Чудни су путеви Господњи. Чудни, јер Господ их чини чудом преображавајући прах у грумен, грех у врлину, смрт у живот. Човека враћа у његово пређашње стање, чисто стање. Стање Новога Адама, којим ће наставити да живи у Богу кроз вечни блажени живот .
Некада давно, пре нешто више од две хиљаде
година, живео је у Израелу, у малом месту поред Галилејског језера које се
звало Витсаида, човек рибар по имену Симон. Господ наш Исус Христос, када је
пролазио туда, позвао га је да пође за Њим и да твори вољу Божију. Назвао га је
Кифа или са јеврејског преведено на грчки Петрос, Петар што у нашем преводу
означава стену или камен, а што опет има једно више значење јер стена или камен
је обично постојани и издржљив материјал. Петар је, увидевши и препознавши
Господа, пошао за Христом и од тада се није одвајао од Њега. Данашње Јеванђеље
нам сведочи о Петровом исповедању вере у Бога где каже: „Ти си Христос, Син
Бога живога“. Међутим, имао је овај Апостол и својих неславних тренутака. Ово
приписујемо човековој слабој природи познатој по томе да брзо пада у искушења и
грех. Сетимо се његовог одрицања од Христа у трнуцима када је Господ ухваћен и
предан на мучење. Заиста, човекова природа је у тренутку без Бога веома слаба и
порозна али исто тако онога тренутка када се сети Бога и дозове га, покаје се
искрено за претходно учињено, човекова природа се уздиже и враћа у наручије
Богу. У овом случају Свети апостол је покајавши се постао још силнији и
неустрашивији проповедник Јеванђеља Христовог. Овде је Апостол Петар доказао да
са правом носи своје име које му је Господ наденуо јер га чини постојаним и
издржљивим у свим каснијим искушењима која су га сналазила.
Други ревнитељ за Господа Христа је био један
прогонитељ Христа и оних људи који су се окупљали око Христа. Звао се Савле.
Изузетан говорник и надасве мрзитељ првих следбеника Христових. Родом из Тарса,
учен човек, фарисеј, строги поштоваоц Мојсејевог закона и самог јеврејског
закона који се тицао верских одредби. И овде као и са претходним Апостолом се
дешава један чудесан преображај. Господ се јавља Савлу док је био на путу ка
Дамаску где је требало да проповеда против Христових следбеника и првих
хришћана. Господ му се јавио у великој светлости где је Савле обневидео од ње и
пао на земљу у страху. Савле, Савле зашто ме гониш? – било је питање које му
Господ поставља у тим тренуцима и Савле схвата да се, како ми кажемо, виша сила
умешала у његов прљави посао. Виша сила га не кажњава, како што по
обичају то бива у филмовима страве и ужаса, већ му омекшава срце и упућује, са
љубављу, шта треба да чини и како да своју обневиделост реши. У Дамаску га је
излечио један од ученика Христових и од тог тренутка Савле постаје Павле.
Преобратио се, покајао за све што је чинио и постао један од најревноснијих
проповедника Јеванђелске науке.
Ова два прегаоца за Христову веру поставила су
темељ наше Цркве. Наравно, нећемо никако заборавити и преостале Апостоле и
ученике Христове који су се после Христовог вазнесења и касније силаска Светог
Духа на њих, обрели у разним правцима васељене на проповед и поучавање људи у
вери Христовој. Путеви ова два светитеља Божија су различити али се преплићу у
каснијем животу и њиховом заједничком настојању да приведу Богу што више људи
од Јерусалима до Рима.
Христове речи које смо чули у данашњем Јеванђељу
наговештавају један нови живот Цркве Христове који ће се десити од тренутка
када Ап. Петар пође у проповед. Христос говори Петру да ће изградити на њему
Цркву Своју и овде Христос показује себе као Господара целе васељене, а да
врата паклена, која представљају прогонитеље Цркве и јеретике, неће надвладати
ову Христову Цркву. Христос је удостојио Петра, и све њему сличне, власти којом
може да свезује и разрешава грехе, што нас упућује на Свету Тајну исповести и
покајања коју и данашње свештенство врши по благодати Божијој предатој од самих
Апостола. Наиме, Црква Христова се преко Апостола зида и изграђује и до дана
данашњег остаје у тзв. Апостолском прејемству тј. јерархијском свештеничком
устројству које је почело благодаћу Христовом на Петра и остале Апостоле па
касније полагањем руку Апостола на изабраног будућег епископа, свештеника или
ђакона и тако у непрекинутом низу све до данас. За разлику од неких секти данас,
где људи једноставно по неком избору изаберу човека који ће им бити пастор или
проповедник без било каквог рукоположења. Ово је, драга браћо и сестре, само
још један доказ да наша Света Православна Црква не одступа од оног првог и
правог јединства у Христу и са Христом које су нам даривали Свети Апостоли преко
Отаца Цркве.
Рекох да се животи ова два дивна светитеља,
проповедника и учитеља подударају и преплићу у једном, а то је њихов каснији
живот у Богу и у вери у Бога. Њихова ревносна проповед и срчана одбрана Христа
довела их је у исти град, Рим, који је за њих био задња станица и ако могу тако
да кажем, степеница за вечни блажени живот. Страдање за Христа је био крајњи
њихов циљ. Испунио им се. У време озлоглашеног гониоца првих хришћана, цара
Нерона, Петар је био разапет на крсту наглавачке – сам је то захтевао јер је
сматрао да није био достојан да га разапну као Христа, док је Павле био посечен
мачем тојест одсецањем главе.
Узнесимо зато молитву захвалности овим
светитељима за све њихове подвиге и трудове
што поднесоше у овом свету од гонитеља њихових. Узнесимо им захвалност
што се и дан данас они моле за нас и помажу свима који иду путем Јеванђеља
Христовог. Нека и нас драги Господ води примером светих Апостола Петра и Павла
и подари нам снаге да се угледамо на њих у вери и подвигу како би се још за
живота дотакли Бога. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар