Тумачење приче о богатом младићу (Мт. 19:16-26 и Лк. 18:18-27)

         У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ево једне приче јеванђелске која нам говори шта треба чинити како би наследили или задобили Царство небеско.

        Наиме, у овом прочитаном тексту смо чули како извесни младић, препознавши Христа као једног од високих и умних људи, пита га шта да чини и какво добро да чини да би задобио Царство небеско. Овде примећујемо да он није дошао да искушава Христа као остали учени јевреји првосвештеници већ жели да научи нешто од учитеља. Господ му даје упуте и говори му да испуњава и поштује Божије заповести које су важиле у Старом завету и које су сами јевреји поштовали. Притом Апостол Лука нам набраја заповести како би и ми, православни хришћани, знали за убудуће да Христос није занемарио Стари Божији закон од Десет Божијих заповести које даде Бог Мојсију. Младић овде потврдно одговара да све ове заповести чини од онога тренутка када је као мали сазнао за њих и тражи од Христа да му каже шта му још ту недостаје. Овде Господ наш Исус Христос прелази, да се тако изразим, на виши ниво подвига којим му наговештава да младић мора да остави све иза себе што је до сада стекао у животу. Дакле целокупну имовину, родитеље своје, најмилије своје и да пође за Христом без поговора. Ово је мало уздрмало младића, будући да је уза се имао повелико богатство у материјалном смислу. Заиста, није лако оставити такво материјално добро(ако можемо добрим да га назовемо) јер је стечено временом у мукама али са друге стране зар би га могли понети једнога дана на онај свет. Наравно да не. Јер материјална ствар, било каква она била, је пропадљива и пролазна. У овом нашем кратком и пролазном овоземаљском животу и ми, народ Божији се сусрећемо са оваквим позивом од стране Бога и увек, готово увек, разматрамо како да се одвојимо од нечега што нас веже за пропадљиви живот. Ово је заиста, браћо и сестре, један изузетан подвиг. Подвиг који нас узводи ка Богу ако успемо да се одвојимо од материјализма. У овој причи младић је имућан човек и све оно што је до тада у животу испуњавао тицало се Закона на папиру. Дакле, ишао је у храм на богослужења, поштовао нерадне и празничне дане и постове, поштовао родитеље и старије од себе… све како пише у заповестима али осим поштовања ништа друго није дао од себе. Можда је и делио сиромасима али има и других богатих људи који деле сиромасима па опет живе животом пуним нечистоте. Ништа то не значи. И даље је на истом путу, оном широком који води у пропаст.

У оваквим случајевима није циљ давати свакога дана сиромасима милостињу већ је циљ подати то што имаш једном за свагда и кренути за Христом тј. почети да стичеш врлине и живиш врлинским животом. Колико год да је овај младић желео вечни живот није га могао задобити јер се није желео одрећи богатства које га је гушило као трње и коров биљку. Овде видимо да онога човека који мање материјалног богатства  има, мање га и спутава да напредује у духовном животу, док су окови већег богатства тежи и много јачи. Господ је рекао младићу да ће уместо материјалног блага имати блага на небу. То је оно обећање које свима нама даје Христос ако бисмо кренули за Њим и које сваки човек може да добије само треба да мало остави овај материјални свет по страни и не мисли толико на њега. Видевши ово, Спаситељ одговара како је веома тешко богатоме ући у Царство небеско. Јер, заиста, док је човек богат и живи у изобиљу, а други немају ни оно што им је неопходно, неће ући у Царство небеско. Ову истину Христос објашњава поуком да је лакше камили проћи кроз иглене уши него ли богаташу ући у Царство Божије. Буквално посматрано, камили је немогуће да прође кроз иглене уши. Са друге стране, под речју камила, подразумевало се дебело морнарско уже које се користило за везивање бродова. И у овом случају морнарско уже не би могло да прође кроз иглене уши. Трећи пример за реч камила је по некима и најодговарајући да се ова прича лепше и разумљивије протумачи, а то је да је у Јерусалиму постојала у једном делу града капија која је носила име Иглене уши и била је у ствари узани пролаз где би и камиле уз сагињање једва прошле. Дакле као што је био потребан одређени напор камили да прође кроз ову капију тако је и богаташу требало велико самоодрицање, подвиг и напор да би ушао у Царство Божије. Морам да напоменем да у овоме свету сви људи имају неко своје богатство за које су везани. Неку врсту страсти које се тешко одричу. Није само у питању материјално богатство већ и сваковрстна страст и везивање за пролазне вредности овога живота које нас често одвајају од Бога. Из тог разлога се и ова прича односи и на нас саме јер нема човека да није везан пролазним вредностима овога живота. И овде долазимо на питање које постављају присутни на крају Спаситељу Ко ће се онда у том случају спасити? Где им Христос одговара да што је људима немогуће Богу је могуће – што би значило да наше спасење долази само благодаћу Божијом и да својим силама и моћима не можемо ово спасење да задобијемо већ је оно безусловни дар Божије љубави али да на овај дар ми треба да одговоримо начином нашега живота на земљи кроз извршавање Божијих заповести, кроз дела љубави једних према другима, кроз несебично давање себе за другога и давање потрбитима као и упражњавањем хришћанског начина живота. 

       А све то нам је оставио Христос, коме припада највећа слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

Беседа на празник Светог великомученика и победоносца Димитрија

У име Оца и Сина и Светога Духа,

У данашњем јеванђељу смо чули како Христос својим ученицима и Апостолим каже: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас“ – Господ наш Исус Христос није од овога света те га је народ, не разумевши га, омрзнуо и омрзнуо његова дела. Тако исто и сви они који су Христови нису од овога света већ је наша отаџбина на небесима и овде смо само пролазници, омрзнути смо од самога света. Јер све оно што није од Бога и што је далеко од светлости и Истине мрзи Бога, мрзи Христа и мрзи следбенике његове. Свет не мрзи нас ако га прихватимо онако како он жели, него мрзи Господа у нама. Мучитељи и мрзитељи су, користећи своје свирепе методе убијања и мучења, желели да застраше хришћане и све оне који носе Бога у срцу али ово је очигледно један контрапродук њихових недела јер у нашем црквеном календару и житијима читамо о Светим мученицима за веру Христову који су били спремни на таква мучења. Почевши са страдањима од самога Господа Христа, који је камен и темељ Цркве, заједница Христова је гоњена, прогањана, десеткована али се из сваког таквог гоњења враћала још јачом и спремнијом на све могуће недаће. Црква је у сваким гоњењима била све јача и јача и из тога излазила све чистија и чистија налик злату које се топи, чисти и филтрира у ватри, и на послетку излази још сјајније и блиставије. Заиста, драга браћо и сестре, Црква је на мученичком темељу направљена. 

Данашњи светитељ, чије име и дела прославља овај Свети храм и Света Црква са свима вама, је свој живот положио за Христа и засијао на победничком престолу намењеном Христоносцима и свима онима који се опредељују за Христа. Овај великомученик јесте велики пример нама хришћанима и један од многих мученика Христових на чијој се крви темељи Црква Христова. 

Живео је овај Светитељ у једном тешком времену – ни ово наше време није лако али оно је било посебно тешко јер је тада сама Црква била прогањана и мучена до изнемоглости. Сам Бог зна колико је хришћана положило своје животе за веру у Господа Христа. Ми их данас помињемо и молимо им се као светима и онима који су овенчани венцем славе и стоје пред Богом славећи вечни живот. Међу многобожачким народима који су мрзели Христа и хришћане ниси могао бити јавно хришћанин. Многи су се тајно крстили и у тајности живели хришћанским животом. Но, водећи се Христовим речима из Јеванђеља: „Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ – Свети Димитрије је покушао да својим животом запечати своју верност ка Богу тојест своју љубав према Њему и према Цркви Његовој као и ближњима својим. То је и испунио. Отац и мати Светога Димитрија су били у тајности хришћани и на високом положају код цара Максимијана. По њиховом упокојењу цар поставља младог Димитрија за царског намесника града Солуна и његове околине. Димитрије је желео да угоди Богу и цару дајући Богу Божије, а цару царево – обављајући истовремено два угодна посла – један кроз одговорност према намесничким пословима и цару, а други одвраћајући људе од многобоштва и проповедајући васкрслога Христа. И све ово звучи прелепо, како само човек може да пожели али човек снује, а Бог одређује је основа коју ми хришћани треба увек да имамо уза се. Много народа је у време намесништва Димитријевог у Солуну и околини прешло у хришћанство. То доба, око 303 - 306. године после Христа, је било доба тешког живота за све који су исповедали Христа. Римским царством, које је било подељено на четири дела,  владали су са једне стране Диоклецијан, страшни прогонитељ хришћана и његов пријатељ Максимијан, човек који је слушао и извршавао све законе и наредбе које је доносио Диоклецион. Међу овим законима је била и наредба забране исповедања Христа, уништавање цркава, спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе и части као и прогоњење и уништавање свега што је личило на хришћански живот. Свети Димитрије је знао за за овај закон и ипак одабрао да буде гоњен и лишен слободе у име Христово. Одабрао је радије да страда са Господом Христом да би вечно живео са Њим и за Њега. Иако утамничен није се ни срцем, ни душом одрекао Христа, нити је желео тако нешто већ је био спреман да остане без овоземаљског живота – само да би био са Животодавцем. Оваква пламена љубав у доба царева безбожника плаћала се на жалост крвљу. Очекујући свој задњи час, разделио је имање сиромашнима и пред царем Максимијаном исповедио Христа убеђујући и цара да се преда Богу јединоме. Безбожни цар, заслепљен властољубљем и демонском мржњом према хришћанима, није имао милости и слуха за овог угодника Божијег. 26. октобра по старом, односно 8. новембра по новом календару 306. године Димитрије бива избоден копљима на смрт по наређењу царевом. Да је диван Бог у светима својим и да у Богу нема мртвих већ су сви живи доказују нам и прва чудеса и излечења болесних и нејаких људи који су се дотакли огртача и прстена које је тада великомученик носио на себи доказавши још јеном по ко зна који пут речи Светога Писма да су блажени они који су прогнани правде ради, и да је њихово Царство небеско као и речи псалма „Блажен човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешника не стаде“. Свети Григорије Палама у својој беседи о Светом Димитрију описује овог великомученика овако: „Непоколебива вера, безгранична благодат, божанствено и неотуђиво богатство богоугодних врлина које су сада похрањене у небеску ризницу, будући да је и сам постао допуна тамошњим ризницама највећих добара. Боље речено, он је са земље прешао на небо, и за живота и сада када је узет од земље, будући највећи додатак вечним красотама, јер је Димитрије васељенска и истовремено надсветовна красота“. Свети великомученик и победоносац Димитрије је просветио Јеванђељем град Солун и његову околину протеравши својом мученичком смрћу идолопоклонство. Показао је велику љубав према граду у коме је рођен подаривши га Христовом благодаћу. Штитио га је и штити га и данас на један чудесан божански начин показујући љубав и милост према свима онима који му се узмоле за помоћ. Од свог мученичког страдања и момента пресељења у Царство небеско до данас он је слава и понос града Солуна и свих хришћана у њему. И не само хришћана у Солуну већ ево сада и свих православних хришћана читаве васељене. 

У његово име се подижу храмови у свету између којих је и овај наш мали по мерама мајсторским али по светитељу и његовом подвигу, велики храм Божији. У речима Христовим „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас“ Свети Димитрије као и многи други мученици, великомученици и праведници у Господу су живи доказ да се хришћанин спасава, како каже Свети Јустин Ћелијски, мржњом свих који га мрзе, јер њихову мржњу претвара у повод за љубав према мрзитељима и молитву за њих. Зато немојмо се плашити већ се угледајмо на овог нашег победоносца и великомученика који све ударце и сву мржњу који падоше на њега прими у име Господа Христа, а Христос му излечи телесну бол наградивши га вечним животом у Царству небеском. Јер како Господ вели својим Апостолиома, а и нама: „Зашто сте страшљиви, маловерни?“ – јер када имамо вере у Бога која је основ свега чему се надамо и која је потврда ствари невидљивих, онда се немамо чега бојати. 

Нека нам пример живота Светог великомученика Димитрија буде на корист оплемењивања и сазревања наше душе у Господу Христу и Јеванђељу Његовом. Да се угледамо на животе светих предака наших, и припремимо се да достојно изађемо пред Христа и Божије угоднике.  Нека је срећан и Богом благословен празник онима који славе. Живели и на многаја љета славили. Амин.

Беседа у недељу осамнаесту по Духовима

        

       У осамнаесту недељу по Духовима читамо део текста из Лукиног Јеванђеља који нам говори о чудесном улову рибе на Генисаретском језеру и Христовом позиву ученика на мисионарење.

       Овај јеванђелски текст би могао да се разуме у два контекста која човек познаје – материјални и духовни. Материјалног смо сви свесни. Рибари живе и хране своје породице од улова који им уђе у њихове мреже. Некада се труд рибарења исплати, те се они врате пуних мрежа док у многим случајевима  мреже буду и празне. Наравно, све је ово свакодневни посао са којим се један риболовац суочава.  Други контекст овог прочитаног текста је духовни и за нас православне хришћане битнији. Наиме, Господ Христос је после проповеди на Генисаретском језеру одлучио да се отисне са рибарима на сред језера рекавши Симону и његовим пријатељима Јовану и Јакову, у чији је бродић ушао, да баце мреже и улове рибу. Ваља се подсетити да је Симон у ствари Апостол Петар који је међу првима кренуо за Христом. Називају га још и Симон Петар, а Христос га још и назива Кифа – ово је на арамејском језику и има исто значење  као и Петар и у преводу означава Камен. Будући Апостоли нису још увек добили позив од Христа да пођу за Њим јер је већина њих пратила Светог Јована Крститеља и знала да Христос треба да дође и спасе свет. Међутим, Јован Крститељ је посечен, а његови ученици су наставили да се баве својим свакодневним послом и животом. При Христовом захтеву да баци мрежу у дубину и лови рибу, Симон је, познавајући законе мора и језера, рекао Господу да су целу ноћ ловили и никаквог улова нису добили али пошто је Он то желео, бациће мреже још једном. Примећујемо код Симона Петра једно безусловно послушање и поверење у Христове речи. Он, који је прости рибар, не показује тврдоћу срца према мишљењу некога ко не зна да лови рибу већ му отвара срце, препознајући нешто божанско у томе и препушта се Њему. Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих – каже Свети апостол Павле у посланици Јеврејима. Процес вере управо тече на овакав начин. Послушање и испуњавање Божијих заповести нас доводи до небеских врата Царства вечног. Будући Апостоли су своју веру градили не на чуду које се пред њима дешавало – пуна мрежа риба - већ на главном чуду, а то је преображај душе. Тада је Симон осетио колико је грешан и покушао да Господа Христа  отера од себе, своје грешности и срамоте. Дакле, када примимо у своје срце речи Христове и испуњавамо Његове заповести, тада ће нам се открити оно најважније за наше спасење, најважније за наш унутарњи живот – сам Господ.

Чудесни улов на Генисаретском језеру

Мрежа се од уловљене рибе готово поцепала. Рибари нису могли да извуку улов од тежине. Морамо да разумемо да је рибе у Генисаретском језеру било у изобиљу и не ради се о томе да је Господ Христос створио толико риба у једном моменту(иако је Њему, Творцу ове целокупне творевине, све могуће), већ је поента у томе да Симон Петар и његови сарадници читаву ноћ покушавају да остваре улов, и не успевају у томе али оног тренутка када се појављује Исус и када је Он заједно на броду са њима, све се мења. Ово нам указује на пређашње изречено – да је вера у Христа, у Јединога Бога основ нашега живота. Све се догађа по Божијем промислу. Понекад Бог допушта да човек доживи неуспех како би му доказао да без Њега не може да функционише. Свети Владика Николај Велимировић у својој беседи о богатом риболову нам даје и један скривени унутарњи смисао самог текста: Брод означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку; дубина језера означава дубину душе човекове. Када се Господ усели у послушног човека, човек се отисне од обале материјалног света и упушта се у духовне дубине. У тој дубини му Господ открива духовно богатство Својих дарова.

      Долазимо до кључне реченице када Господ каже Симону Петру: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити“. Господ Христос позива ученике ка себи и овом реченицом им даје заповест да буду ловци људи – нови посланици Христови на њиви Господњој. Овим позивом даје им духовну мрежу – Јеванђелску реч, благу вест – којом ће се Апостоли служити као оружијем. Њихов пређашњи циљ је био рибарење у језеру, а сада је њихов циљ враћање што више душа Богу и јединоме Творцу. Овом реченицом Господ је обавезао поред епископа, свештеника, ђакона и све православне хришћане који су примили дарове од Бога кроз Свету Тајну Крштења и Миропомазања да помоћу тих дарова улове односно спасу што више људи.

      Нека би дао Бог да се наоружамо вером и  речју Божијом као мрежом рибарском и сејемо Христову науку те тако у заједници и радости прослављамо Оца и Сина и Духа Светога. Амин.  

Беседа у Недељу седамнаесту по Духовима

      Речи које смо чули из прочитаног Јеванђеља говоре о једном догађају из Христовог живота и једној изузетној истрајности у вери једне жене која је била незнабожац. 

       Наиме, Господ са својим ученицима одлази из Јерусалима у градове Тир и Сидон, градове насељене махом незнабожачким становништвом (Хананејцима – народом који је био насељен у овим крајевима још пре доласка Јевреја и изабраног народа са Мојсијем) који нису били баш у добрим односима са Јудејима. Пре свега Христова намера доласка у ове крајеве није била да проповеда науку Божију већ  да се склони од народа израелског који га је пратио у стопу. Међутим, о Христу и о његовим излечењима и чудима која су се дешавала Његовом руком, су чули сви околни народи укључујући и народе различитих верских опредељења. Извесна жена Хананејка, чувши да је Христос дошао у њене крајеве, и мучена великом муком због своје болесне ђавоимане ћерке, обраћа се Христу на један веома чудан начин за незнабошце, изговарајући реч „помилуј“ и називајући Исуса Христа Господом и Сином Давидовим. Ове њене речи нам откривају да је она познавала старозаветну веру израелског народа. Тражећи притом да Христос помилује њу, а не њену кћер која је болесна. Христос не обраћа пажњу на њу али хананејка је била упорна у својој намери и клекнувши још усрдније завапила, кроз плач, за помоћ. Од толике њене упорности Апостоли нису могли да не реагују и обратили су се Христу рекавши му да је „отпусти“ тј. да јој испуни њену молбу. Господ Христос одговара на ово да је Он у ствари послат да избави народ изабрани, народ Израелски – Јевреје рекавши да није добро узимати хлеб од деце тј. Јевреја и давати га псима тј. незнабошцима. Господ је овим речима хтео да покаже и да искуша колика је вера једног незнабошца и говорио је ово језиком својих савременика Јудеја који су себе самтрали децом Божијом док су незнабошце звали псима. Да појасним, вера коју су незнабошци или боље речено многобожачки народи испољавали садржала је у себи ритуале налик клањању демонима  те су ова клањања идолима од стране Израелаца и Христових савременика називана служба демонима, а демоне називали псима горим од свих паса.  Наравно, већина људи би се на ове речи понижења наљутила, окренула и отишла што није био случај за жену хананејку. 

Она не бива обесхрабрена и понижена Христовим речима. Остала је и још више и упорније молила Спаситеља да јој помогне, а кроз њен изненађујући одговор пројавила је своје смирење, упорност, дуготрпљење, срчаност и истрајност у вери коју је имала рекавши: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Овим је хананејка оповргла све учене Јудеје те су тако они који су били деца Господња- Јевреји постали пси, а они који су сматрани псима – незнабошци, вратише се истинитоме Богу.  Кроз ове речи увиђамо и да је Господ раширио руке и свим осталим народима који су га тражили, док изабрани народ, Јевреји, га одбацују и на крају и разапињу на крст уз ругање и одбијањем Његове пружене руке спасења. После ових речи Христос даје исцељење њеној ћерки и, похваливши је, показује ученицима и окупљенима колику мудрост и велику веру је имала ова жена.

       Речи Спаситељеве, које су, наизглед веома грубо и дискриминишуће звучале, у ствари показују и представљају једну Божију педагогију и духовно руковођење и начин деловања помоћу којег ће се касније показати оно што се постепено откривало – велика вера, смирење, срчаност, истрајност и дуготрпељивост жене хананејке. Све ове врлине које је она исказала су стубови вере. 

        Поука овог Јеванђелског догађаја је да шта год чинили да чинимо то призивајући Христа јаком вером као и да истинска хришћанска вера подразумева потпуно поверење у Бога ма каква недаћа или зло нас задесило.  Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“. Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се али и сваки који тражи налази, и који куца отвориће му се. Амин.

Беседа у Недељу петнаесту по Духовима

        Читајући зачало из Матејевог Јеванђеља увиђамо како Христос на један интересантан начин даје одговоре фарисејима који су у својој зависти и злоби на сваки начин покушавали да га ухвате у противречности и покажу да евентуално није доследан старозаветном Закону.

      Наиме, један од фарисеја му поставља питање: Која је заповест највећа у Закону – неби ли му тако нашли повода како исправља Закон. Међутим, Господ је разоткрио њихову злобу и даје одговор на питање кроз изговарање двеју највећих заповести у којима се изражава човеков однос према Богу и људима кроз љубав. Ово су две највеће заповести које заиста изражавају смисао старозаветног Закона. Открива им да је љубав према Богу и човеку већа од свих осталих заповести. Једноставно, љубав према Богу, изражена, исказана и пројављена у конкретној љубави према ближњем представља једну суштину како старозаветног тако и новозаветног Закона Божијег. Христос овде одговарајући фарисејима наглашава да се у овим двема заповестима испуњава сав Закон и пророци. У првој великој заповести која гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“ – Господ нам заповеда да љубимо у целости Бога, а то значи Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог. Господ управо љуби целокупног човека који је састављен од срца, душе и ума дакле човека као тројство. Стога не би било добро да половично исказијемо љубав некоме ко се за нас разапиње, ко нас спасава и уводи у вечни живот кроз дејство заједнице Оца, и Сина и Светога Духа. Друга заповест је: „Љуби ближњега свога као себе самога“ – подсетићу вас места из Јовановог Јеванђеља на коме Христос каже: „нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих“. Друга заповест је једнака првој јер кроз љубав Божију тј. уколико човек има љубави према Богу, он ће љубави имати и према ближњем свом. Са друге стране, Свети Владика Николај каже да је љубав према ближњем школа у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави – љубави према Богу. На овакав узајамни начин је функционисала и даље треба да функционише Црква Христова – а то је заједница љубави у Богу и једних према другима.

      У другом делу прочитаног јеванђелског текста Господ наш Исус Христос поставља питање фарисејима шта они мисле као познаваоци Светог Писма, чији је син Христос тј. Он. Будући да су фарисеји били убеђени да је Христос обичан човек одговорили су да је Христос син Давидов. И заиста, ово је и историјски и кроз Свете списе Старога Завета тачно. По пророчким казивањима и писањима Спаситељ света ће се родити као потомак великог цара и пророка Давида. Управо је Христос и називан у Светом Писму сином Давидовим преко кога ће Бог установити Царство Божије. Ово још и значи да је Христос један од нас тј. поседује у потпуности људску природу. Међутим, овде Господ наш Исус Христос фарисејима, а и нама,  открива велику Тајну постављајући им следеће питање: Зашто и како то да Давид свог потомка и у том смислу сина Христа, Спаситеља који ће доћи, сина по родбинској вези, назива Господом говорећи: „Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“. Ове су пророчке речи управо из псалма које је написао цар Давид, праотац и потомак Христов по земаљској линији. Не можемо а да не приметимо да је и сам цар знао, говорио, пророковао и на крају записао да ће се једнога дана из Давидовог племена родити Спаситељ света. Али не спаситељ који ће ујединити и ослободити јеврејски народ већ онај Цар славе који ће нам отворити Царство вечно и небеско. Фарисеји, на жалост о томе нису размишљали. Њима је у глави било једино и само једино царство земаљско и очекивали су цара који ће их сабрати на једном месту да их ослободи од јарма угњетавача. Јеврејским старешинама, фарисејима, садукејима и учењацима била су позната слова и речи Закона и Писма али смисао изреченог је био далеко од њих. Велика Тајна коју Христос открива пред фарисејима је да Он није само Давидов син и да није само човек већ је Спаситељ, Месија који ће доћи,  сам Бог, сам Господ; те да горе изречене речи: „Рече Господ Господу моме“ треба да разумемо као: Рече Бог Отац Богу Сину.

      Господ Христос је на овај начин показао да у себи садржи поред човечанске и божанску природу о којој ће касније, у доба развоја Цркве, Свети Оци да богословски разраде и кроз данашњи Символ вере нам дају да се утврђујемо и подсећамо да је Христос Син Божији, друго лице Свете Тројице, једна личност која има две природе, божанску и човечанску, помоћу којих и наш човечански род и наша човечанска природа бива обожена и приведена коначном спасењу о коме је цар и пророк Давид писао. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ЧЕТРНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

    У четрнаесту недељу по Духовима, Господ наш Исус Христос нам показује кроз јеванђелску причу како изгледа Царство небеско и на који начин ће га људи задобити. 

    Овај поучни текст је такаозвана парабола или прича са знечењем које Господ прича, осим својим ученицимаи, људима који су га пратили као и Јеврејима и првосвештеницима у храму.           

    Наиме, прича нам говори о цару који прави свадбу своме сину и као по обичају шаље своје слуге да позову госте. Званице се не одазивају слављу и одбијају долазак. Цар је смирен и кротак те шаље још једном слуге своје да дозову госте са поруком да је све спремно на столу и чека их. Ови одбијају нашавши битним друге обавезе као што су одлазак у поље и у трговине док остале званице револтиране царевим досадним позивима ухватише слуге у погубише их. Дознавши цар шта се десило, узе војску и поби све званице и попали им имања и град. Преносно значење ове приче нас упућује на најрадоснији дан који можемо ми хришћани да добијемо и осетимо у духовном, а ако Бог да, и у физичком смислу, а то је Васкрсење и живот вечни. Дакле свадба, један од најрадоснијих славља се управо упоређује са васкрсењем. Господ позива на васкрсење прве званице и најближе Њему по крвном сродству рођаке Јевреје тј. јеврејске првосвештенике, фарисеје, садукеје и књижевнике – најученије људе тога доба који су добро познавали Свето Писмо и пророчке списе који су говорили о доласку и васкрсењу Христа. Позива их на заједничарење кроз цео Стари Завет, позива их у Цркву Божију да се остваре и сједине са Њим. Шаље им слуге своје које су нико други до пророци и људи послати да говоре у име Божије. Шаље им Мојсија као првог и битног пророка и водича кога народ јеврејски није слушао те је због тога лутао четрдесет госина по пустињи. Наравно нико их не слуша већ Јевреји гледају своја посла и раде онако како они мисле да треба или оно још горе: побили су многе пророке, као што су то учинили Исаији. Неки су гледали своја посла и отишли на њиву, што је равно опредељењу телесног живота, пожудама и осталим овоземаљским пороцима и гресима док су други отишли у трговину тј. одали се среброљубљу и демону новца. Најближи Богу су одбили Његов позив да дођу на свадбу Христову, да дођу у сједињење са Сином Божијим. Казна за одбијање Христа није дошла директно од Бога. Јевреји су сами допринели свом суду те су их Римљани десетковали, убијали, протеривали са огњишта и спаљивали Јесрусалим и остала њихова места где су живели.

Библијска прича: Свадба царевог сина

    Свадба и гозба је припремљена, Син је спреман за женидбу али званице нису достојне свадбе и Сина те се цар и Господ одлучује да позове кога год нађе на путу и раскршћу. Господ шаље у сваки крај света апостоле и ученике Христове да проповедају Благу вест, да говоре о Јеванђељу Христа и вечнога живота. Уместо гордих и саможивих јеврејских првосвештеника и учењака, место на свадбеној гозби је отворено за незнабошце, многобошце, атеисте…- за целокупни род људски. Раскршћа и путеви су у ствари живот и разне науке које су ови људи изучавали и таквим знањем лутали тражећи истинитог Бога. Апостоли су међу првима привели Христу Јелине(Грке) филозофе који су веровали у више богова али имали конкретну замисао онога који је створио све. Слуге цара, Апостоли, мисионарећи по разним паганским и незнабожачким заједницама, приводе цару на свадбену гозбу народ који жели да верује у спасење и живот вечни. На свадбу је дошло много људи без разлике, јер смо сви позвани како добри тако зли. Међутим, ово не значи да цар и Господ неће да прође по свадбеној просторији и да не провери званице. Напротив, свако од позваних ће бити упитан и проверен који се после уласка у веру нађе нечист и запрљан. Дакле, без обзира што смо ушли под окриље Цркве, под Христов омофор и гостимо се вечером Господњом, немојмо се заваравати да ћемо тек тако наследити радост Царства небеског. Онима који не живе чистим животом вера у Бога и Свете Тајне неће користити на спасење. Човек који је био на гозби, а није обукао свадбено рухо или одело је човек који, колики год верник био, није се обукао у милосрђе, доброту и братољубље. И као што Господ на крају приче каже многи су звани али је мало њих изабрано – Бог зове све али само они овенчани праведношћу и врлинским животом су они који ће бити изабрани. 

    Нека би дао Бог да се заједно са Сином у Духу Светом веселимо на свадбеној гозби и тако уђемо у радост Царства небеског. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ТРИНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Јеванђелске речи које читамо у Јеванђељима по Матеју (гл.21, 33-41), по Марку (гл.12, 1-9) и по Луки (гл.20, 9-16) су у ствари једна парабола или у преводу прича  којом се Господ наш И.Х. обратио упоређујући Јевреје, који су га тога дана слушали у храму, са злим виноградарима. Господ је кроз преносно значење у овој причи покушао да пробуди тадашње успаване духовне вође који су се отимале ко ће више узети од народа и ко ће више уплашити народ казнама Божијим ако их не слушају. Ова прича такође има за циљ да позове на одговорност Јеврејске старешине и изабрани од Бога народ који је кренуо погрешним путем и у више наврата не препознаје Божије деловање у свету. Ово је прича о онима који нису били достојни наслеђа, али истовремено и упозорење онима који су нови посленици.

Прича о злим виноградарима

Наиме, прича описује човека домаћина који је засадио виноград, уредио га, оградио, озидао пивницу(или винарију), саградио у њему кулу(као неку врсту осматрачнице) и предао га виноградарима на чување. Када је стигло време бербе, послао је своје слуге да прикупе плодове од онога што су виноградари набрали. Међутим виноградари су на врло лош начин узвратили домаћину убивши, избивши и каменовавши слуге. На крају домаћин шаље виноградарима свог сина не би ли се ови постидели угледавши млађег домаћина и предали плодове од убраног винограда али ни овај план домаћина не успева јер они убијају и његовог сина.

Човек домаћин је у ставри нико други до Господ Бог који је створио све око нас и нас саме. Из љубави према човеку Он себе назива човеком домаћином. Ово је један диван доказ човекове сличности Богу. Виноград који је домаћин засадио је јеврејски народ. Ово је народ који је био одабран од Бога за наследника и чувара истините вере. Домаћин је виноград оградио плотом – ово је интересантна реч. Оградити нешто, заокружити нешто значи поставити битну ствар у средиште и чувати је. Бог је преко пророка Мојсија дао Јеврејима закон са Заповестима којима су се они служили у животу и примењивали га у свакодневној пракси. Тако се Господ побринуо за свој народ и штитио их(ограђивао их) од многобожаца и незнабожаца. Пивница или винарија је жртвеник док је кула јерусалимски храм као највећа светиња јеврејског народа у коме су могли приносити жртву. Виноградари којима је домаћин поверио виноград да га одржавају, окопавају, орезују, чувају од болести и на крају беру плодове за домаћина су нико други до јеврејске старешине, првосвештеници и књижевници – људи од ученог кова који су бирани из народа. Домаћин шаље слуге да покупе плодове од бербе, а слуге су у ствари пророци и сви они свети људи који су се свремена на време појављивали у историји јеврејског народа послати од Бога да сведоче да их Он није оставио и да чине онако како им пророци заповеде. Овде имамо примере из Ст. Завета међу пророцима како су страдали управо од руку јеврејског народа и јеврејских старешина и свештеника – пророка Михеја су ударили и сломили му вилицу; Пророка Захарију(оца Св.Јована крститеља) су убили између храма и жртвеника; а неке су каменовали као што је Захарије син првосвештеника Јодаја. Сви су они пролазили на исти начин од ових виноградара тј. јеврејских првосвештеника. Домаћин, Господ шаље у виноград, међу виноградаре свог јединог сина – Господа Исуса Христа – мислећи да ће се ови постидети и пренути кад га угледају. Међутим, јеврејски свештеници и старешине се одлучују на најгори потез. Потез који мења ток Божијег поверења према јеврејском народу и потез који уводи који приводи целокупно човечанство ка Христу. Изводе Христа и убијају ван винограда. Разапињу Бога не само за јеврејски народ већ и за све народе који су касније поверовали у Бога.

Христос у овој причи поставља и питање самим свештеницима и фарисејима у храму шта ће се десити виноградарима када домаћин види шта се збило. На које му ови одговарају да ће их злом смрћу казнити, а на њихова места довести друге виноградаре, друге старешине које ће се о Божијем винограду бринути и што је најбитније, вршити дужности виноградара послушно и побожно. Немогућност виноградара да одговоре на вишеструке Божије захтеве и њихово одбацивање „камена“ који је Исус довешће до смене повереника винограда. Међутим, предаја винограда није само привилегија, него и одговорност. Наша Света Црква се итекако идентификује са овом причом као и њени служитељи којима се предаје виноград који је у ствари народ. Прича о злим виноградарима може бити читана не само као сажета историја спасења, већ и као упозорење новим виноградарима да одговорније од својих претходника поступају према ономе што им је поверено.

Нека би дао Бог да, разумевши Господње приче, не дајемо пример злих виноградара који одбацују домаћина света, већ достојно кренемо у правцу Христа и тако уђемо у радост Господара нашега који је на Небесима. Амин.