Данашње Јеванђеље нам доноси један мали сегмент живота Христовог на земљи. Наравно, Христов живот је, пре Њеовог почетка проповеди, био један обичан живот дрводеље, човека скромног и побожног све док није дошао Његов час да га Бог Отац прослави.
Наиме овај јеванђелски текст који смо чули је делић Његовог делатног живота у коме је Он прославио Бога Оца и показао се као истински Син Божији. Кроз исцељење хромих, слепих, немоћних, ђавоиманих, Господ наш Исус Христос нам показује моћ јединога Бога, а такође доказује нашу, људску немоћ. Колико смо малени и нејаки физички и духовно толико нам Христос улива наду у постојање будућег вечног живота, живота после овоземаљског живота, Царства небеског. Ових дана смо и у још неким претходним јеванђелским текстовима читали о исцељењима Христовим и кроз сваку причу се провлачи Христово питање упућено сваком ко би му дошао и тражио да га Господ исцели, а то је: Верујеш ли? Заиста, браћо и сестре, колико год ми тражили милост од Господа без вере у Њега празно нам је све. Оно што су ови сироти убоги болесни људи добили од Христа је била оздрављење али пре свега добили су опроштај грехова њихових. Јер свака тешка болест може се поредити са тешким огреховљеним статусом наше душе. Јер, гледајте, ако нам је душа здрава, а под здрва мислим духовно јака у Богу, у Христу Господу и у Цркви нашој, наше тело ће бити радосно, здраво и орно за даљи напредак. Е сад ако ми не одржавамо наше душе на прописан начин како је то једном приликом рекао ректор наше богословије о. Зоран Крстић, ако не уздижемо молитву ка Богу, не причешћујемо се, не исповедамо често, наше душе ће постати налик запарложеним њивама које су обрасле у коров и тешко их је обрадити. Такве њиве обично остају јалове, неплодоносне, неродне. Исто тако и наше душе. Не будемо ли их чешће заливали милошћу Божијом и Тајнама Христовим и тражили редовно од Христа Господа да нас лечи, зајаловиће се и остати неплодне. А добро знамо шта такву, јалову душу чека на крају. Па, довољно је рећи несрећан почетак краја. Многи људи данас постављају питање како да се домогну Христа на неки лакши начин, да ето, не морају да испуњавају неке тамо заповести којих је десет и још неке две највеће Божије заповести. Па тамо неки постови вишедневни и једнодневни; па стални одласци на литургије недељне и оне у радним данима. Па то је превише за једног човека данашњице. Па се ето они питају да ли би могли икако да прескоче то све, а да на неки други начин дођу до Бога. Искрено, рекао бих им да је без ових поменутих ставки горе тешко спасити се и да понекад и сам не могу да решим многа моја духовна питања и проблеме јер сам слаб. Али када кажем ово слаб онда се сетим речи Апостола Павла: „Кад сам слаб онда сам силан, јер се моја сила у слабости показује сасвим. Даклем ће се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова.“ И ту нађем једно решење, и Богу хвала да је то решење у нашој дивној књизи, Светоме Писму. Када је човек слаб, и духовно и физички немоћан, онда увиђа да му треба нека сила која ће га извући из огреховљеног попришта животне монотоније и депресивне чамотиње. Сила може да буде и кнез демонски – овде морамо да тражимо и знамо на коју силу мислимо јер ако не потражимо делић божанске благодати онда ће засигурно кроз слабог човека деловати демонска лукавост. Дакле, као слаб човек, као што су били и ови убоги болесни људи из прочитаног текста, на мени је да или заглибим још дубље у понор или тражим светлост спасења кроз вапај, дозивајући Бога. Наравно, ови болесници су били упорни у тражењу њиховог исцељења што нам даље имплицира да у оваквом подухвату морамо бити упорни. Дакле упорност и истрајност су једно од решење за спасење човека, а то се може упоредити са хришћанском ревношћу. Следећа степеница нашег тражења светлости је покајање и исповест. Веома је битно да човек у животу схвати да није непогрешив, да није једини, најбитнији и на првом месту. Када то схвати отвара се нова степеница ка светлости која је у ствари оно питање које поставља Христос болеснима пре излечења: Верујеш ли? Овде ће све претходно пасти у воду ако немамо вере. Јер како каже Господ наш Исус Христос: „Ако имате вере као зрно горушично,(а то је оно мало зрно биљке слачице од кога се прави сенф) рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.“ Заиста, драга браћо и сестре, вера је та која изграђује и надграђује наш духовни организам и подиже га из учмалости. Кроз веру се прожима нада у наше спасење, а над свим тим стоји љубав.
Знајте да Господ сваку нашу мисао већ зна. Тако да ће знати и колико су наша срца отворена према другим људима. Колико желимо да узвратимо на љубав љубављу. Колико желимо да будемо милостиви и да се жртвујемо за другога. Сваки онај који у доброј намери жели да дође до Христа и затражи милост и излечење добиће је, јер је то и био разлог Његовог доласка у свет. Не неки маркетиншки или пословни интерес и поени. Љубав према човеку која не тражи ништа од човека осим мало вере и љубави према другима. Амин
Нема коментара:
Постави коментар