Сећам се, од своје ране младости размишљао сам о Богу и тражио га на сваком месту. Не, није то изгледало као пут једног боготражитеља већ она дечија игра коју сви волимо - скривалице.Кад год сам љут, нервозан, уплашен, понижен, ја сам увек тражио Њега, где год се нашао. Када бих се сакрио од родитеља у мрачни део дворишта, покушавао сам да га дозовем и питам шта сада да радим. Понекад сам и разговарао са њим на начин веома чудан . Кроз полемику да ли је ово што сам урадио лоше и да ли ћу добити више или мање батина од родитеља зато што сам разбио комшијски прозор. Да, да... био сам..., да не претерам сад, несташан дечак...Али ставићемо то под године одрастања и дечачких играрија.
Данас као одрастао човек осећам потребу за тим дететом у себи. Нема га више, а нема ни оних разговора и интересантних полемисања са Богом. Размишљам често о томе колико је човеку потребно да се врати у неко своје "клиначко" време и тамо сретне на онај исти начин Бога, и разговара са Њим. Господ је рекао :
 |
| Јеванђеље по Марку 10 гл. 13-16 стих |
И доношаху му дечицу да их дотакне; али их ученици укорише.
А Исус видевши негодова и рече им: Пустите дечицу да долазе к мени, не браните им; јер таквима припада царство Божије.
Заиста, кажем вам: Ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега.
И загрливши их благослови их, стављајући руке на њих."
Нема коментара:
Постави коментар