Пала је ноћ.
Човек узе малу свећу из кутије, запали је и поче се с њом пењати дугим спиралним степеништем.
- Куда идемо? – упита свећа.
- Пењемо се на кулу, да осветлимо пут бродовима до луке – прошапута човек.
- Али ниједан брод не може да види моју светлост! – узврати мала свећа.
- Иако твој пламен и није тако велики – рече човек – ти свеједно настави да гориш… што јаче можеш. А остало препусти мени.
И тако, причајући, њих двоје стигоше до врха степеница, а потом и до огромног фењера на врху куле. Човек приближи свећу и с пламеном њеним упали фењер. И ускоро велика полирана огледала иза фењера, рефлектујући светлост мале свеће, раширише светлост по мору миљама далеко, осветљујући пут бродовима и путницима.
И као што пламен једне обичне мале свеће или чак кресе од шибице може да распали огромну ватру и да осветли пут стотинама људи, тако и искре твоје душевне топлине и пример твоје доброте, могу коренито да измене животе, погледе на свет и судбине људи око тебе, па чак и ако они то сами не разумеју у потпуности. И баш због тога, буди светлост за људе који те окружују, исто као и овај светионик који и у најтамнијим ноћима и у најстрашнијим бурама, наставља једнако да светли.
Нема коментара:
Постави коментар