- Аууу!, сутра не ваља да се ради, рече једна жена другој жени.
- А, јес', оно вала, не ваља. Умало да заборавим, ал' подсетише ме комшинице да је сутра бели четвртак, рече друга жена.
Ја ћутим и чекам разрешење ситуације. Стварно никад нисам чула за бели четвртак, а мислила сам да сам велики познавалац народних веровања и обичаја. Чекам ја тако, и чекам, правим се као да знам, а не знам.
Окреће се према мени та прва жена и каже ми: не ваља сутра да се ради, понајпре немој копати. Мислим се ја, добро јесам младица, очекује се од мене да радим, али нисам нешто мислила да копам. Заиста нисам. Скупим храброст и приупитам: шта је то бели четвртак, у мом крају никад нисам чула за то. - Ниси?!, повикаше у исти глас. Спустих главу, збуњена, и рекох: нисам. – Па то ти је одмах иза Тројица. Ааааа, па то ми реците, кажем им ја, правим се као да сам знала. Сутрадан сам схватила да одмах иза белог четвртка иде и бели петак. Не ваља радити на црвено слово. Ако је у питању Силазак Светог Духа на Апостоле онда је црвено слово три дана, одмах затим иде један дан да може да се ради, па имамо бели четвртак, па бели петак, а тада није добро радити.
И поставим себи питање: како је могуће да нам је лакше да се страшимо белим четвртком и белим петком, него да једноставно празнујемо празнике са радошћу?
Из малобројних социолошких истраживања на тему религиозности у Србији, у просеку се од 85-90% испитаника конфесионално одређује, односно припада некој вероисповести. У истраживачком пројекту „Млади и религија“, рађен у априлу и мају 2002. године, показало се да су 65% ученика средњих стручних школа религиозни, од којих је 37% уверених верника који прихватају све што њихова вера учи.
Међутим оно што је повод за овај текст лежи у чињеници да без обзира што се испитаници конфесионално одређују као православни, на пример, у скали религиозности[1] 60% испитаника себе види као религиозне, 21,3% су неопредељени и 19% су нерелигиозни. Шта нам ово даље говори? Односно, како можемо знати да је неко традиционални верник, а да је неко други, да тако кажемо, суштински верник? Многе стереотипије се везују за религијски живот на нашем простору. Међу њима су да је религиозност заступљенија у женској популацији него у мушкој, да су религиознији старији од млађих, да су религиознији они са вишим образовањем, да више верују они на селу од оних у граду итд. Показатељи традиционалне везаности за религију и цркву пратимо преко: конфесионалне и верске (само)идентификације, учествовања у обредима традиционалне природе, религијске атмосфере у породичном кругу преко слављења верских празника. Док актуелну везаност за религију и цркву пратимо преко религијског понашања као непосредне дужности верника, а то је посећивање Литургије и других богослужења, постојање и учесталости молитве Богу, упражњавања поста пред црквене празнике, читање верске штампе и литературе.[2]
Социологија крсну славу види као обред православног верника. А обред је формализован образац понашања који се састоји од низа активности које се редовно понављају јер имају симболичку вредност. Обреди су према Емилу Диркему, уз веровања, основни конститутивни елементи религије. За социолога који за себе каже да је оцрковљен посматрање празновања крсне славе може бити добар показатељ какав је верник који се налази пред истраживачевим очима. Свакако то је још један изазов..Кажу да наука и религија не иду под руку, али, можемо додати, да није живот верника схизофрена делатност, већ суживот у свему што га окружује и све чиме се бави. Још је добро и то да данашња интердисциплинарност научног деловања свакако оставља простора за претумбавање раније изнетих научних ставова.
У последњем истраживању, који се није, додуше, тицао само религије, али у чијем се упитнику нашло 10ак питања утврђено је да 84,9% верује у Бога, 68,% припада некој цркви или верској заједници, од тога 59,8% СПЦ. Једном недељно Цркву посећује 5,8% испитаника, али само 28,7% верује у живот после смрти. И да сада не бих оптерећивала вашу пажњу разним бројкама, треба констатовати да је живот једног верника, па још ако је православан, па још и иде у Цркву, ипак компликован и парадоксалан.
[1] Скала религиозности има понуђене одговоре: 1. уверени сам верник, и прихватам све што моја вера учи; 2. религиозан сам, али не прихватам све што моја вера учи; 3. размишљам о томе, али нисам начисто да ли верујем или не; 4. према религији сам равнодушан; 5. нисам религиозан, али немам ништа против религије; 6. нисам религиозан, и противник сам религије
[2] Више о овоме прочитати у књизи Религиозност и традиција Драгане Радисављевић-Ћипаризовић.
(Текст објављен у часопису ''Православни мисионар'', јул-август 2009.)
Преузето са сајта http://www.pravoslavniistocnik.net/
Нема коментара:
Постави коментар