О Души

 Од самих почетака потраге за истином, од древних религија америчких домородаца-Индијанаца па све до старогрчких философа, човек је веровао у бесмртност душе.

Сама унутарњост човековог бића открива постојање душе. Човек може осетити бесмртну природу душе на основу невидивих унутарњих атрибута свога бића.

Први је - савест, унутарњи глас којим се човек руководи у доношењу животних одлука.

Други је - ум, дар мишљења којим је човек обдарен.

Трећи је - срце, човекова способност за духовна осећања као што су вера, нада и љубав, која откривају човекову нематеријалну природу.

Четврти је - слободна воља. У дару слободне воље сједињени су сви невидиви арибути човекове бесмртне душе. Воља је деловање духа човечијег. Човек користи своју савест, свој ум и своје срце да да би доносио одлуке о томе шта ће чинити у животу.

Али, слободна воља јесте оно што човеку даје слободу: слободу да ствара или уништава, слободу да живи или да умре, слободу да воли или да мрзи.

Коначно, сваки човек је свестан свога постојања. Сваки човек је свестан своје егзистенције и своје слободне воље. Ако, пак, почне истински да трага за невидивим квалитетима унутар себе самога, он почиње да осећа и своју духовну и бесмртну природу - своју душу.

Код Лао Цеа и Сократа видимо људску душу која се извија ка познању вечне истине. У кинеском Таоу и старогрчком Логосу људска философија достиже свој врхунац, али ни на том врхунцу жеђ душе још увек ни издалека није утољена. У Таоу и Логосу људска философија долази до сазнања да створеним све-том управља невидива и вечна сила, која је савршена и изнад људскога разумевања. Та сила јесте Извор и Узрок живота.

Овде се већ ради о схватању Бога као Творца свих ствари видивих и невидивих.

  Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
О ДУШИ

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство. Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама[1]. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога[2]. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно[3].

Да ли је душа суштина?

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.
Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити "о души душе". Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.
И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу[4].
Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.
И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.
И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине[6] које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.
Затим, пошто наша чула сама по себи нису[7] довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, - да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? - чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу[8], постоји ум[9] који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.
Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна[10].

Шта је душа?

Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум (νους)?

Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).

Шта су размишљања (φρενες)?

То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова).

Шта је то начин (обичај) (τροπος)[11]?

То је оно стање душе, што је произашло из навике.

Шта је то осећање?

Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари.

Шта је то дух (πνευμα)[12]?

Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

 ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

Људска душа

"Постоји само један предмет који је изнад људске душе -
то је њен Створитељ"
(бл. Августин).

Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво свести и психичког живота.
Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима био-компјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед вештог дириговања и програмирања.
Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од нас). Оно само доприноси васпитању бездушног покОлења људи који не схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду очигледно лажним путем развоја.
Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на цео наш живот.
Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг телесних интересовања.
Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти прнроде, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример, слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе итд.
Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему што га окружује.
Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.
Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе. Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада постаје све приступачнија читаоцима.

У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:
1. Мисаони;
2. Вољни;
3. Осећања (срце).

Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)
У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају: уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље. У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу), потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава. Све то условљава вршење било којег посла.
Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље и савести).
Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност, ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће негативне појаве које се јављају у виду страсти.
Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив, повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање - животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто управљање помоћу узди.
Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а "психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска", с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје".
На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела - писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: "Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.
Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања".
Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи "Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише: "У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).



Морфологија људске душе (по св. Теофану Затворнику)

Три дела душе
Мисаони		Вољни		Осећања (срце)
Уобразиља, памћење, представе, разумност		Ревност, жудња за делом, потреба, жеља, избор средстава, одлука		Опажање стања душе и тела
Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање
знање, мишљење, претпоставка, наука	лутање, расејаност, празнословље, празноумље	навике, обичаји, правила живота, карактер, разборитост	непостојаност, немарност, самовоља, испољавања страсти	пријатна: радост, спокојство, задовољство, симпатија	непријатна: досада, туга, страх, антипатија
Три моћи душе
Ум		Осећања (срце)		Воља
Три дела човека
Тело		Душа		Дух

Мисли о души:

1. Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће, непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и неописиве лепоте... (св. Јован Златоуст)
2. Душа је природа створена, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, боголика, словесни образ свога Творца.(бл. Августин)
3. Цео свет је мањи од душе: свет пролази, а душа је непролазна и остаће непролазна (св. Јован Лествичник).
4. Сједињење душе с телом је велика тајна. (Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавријски)
5. У души постоје две стране и две свести: нижа, обична, логичка и виша, необична. (Из књиге "Душа људска", с. 36)
6. Човек мора имати душу као најсјајније огледало. Ако на огледалу има рђе, онда се у огледалу не може видети људско лице. (Из Богословља епископа Силвестра, дело "Оглед православног догматског богословља")
7. Што се тиче духа који се, на основу неких места Светог Писма сматра трећим саставним делом човека, по речима св, Јована Дамаскина он није нешто различито од душе и попут ње самостално, већ је највиша страна људске душе; оно што је око телу, то је ум души. (Догматско богословље православне Католичанске Источне Цркве, 120)
8. Током 19. века, а нарочито у његовој другој половини, владала је тзв. "емпиријска психологија" која је сама себе прогласила "психологијом без душе". "Душа" се сматрала метафизичким појмом, појмом не само сувишним, него и штетним за објективно сазнање душевног живота. Душевни живот се замишљао као неповезани скуп појединачних елемената ("представа", "осета", итд.). Ова атомистичка психологија, ова, по оштроумном Џемсовом запажању теорија "душевне прашине" данас је... одбачена и оповргнута. (Семјон Франк)
9. У животу дух и душа човекова спојени су у јединствену суштину која се може назвати просто душом. (архиепископ Лука Војно Јасењецки)
10. Дакле, душа се може схватати као укупност органских и чулних доживљаја, трагова успомена, мисли, осећања и вољних чинова... (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)