О Души

 Од самих почетака потраге за истином, од древних религија америчких домородаца-Индијанаца па све до старогрчких философа, човек је веровао у бесмртност душе.

Сама унутарњост човековог бића открива постојање душе. Човек може осетити бесмртну природу душе на основу невидивих унутарњих атрибута свога бића.

Први је - савест, унутарњи глас којим се човек руководи у доношењу животних одлука.

Други је - ум, дар мишљења којим је човек обдарен.

Трећи је - срце, човекова способност за духовна осећања као што су вера, нада и љубав, која откривају човекову нематеријалну природу.

Четврти је - слободна воља. У дару слободне воље сједињени су сви невидиви арибути човекове бесмртне душе. Воља је деловање духа човечијег. Човек користи своју савест, свој ум и своје срце да да би доносио одлуке о томе шта ће чинити у животу.

Али, слободна воља јесте оно што човеку даје слободу: слободу да ствара или уништава, слободу да живи или да умре, слободу да воли или да мрзи.

Коначно, сваки човек је свестан свога постојања. Сваки човек је свестан своје егзистенције и своје слободне воље. Ако, пак, почне истински да трага за невидивим квалитетима унутар себе самога, он почиње да осећа и своју духовну и бесмртну природу - своју душу.

Код Лао Цеа и Сократа видимо људску душу која се извија ка познању вечне истине. У кинеском Таоу и старогрчком Логосу људска философија достиже свој врхунац, али ни на том врхунцу жеђ душе још увек ни издалека није утољена. У Таоу и Логосу људска философија долази до сазнања да створеним све-том управља невидива и вечна сила, која је савршена и изнад људскога разумевања. Та сила јесте Извор и Узрок живота.

Овде се већ ради о схватању Бога као Творца свих ствари видивих и невидивих.

  Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
О ДУШИ

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство. Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама[1]. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога[2]. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно[3].

Да ли је душа суштина?

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.
Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити "о души душе". Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.
И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу[4].
Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.
И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.
И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине[6] које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.
Затим, пошто наша чула сама по себи нису[7] довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, - да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? - чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу[8], постоји ум[9] који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.
Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна[10].

Шта је душа?

Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум (νους)?

Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).

Шта су размишљања (φρενες)?

То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова).

Шта је то начин (обичај) (τροπος)[11]?

То је оно стање душе, што је произашло из навике.

Шта је то осећање?

Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари.

Шта је то дух (πνευμα)[12]?

Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

 ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

Људска душа

"Постоји само један предмет који је изнад људске душе -
то је њен Створитељ"
(бл. Августин).

Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво свести и психичког живота.
Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима био-компјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед вештог дириговања и програмирања.
Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од нас). Оно само доприноси васпитању бездушног покОлења људи који не схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду очигледно лажним путем развоја.
Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на цео наш живот.
Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг телесних интересовања.
Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти прнроде, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример, слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе итд.
Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему што га окружује.
Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.
Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе. Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада постаје све приступачнија читаоцима.

У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:
1. Мисаони;
2. Вољни;
3. Осећања (срце).

Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)
У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају: уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље. У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу), потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава. Све то условљава вршење било којег посла.
Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље и савести).
Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност, ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће негативне појаве које се јављају у виду страсти.
Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив, повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање - животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто управљање помоћу узди.
Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а "психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска", с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје".
На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела - писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: "Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.
Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања".
Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи "Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише: "У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).



Морфологија људске душе (по св. Теофану Затворнику)

Три дела душе
Мисаони		Вољни		Осећања (срце)
Уобразиља, памћење, представе, разумност		Ревност, жудња за делом, потреба, жеља, избор средстава, одлука		Опажање стања душе и тела
Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање
знање, мишљење, претпоставка, наука	лутање, расејаност, празнословље, празноумље	навике, обичаји, правила живота, карактер, разборитост	непостојаност, немарност, самовоља, испољавања страсти	пријатна: радост, спокојство, задовољство, симпатија	непријатна: досада, туга, страх, антипатија
Три моћи душе
Ум		Осећања (срце)		Воља
Три дела човека
Тело		Душа		Дух

Мисли о души:

1. Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће, непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и неописиве лепоте... (св. Јован Златоуст)
2. Душа је природа створена, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, боголика, словесни образ свога Творца.(бл. Августин)
3. Цео свет је мањи од душе: свет пролази, а душа је непролазна и остаће непролазна (св. Јован Лествичник).
4. Сједињење душе с телом је велика тајна. (Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавријски)
5. У души постоје две стране и две свести: нижа, обична, логичка и виша, необична. (Из књиге "Душа људска", с. 36)
6. Човек мора имати душу као најсјајније огледало. Ако на огледалу има рђе, онда се у огледалу не може видети људско лице. (Из Богословља епископа Силвестра, дело "Оглед православног догматског богословља")
7. Што се тиче духа који се, на основу неких места Светог Писма сматра трећим саставним делом човека, по речима св, Јована Дамаскина он није нешто различито од душе и попут ње самостално, већ је највиша страна људске душе; оно што је око телу, то је ум души. (Догматско богословље православне Католичанске Источне Цркве, 120)
8. Током 19. века, а нарочито у његовој другој половини, владала је тзв. "емпиријска психологија" која је сама себе прогласила "психологијом без душе". "Душа" се сматрала метафизичким појмом, појмом не само сувишним, него и штетним за објективно сазнање душевног живота. Душевни живот се замишљао као неповезани скуп појединачних елемената ("представа", "осета", итд.). Ова атомистичка психологија, ова, по оштроумном Џемсовом запажању теорија "душевне прашине" данас је... одбачена и оповргнута. (Семјон Франк)
9. У животу дух и душа човекова спојени су у јединствену суштину која се може назвати просто душом. (архиепископ Лука Војно Јасењецки)
10. Дакле, душа се може схватати као укупност органских и чулних доживљаја, трагова успомена, мисли, осећања и вољних чинова... (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)

Ко сам ја? - Отац Андреј Филипс

Увод :   Наш Идентитет и тренутак Истине

„Спасавај себе и хиљаде ће се спасити око тебе“, говорио је Свети Серафим Саровски. Али како се ми можемо прво спасити, ако не знамо ко смо? Пре или касније, у неком тренутку наших живота, мислим да ћемо увек себи поставити то питање: „Ко сам ја?“. И отворено, ако још нисмо себи поставили то питање и нашли одговор на њега, онда још нисмо живели.

У одређеном трнутку мог живота, уставри, када сам имао шест година, први пут сам себи поставио то питање и био у стању да дам одговор. То је било у вези са посебним искуством. Али не желим да говорим о себи, већ о некоме, ко је себи поставио то питање.

Био је рођен у једном селу, на истоку Енглеске, где сам и ја био рођен. Био је рођен тамо 1919. године у сиромашној породици са осморо деце. Четворо деце је умрло пре него су напунили три године. У раним тридесетим, породица је живела месецима на хлебу и води, то је било једино што су могли себи да приуште, пошто је отац породице био веома болестан, након тровања гасом у Првом светском рату.

Није напустио исток Енглеске док није напунио 21. годину, када је био позван у британску армију током другог светског рата. Тада је он, који никада није био на више од тридесет миља удаљен од своје куће, почео да путује, на места о којима је само могао да сања. Отишао је у Јужну Африку, у Индију, водећи италијанске заробљенике у британске логоре који су се налазили тамо. И ишао је у Египат.

Скоро пре шездесет година, 1942. године у египатској пустиеи одвила се велика битка. На једној страни су били најбољи немачки војници, трупе из Африке. На другој страни су били Енглези, Шкоти, Аустралијанци и Грци. Били су потиснути од стране Немаца на место у Египту, које се зове Ел Аламејн, што је арапски назив за манастир Светог Мине. То је путињски Отац, који се слави у Православној Цркви 11. новембра.

Амбициозни план Немаца је био да се продре кроз савезничке линије, да се заузме Каиро и Суецки канал и убрза преко Блиског Истока до, нафтом богатог, Ирака. Тамо би се сусрели са немачким војницима, који су требали да се спусте кроз Русију и Кавказ; а у повратку би се сусрели са јапанским трупама, које би требале да прођу кроз Бурму и север Индије и Ирана и да се сретну у Вавилону. Састанак у Вавилону; то је био њихов план. Али човек предлаже, а Бог одлучује.

Једне мрачне ноћи, крајем октобра 1942. године, Савезничке Силе су покренуле напад на Немце, тешком артиљеријом. Трупе Шкота су напредовале у хладној пустињској ноћи, праћене звуком гајди. Аустралијанци су напредовали тенковима. Грци су напредовали под великом светлошћу са неба, за шта су говорили да их Свети Мина води у победу. Енглези су такође напредовали, међу њима и човек из мог села, о коме сам вам говорио. Док је напредовао са обе стране окружен најбољим пријатељима, Ирцем, који се звао Педи и Енглезом, званим Брајан, немачка граната је експлодирала.

Тела његових пријатеља су била разнесена у комаде; њихове остатке су касније нашли и закопали. Што се тиче човека у средини, он је чудом преживео. Повратио је свест након три дана у болници у Каиру, где је требао да проведе три месеца и да се у потпуности опорави. Током та три месеца, имао је времена да се запита и да нађе одговоре на мноштво питања, укључујући и питање, које сам поставио на почетку нашег разговора: „ко сам ја?“. Нашао је одговор на то питање.

То је веома добро за мене, јер да није преживео, ја не бих сада био овде, јер човек о коме сам вам говорио, јесте мој отац.

Могао бих вам испричати много прича о људима који су дошли до одговора и такође постављали то питање: „Ко сам ја?“ Али сада немамо времена, само желим да кажем да ћемо пре или касније, поставити себи то питање, у одређеном тренутку наших живота, у тренутку истине, када се стварност ломи кроз илузију, у којој проводимо највећи део времена.

То је тренутак када дух улази у наше умове и душе, када јутро улази у нашу унутрашњу таму светлошћу. Покушајмо и разумимо ово уз мало богословља.

 Наш богословски идентитет

а) Наше порекло

 

Да би разумели и одговорили на ово питање: „Ко сам ја?“ морамо да покушамо и одговоримо на друга два питања. Прво је:

„Одакле долазим?“

Што се тиче првог питања „Одакле долазим?“, о нашем пореклу, Свето Писмо нам говори да је наше порекло и амтеријално и духовно. Прва глава Књиге Постања нам говори да смо створени по образу и подобију Божијем. Иако нас је Бог створио из исте материје, хемијских елемената или материјалне природе, као и животиње, имамо истинкте и ум и осећања, слична њима, а постоји само једна кључна разлика између нас и њих. Бог је у нас удахнуо Свој дух – ми смо створени по Његовој слици и подобију. То је дух, који нас чини вечним и бесмртним; то је дух који нас чини племенитим. А друштво где нема духа и нема узгајања духовних ствари јесте неплеменито друштво.

Као што је један од највећих Отаца Цркве, Свети Василије Велики рекао у четвртом веку: „Људи су животиње, које су позване да буду богови.“ Ово објашњава зашто постоји толико много сличности између наших тела и тела животиња. Имаом четири екстремитета, главу, пет чула, два ока, два уха, два плућна крила, јетру, утробу, срце, способност да се множимо, инстинкте. Све то делимо са животињама: то је доказ, не неке чудне и превазиђене теорије Еволуције, већ доказ да имамо истог Творца, истог Ствараоца. Наше сличности су из исте Руке Творца, Руке истог Бога у Стварању.

Али као што сам рекао, постоји једна разлика између нас и животиња, симболисана нашом способношћу да говоримо интелигентно. Ми поседујемо дух и реч и мудрост Божију, која гори у нама; имамо огањ у нашим душама, у стању смо да обожавамо Бога, имамо религиозно и духовно осећање. Ово је место где много археолога греши. Они налазе кости неких примитивих врста човеколиких мајмуна у Француској и Кенији, и онда га називаку „Homo“ овако или онако. Али упркос сличности у костима, они нису људи, јер немају религиозмо осећање. Они су пре интелигентни мајмуни, који су сада изумрли.

Из тог разлога биолошко име за човека „Homo Sapiens“ значи „Мудар човек“, човек који је способан за мудрост и може да обожава Мудрост, то јест, Мудрост Божију, Вечну Реч Божију. У Мудрости, он је у стању да учествује и на неки начин рефлектује ту Божанску Мудрост. Из тог разлога је највећи храм Православног света у Новм Риму, Цариграду, био посвећен Божанској Мудрости – ономе што нас, физичке животиње, чини потенцијално божанским.

Ако не верујете да поседујемо вечни и бесмртни дух, дух Божји, онда наравно, можете да убијате нас, људска бића у кланицама, као што убијају животиње, као што су чинили и нацистички и совјетски безбожници у својим кланицама или концентрационим логорима.

Ако не верујете овоме, онда нас можете масакрирати као што безбожнички свет Запада масакрира своје бебе у милионима на клиникама за абортусе. Ако не верујете овоме, можете нас спаљивати у вашим крематоријумима, можете нас називати ходајућим лешевима, који су изгубили сву своју лепоту, можете рећи да смо само неплемените животиње и да је наш живот бесмислен и апсурдан.

Али, ако верујете да имамо дух Божији унутар нас, тада се све мења и почињете да постављате то питање: „Ко сам ја?“ И такође можете знати да ће овај свет наставити да постоји, док год буду постојали људи који се питају и дају одговоре на то питање, јер њихови животи имају смисла и сврху, па тако и свет има смисао и сврху.

Само онда када људи постану толико дегенерисани, као у време Потопа, и не буду више у стању да виде Бога, само онда када греше против себе несвесно, тада ће престати да постављају то питање и свет ће доћи до свог краја.

 

б) Наша судбина

 

Рекао сам да постоје два питања, која морамо поставити себи да би одговорили на оно питање ко смо ми. Друго питање је:

„Где ја идем?“

Што се тиче другог питања, које је о нашој судбини, већ нам је речено Светим Василијем Великим, да је наша судбина да будемо „призвани да будемо богови“. Другим речима, позвани смо да изађемо из сливника у коме се налазимо, да престанемо да будемо животиње, и да идемо за нечим вишим, нечим племенитијим.

Ово је застрашујућа одговорност, ако је узмете за озбиљно. Само помислите: ми руководимо својим животима: слобода је наша. Можемо је скроз упропастити или можемо постати Светитељи – постати богослични!

То је застрашујуће. Али одговор на ово питање је у нашим рукама.

Где идемо? Уствари, ја нећу покушавати да питам или одговорим на ово питање сада у овом разговору, јер верујем да ће то бити на вама, на крају ове конференције, да питате, па чак и покушате да одговорите. Али са друге стране, ако нисте бар себе запитали то питање до краја ове конференције, тада ћу бити веома разочаран. Јер су све моје провокације биле узалудне!

Коначно, само ви, ви лично, свако од вас појединачно, може да одговори где идете. Једина ствар коју могу рећи да вас убедим пре те затрашујуће одговорности је, да можете наћи помоћ и вођство на том путу. Тако да знате бар да нисте сами.

„Ко сам ја?“

Племенити Православни Хришћанин одговара на то питање овако: „Ја сам личност која живи у свету, који је створен од Бога, по Његовој слици и подобију, са божанским пореклом и такође, божанском судбином.“ 

 Наш идентитет у овом свету

 Али ове богословске чињенице не могу увек помоћи у нашем свакодневном животу. Можемо мислити о том питању: „Ко сам ја?“ на други начин, можемо мислити о нашем људском идентитету у овом свету, овде и сада. Зато ево и другог одговора на то питање.

Мислим да највећи део вас овде има аутралијске пасоше и да сте рођени овде. Другим речима, највећи део вас је ову земљу претворило у ваш стални дом. Али већи део вас, скоро највећи, иако не сви, Аустралијанци имате претке који су живели не тако давно у Европи или Азији.

Наравно, постојала је култура овде у Аустралији и пре него су стигли Азијати и Европљани. То је била култура, која је у својим митовима сачувала веома интересантну природну мудрост, и веома значајна расна сећања о свету пре пада, што Абориџини називају „Време сна“.

Али несумњиво, највећи део онога што се данас дешава у Аустралији је донешено из Европе у протеклим временима. То је оно што је начинило културу Аустралије у протеклих 200 година или слично. Савремена технологија, савремене куће, канцеларије, железнице, путеви, спортови, па и зечеви, овце и пиво – све је то дошло из Европе.

Али најкориснија и најдрагоценија ствар коју су Европљани донели овде јесте нешто, што су у Аустралији скоро сви заборавили: Христа. Да, Вера у Христа је дошла из Европе, заједно са 90% популације. А опет тужна је чињеница, да када би питали на хиљаде људи на улицама Сиднеја, шта је најважнија ствар која је дошла из Европе, нисам сигуран да ли би и један одговорио да је то Христос. А опет, то је на нациналној застави Аустралије.

У горњем левом углу постоје три крста: енглески крст Светог Ђорђа; шкотски крст Светог Андреја, ирски, Светог Патрика. Заједно они чине британску заставу. И то покрива те три земље из које више од 75% Аустралијанаца води своје порекло. Они показују хришћанско порекло тих земаља.

Данас, те земље су у највећем делу заборавиле своје порекло, заборавиле су Христа, јер су помешале сећање на Њега са свим врстама нечистих, нехришћанских ствари. Али постоји и неколико њих у тим земљама, који су видели крст на својим заставама и почели да се питају шта то значи.

Неки су чак ишли и хиљаду година уназад и нашли Христа у Православљу, не Христа савремене Европе, већ истинског Христа, Који је дошао из Јерусалима, Који је сјединио Азију и Европу у Вери Православној, како је симболички приказано двоглавим орлом који гледа на Исток и Запад.

У Аустралији, ви Православни, имате јединствену прилику да сведочите свим Аустралијанцима, којег год расног порекла, који су заборавили Христа. То је из разлога јер је Православље једина вера која није заборавила Христа, у Његовој целини и чистоти, целог Христа Европе и Азије. Али да би сведочили треба да знате ко сте ви и шта је ваша Вера. Из тог разлога морате чувати веру, коју су ваши очеви и дедови донели овде. Чувајте је нетакнутом. Чувајте веру.

Најдрагоценија и највреднија ствар коју је Европа донела у Аустралију је познање Православног Христа. 

 Закључак : Духовни значај и индентитет Аустралије

Па, ко сте ви дакле?

Ви сте Аустралијанци. Имате пасош у џепу који то говори. Али које год да је ваше порекло, који год језик да волите да говорите, имате и други пасош у џепу, дручачији. У њему су написане све ваше ознаке за разликовање, све вапше посебне појединости, све тежње ка злу или добру. То је ваш духовни пасош, и то је Православље.

Можете бити поносни, у добром смислу признања, што сте Аустралијанци, што живите у овој огромној и прелепој земљи коју је Бог дао свакоме од вас. Али такође будите и поносни, у добром смислу смирења, што сте Православни.

Бити Православан, значи бити овде и сада, али такође бити другачији, значи чувати свој идентитет, значи не пливати уз талас.

Аустралија је за неке само плажа, пиво, и лепотице: добро, покажите им да постоји другачија Аустралија. Будите другачији и своји: будите верни Православљу. Бог је Аустралијанцима дао прелепу земљу, препуну чудеса, али највећи број људи овде је заборавило, или никада није сазнало за Христа, тако да не знају како да захвале Богу за ову земљу.

Православни Христос наше Православне Цркве јесте једино што стоји између величине и ништавила, свега доброг и свега злог у животу Аустралије, између новог „Времена сна“ и старог кошмара. Ако желите да Аустралија и њен живот буду ништавило, тада слободно заборавите Христа. Ако желите да Аустралија буде велика земља, тада чувајте веру у Христа, и тада ћете исковати Православни идентитет и смисао за Аустралију.

Малопре сам вам говорио о крстовима на застави Аустралије. Они показују одакле је највећи број Аустралијанаца дошао.

Они представљају њихову прошлост. Али ви можете додати другачији крст на заставу Аустралије: Јужни крст, крст звезда. То је крст где ви можете као Православни ићи, ако тако изаберете, то је крст, за који сте предодређени, ако то желите. То је крст ваше будућности.

Пре стотину година један ирски писац је рекао: „Ми сви лежимо у рупи, али неки од нас гледају у звезде“.

Отац Андреј Филипс

Добро, чувајте Православну Веру и не само да ћете гледати у звезде, већ ћете бити и вођени од њих, слично Мудрацима који су следили Звезду и нашли Мудрост Божију.

Тада ћете бити истински „Homo Sapiens“, Мудри Људи. 

Предавање одржано на конференцији Руске православне омладине

близу Сиднеја, Аустралија, децембра 2003.

Преузето са   http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ko_sam_ja/ko_sam_ja.htm

Николај Афанасјев – Одломци

1. Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи “јести и пити” од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква.

2. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто је молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било је знак прибрајања одлученима. Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор је само извлачио природан закључак из поступања оних о којима је правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор је самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем.

3. Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој даној пуноти и свом њеном јединству, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. Одбацимо ли евхаристијско општење, шта остаје од живота у Цркви? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва “у Христу”, али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим.

4. Нема потребе да идеализујемо живот првих хришћана како бисмо себи дали основа за тврдњу да је читав њихов живот био непрестано припремање за удеоничење у евхаристијском сабрању. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које је сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у “Трпези Господњој”. Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране живот у Цркви, а с друге наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све  је слабија.

Протојереј Николај Афанасјев

5. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? O овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о “духовном причешћивању” не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито.

О малим стварима у животу

Многи људи сматрају да је веома тешко живјети у складу са вјером и испуњавати вољу Божију. У ствари – то је веома лако. Само треба обратити пажњу на детаље, ситнице, и покушати избјегавати зло у најмањим и свакидашњим стварима. Ово је најједноставнији и најсигурнији начин да се уђе у свијет духовног и да се приближи Богу. Човјек често мисли да Творац од њега захтијева чињење великих ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању властите личности као условима за вјеру. Човјек је често преплашен овим па почиње да се плаши упознавања са Богом, плаши се приближавања Богу и почиње се скривати од Бога не пожеливши чак ни да погледа у Ријеч Божију. “Ако не могу ништа важно учинити за Бога, онда је боље да се склоним од духовних ствари, престанем мислити о вјечности и живим ‘на нормалан начин’.”
Постоји начин уласка у духовно царство “чињењем великих дјела”: мора се или учинити нешто заиста велико или не учинити ништа. И тако људи ништа не чине за Бога нити за своје душе! То је веома чудно – што је човјек више посвећен малим стварима у животу, он мање жели бити искрен или чист или вјеран Богу у тим истим малим стварима. Чак штавише, свако мора усвојити исправан став према малим стварима уколико се жели приближити царству небеском.
“Жеља за приближавањем”… У овом су сажете све тешкоће вјерског живота. Често неко жели да уђе у царство небеско потпуно неочекивано, на неки чудесан и магичан начин, или, са правом – преко неког великог подвига. Међутим, нити један од ових начина није прави начин за проналажење вишег свијета. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин остајући незаинтересован у земљаском животу према потребама за царство Божије и за вјечност, нити ико може купити блага царства Божијег некаквим изузетним подвигом без обзира како он велик био. Па ипак, добра дјела, света дјела неопходна су за свакога који израста у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, срце које је и чисто и вјерно…
“…И ако неко напоји једног од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти“ (Мат. 10:42). У овим ријечима Господњим исказан је највећи израз уситњености добра. “Чаша воде” – ово заиста није много…
…У свакој комуникацији између људи неизоставно мора постојати добар дух. Тај дух је Христос, који се отворено огледа или скривено.
“У име ученичко” – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име самога Исуса Христа. Многи људи, још увијек не познајући Господа и чудесно заједништво у име Његово, и даље међу собом имају несебично, чисто и људско заједништво које их приближава Духу Христовом…
…Заправо, мање добро је потребније човјечанству него веће. Људи могу живјети своје животе без већег добра, али без мањег не би постојали. Човјечанство неће нестати од недостатка великог добра, већ од недостатка ових мањих добара. Велико добро није ништа друго но кров подигнут на циглама мањих добара.
Мање, лакше добро је остављено на земљи човјеку од самог Творца, који је преузео на себе сва већа добра. Свако онај ко чини мање, подједнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара Његово велико добро. Јер, као што је наш Господ Творац који је све створио из ничега, тако Он може да створи веће добро из мањег…
Кроз такво мање, лакше дјело, учињено на најједноставнији начин, човјек се навикава на добро и почиње му служити цијелим својим срцем, искрено, и на тај начин улази у дух добра, пуштајући коријене свог живота у нову земљу, земљу добра. Коријен људског живота брзо се привикава на ову добру земљу и ускоро без ње не може живјети… Такав човјек је спашен: од малог долази на велико. “Вјеран у малим стварима” преокреће се у “вјеран у великим стварима.”
Оставите по страни сва теоријска разматрања којим је забрањено убијати милионе жена, дјеце и стараца; будите задовољни испољавањем вашег моралног начела тако што нећете убијати људско достојанство вашег ближњег, нити ријечју, нити знаком, нити гестом.
Не гњевите се због ситница „на брата свога ни за што“ (Мат. 5:22) и у свакодневним контактима не говорите неистину својим ближњима. То су ситнице, мале промјене, без рачуна; али само покушајте то чинити и видјећете шта ће из тога произаћи.
Тешко је молити се ноћу. Али покушајте ујутру. Ако не можете да се молите кући онда бар покушајте, док се возите према свом послу, разбистрити мисли са „Оче наш“ и пустите ријечи ове кратке молитве да одјекну у вашем срцу. А ноћу се, потпуно искрено, препустите у руке Небеског Оца. Ово је заиста веома лако.
И дајте, дајте чашу воде свакоме коме је потребна. Дајте чашу напуњену до врха једноставним људским заједништвом свима којима недостаје, најједноставније дружење…
О чудесни путу малих ствари, химну ти пјевам! Предајте се, о људи, опасајте се чињењем малих добара – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осјећања која нас ништа не коштају, ланцем добрих мисли, ријечи и дјела. Напустимо велико и тешко. То је за оне који то воле, а не за нас који још увијек нисмо научили да волимо веће, и за које је Господ, својом неисказаном милошћу, свуда усуо љубав, бесплатну као ваздух и вода.

Св. Јован Шангајски

O лошим епископима

Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и иди у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.
Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.
Јер у очима лоших ја сам био терет, с обзиром да сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ,од срца‘ очишћујуће дарове, и осветити народ тајанским речима.
То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).
Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.
Теже нагоре, као балегари према небу, котурајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињући главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.
Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.
Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.
Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.
Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!
Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.
А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити онога кога не познаје? И док лоших кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих – па због чега онда ми старешине налазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку.
О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!
Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сад си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен само кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!
Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?
Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.
Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.
Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе које поштујем и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?
Како је све замршено!
На основу чега се наше учење нашко тако јефтино?
Ко је беседио или лечио болести пре него што је проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!
Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш ка власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?
Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.
Дакле, ви и даље држите у рукама престоле и власт, ако вам чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед.

Свети Григорије Богослов

О ОДЕЋИ И ОДЕЖДАМА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

Нема писмених извора, нити икона из најранијег доба хришћанства на којима бисмо могли видети како су апостоли и први хришћански свештенослужитељи били обучени када су вршили богослужења. 
Литургичари који су се бавили и баве темом одјејања свештенослужитеља, сматрају да се апостоли и њихови наследници нису у ван-богослужбеном времену разликовали по одећи од осталих људи свога времена и своје околине. И при богослужењима су били одевени у градјанска одела, само, да се тако изразимо, “празнична”. Тако, св. Јероним пише: “Божанска религија има једно одјејање у обављању свештенорадњи, друго у обичним односима и животу”.

Заступници нове праксе да се верници причешћују ¬ без припреме! ¬ на свакој литургији, -бране то аргументом да је тако било у почетку хришћанства. У свом чланку, “У праву су али ¬ греше,” објављеном на српском у књизи Дозивања,[1] а на енглеском Тхеy Аре Ригхт yет ¬ Тхеy Аре Wронг,” у књизи Wаке уп Цаллс[2], навео сам шта је све било или није било у почетку, а сада је црквена пракса. Није било велелепних храмова, литургије св. Јована Златоустог, Св. Васлија Великог, литургије Предјеосвећених Дарова, употреба Осмогласника, Триода, Пентикостара и много чега другог. Епископи су могли да се жене, а сада тога нема.

И проучавање историјата одјејања и титула свештенсослужитеља показује да богослужбене одежде сигурно нису остале исте од оснивања хришћанске Цркве па до данас. ЦРКВА није окамењена љуштура, већ живи организам. Због тога не може све бити онако како је било у почетку.
Само, право измена се не сме дати појединцима, чак и ако су епископи, а још мање ако су само свештеници, а најмање ако нису свештенослужитељи, него је то искључиво право ЦРКВЕ. Код Протестаната је то право дато свакоме. квалификованом и неквалификованом, па је резултат тога да код протестаната ЦРКВА заправо и не постоји, већ само неколико стотина секти.
Нема писмених извора, нити икона из најранијег доба хришћанства на којима бисмо могли видети како су апостоли и први хришћански свештенослужитељи били обучени када су вршили богослужења.
Литургичари који су се бавили и баве темом одјејања свештенослужитеља, сматрају да се апостоли и њихови наследници нису у ван-богослужбеном времену разликовали по одећи од осталих људи свога времена и своје околине. И при богослужењима су били одевени у градјанска одела, само, да се тако изразимо, “празнична”. Тако, св. Јероним пише: “Божанска религија има једно одјејање у обављању свештенорадњи, друго у обичним односима и животу”.
И пре ере Константина Великог, обраћала се пажња на одјејање свештенослужитеља, а још више у каснијим временима. Специјална одећа за свештенослужитеље када обављају богослужења није јединствена пракса. У Енглеској, судије када обављају званичну дужност, имају тоге и перике. Полицајци, ватрогасци, па и портири такодје су униформисани када су на дужности, али не и када нису.
Постоје неколико периода у развоју употребе и делова литургијских одежди. Немамо података о богослужбеним одеждама у најранијим годинама хришћанства. Сматра се да су свештенослужитељи служили у градјанским оделима. Уколико је и било делова богослужбеног одјејања, сигурно је да се у свакодневном животу хришћани нису одећом разликовали од својих суградјана. Треба имати на уму да је то било време гоњења хришћана, па није било целисходно и оделом се разликовати од нехришћана. Довољно је било то што су се хришћани од других разликовали својим следовањем Господу Исусу Христу, својим животом и својим врлинама.
Други период се протеже од четвртог до деветог века. То је изванредно важан период у историји хришћанске Цркве. Док је претходни период био доба гоњења и мучеништва хришћана, овај период је време развоја и богословља и богославља.
У овом периоду, у борби са јересима, на седам свехришћанских сабора, од 325 до 789 године формулисани су основни и непроменљиви догмати и донете најважније канонские одлуке. Остварена је и 11. марта 843 године прослављена победа над иконоборцима. Основано је монаштво и написана су многобројна и веома важна дела из светоотачке књижевности. Богослужбена химнографија је обогаћена богослужбеним химнама сачињеним од химнописаца овога периода и представља свеправославно наследје којим се до данас користе све православне цркве. Ово је време почетка градјења и скромних и велелепних цркава и манастира
На Истоку је у овом временском периоду постигнута богослужбена једноообразност, утврдјене су врсте, структуре и поредак богослужења. Када је Константин Велики дао хришћанима слободу исповедања, (318 А.Д), наступио је и развој богослужења и богослужбених одежди. Док је раније постојао велики број местних и областних литургија.[3] на Истоку је заведено да се литургија св. Јована Златоустог служи свакодневно, сем у десет прилика када се служи литургија св. Василија Великог, а Литургија предјеосведјених дарова да се служи средом и петком[4] у току ускршњег поста. Литургија св. Марка и литургија апостола Јакова се такодје могу служити, али нису у општој употреби.
Овај период је од посебног значаја за православне Словене. Све до деветог века, они нису имали писменост, бар у правом смислу те речи. Како је Црноризац Храбри, писац из 10. века забележио : прежде даже Словене не имаху писмене, чертами и резами гатаху /пре него што су Словени имали слова (азбуку, ММ) гатали су цртама и резама. Заслугом браће Кирила и Методија, који су изумели азбуку глагољицу, а њихови ученици ћирилицу, Словени су добили и писменост и богсослжбену књижевност и основе и услове за световну књижевност. Кирило и Методије, као и њихови ученици, превели су најпотреније богослужбене књиге са грчког на словенски језик и користили словенски језик као богослужбени.
Вредно је помена и то да се на Истоку такозвана тријезична јерес, то јест правило да се само јеврејски, латински и грчки могу употребљавати као богослужбени језици, није одржала тако дуго као на Западу. Ово је посведочено текстовима литургија које су се служиле на Истоку, а писане су на говорним језицима разних народа још пре деветог века. Када је папа Адриан ИИ (867-872) одобрио да се словенски језик користи као богослужбени језик на територијама Моравије и Паноније, које су биле под његовом јурисдикцијом, направљен је један важан преседан
У овом периоду је дефинитивно заведено обавезно облачење богослужбених одежди приликом вршења богослужења, а није се више дозвољавало служење у градјанском оделу. Тада је уведено и читање одредјених молитава приликом облачења сваког појединог дела богослужбених одежди.
Овај процес се није развијао подједнако и истовремено на Истоку и Западу. На Истоку је овај процес завршен пре него на Западу и Исток је био модел према коме се развој стандардизовања богослужбених одежди развио и на Западу.
Трећи период се протеже од деветог до тринаестог века, који је у погледу богослужбеног одјејања важнији на Западу него на Истоку. На Истоку се употпуњава архијерејска одежда. У то време су заведени сакос, наруквице и набедреник, овај последњи уколико није већ раније био у употреби.
Четврти период траје од трианаестог века до данас. Нема значајних промена у деловима одјејања. већ је одлика овог периода употреба скупоценијих материјала и више украса на одеждама.
Употреба бар неких делова богослужбених одежди има практичну примену, а сваки део посебно има и символично значење. Најпре су омофор и орар добили симовлично објашњење, а после тога и други делови богослужбеног одјејања. Символично објашњење омофора и орара је дао већ св. Исидор Пелусиотски (+ ц.440. А.Д.). Најраније тумачење символичног значења појединих предмета православног литургијског одјејања је из осмог века и сачувано је у делу Црквена историја из тога доба.
Постоје разна тумачења символизма појединих делова богослужбеног одјејања. По некима поједини делови одјејања символизују морлане квалитете свештенослужитеља. По другима, они символизују духовно наоружање свештенослужитеља у духовној борби. Према тумачењу које се развило у XИИ веку делови одејања символизују страдања Христа.
Молитве које се читају при облачењу сваког дела одејејања указују на њихово символично значење. Молитве које се сада читају показују да сваки део богослужбеног одјејања символизује специфичну благодат коју Бог даје свештенослужитељу.
Проучавањем рукописа великог броја Служебника на микрофилмовима, којих у Хиландарској научној библиотеци има у веома великом броју, у свима, сем у једном, те молитве су идентичне. У једном једином хиландарском рукопису из треће четврине петнајестог века (#323) молитва при облачењу епитрахиља је очевидно везана за символику страдања Христа, и припада молитвама приликом облачења које су биле у употреби у XИИИ веку. Она гласи: Јемше и(су)са и вјазавше предаша И понтијскому Пилату игемону (св. Матеј 27:2 )/ ухвативши и свезавши Исуса, предадоше га Понтију Пилату игемону./И ухвативши и везавши Исуса, предадоше Га Пилату Понтијском гувернеру/
Друго одступање је у молитви када се ставља десна наруквица. У овом Служебникиу текст је: десница г(оспод)ња взнесе мја /десница Господња ме уздигну /. Молитва приликом стављања десне наруквице која је у општој употреби у православним црквама у наше време је: /Десница Твоја, Господе, прослави се у снази, десна рука Твоја, Господе, порази непријатеље, и мноштвом славе Твоје растерао си противнике./ (Књига Изласка 15:6-7)
Када се ставља лева наруквица, изговара се следећа молитва: Руцје Твоје сотвориста мја и создаста мја, вразуми мја и научусја заповједем Твојим (Псалм 118:73/ Енглска Библија: 119:73) /Руке Твоје су ме створиле и саздале, уразуми ме научићу се Твојим зааповестима./
Пре навода молитава при облачењу које указују на символичко значење свакога дела, осврнућу се на одећу свештенслужитеља у свакодневном животу.
Мантија је, ако не од почетка хришћанства, оно већ вековима била одећа монаха (укључујући и искушенике) и свештених лица. Традиционална боја је била црна.
Не знам како је у православним земљама, и земљама у којима су се после Другог светског рата населили православни хришћани, али могу по овом питању да кажем како је у Америци.
Има свештених лица који су у мантији и у цркви и на улици. Али има велики број православних свештеника који су ван цркве обучени у градјанска одела. Скоро сви они као свештеничко обележје носе црне кошуље и беле тврде крагне, исто као и католички и протестански савештенослужитељи.
Осим црних мантија и црних кошуља, популарне су и мантије и кошуље других боја: сиве, плаве, жуте, црвенкасте и ко зна какве још. Уз то, нека свештена лица која играју голф, а надје се медју њима и понеки епископ, када играју голф обучени су као и остали играчи: кратке панталоне и кошуља.
Некада је мантија била одећа свештених лица и калудјера. Сада је у Америци носе и. богослови, и чтеци, и аколути. а понегде и црквењаци.

Да се вратимо на мање деликатну тему: богослужбене одежде и њихово символично значење. Сматрам да су поједине речи или фразе у молитвама приликом облачења богослужбеног одјејања кључ тумачења символизма. У примерима које наводим такве речи сам подвукао.
Осврнућу се на символизам само неких од делова одјејања и цитирати молитве које се изговарају када се ти делови облаче, показујући на тај начин оправданост тражења символичног значења делова богослужбеног одјејања у молитвама које се читају прилком облчења њима.
Одежда дјакона укључује стихар, орар и наруквице.
Делови свештеничких одежди су: стихар, епитрахиљ, појас, десна и лева наруквица и фелон. Уколико је свештенсо лице протојереј, он има и набедреник, а ако је протојереј-ставрофор има и напрсни крст,
Епископске одежде укључују: стихар, наруквице, појас, сакос, омофор, митру, напрсни крст и панагију.
Стихар носе преко мантије сва свештена лица без обзира на њихов чин. Он је, по традицији, од платна и беле је боје. Молитва која се изговара приликом облачења стихара је следећа: Зарадоваће се душа моја Господу, који ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као жениху метну ми венац, и као невесту уркаси ме красотом. На основу овога може се рећи да стихар символизује одећу спасења, коју када на себи има свештенослужитељ Господ га дарује радошћу и духовном лепотом. Бела боја стихара символизује моралну и духовну чистоту свештенослужитеља.
Епитрахиљ је заправо удвојени орар и носи се око врата. Символише јарам, у овом случају јарам Христов, који Господ Исус Христос тражи од својих следбеника да га носе: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу и наћићете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Св. Матеј 11:29-30)
При стављању епитрахиља око врата свештенослужитељ изговара ову молитву: Благословен је Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут хаљине његове (Псалм 132:2/ Енглеска библија 133:2/ Благодат коју Бог излива на свештенике своје даје им снаге да носе јарам свештенички који сам по себи није лак.
Молитве које се изговарају приликом облачења осталих делова одјејања такодје служе као кључ за разумеваље символичог значења тих делова.
Одежде свештенослужитеља и молитве које се изговарају приликом облачења су углавном истоветне у свим православним црквама. Изузетак чини Сиријска православна црква, где су неки делови одежде јединствени, а и молитве су друкчије.
Пре него што отпочне обављање проскомидије, сиријски свештеник скида свакодневну мантију и притом изговара молитву: Скини са мене, Господе, грешну одећу у коју ме је сотона обукао нечистоћом мојих злих дела, и обуци ме у изабрану одећу која је достојна за служење Твојој слави и за прослављање Твога светог имена, о Господе и Боже наш, заувек.
После тога свештенослужитељ ставља на главу специјалну капу пиро, што значи плод. Капа је од црног сукна и састављена је из седам делова, а донекле личи на јеврејску капу јамаху. Ако је свештенослужитељ јеромонах, он преко те капе ставља Ескимо, то јест капуљачу коју монаси носе на глави и када не богослуже.
Свештенослужитељима није дозвољено да служе у кожним ципелама у којима ходају изван олтара. Отуда они у олтару носе мсоне, папуче које нису од коже. Када стављају ногу у леву папучу, изговарају молитву: Нека моје ноге, Господе, буду потковане припремом јевандјелског мира, тако да могу наступати на змије и скорпије и на све силе непријатеља, заувек.
Када ступа ногом у десну папучу, изговара: Господе Боже, стави под моју ногу сваку лажну гордост која се размеће противно Твоме знању и даруј ми да Твојом помоћу будем у стању да покорим све телесне пожуде, заувек.
Онда свештенослужитељ облачи кутино, то јест стихар. Пошто стихар осени крсним знаком три пута, он изгоавара молитву: Обуци ме, Господе, у одећу нетрулежности помоћу Твеога Духа Светога, и учини ме достојним да сачувам праву веру и ходам стазама чистоће и праведности у све дане мога живота.
Затим свештенослужитељ ставља хамнико, епитрахиљ и при томе изговара мало измењене стихове Псалма 18:39-40: Опаши ме снагом за бој и покори под ноге моје оне који устају противу мене, покори моје непријатеље и ућуткај оне који ме мрзе.
После тога ставља зеноро, то јест појас. Пошто га осени крсним знаком једанпут, изговара молитву, мало измењене стих Псалма 45:3:: Припаши мач свој уз бедро своје , о Ти најмоћнији, сјај свој и славу своју. Твоја слава тријумфује.
Затим ставља наруквице. Најпре осени крсним знаком два пута леву наруквицу, и стављајући је изговара: Учи руке моје боју, и мишице моје чини да су лук од мједи (Псалм 18:34). При стављању десне наруквице, он говори: Десница Твоја ми помаже и нека ме Твоја љубазна дисциплина уздигне (измењен стих 35 18-ог Псалма).
Најзад свештеник облачи фајно, врста фелона, и балагосиљајући фајно изговара молитву : Свештеници Твоји нека се обуку у правду, и светитељи Твоји нека се радују.[5] Ради Давида слуге својега нећеш одвратити лица од помазаника својега (Псалм 132:9-10) Када га облачи он изговара: Одени свештенике своје спасењем а светитеље своје славом..
Да завршим овај осврт на богослужбене одежде свештенослужитењ једним закључком који обухвата више него само одежде. Света Православна Црква поучава, просвећује и надахњује своје вернике не само беседом коју изговара свештенослужитељ у току богослужења, већ је свако богослужење само по себи беседа. Проповедају Јевандјеље и Апостол који се читају, богослужбене песме које се певају, јектеније које се изговарају. А беседе су, ако се разумеју, и иконе, фреске, одежде, покрети свештеника, мали вход када свештеник износи јевандјеље, велики вход када износи дискос са још неосвећеним хлебом и путир са још неосвећеним вином, отварање и затварање царскиох двери, развлачење и навлачење завесе на царским дверима, упаљене свеће, полијелеји, кадионица и дим који се из ње уздиже. Све то заједно су делови једне дубоке, мистичне, просвећујуће и освећујуће проповеди. Само, потребно је помоћи верницима, па и иноверцима и неверницима, да знају и разумеју шта им сваки предмет, сваки покрет , свака реч, све што чују и виде за време богослужења проповеда.

др Матеја Матејић,протојереј-ставрофор
14. јануар 2005
Kолумбус, Охајо

Татјана Радић, социолог БЕЛИ ЧЕТВРТАК ИЛИ РЕЛИГИОЗНОСТ ПРАВОСЛАВНИХ У СРБИЈИ

- Аууу!, сутра не ваља да се ради, рече једна жена другој жени.

- А, јес', оно вала, не ваља. Умало да заборавим, ал' подсетише ме комшинице да је сутра бели четвртак, рече друга жена.

Ја ћутим и чекам разрешење ситуације. Стварно никад нисам чула за бели четвртак, а мислила сам да сам велики познавалац народних веровања и обичаја. Чекам ја тако, и чекам, правим се као да знам, а не знам.

Окреће се према мени та прва жена и каже ми: не ваља сутра да се ради, понајпре немој копати. Мислим се ја, добро јесам младица, очекује се од мене да радим, али нисам нешто мислила да копам. Заиста нисам. Скупим храброст и приупитам: шта је то бели четвртак, у мом крају никад нисам чула за то. - Ниси?!, повикаше у исти глас. Спустих главу, збуњена, и рекох: нисам. – Па то ти је одмах иза Тројица. Ааааа, па то ми реците, кажем им ја, правим се као да сам знала. Сутрадан сам схватила да одмах иза белог четвртка иде и бели петак. Не ваља радити на црвено слово. Ако је у питању Силазак Светог Духа на Апостоле онда је црвено слово три дана, одмах затим иде један дан да може да се ради, па имамо бели четвртак, па бели петак, а тада није добро радити.

И поставим себи питање: како је могуће да нам је лакше да се страшимо белим четвртком и белим петком, него да једноставно празнујемо празнике са радошћу?

Из малобројних социолошких истраживања на тему религиозности у Србији, у просеку се од 85-90% испитаника конфесионално одређује, односно припада некој вероисповести. У истраживачком пројекту „Млади и религија“, рађен у априлу и мају 2002. године, показало се да су 65% ученика средњих стручних школа религиозни, од којих је 37% уверених верника који прихватају све што њихова вера учи.

Међутим оно што је повод за овај текст лежи у чињеници да без обзира што се испитаници конфесионално одређују као православни, на пример, у скали религиозности[1] 60% испитаника себе види као религиозне, 21,3% су неопредељени и 19% су нерелигиозни. Шта нам ово даље говори? Односно, како можемо знати да је неко традиционални верник, а да је неко други, да тако кажемо, суштински верник? Многе стереотипије се везују за религијски живот на нашем простору. Међу њима су да је религиозност заступљенија у женској популацији него у мушкој, да су религиознији старији од млађих, да су религиознији они са вишим образовањем, да више верују они на селу од оних у граду итд. Показатељи традиционалне везаности за религију и цркву пратимо преко: конфесионалне и верске (само)идентификације, учествовања у обредима традиционалне природе, религијске атмосфере у породичном кругу преко слављења верских празника. Док актуелну везаност за религију и цркву пратимо преко религијског понашања као непосредне дужности верника, а то је посећивање Литургије и других богослужења, постојање и учесталости молитве Богу, упражњавања поста пред црквене празнике, читање верске штампе и литературе.[2]

Социологија крсну славу види као обред православног верника. А обред је формализован образац понашања који се састоји од низа активности које се редовно понављају јер имају симболичку вредност. Обреди су према Емилу Диркему, уз веровања, основни конститутивни елементи религије. За социолога који за себе каже да је оцрковљен посматрање празновања крсне славе може бити добар показатељ какав је верник који се налази пред истраживачевим очима. Свакако то је још један изазов..Кажу да наука и религија не иду под руку, али, можемо додати, да није живот верника схизофрена делатност, већ суживот у свему што га окружује и све чиме се бави. Још је добро и то да данашња интердисциплинарност научног деловања свакако оставља простора за претумбавање раније изнетих научних ставова.

У последњем истраживању, који се није, додуше, тицао само религије, али у чијем се упитнику нашло 10ак питања утврђено је да 84,9% верује у Бога, 68,% припада некој цркви или верској заједници, од тога 59,8% СПЦ. Једном недељно Цркву посећује 5,8% испитаника, али само 28,7% верује у живот после смрти. И да сада не бих оптерећивала вашу пажњу разним бројкама, треба констатовати да је живот једног верника, па још ако је православан, па још и иде у Цркву, ипак компликован и парадоксалан.

---

[1] Скала религиозности има понуђене одговоре: 1. уверени сам верник, и прихватам све што моја вера учи; 2. религиозан сам, али не прихватам све што моја вера учи; 3. размишљам о томе, али нисам начисто да ли верујем или не; 4. према религији сам равнодушан; 5. нисам религиозан, али немам ништа против религије; 6. нисам религиозан, и противник сам религије

[2] Више о овоме прочитати у књизи Религиозност и традиција Драгане Радисављевић-Ћипаризовић.

(Текст објављен у часопису ''Православни мисионар'', јул-август 2009.)

Преузето са сајта http://www.pravoslavniistocnik.net/