Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и иди у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.
Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.
Јер у очима лоших ја сам био терет, с обзиром да сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ,од срца‘ очишћујуће дарове, и осветити народ тајанским речима.
То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).
Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.
Теже нагоре, као балегари према небу, котурајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињући главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.
Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.
Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.
Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.
Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!
Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.
А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити онога кога не познаје? И док лоших кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих – па због чега онда ми старешине налазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку.
О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!
Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сад си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен само кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!
Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?
Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.
Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.
Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе које поштујем и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?
Како је све замршено!
На основу чега се наше учење нашко тако јефтино?
Ко је беседио или лечио болести пре него што је проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!
Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш ка власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?
Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.
Дакле, ви и даље држите у рукама престоле и власт, ако вам чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед.
Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.
Јер у очима лоших ја сам био терет, с обзиром да сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ,од срца‘ очишћујуће дарове, и осветити народ тајанским речима.
То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).
Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.
Теже нагоре, као балегари према небу, котурајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињући главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.
Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.
Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.
Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.
Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!
Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.
А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити онога кога не познаје? И док лоших кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих – па због чега онда ми старешине налазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку.
О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!
Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сад си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен само кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!
Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?
Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.
Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.
Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе које поштујем и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?
Како је све замршено!
На основу чега се наше учење нашко тако јефтино?
Ко је беседио или лечио болести пре него што је проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!
Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш ка власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?
Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.
Дакле, ви и даље држите у рукама престоле и власт, ако вам чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед.
Свети Григорије Богослов
Нема коментара:
Постави коментар