Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може
да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља
духовног живота – светом Јефрему Сирину.
Ево њеног текста:
 |
| Преподобни Јефрем Сирин |
+++Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.+++
Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од
понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу
посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви
клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цела молитва се
понавља са једном метанијом на крају.
Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у
целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све
негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо,
“подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у
правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају
живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу.
- Леност
Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и
пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи
да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога
и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни
изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну
духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом
њеном корену.
- Униније
Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање
очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за
душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно.
То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер
је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава
живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он
је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.
- Властољубље
Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш
живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става
према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас
присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге
особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне
вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва
друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ
и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ – апсолутни центар
свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим
потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин
најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина
да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се
влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омаловажавању,
незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него
унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно
самоубиство допуњује духовним убиством.
- Празнословље
Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен
даром говора. Сви Оци виде у томе “печат” слике Божје у човеку, јер се сам Бог
открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа
опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења,
говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч
спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске
лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она
заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла
и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду,
очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које
треба савладати. Али, једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део
молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће
у правцу позитивних циљева покајања, којих је такође четири.
- Чистота, целомудреност
Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то
се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност
празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског
целомудрије требало би да буде “чистота умовања.” Лењост је, пре свега,
расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност
да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом
замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби
карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди –
отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у
нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
- Смерност
Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље
(смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама,
одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а
самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стога
је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.
- Трпљење
Чистоту и смерност прати трпљење. “Природни” или пали човек је
нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог.
Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери
према властитом укусу и идејама. Неосетљив према свакоме изузев себи, он жели
да му живот буде успешан, овде на земљи, и то одмах. А стрпљење је божанска
врлина. Бог је стрпљив не стога што је “благ“, већ зато што сагледава дубину
свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју ми
нисмо способни да видимо због своје заслепљености. Што ближе прилазимо Богу,
постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање
према свима бићима, а то је већ Божанска особина.
- Љубав
Најзад, круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте
љубав – она љубав коју може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха
свих духовних припрема делања. Све је сабрано и обухваћено завршним делом
молитве. Молимо Бога да нам да да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо
свога брата. Јер, крајња опасност која вреба је гордост. Гордост је извор зла,
а све зло је гордост. Па ипак, није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и
ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни
опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском
смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када уочимо
своја прегрешења и престанемо да осуђујемо свога брата, када се, другим речима,
чистота, смиреност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само
тада бива у нама уништен највећи непријатељ – гордост.
Протојереј Александар Шмеман
Нема коментара:
Постави коментар