Логички: душа настаје онога тренутка када и тело. Не настаје
пре тела јер дотад није нигде постојала. Дакле, ако има почетак мора имати и
крај. Међутим, и души и телу претходи личност која је створена
по образу Господњем али то не значи да је личност бесмртна, јер би онда била
беспочетна као Бог. Човек има почетак и крај – спада у категорију створене
реалности и пропадљив је а Бог нема почетак и крај – спада у категорију нестворене
реалности и бесмртан је. Човек не може црпети постојање из своје природе јер је
пропадљив, но само из Божије природе јер је само Бог непропадљив. Свако ко живи
изван литургијске заједнице са Богом – која је улазак у однос између Оца, Сина
и Светога Духа – нема постојање. То што можемо да дишемо, мислимо, крећемо се,
итд. још не значи постојање јер је пролазно. Чим је нешто пролазно – значи да
није више вечно. Зато на Литургији приносимо и време на освећење, да се и оно
овековечи, јер је само по себи показатељ пропадљивости а што се најбоље види на
нашем телу. То што људи постоје изван заједнице са Богом још не значи живот.
Свети Максим Исповедник истином (животом) назива будуће стање ствари а то је
одгонетка за личну бесмртност јер се оно показује у свеопштем васкрсењу.
Међутим, превидевши благодат васкрсења, јавила се девијација аутоматске
бесмртности самим уласком у свет, што опет има своје порекло у египатској
религији, грчким утицајима, итд.
Где
је душа до Другог Христовог доласка? Нигде, нема свест о себи. Имамо временски
проблем који не поимамо у светлости Сећања Божијег које ће све васкрснути (зато
се врше и молитвени помени за упокојене, да их Бог спомене, не заборави у
Последњи Дан). Међутим, онај ко је умро нема свест о себи. Неко ко је умро пре 1000
година, када наступи свеопште васкрсење не може знати колико је година прошло,
њега ће од последњег догађаја смрти делити само један тренутак сећања – или чак
ни то него директан долазак пред Лице Бога Живога. Идеја загробног живота је
опозиција Христовом васкрсењу.
Научници
су доказали да када човек умре, његово тело се разлаже а честице настоје да
опет после одређеног времена дођу у целину – што је опет икона васкрсења.
Такође, у складу са тим, неко други је рекао да тело, дакле и душа, не напушта
границе овога света. Имамо проблем што смо човека исцепкали на неколико
компонената именујући сваки део да је жив, мртав или полумртав и полужив јер
човек је човек. Треће, св. Јован Златоусти је рекао да без обзира што смо
смртни, самим тим што имамо могућност да опет оживимо, више и не постоји
коначност смрти. Даље, Бога Сина не наводи да се оваплоти због Адамовог греха,
већ лична жеља јер је свет створен за Њега, Он би се оваплотио и да Адам није
погрешио. Када би га условљавао Адамов грех, Бог не би био слободан. Уосталом,
логички, да је душа бесмртна не бисмо ми тако пуно патили за онима који су
умрли јер бисмо нашли утеху у сазнању да су на бољем месту. Међутим,
интуитивно, смрт је жалац која нас је одвојила од вољеног бића и баш зато се
она показује јединим непријатељем. Временски проблем смрти не осећа упокојени
већ онај ко је остао без њега/ње. Утолико је слава Васкрсења већа. Такође,
један професор је добро приметио да Христос када каже разбојнику на крсту:
“Данас ћеш са Мном бити у Рају”, то “данас” није временски “исправно”, јер
Христос Васкрсава у трећи дан а они су били разапети у петак. Опет временски
проблем, односно, показатељ есхатолошке свести. И да Христос није умро, не би
цела творевина тек тако занемела са својим помрачењем, итд. што само показује
колико је терет смрти велико зло. Онај ко је умро и не зна да је умро, нема
свест о томе као што нпр. није имао свест о себи пре 300 година. Може да прође
1000 година али он неће осетити притисак или проток времена, већ одмах после
смрти долази у стадијум Васкрсења. У супротном, зашто би се Црква молила за
упокојене ако су они већ бесмртни и већ ушли у Рај?
Апостол Павле говори у једној од
својих посланица да ће се Есхатон догодити истовремено за све. А да они који се
живи затекну пред Други Христов долазак, када наступи свеопште Васкрсење, да ће
се такође “изменити” и да нико неће “претећи” оне који су умрли. То је дакле у
складу са следећим: човек који умре нема свест о себи и о количини времена
(броју година) који могу проћи. Ми имамо временски проблем а не Бог. Човек не
може да има свест да је прошло 1000-100.000 година јер ће га од тренутка смрти
до Васкрсења делити један тренутак али тај тренутак (блиц) не можемо поставити
у границе времена и простора. Сећање Божије га подиже из мртвих а не као да он
већ има постојање. Као што нас није било до пре 100-500 година па нисмо имали
свест о себи, тако је и овде када умре човек. Али Бог га памти.
Говорим о временском проблему.
Историјском трајању радње која се креће ка есхатону али сама радња није
есхатон. Како мртав човек може да има свест о себи када не зна да је мртав. И
не називам тај акт “спавањем душе”. Човек је личност, није ни душа а ни тело,
него личност која се изражава кроз душу и тело, али су сва три елемента смртна.
То не значи да неће бити бесмртна. То значи да неће осетитити период своје
смрти као дугогодишње трајање у времену, односно, само време. Онај ко је умро
пре 1000 година, када наступи изненадни ударац есхатона, неће знати да је
прошло 1000 година, већ тренутак који га је делио од тренутка смрти до
Есхатона. Нечије одсуство бића осећамо ми који живимо у времену а не мртви. Док
Сам Бог није Бог мртвих него живих јер Његово Сећање не заборавља онога ко је
са Њим реализовао егзистенцијални однос због чега ће да и подигне из мртвих ту
личност.
Нема коментара:
Постави коментар