БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ЧЕТРНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

    У четрнаесту недељу по Духовима, Господ наш Исус Христос нам показује кроз јеванђелску причу како изгледа Царство небеско и на који начин ће га људи задобити. 

    Овај поучни текст је такаозвана парабола или прича са знечењем које Господ прича, осим својим ученицимаи, људима који су га пратили као и Јеврејима и првосвештеницима у храму.           

    Наиме, прича нам говори о цару који прави свадбу своме сину и као по обичају шаље своје слуге да позову госте. Званице се не одазивају слављу и одбијају долазак. Цар је смирен и кротак те шаље још једном слуге своје да дозову госте са поруком да је све спремно на столу и чека их. Ови одбијају нашавши битним друге обавезе као што су одлазак у поље и у трговине док остале званице револтиране царевим досадним позивима ухватише слуге у погубише их. Дознавши цар шта се десило, узе војску и поби све званице и попали им имања и град. Преносно значење ове приче нас упућује на најрадоснији дан који можемо ми хришћани да добијемо и осетимо у духовном, а ако Бог да, и у физичком смислу, а то је Васкрсење и живот вечни. Дакле свадба, један од најрадоснијих славља се управо упоређује са васкрсењем. Господ позива на васкрсење прве званице и најближе Њему по крвном сродству рођаке Јевреје тј. јеврејске првосвештенике, фарисеје, садукеје и књижевнике – најученије људе тога доба који су добро познавали Свето Писмо и пророчке списе који су говорили о доласку и васкрсењу Христа. Позива их на заједничарење кроз цео Стари Завет, позива их у Цркву Божију да се остваре и сједине са Њим. Шаље им слуге своје које су нико други до пророци и људи послати да говоре у име Божије. Шаље им Мојсија као првог и битног пророка и водича кога народ јеврејски није слушао те је због тога лутао четрдесет госина по пустињи. Наравно нико их не слуша већ Јевреји гледају своја посла и раде онако како они мисле да треба или оно још горе: побили су многе пророке, као што су то учинили Исаији. Неки су гледали своја посла и отишли на њиву, што је равно опредељењу телесног живота, пожудама и осталим овоземаљским пороцима и гресима док су други отишли у трговину тј. одали се среброљубљу и демону новца. Најближи Богу су одбили Његов позив да дођу на свадбу Христову, да дођу у сједињење са Сином Божијим. Казна за одбијање Христа није дошла директно од Бога. Јевреји су сами допринели свом суду те су их Римљани десетковали, убијали, протеривали са огњишта и спаљивали Јесрусалим и остала њихова места где су живели.

Библијска прича: Свадба царевог сина

    Свадба и гозба је припремљена, Син је спреман за женидбу али званице нису достојне свадбе и Сина те се цар и Господ одлучује да позове кога год нађе на путу и раскршћу. Господ шаље у сваки крај света апостоле и ученике Христове да проповедају Благу вест, да говоре о Јеванђељу Христа и вечнога живота. Уместо гордих и саможивих јеврејских првосвештеника и учењака, место на свадбеној гозби је отворено за незнабошце, многобошце, атеисте…- за целокупни род људски. Раскршћа и путеви су у ствари живот и разне науке које су ови људи изучавали и таквим знањем лутали тражећи истинитог Бога. Апостоли су међу првима привели Христу Јелине(Грке) филозофе који су веровали у више богова али имали конкретну замисао онога који је створио све. Слуге цара, Апостоли, мисионарећи по разним паганским и незнабожачким заједницама, приводе цару на свадбену гозбу народ који жели да верује у спасење и живот вечни. На свадбу је дошло много људи без разлике, јер смо сви позвани како добри тако зли. Међутим, ово не значи да цар и Господ неће да прође по свадбеној просторији и да не провери званице. Напротив, свако од позваних ће бити упитан и проверен који се после уласка у веру нађе нечист и запрљан. Дакле, без обзира што смо ушли под окриље Цркве, под Христов омофор и гостимо се вечером Господњом, немојмо се заваравати да ћемо тек тако наследити радост Царства небеског. Онима који не живе чистим животом вера у Бога и Свете Тајне неће користити на спасење. Човек који је био на гозби, а није обукао свадбено рухо или одело је човек који, колики год верник био, није се обукао у милосрђе, доброту и братољубље. И као што Господ на крају приче каже многи су звани али је мало њих изабрано – Бог зове све али само они овенчани праведношћу и врлинским животом су они који ће бити изабрани. 

    Нека би дао Бог да се заједно са Сином у Духу Светом веселимо на свадбеној гозби и тако уђемо у радост Царства небеског. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ТРИНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Јеванђелске речи које читамо у Јеванђељима по Матеју (гл.21, 33-41), по Марку (гл.12, 1-9) и по Луки (гл.20, 9-16) су у ствари једна парабола или у преводу прича  којом се Господ наш И.Х. обратио упоређујући Јевреје, који су га тога дана слушали у храму, са злим виноградарима. Господ је кроз преносно значење у овој причи покушао да пробуди тадашње успаване духовне вође који су се отимале ко ће више узети од народа и ко ће више уплашити народ казнама Божијим ако их не слушају. Ова прича такође има за циљ да позове на одговорност Јеврејске старешине и изабрани од Бога народ који је кренуо погрешним путем и у више наврата не препознаје Божије деловање у свету. Ово је прича о онима који нису били достојни наслеђа, али истовремено и упозорење онима који су нови посленици.

Прича о злим виноградарима

Наиме, прича описује човека домаћина који је засадио виноград, уредио га, оградио, озидао пивницу(или винарију), саградио у њему кулу(као неку врсту осматрачнице) и предао га виноградарима на чување. Када је стигло време бербе, послао је своје слуге да прикупе плодове од онога што су виноградари набрали. Међутим виноградари су на врло лош начин узвратили домаћину убивши, избивши и каменовавши слуге. На крају домаћин шаље виноградарима свог сина не би ли се ови постидели угледавши млађег домаћина и предали плодове од убраног винограда али ни овај план домаћина не успева јер они убијају и његовог сина.

Човек домаћин је у ставри нико други до Господ Бог који је створио све око нас и нас саме. Из љубави према човеку Он себе назива човеком домаћином. Ово је један диван доказ човекове сличности Богу. Виноград који је домаћин засадио је јеврејски народ. Ово је народ који је био одабран од Бога за наследника и чувара истините вере. Домаћин је виноград оградио плотом – ово је интересантна реч. Оградити нешто, заокружити нешто значи поставити битну ствар у средиште и чувати је. Бог је преко пророка Мојсија дао Јеврејима закон са Заповестима којима су се они служили у животу и примењивали га у свакодневној пракси. Тако се Господ побринуо за свој народ и штитио их(ограђивао их) од многобожаца и незнабожаца. Пивница или винарија је жртвеник док је кула јерусалимски храм као највећа светиња јеврејског народа у коме су могли приносити жртву. Виноградари којима је домаћин поверио виноград да га одржавају, окопавају, орезују, чувају од болести и на крају беру плодове за домаћина су нико други до јеврејске старешине, првосвештеници и књижевници – људи од ученог кова који су бирани из народа. Домаћин шаље слуге да покупе плодове од бербе, а слуге су у ствари пророци и сви они свети људи који су се свремена на време појављивали у историји јеврејског народа послати од Бога да сведоче да их Он није оставио и да чине онако како им пророци заповеде. Овде имамо примере из Ст. Завета међу пророцима како су страдали управо од руку јеврејског народа и јеврејских старешина и свештеника – пророка Михеја су ударили и сломили му вилицу; Пророка Захарију(оца Св.Јована крститеља) су убили између храма и жртвеника; а неке су каменовали као што је Захарије син првосвештеника Јодаја. Сви су они пролазили на исти начин од ових виноградара тј. јеврејских првосвештеника. Домаћин, Господ шаље у виноград, међу виноградаре свог јединог сина – Господа Исуса Христа – мислећи да ће се ови постидети и пренути кад га угледају. Међутим, јеврејски свештеници и старешине се одлучују на најгори потез. Потез који мења ток Божијег поверења према јеврејском народу и потез који уводи који приводи целокупно човечанство ка Христу. Изводе Христа и убијају ван винограда. Разапињу Бога не само за јеврејски народ већ и за све народе који су касније поверовали у Бога.

Христос у овој причи поставља и питање самим свештеницима и фарисејима у храму шта ће се десити виноградарима када домаћин види шта се збило. На које му ови одговарају да ће их злом смрћу казнити, а на њихова места довести друге виноградаре, друге старешине које ће се о Божијем винограду бринути и што је најбитније, вршити дужности виноградара послушно и побожно. Немогућност виноградара да одговоре на вишеструке Божије захтеве и њихово одбацивање „камена“ који је Исус довешће до смене повереника винограда. Међутим, предаја винограда није само привилегија, него и одговорност. Наша Света Црква се итекако идентификује са овом причом као и њени служитељи којима се предаје виноград који је у ствари народ. Прича о злим виноградарима може бити читана не само као сажета историја спасења, већ и као упозорење новим виноградарима да одговорније од својих претходника поступају према ономе што им је поверено.

Нека би дао Бог да, разумевши Господње приче, не дајемо пример злих виноградара који одбацују домаћина света, већ достојно кренемо у правцу Христа и тако уђемо у радост Господара нашега који је на Небесима. Амин.

Беседа у недељу Раслабљеног

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас, четврте недеље по Васкрсењу Господњем, наша Света Православна Црква прославља и сећа се кроз молитве и јеванђелски текст човека кога је Христос исцелио испред улаза у бању Витезду. Преведено са Јеврејског Витезда има значење Овчија бања. 

Као што смо чули из прочитаног текста Јеванђеља по Јовану, чуда у излечењу разноразних болести су се дешавала с`времена на време када би Анђео Господњи сишао и замућивао воду. Тада би сви који су имали снаге и били ближе води журно силазили у њу и исцељивали би се. Но Јеванђеље овде говори и о човеку који је боловао 38 година, непокретан, одузет на одру.

На питање Христово, који га је дошавши онде затекао како лежи, хоћеш ли здрав да будеш, овај мученик је одговорио да не може без помоћи човека да сиђе и излечи се. У овим речима које одузети и раслабљени човек говори Господу можемо да извучемо више порука и поука.

Прва поука и порука би била да бања Витезда символизује овај свет и огреховљену људску природу који вапи за спасењем и чека пред вратим милост. 

Друга поука и порука је да живимо и данас у свету самољубља и себељубља или егоцентризма. Овај егоцентризам нас прати од самог настанка човека. Од првих људских заједница који, ако се сећате, пожелеше да буду равни Богу и већи од Њега те изградише Вавилонску кулу да би досегли Божанске висине. Притом не знајући да се материјалним путем не доспева Богу. Наравно, то им није успело. Онога тренутка када је Господ помео језике између њих, нису више разумели једни друге, одвојили су се и оставили овај демонски пројекат не завршеним. 

Трећа поука и порка нам показује управо оно чега се човек плаши – пакао и његов изглед. Раслабљени болесник, кога помиње данашње Јеванђеље, није имао човека да му помогне и спусти га до воде. Ово је, драга браћо и сестре, управо пораз човеков. Није овом мученику била битна болест, коју је носио 38 год, већ немање пријатеља, друга, брата или најпогоднија ,за нас хришћане, реч ближњег свог. У овоме се виде и огледају паклене муке данашњице. Немати никога. Често постављамо питање: Ко је мој ближњи? Да ли је то отац, мајка, брат или сестра – неко најрођенији? И овде за нас православне хришћане Јеванђеље игра главну улогу помоћника у спасењу нашем. Имамо у Њему причу о милостивом Самарјанину који је потпуно непознатог човека, непријатеља његовог рода, Јеврејина, нашао повређеног и осакаћеног на путу, подигао га, ставио на магарца и давши одређену количину новца збринуо у оближњој крчми, притом не поставивши питање о некој тамо националној, политичкој или верској основи. Заиста, Христос вели, такви су примили награду пред Богом. Немати некога свог ближњег је исто као немати Бога, а ово је једнако паклу. Дакле пакао означава одсуство Бога, одсуство ближњег свог. 

Ова прича нам још и говори да нам бања Витезда или овај свет не може дати опстанак и гаранцију  вечнога живота. Али зато Христос који се ниоткуда појављује и нуди спасење човеку који очекује ово спасење 38 година је гарант вечнога живота. У немоћном човеку и његовој дугогодишњој жељи за оздрављењем крије се клица вере и воље за исцељењем као и свест о сопственој немоћи, коју је Господ открио онога тренутка када га је питао: Желиш ли да оздравиш? Раслабљени човек је пожелео заједницу у којој ће моћи да се спаси, у којој ће моћи да воли некога и да осети љубав другога. То је Господу било довољно за први корак ка оздрављењу човека. У последњој реченици јеванђелског текста садржана је још једна битна ствар за нас. То је Христова реченица: "Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди." Овим нам Господ открива да су наше телесне слабости и падови уско повезани са духовном слабошћу тј. са грехом. Ова јеванђелска прича итекако осликава данашње време и самоћом и индивидуализмом распаднуто човечанство. Закон природне селекције, закон јачег је преовладао икону Божију у човеку и све се свело и своди на грабежљивост и пуко преживљавање – јачи односи победу и не обраћа пажњу на унижене. Но ево, сусрет са Богом је могућ и у свету људске бескрупулозности и обезбожености. Они који су јурцали на чудотворну воду мислећи да их она лечи и да у њој има магијска моћ нису ни приметили Господа који је дошао међу њих. Сусрета и излечења удостојио се човек који је тражио заједницу и спасење кроз њу. 

Нека би дао Бог да свако од нас, будући огреховљен духовно и телесно, нађе себи спасење и исцељење кроз вечну и непролазну бању Витезду на светој Литургији у Тајнама Христовим које се дају за спасење света и за живот вечни.Амин.

Беседа на Велику Суботу

Последњег дана Страсне седмице, дана уочи Васкрсења, Црква се сећа Христовог погребења и Његовог силаска у ад. Прошли смо са Христом, у ових задњих четрдесетак дана Великога поста, целокупно Христово земаљско житије где смо кроз Јеванђелске текстове чули о Његовим чудима, делима и оно најбитније Његовом коначном циљу због кога је Он уопште и дошао међу нас. 

Поред своје Божанске природе Христос, дошавши на земљу, узима и човечанску природу. Пред нама се јавља као истинити човек и истинити Бог. Самим тим и Његова смрт је била као и смрт сваког другог човека – у то смо се већ уверили слушајући Јеванђеља о његовом страдању на Крсту, а и Његовим мукама које, будимо искрени, нико од нас не би желео да искуси. Када дође тај тзв. зао час – час смрти, човек се растаје са самим собом. Душа и тело се растају.

 Тако се исто и Спаситељева смрт састојала од растављања душе од тела. Св. Василије Велики каже да, иако се Његова душа растала од тела, ни душа ни тело нису престали да имају Божанску природу. Циљ страдања Христовог и проласка кроз муке је оправдан силаском Христа тј. Његове душе у ад – у како то јевреји кажу на њиховом језику шеол – где нема слављења Бога. У молитвама на Св. Литургији се такође говори о Христовом силаску у ад: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, неограничени.“  Ад је стање одвојено од светла. Потпуни мрак и мржња према Богу које је проузрокована грехом. Тама најкрајња где су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до Христовог доласка у овај свет. Одавде Господ започиње план или домострој спасења рода људског – започевши на тај начин и борбу против ђавола који је у аду направио своје обитавалиште, држећи у царству смрти људске душе. Ап. Петар у својој посланици говори у једном делу управо о Христу који: „…једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници.“ Овим речима Апостол потврђује оно што се десило у суботу док је још Господ био у гробу, душом је сишао у ад да проповеда Јеванђеље спасења и вечнога живота. Оно што је овде још занимљивије је да се јеванђелска истина о животу после смрти управо показује Христовим силаском у ад и избављењем и оних који су тамо били пре Његовог доласка на земљу. Биће вам много јасније ако вам прочитам Христове речи из Марковог Јеванђеља: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет – опомиње нас Христос – а души својој науди“. Да појасним: Човекова душа је његова апсолутна вредност јер је саздана по обличију Божијем, а Господ, будући праведан и милостив и надасве човекољубац, не жели да његова својина, Његов делић труне у аду, у тами најкрајњој, јер сматра да јој није тамо место већ у вечној радости. Управо се на овоме заснива Православно учење о Васкрсењу мртвих и вечном животу. „Бог није Бог мртвих, него живих“ - каже у Матејевом Јеванђељу.  И управо је данашњи дан одређен, како то народ наш каже, за задушни дан. Не како то светкују људи на Западу па говоре да је то Дан мртвих. Субота и Задушнице су дан живих у Богу, дан када се Света Цркава сећа наших преминулих у молитвама. Бог је саздао човека по слици и прилици својој. Човек као такав тежи да се врати ономе од кога је и потекао. Зато живећи своје овоземаљске животе треба да водимо рачуна о ономе што је највредније у нама, а то је брига о души и њеном спасењу. Јер када спасимо душу, и тело иде са њом у том правцу. Дакле целокупан човек се васпоставља и узноси Творцу. Зато је Господ наш И.Х. прво сишао међу људе у ад. Да избави и ове душе које су чекале на Њега. Да избави наше прародитеље Адама и Еву којима је и обећано да их Бог неће оставити, као и остале Старозаветне оце који су пророковали о спаситељу који ће доћи и спасити свет од ђаволских стега. Господ је сишавши у ад проповедао Јеванђеље спасења и опроштај грехова и онима који су поверовали у Њега дао живот вечни. И у аду као на Земљи, Господ не тера никога силом да верује у спасење и живот вечни – ко хоће нека узме крст свој и иде замном – слобода у самоодлуци човека се показује и у аду. Сишавши у ад, Богочовек Христос није био савладан стегама демонским и подвргнут законима његовог постојања већ Његова Божанска природа руши царство ада, ломи његову силу и ослобађа заробљене. Како каже стихира на вечерњој Велике Суботе: „Данас ад стењући вапије: сруши се моја власт; примих мртваца као једнога од умрлих, али никако нисам у стању да га задржим, него губим са њим оне над којима сам царовао; ја имађах мртваце од памтивека, али их овај, ево, све васкрсе.“ 

Животодавче Христе, Боже наш, слава Tеби у све векове векова. Амин!

Четврта недеља поста - Јеванђеље о исцељењу месечара

 Данашње Јеванђелске поруке које чусмо нас полако припремају за највећи хришћански празник – Празник над празницима. Црква овим Јеванђелским текстовима скреће пажњу на моћ вере и да је све могуће ономе ко верује. А затим показује значај молитве и поста помоћу којих се род демонски изгони. Наиме, у првом прочитаном тексту из Јеванђеља по Марку, чули смо и сведоци смо, да тако кажемо, чуда које се догодило над немоћним младићем. Овај догађај су описала три Јеванђелиста и можемо га наћи у готово истом облику код Матеја, Марка и Луке.  Лично бих рекао да се овде није десило чудо, већ пример поред много таквих примера у Јеванђељу, како Господ показује моћ добра над злом и Његову бригу над творевином. 

Болесни дечак кога је отац довео пред Христа да га исцели, боловао је од месечарења(како су записали неки од Јеванђелиста). При чему је у већини случајева страдао бацавши се у огањ и воду, повређујући тело на разне начине, а да и сам није знао да то чини. Неки би рекли: Па шта, месечарење је нормална ствар! То се решава узимањем таблета за смирење или спавање и мирни смо као јагњад. Овако нешто би могли да кажу они који заиста немају познања у вери и у Богу. Но да ли би ми, верни Христу и Цркви тако нешто протумачили и занемарили, ослонивши се на медицинска средства која нам нуде у апотеци. Прво што ми пада на памет је назив месечар/месечарење. Отац овога младића, а верујем да би и ми, је окривио месец за проблем који има његов син. Дакле овде се показује, драга браћо и сестре, човечанска природа, слабост коју поседујемо – оптужили смо Божију творевину, Божију твар за проблем који постоји у нама. Самим тим оптужили смо Бога да је крив што је неко болестан на овај и овакав начин. Шта може месец да буде крив болести човековој? Ако месец узрокује овакву болест код једног човека, зашто то исто не узрокује код свих људи? Један од Св. Апостола и Јеванђелиста Марко помиње у овом тексту да је у дечаку био дух нем. Ово нам мало разјашњава проблематику болести коју зовемо месечарењем. А то је да није проблем у месецу већ у лукавом и злом духу који је овог несрећног младића узео под своје па му кроз обману и слање лажних порука приказује да је Божја творевина зла и да од природе долази човеку зло, а не од злог духа који је наравно нем и ћути сакривен у овом човеку. Ово је у науци познато као сублиминална перцепција или у преводу слање порука испод прага наше свести. У ствари целокупна творевина служи човеку на добро и све што је наш Творац нама дао не може да буде лоше већ на корист. Човек доводи свог сина пред Христа да га исцели рекавши да га је водио пред Његове ученике и Апостоле и они га нису могли исцелити због самог њиховог маловерја, како самих ученика Христових тако и овога човека. А да је била слаба вера то доказује у речима овога текста где каже: …него ако што можеш, помози нам. Ово је типично неверство и неповерење које је изразио овај човек, а још више му је то његово маловерје ослабило када Апостоли нису могли да му помогну. У неким од текстова у Јеванђељима имамо код одређених мученика и исцељених од Христа показатељ такве вере да је Господу само требало да им приђе и исцели их. Неки од примера рецимо из Матејевог Јеванђеља када презрени и исмејани болесник, губавац, долази пред Христа клањајући му се каже: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити. – овако говори јака вера из човека. Или рецимо Јаир кнез чија се ћерка упокојила, позивајући Христа каже: Дођи, метни на њу руку и оживеће.- такође изузетно јака вера. А капетан из Капернаума и не тражи да Христос интервенише из близе већ своју велику веру у Бога показује тако што каже: Само реци реч, и оздравиће слуга мој. Жена која је имала проблем са течењем крви је само дотакла скут хаљине Христове и била излечена. А ево овај човек колико год да је слушао и чуо за Христа, на жалост, није био у тој вери.

Наравно Господ Христос је укорио овога човека и ученике као и све који су били тога дана око Њега али не упирући прстом ни на једног од њих већ алудирајући на неверни род који је потчињен злу тј. ђаволу – који бежи од добра, од Бога, а даје се и потчињава злу. Христос који је Син Божји и који је дошао у свет да грешнике спасе, не може а да не погледа на овог мученог младића и његовог оца који је готово у очајању због мука које су га снашле, прилази младићу и заповеда нечистом и злом духу, који беше у њему, да напусти тело мученога. Уплашени ђаво са тешком муком оставља свог домаћина и бежи. Сила и слава Божја се још једном показује над ослабљенима, над нејакима али пре свега над онима који имају, како каже Господ наш и вере макар и као зрно горушичино. Отац мученог младића се, колико год да је био у неверици или у маловерју, покајао и заплакао пред Христом изговоривши покајне речи: Верујем Господе, помози моме неверју – показујући да човек не може да дође до вере без Божје помоћи. 

ГИХ нам у овом Јеванђељу каже да се овај род зли изгони молитвом и постом. Заиста, пост и молитва су два јака стуба вере који нам помажу да стишамо наше телесне и духовне страсти, зле намере; зла дела; освету, завист, мржњу, пакост, гордост, славољубље…- све што иде на потчињење злу. Такође нам најављује и предсказује на крају овог Јеванђелског текста да ће пострадати од људске руке, да ће га убити и да ће у трећи дан Васкрснути. Скренувши нам пажњу на то да после учињених добрих дела према људима не очекујемо награду од истих, већ да будемо спремни на крст, на понижења, најгоре ударе и од оних којима смо били на корист – сву славу светску и све похвале људске не треба рачунати ни у шта већ гледати у светлост Васкрсења ка коме идемо. 

Нека би дао Бог да се у овом Великом и часном Васкршњем посту покајемо за учињена недела, оснажимо вером и умијемо душу молитвом и да са радошћу и надом у живот вечни дочекамо Васкрсење Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Амин.

Беседа у недељу Крстопоклону

 У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре ево дођосмо до треће недеље овога часног, Великог и  Васкршњег поста. И не би он био ништа посебно, и био би као и ова три вишедневна поста која имамо у току годишњег периода да се Васкршњи пост не издваја посебним прослављањем, посебном врстом службе и богослужења у нашој Цркви. Свака недеља и дани овога поста су посвећени одређеним личностима и догађајима из Јеванђеља који су дали велики допринос данашњем богослужбеном и црквеном животу. Наиме, данашњи дан, трећа недеља поста посвећена је Часном и Животворном Крсту Господњем и зовемо је Крстопоклона недеља. Од данас па до Страсне седмице – седмице Христових мука и страдања сви текстови и служба откривају значај Христове жртве. Од данас се Крст износи на целивање на престолној икони и подсећа нас на страдање Христово и Његов циљ због кога је пострадао на Крсту. Такође нам даје подсећање на чудну и страшну људску мржњу према Ономе који је учио љубави и љубав показивао и који се у име те Љубави жртвовао на крсту за спасење целокупне творевине.

Крст представља вечно питање: Због чега добро изазива противљење и мржњу? Зашто је добро у овом свету увек разапињано? Смисао крста управо даје одговор на ова питања. Даје суд над злом и над лажним добром. Други смисао крста је да и ми, Христови пратиоци, православни хришћани морамо да носимо крст. И то не било који крст већ онај Христов. Стога је Велики пост и време када се ми сараспињемо са Христом и саосећамо са Његовим страдањима и мукама.

Данашње Јеванђеље које смо чули, управо је позивало на идење за Христом и узимање и ношење Крста зарад спасења личнога живота: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде. Заиста, браћо и сестре, озбиљна је ствар кад помислимо да треба да се одрекнемо нечега овоземаљског што нам причињава задовољство и ужитак. Храна, пиће, кафане, коцкарнице једном речју хедонизам који човека само тера на још и никад да стане. Али шта се дешава када тело човека почне да пропада и почне да се разбољева. Он онда сву своју снагу ставља на оздрављење тела купујући лекове и разне препарате. Владика Николај каже: Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. Када би овако људи били брижни и о души па где би нам крај био – наравно не би нам био крај већ би нам био живот вечни. Интересантна је ствар да када узимамо лек за оздрављење нашег тела он је горак али га ми ипак узимамо јер знамо да ћемо оздравити. А ево, када нам Христос нуди лек бесмртности, Свету Тајну спасења и вечнога живота кроз пост, исповест, молитвени живот, покајање и Причешће, то је горко и некако неподношљиво. Господ нам нуди крст и одрицање од овоземаљског уживања зарад спасења и вечнога живота, нуди нам лек, горки лек – јер је посут трновитим путем, путем који није асфалт, није раван, путем којим је и сам Христос ишао. Али је пут који води ка вратима светлости вечнога живота. Овим путем су многи свети Оци ишли. Сетимо се само Старозаветног Ноја и његов пристанак на вољу Божју да изгради лађу и послуша све наредбе Господње. Сетимо се Старог завета и књиге о Јову – човеку који је искушаван од Бога преживео свакојаке недаће и муке и на послетку га је Бог троструко наградио – он је свој крст носио кроз живот стрпљиво и са вером да га после свега чека нешто лепше и боље. И заиста се то и догодило. Имамо и новозаветних Отаца и светитеља. Апостоли који су се одрекли многих овоземаљских ствари и кренули за Христом су нам прави пример ношења Христовог и сопственог крста. А оваквих Отаца наша Света Православна Црква има пун календар.

Три седмице поста су прошле. Наше снаге су на измаку, а још толико нам треба до великог и светлог празника Васкрса. Црква нам прискаче у помоћ утехом и охрабрењем  кроз примере подвижништва, трпљења, самоодрицања, изношењем крста и тако нам додаје освежење и подстицај духовној снази да стигнемо до нашег циља. Слично доласку цара, пред којим се прво појаве заставе, симболи и победнички трофеји па се тек цар појављује уз звуке труба које оглашавају победу. Тако и ми, идући кроз овај пост, дочекујемо недељу за недељом кроз заставе самоодрицања и трпљења, кроз подвижнички живот и одрицање од себе самих, симболом крста као охрабрења и надом будућег живота као трофејем дочекујемо Цара са радошћу победе над смрћу. Амин.

Лоша сећања

Као сељак који своју њиву мукотрпно у зноју обрађује и напослетку се наслађује њеним родом тако и ја узимам своје духовне мотике и ударам по увреженом корову моје душе не би ли како очистио огреховљена места у своме срцу зарад вечности. Желим да се наслађујем плодовима Живота. Вапи ми срце за њима.
Излаз се назире, светлост велика и крст. Доле пак, тама, очај, мртвило, одсутност и демонски лик. На пола сам пута, чини ми се. Између, управо на ивици саме провалије. Чини ми се да се никако не мрдам одавде већ дуже време. Ходам напред, а враћам се уназад. Као секундара која нема снаге да окрене круг због ослабелих батерија - цакћем у месту. Као сан који обично сањам: нешто ме велико јури, трчим свом снагом, а у ствари не мичем се, стојим у месту. Пребирем по пошлости мислима и вадим небитне информацие које ме плаше и не дају ми да склопим очи. Слушајући сат како откуцава и урезује ми бригу неспавања, колају ми по глави успомене. Духови прошлости ме прогањају. Нисам онај као некад. Не могу им лако одолети. Сећања ми навиру и остављају неред по души: У огледалу свог сна, видим себе како се дружим са њим, мојим тлачитељем - убицом душе. Рукама опипавам око себе и нема ништа осим празног простора, мене и њега.
Део моје свести моли се Свевишњем и тражи да ме избави из проклетих погубних сећања. Не требају ми баш сада када сам срећан и волим. Искрено волим.
А онда, у свој тој борби са сном на јави, неко ми каже: Бори се! Љубави имај!
...осећам лакоћу, мир и жртву због које почех да пратим Христа.
Лошим сећањима га призивам у помоћ да ме спаси од њих, од мојих сећања. Од прошлости које се одрекох зарад вечнога спасења.