и интересантних полемисања са Богом. Размишљам често о томе колико је човеку потребно да се врати у неко своје "клиначко" време и тамо сретне на онај исти начин Бога, и разговара са Њим. Господ је рекао : 

Јеванђеље по Марку 10 гл. 13-16 стих

"И узевши једно дете постави га међу њих, загрли га и рече им: Ко прими једно такво дете у моје име, мене прима; а ко мене прима, не прима мене, него онога који ме је послао.

И доношаху му дечицу да их дотакне; али их ученици укорише.

А Исус видевши негодова и рече им: Пустите дечицу да долазе к мени, не браните им; јер таквима припада царство Божије.

Заиста, кажем вам: Ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега.

И загрливши их благослови их, стављајући руке на њих."

Пламен мале свеће

Пала је ноћ.

Човек узе малу свећу из кутије, запали је и поче се с њом пењати дугим спиралним степеништем.

- Куда идемо? – упита свећа.

- Пењемо се на кулу, да осветлимо пут бродовима до луке – прошапута човек.

- Али ниједан брод не може да види моју светлост! – узврати мала свећа.

- Иако твој пламен и није тако велики – рече човек – ти свеједно настави да гориш… што јаче можеш. А остало препусти мени.

И тако, причајући, њих двоје стигоше до врха степеница, а потом и до огромног фењера на врху куле. Човек приближи свећу и с пламеном њеним упали фењер. И ускоро велика полирана огледала иза фењера, рефлектујући светлост мале свеће, раширише светлост по мору миљама далеко, осветљујући пут бродовима и путницима.

Значај воде мистично тумачење

Теолошка концепција Православне цркве, јесте основа овог кратког излагања о мистичном значењу воде. Оно је изражено у разним литургичким текстовима, молитвама, химнама и светим обредима где је води дато истакнуто место, када се она тумачи као симбол или се представља као она која служи божанском делу спасења.
Посебно дивна поетска тумачења се налазе у хвалоспевима инспирисаним првим и шестим славопојем, по угледу на ирмос Канона. Први славопој јесте химна која следи чудесан прелазак јеврејског народа преко Црвеног мора приликом изласка из Египта (“Певаћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњаника врже у море…” 2 Мој 15, 1), а шести, говори о пророку Јони у стомаку кита (“Завапих у невољи својој ка Господу…” Јона 2, 1–10).
Педесетница или Духови један од празника литургијске године, има за своју тему Христова учења о “живој води” (Јн 5, 14–30) и долази између две Недеље у којима се химне и читања из Новог завета односе на догађаје који су повезани са водом, тј. исцељење непокретног у бањи Витезди (Јн 5, 1–15) и разговор Господа са женом Самарјанком поред Јаковљевог извора (Јн 4, 5–13).
Две службе укључују благослов вода: велики благослов Богојављења и такозвани “мањи благослов”. Врхунац црквеног богословља које се односи на воду, долази са празником Богојављења – приликом крштења Господњег – и током свете тајне крштења верујућих.
Значајно је то да величанствени опис Стварања у првом поглављу Постања јесте прво читање током вечерњих звона при три велика “космогонска” празника литургијске године, три велика дана крштења – Божић, Богојављење и Васкрс: Дух Божји “се дизаше над водом” и Реч Његова раздели воде које су биле “под небеским сводом” од вода што беху “изнад небеског свода”. Он је био тај који сакупи “воде под небом… заједно на једно место” – море и пустио да се “сува земља појави” (1 Мој 1, 1–10).
Продубљујући изучавање библијског упућивања на воду, може се приметити антитетичка јукстапозиција између два симбола: воде су подељене на “горке” то јест море и “слатке” а то су потоци и реке. Већ у Постању, налазимо ове антитезе индиректно предочене. По наредби Божјој, морске воде су се повукле “на једно место” да би начиниле простор за суву земљу, за траве и биљке да расту, за живе створове земље да преживе. Оне су остале на спољним границама света са извесном латен-тном тенденцијом да поврате своју иницијалну космичку доминацију. Моћ Божје речи их међутим држи у њиховом предетерминисаном простору, јер је Божјом вољом “претходно слободно текућа природа вода добила облик њених копнених дупликата… течна пророда вода је скупљањем, сабијена у саму себе” (ирмос, прва песма). У Псалмима (104,9) и Књизи о Јову (38, 8–11) стоји персонификација мора и драматичан опис Божанске стваралачке интервенције трећег дана Стварања. Псалам 107, даје заиста диван опис страха у оних који су ухваћени у олуји искушења своје вере и наде, иако је Бог стишао буру.
Ово су отприлике једини описи мора и његовог света. Морска лепота, његове дивне обале, његов еколошки значај, његова улога у олакшавању комуникације међу људима, све то бива одсутно. Управо ово јесте гледиште са ког народи из унутрашњости – древно племе Израиља – посматрају море и оно које утиче на њихову литургијску концепцију тог мора.
Наравно, море није сила која је опречна божанској, демонски елемент стран Богу; јер и оно је такође “веома добро” какве су и све остале ствари створене од Бога (1 Мој 1, 13). Међутим, углавном се симбол мора користити да изрази негативне конотације: имамо “сланоћу” секундарног неверовања, “најдубље поноре” греха и дрскости безбожника (“Бесни валови морски, који се пене својим срамотама…” Јуда 13).
Упућивања на море нађена у Књизи Откровења, изгледа да указују на то да су негативни елементи унеколико укроћени. Овде изгледа постоји упознавање са мистериозним светом мора, са пророком који стоји “над морским песком”, “на острву које се зове Патмос” (Отк 13–1; 1–9). Такође, постоји и слободан простор пред престолом Божијим, које је описано као “стаклено море као кристал” (Отк 4–6); а на небу као “стаклено море помешано с огњем” (Отк 15, 1–4).
Међутим, из мора се појавила седморога звер (Отк 13, 1) како је пророк Данило раније имао у виђењу (Дан 7), и на “многим водама” блудница “велики Вавилон” (Отк 16–19; 17–1; 18–1) седи, опет према пророчком прототипу из Старог завета. Због свега овог не чуди то што на новом небу и на новој земљи, море више неће постојати: “…и мора више нема… јер прво небо и прва земља прођоше” (Отк 21, 1–4). Поливалентни симбол мора у новом свету, у Царству Божјем више нема разлог постојања.
Супротно томе, у последњем виђењу Откровења, Јован види “чисту реку воде живота, бистру као кристал која излажаше од престола Божјег и Јагњетова. Насред улица његовијех и с обе стране реке, беше дрво живота” (Отк 21, 1–2). Ова слика јасно одговара оној која је у Рајском врту: “…вода тецијаше из Едема, натапајући врт, и оданде се дељаше у четири реке (Фисон, Геон, Тигар и Еуфрат)…” и беше “дрво живота усред врта…” (1 Мој 2, 8). И у виђењу пророка Језекиља о Божјем светилишту (поглавље 47), бујица вода се појављује из куће. Бујица потока и река ствара слику живота народа какав је Израиљ, у којој је успомена на њихов дуги боравак у “сувој и пустој земљи” (Пс 62, 2) остала жива. Симбол је лако одуховљен. Бог, снабдевач материјалном водом овог света се пореди са извором живота, живе воде где обе дају живот и спирају грехе човека. У овом последњем значењу, св. Јован Крститељ позива људе на “…крштење покајања за опроштај греха” (Мк 1, 4). Вода реке Јордана у којој је крштен Христос, преображава се у “лечилиште” људске природе кроз присуство Светог Духа у њој. Глас Оца, сведочећи Своје сродство са Христом Његовим Сином по природи, потврђује усвојење крштених по милости. Од тада, крштење у име Оца и Сина и Св. Духа није само “крштење покајања за опроштај греха ’већ’ спирање препорођењем и обновљењем Духа Светога” (Тит 3, 5), ново рођење у Богу. Призивањем страшног имена Божјег приликом избацивања воде из крстионице, зле силе се крију у овој води од када су човекове побуне уништене и како се крштена особа вратила свом оригиналу, природном стању чистоте по Божјој првобитној творачкој вољи.
Надоградњом путем призвања Св. Духа, у обреду који ми познајемо као хагиасмос, воде постају добављачи божанских милости, када се пију или прскају “за здравље тела и душе”; оне такође и чувају од злих сила и освећују све предмете у творевини.
У светим чиновима Цркве који укључују воду као и у богословским учењима која њих одражавају, дело Божјег стварања бива поновљено и продужено, “Дух Божји се још једном подиже над површином вода” (1 Мој 1, 2) и народ Божји ужива у чину есхатолошког обећања Божјег у Откровењу: “Ја ћу жедноме дати из извора воде живе забадава… и бићу му Бог, и он ће бити мој син” (Отк 21, 6–7).
А шта је са морем? Оно што званична црквена литургија није предвидела у сагласности са древном јеврејском традицијом која је била окружена копном, учинили су људи са острва и обала, кроз њихову познату оданост и побожност: они зарањају Крст Господњи у море на дан празника Светог Богојављења, дана “Светала”, као подражавање крштења Господњег, као благослов вода и мора.
Ово испуњава реч светог химнографа: “Данас је природа вода учињена светом” (химна на празник Богојављења) и благослов Богојављења се догађа:
Земља и небо учествују у радости света:
и свет бива испуњен милошћу.

 Јован М. Фундулис

Јелка или (не)јелка

Помаже Бог,

Сад сте ме подстакли да испричам еволуцију нашег односа према јелки и поклонима. (Пишем у првом лицу јер се скоро све промене дешавају у мојој глави. Моја жена је већином неми [најчешће - згранути] посматрач мојих „нових“ и „револуционарних“ идеја а као предана и верна супруга ретко се противи него само пусти да прође само од себе).

Прво сам ја мислио да је јелка леп обичај где се породица окупи, буде заједно,… Онда сам ја дошао на идеју да нема ту ништа та јелка и ти католички обичаји. Има да се „слави“ православно без јелке („зачудо“, то моје узрастање у православљу је прво одбацило јелку, поклоне, трошкове у парама,… а тек после дужег низа година и [моју омиљену] руску салату, бабине бечке шницле са кромпир пиреом 01. јануара за ручак,…).

Нисмо куповали јелку неколико година. ….. Онда смо се за нову 2000. нашли у „процепу“: васцели Израел у коме смо тада живели се поделио на оне који су „чекали нови миленијум“ и оне који нису чекали нови миленијум него им је то било средина [по сећању] 5786 године [религиозни] !

Они који су чекали нови миленијум су се поделили на оне који су чекали нови миленијум 31. децембра 1999. у поноћ и оне који су сматрали да горе поменути миленијум стиже 31. децембра 2000. у поноћ.

Додатне поделе у оквиру „чекача“ су биле на десетине врста хришћана, нови и стари календар, вековне обичаје разних народа,… Посебна [најважнија] пикантерија је била подела унутар самих Јевреја: велики део секуларних ["светских"] Јевреја који су у сталном сукобу са „религиозним“ су „чекали“ нову годину чисто да напакосте својим религиозним сународницима.

Чак је организовње прослава преузела партија [чини ми се да беше] „Схинуј“ којој је срж политичког програма борба против привилегија „религиозних“ и стварање „грађанског“ друштва. Тако да је у једном тренутку почела да се спомиње и „централна прослава са јелком“ као што је у другим „грађанским“ друштвима (то се ми тешимо да смо „хришћанска“ друштва). Једном речју: галаматијас у коме и Арапи [хришћани] и Руси и руски Јевреји и хомосексуалци и уметници и „космополите“ и „обичан човек који воли сваки празник мира и разумевања“, …. сви заједно свако из својих разлога славе под једном јелком или без ње.

Била је и подела на оне који су присталице правих [живих, посећених] јелки, пластичних, живих јелки са бушеном [еколога], …. ови последњи су се поџавељали преко новина где да се после саде те јелке и ко ће да их залива, у чију част се то онда сади, јавиле су се паралеле са „Јад Вашем“-ом,…..

Ту су се и мени „српском сељаку на пропутовању“ [Јованча Мицић] дефинитивно „отворили видици“

„Па та јелка је само у нашој [српској] култури једнозначан симбол!“ – дошао сам ја до „епохалног“ открића. Код нас постоји алтернатива: или јелка [латини] или „нејелка“[исток, Грци, православље].

А у суштини нпр. у Русији је јелка православни обичај. И „нејелка“ може да значи много шта. „Нејелка“ уопште не мора обавезно да значи „Бадњак“. Чак сам [неки] празник може да буде и „празник“ и „непразник“! Зависи како га доживиш и како и зашто га славиш. …

Елем, почели смо [у Србији] да купујемо јелку са бушеном [екологија,бре] јер Руси тако раде па није „неправославно“ а еколошки је. …. Онда се испоставило да те јелке немаш где да посадиш а ни чиме [треба одмах и ашов купити]. Једна јелка са припадајућим бушеном је избачена из куће [опалих иглица] тек пред Славу [Св.Георгије] јер никако да се нађе време и место где да се посади. Једну јелку сам решио да оставимо у вееееликој саксији за неколико година унапред,…. (у прво време је расла а онда мучила негде до септембра када је дефинитивно увела. Када се човек „прихвати“ екологије – треба да му падне на памет да мора градско дете понешто и да зна о дрвећу! Док је она венула јер је прерасла саксију – ја сам био убеђен да има мањак воде па сам је немилице заливао. Тако да се и давила а не само гушила. Срамота ме је да признам.)

На крају сам се мануо ћорава посла и купио [код Кинеза] пластичну јелку. Она целе године мирно стоји у супи, извадимо је кад треба, без сувишне помпе, стоји мирно у ћошку месец дана и онда је без помпе поново спакујемо. [Пре неколико година сам радио у фирми која је непосредно пред банкрот увезла неколико контејнера јефтиних [кинеских] украса за јелке. Тако да сам украса подоста добио при банкроту] ….

На моје велико изненађење деца потпуно схватају нијансе око свих празника. Чак ми се чини да моја жена и деца много боље, од мене, схватају целу ситуацију (син има 13 година и сад се већ дешава да он мени објашњава суштину. Пре неки дан сам му рекао да не волим да гледам филмове страве, хорор филмове јер после не могу да спавам и привиђају ми се свакојаке сподобе. А он ми је одговорио: „Свашта са тобом, па помолиш се и онда си заштићен.“) ….. Јер ја стално нешто „изводим крајње конклузије“, „консеквенце логичког следа“, „спроводим у живот теоријске поставке“,…. док они свему томе приступају чистог срца.

На неку фору они врло јасно и недвосмислено рашчлањују „празник“ од „шараде“ и од „обичаја“. Они су мени објаснили да јелка, поклони, нова година,… то је разлог да се играмо тога и тога; Обичај је да се ради то и то али то је само обичај; А главно је Христово рођење. Да будем искрен – кад су ми све то тако објаснили – ја сам ућутао.

Они много боље [и богословскије] од мене капирају да је суштина чак не ни у Бадњаку већ у Христовом Рођењу – Рождеству. (У крајњој линији и наш обичај Бадњака је само симбол за гранчице које су пастири донели у Вертеп. На Истоку нема Бадњака јер нема храста. Ово је децу све лепо научила њихова учитељица.)

Док сам ово писао пало ми је напамет да сам ја својим „богословским умовањем“ само правио збрку у породици све ове године. Можда да једноставно питамо децу шта нам је чинити.

 ***

А ево још једног доказа да није суштина у „дрвету“:

У  одељењу нашег сина (2. разред) учитељица је поделила разне одштампане цртеже за бојење (то су оне „colouring pages“ што се могу наћи на многим веб сајтовима за децу). Мотиви су у главном везани за предстојеће празнике, а БАШ наш син донесе кући цртеж на коме је окићена палма са све звездом на врху! А испод ње поклони!

Ја:„Сине, па како то да је та палма окићена, зар не треба да буде јелка?“

Он:„Мама, то је за оне људе који живе у топлим крајевима, на пример у Африци где нема ни јелки ни бадњака…и они славе Божић, само оките дрво које је код њих најлепше…“

Ето, питајте децу…

Извор: http://www.pravoslavniroditelj.org/jelka-ili-nejelka/

Црква - један Народ

Какво значење има у Хришћанству националност?

Христос је дошао да спаси човека – личност.

У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут пропасти.

Националност, култура, цивилизација – то су земне категорије, категорија вечности је – дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је – категорија душе, а не духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“ (Матеј 28:19).

Нација се не може одрећи од Бога –Бога се може одрећи личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи, који улазе у ту нацију. Када говоре „хришћанска држава“ то је само условно и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и држава и нација обједињују људе не по религиозном признаку. Нација – то је пре свега, културна уопштеност са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, то јест, свим оним, што припада земљи.

Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је – Божанство и Богоопштење, али при томе Хришћанство не уништава друге вредности, оно их одухотворава.

Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?

Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште сав земни живот – то је један миг ока, јавља се само као „утробни“ период, истинити живот је – вечни. Исто и дете, пре него се појави на свет, развија се у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земни живот подобије неког организма, у коме се формира људска личност.

Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо овде, на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава најглавније питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности. 

Црква није национална – Црква је наднационална.

                                            Црква – један народ – то су Хришћани!

У Цркви категоријазације одсуствује – у њој су људи обједињени Духом Светим. Само Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се односи ка тим реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо дужни да их одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место Божанства.

Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега стоји Бог, више свега стоје потребе људског духа.

                                                                                                                    Архимандрит Рафаил Карелин