ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (трећи део)

Гатање и магија

Прозирање будућности Бог је поверавао пророцима, свецима и посебно обдареним људима. Православно поимање је да се и у случају природне човекове тежње за предвиђањем будућности суздржи од сваке упадљиве и болесне радозналости. Чак и ако смо надомак и својим способностима и својом чистотом да прозремо неке ствари у будућности треба да се суздржимо и не саопштавамо их. У духовном погледу задовољавање видовитости код гатара и врачара је у сваком погледу једна духовна развраћеност и несмотреност према себи и овом свету. Сви облици гатања и врачања су у потпуности за одбацивање. Бављење црнокњижјем, на челу са астрологијом коју називају краљицом окултних наука, дакле магијом било да би се разговарало са душама покојника или да би се видела будућност, жртва је и приношење молитве Сатани или одређеном демону,.Читање судбине са длана , отварање Тарота, тумачења знамења лета птица, редоследа умирања, понашања дрвећа, ветра, све до потпуно неуротских тобоже видовитости. Све ово жели да потр живога бога и умилостивљење је Сатане или демона.

Све врсте гатања и врачања су заправо тешка самокажњавања. И сви они који иду код врачара и гатара изопачени су духом и у потрази су за казном. То су греси против Богољубља, односно Христољубља. Одлазак код врачара је и грех против човекољубља. Гатари покушавају да преко тајнога знамења, а то су демони, овладају душама и животима других људи са разним привидно позитивним разлозима. Чешће је врачање отворено "црно", односно злонамерно из жеље да се некоме отворено нашкоди. Гатање и врачање су разне амајлије, хоџини записи, ношење трава којима се приписују магијска својства. Није чудо зашто Откровење Јованово каже да ће најоштрије на оном свет бити кажњени врачари и гатари.

Да ли може да нашкоди "бели" или "црни" маг преко фотографије или белега? Одмах ћу вам одговорити да може. У магијским операцијама користе се белези као што су крв, комадићи одеће, фотогрфија, писма. У одласку код врачара има превасходно лаковерности. Врло често се говори о егзорцистима. Заправо егзорцисти су само свештеници који су добили власт да прогоне демоне. Сви такозвани магови који то себи приписују немају моћ да изврше егзорцизам, односно да ослободе некога од ђавола. Чули сте и за скидање чини. Нема другога начина да се чини скину осим да се изврши тајна јелеосвећења или да се читају молитве Светог Василија на запрећење ђаволу. Тврдити да црна магија нема моћ значи бити неразуман, исто је као тврдити да мржња нема моћ. У свету постоје школе, колеџи да се изучавају окултне вештине, пре свега астрологија које трају по пет, шест година. Свет је засут школованим лажним и нешколованим магичарима. Каже се да је у Београду водећи маг има три факултета. Он је завршио римокатоличку теологију, а муслиман је, не знам како је то било могуће, будући да католици проверавају своје студенте, затим дипломирао је на медицини и има специјализацију из кардиологије и завршио је филозофију. Име нећу да му изговорим, јер не знам да ли је све ово баш веродостојно. Магија је увек јахала на таласима хистерије, зато она увек запљускује својим таласима све око себе.

Сатурнова братства, како се зову тржишта магије заправо је трговина са магијским рецептима, талисманима, пентаклима, чинима, па чак може се купи и семе одабраних аријеваца (спортиста...), иначе моћно средство у магији. Ритуали сексуалне магије, сатурналије како се зову, то је вид најгоре порнографије и под овим кровом о томе није могуће говорити ни на учтив начин. Однос врачара и жртве која долази код њега је у потпуности садомазохистички. Магија заправо одражава потпуно дух наше епохе. Време у којем живимо је у потпуности магијско. Због тога се догађа да и у цркву улазе магијски појмови, односно да наша вера и ми као народ божији нисмо потпуно очишћени од тога.

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (други део)

О идолопоклонству

Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе, јер није могуће за ово време све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући Свети Јустин философ из првог и другог века њему је идолопоклонсво најближи водећи философски идолопклоници тога времена. Он расправља са једним Јеврејем у писму о идолопоклнству и божанским стварима: "Никада неће о Теофане бити других богова, нити их је икада било, осим онога који је створио Васељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле Јеврејскога Бога примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева".

Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопклонство је увек многобожачко. Кумири(идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима "они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу..."(Псалм 115). Супротно идолима или кумирима Бог је жив каже Исус Навин исто то каже и свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола.

 Идолопклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове, небогове, лажне богове а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњм свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је Антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.

Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота и образовање и цивилизацију додир са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да "идолопклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога". Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.

Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту "златну телад" уопште острвим или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопклонство великих спортиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису СQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки Будисти у Бангкогу поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама. Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче већ и људе од крви меса. То је дакле потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе веома се множи секта која се зове "Пагански пут" која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш. Вама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња :"Ми имамо свога Бога он се зове Бодирога". Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ишао на гроб Господњи јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и православан. Али ето десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај "Бели Меџик", он не само да је крштен и миропомазан већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела а који је наследио од својих ујака Херцеговаца.

Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту - пише Рон Хабард, оснивач Сајентологије. Ви знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на одолопклонички начин. Адолф Хитлер је рецимо био обавештен да је више људи одушевљено његовом окрутношћу подигло олтаре усвојим кућама где су његовим фотографијама приносили жртве.

Та идолопклоничка апотеоза коснула се и Владимира Илића Лењина, Карла Маркса па и известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса по имену Јосип Броз Тито.

Сав Олимпски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај Олимпски Пантеон васкресава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.

Богови од крви и меса су били Александар Велики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом који је постављен ту као божанство. Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француску фудбалер Зидан - Зиза, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али, и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада Валентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима...и тако даље.

Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој да стоји мужеложништво, односно хомосексуалност. Не прави себи идола и нити каквога лика , немој им се клањати нити служити. То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Други Васељенски сабор одржан 787 године полазећи од овоплаћења речи божије Логоса дозвољава иконопоштовање. Иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих."Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан", каже Свети Василије Велики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони већ је почаствујемо.

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (први део)

Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија односно све алхемијске науке и псеудонауке агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.

Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.

Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе уствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти Ватиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.

Празноверје и безверје

Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.

Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене. Празноверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожнсти. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето писмо "Немој да будеш одвећ побожан". Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чинодејствима, а пре свега светим тјнама, пак и светом божанском причешћу даје магијско значење и магијска моћ, например, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или свете тајне, освештања или благословине другима, својој браћи приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да свето причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света , он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала свете тајне, управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала " Да ли му је боље?"Он је одговорио :"Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да би се спасао, а свето причешће ми је дато за вечно блаженство".

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му "препише" свете тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноверна употреба светих тајни. Оне су нам дате за оно главно - за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став "ја знам боље" је потпуно супротан духу православља, јер је православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.

Свеће за изношење

У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа. „Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати, ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници таке бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела, како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу...прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“., проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате, у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас? Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
„Слава Теби, Господе!“

Валериј Мељњиков
Православие.ру

Размишљања хришћанина

Много година већ живим у свету. Дан иде за даном, година за годином, а ја и не примећујем како време пролази. Чиме сам заокупљен, шта радим, како живим? 

По први пут себи постављам таква питања. Када дубље размислим о њима почињем да схватам како велики значај она имају за мене и моју душу. Спасавам се, ако живим онако како заповеда Господ наш Исус Христос. Гинем ако не следујем путевима Његовим.

А зашто се раније нисам питао - како ја живим? Зато што се сујета свакодневног живота увукла у мене. Живео сам сујетом, и до сада моје срце је били испуњено дневним бригама. Прогутан многобрижјем нисам ни примећивао како је време прошло и како време пролази. Време одмиче и свакога часа ја се приближавам смрти и смрт мени. Прође један час и она ми је ближа, прође други и смрт ми се још примакла. Ако не искористим свој час да учиним нешто, он бесповратно исчезава.

Борба светог Антонија са демонима (15. век).

Заиста смрт ми се приближава, ево видим је страшну, хладну, неумољиву; она ме посматра својим укоченим очима. Шта да чиним? како да се заштитим од ње? Размишљао бих о своме неизбежном уделу после смрти, али дневне бриге се увлаче у мене и скрећу мој поглед с вечности.

Ретко када мислим на смрт, но како могу да не размишљам о њој, како се могу скривати од ње ништавним и сујетним свакодневним бригама? О, како су оне безначајне и смешне у поређењу са оним што ме очекује. Како се могу поводити за саблазнима света, а не мислити о смртноме часу и не радити на спасење своје душе?

Од данас нећу више тако поступати. Увиђајући свој неправедни живот, престаћу да се бринем о многоме и само о оном једном што је потребно (Лк. 10, 41 - 42).

Бојим се смрти и дрхтим пред њом. Но, зашто ме она тако плаши? Зато што не живим по учењу Господа нашег Исуса Христа.

А како треба живети?

О свему сам размишљао; и о новцу, и о богатству, и о просјацима и царевима, и о вразима и непријатељима, али сам живео не размишљајући о смислу живота. Чинио сам оно што није на потребу; зло сматрао добрим, добро злом; таму светлом и светло тамом.

Тешко онима -  говори пророк Исаија - који зло називају добрим, таму сматрају светлом, а светлост тамом, горко сматрају слатким, и слатко - горким! Тешко онима који мисле за себе да су мудри и сами су себи разумни! Тешко онима који су храбри пити вина и јунаци су у мјешању силовита пића, који оправдавају кривога за поклон, а праведне лишавају праведнога. Зато као што огањ прождире сламу, и пламен сено, тако ће иструлити корен њихов и цвијет њихов разнијеће се као прах.

(Ис. 5, 20 - 24)

Гле ти се зовеш Јудејац - говори апостол Павле - и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом. И знаш вољу (Његову) и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; И сматраш да си вођ смијелима, свијетлост онима који су у мраку. Васпитач неразумнима, учитељ дјеци који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповедаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба , чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога? Јер се име Божије због вас хулимеђу незнабошцима, као што је записано.

(Рим. 2, 17 - 24)

Дубоко продиру у душу моју ове речи Св. Писма. Мене баш мене осуђују и поричу. Временом ћу схватити да нисам живео и не живим као православни хришћанин. И пустићу да та мисао увек стоји предамном. Она ће ми послужити на спасење. Амин. 

Десант на Хиландар

(О посети Слободана Милошевића манастиру Хиландар, 1991.год.)
Аутор: хиландарски монах

Откако је Немањићу Саво 

у Атонску Гору утекао 

а Немања оставио пријесто, 

Души својој да пронађе мјесто,

Откад свијет Хиландару краси,

И слава се његова разгласи,

Отка при стигоше монаси,

И откад се на Атонској Гори

Српски збори и Богу се моли,

Црњи абер долаио није

Но шо скоро дође из Србије,

Из столнога града Београда

Ђе фараон безожни завлада,

Ђе се коло безбожника вије

Да Србију у црно завије.

Црни абер из још црњег двора,

Од безбожног цара и злотора,

А из руку његовог жбира-

Вјерног слугу Драгојла везира.

Силом збори абер из Србије:

"Слушј добро игуман Пајсије:

Ми овамо у царевој влади,

Добро знамо шта се од вас ради

Јасно нам је шта се отуд ваља-

Настојите да вратите краља.

Шурујете с Љотићевом бандом,

С четницима и са Александром.

Доушници отуд наши кажу

Да у цркви спомињете Дражу,

Молите се за душу Недићу,

И за здравље Карађорђевићу.

Све радите како не би смјели,

И цара сте за срце ујели.

Али цар је срца милостива,

Све вам прашта и милост дарива,

И још жели да вас удостоји,

И почати гостовањем својим!"

Кад игуман абер протумачи,

Ведро му се лице наоблачи,

Па са куле Савине слијеће,

И окупи старачко вијеће.

Брзо су се искупили старци,

Као некад библијски мудраци.

Сиједијех брада до појаса,

На кољена подераних раса.

Све клечећи и Бога молећи;

Вијећаше старци Хиландарци,

Вијећаше, сложно одлучише

Да се царском везифу отпише:

"Вјерни слуго, невјернога цара

Откако је свтог Хиландара,

Ове цркве и ове братије,

С прага још нико оћеран није!

И прије су цаи долазили,

И свеињу ову полазили,

Да окају владарске гријехе,

Своме срцу пронађу утјехе.

Зато кажи своме господару:

Ако мисли поћи Хиландару

Ради славе, ради ћефа свога,

А не ради савјести и Бога,

Боље да и долазио није!

Пољубиће гвоздене капије."

Ал' невјерник зато и не хаје,

Купи слуге и своје аждаје,

У својему безбожничком пиру

Небом језди према Манастиру.

Под западним зидом Манастира,

Бијеше башта к'о усред Мисира.

Њој је равна само башта рајска

И прекрасна авлија Версајска.

Једног јутра, неђеља је била,

Над том баштом залупаше крила,

Као да је сабориште вила.

Ил' се с мора галебови дигли,

Ил' ждралови из Русије стигли?

Ал' на жалот то ни једно није.

Нит' су стили ждрали из Русије,

Нит' су крила галеба, ни вила,

Но с пера од хеликоптера.

Хеликоптер, чудо од технике,

Што преози спрему и војнике.

Њиме војска надгледа фронтове

И бијеле опсједа градове.

Али ево сада царско пира

И десанта светог Манастира,

Да се памти док је Хиландара

Гостовање безбожнога цара.

Вјерујте ми браћо моја мила

Та се поган није прекрстила,

Нит' светињи једој поклонила! 

Ту 'ђе би се султан прекрстио,

Римски папа вјеру промјенио-

Колика је Хиландар светиња! 

Али нешће ова аветиња.

Нит' се крсти, нити се причести,

Него као марва без свијести,

Без имало срама и образа,

"Здраво друже" , игуману каза!

Боже праштај, а ја кад бих смијео

Племе бих му цијело проклео.

Ал' не смијем, нек му Бог суди,

Срам га било од Бога и људи!

Довијек се од народа крио,

А од Бога душу не смирио,

Докле краља не буде дворио.

Опростите браћо моја мила,

Истина је, вјерујте ми, била.

Испевана ради Хиландара

А у здравље мојих господара- 

Александра Карађорђевића 

И младога Петра краљевића.

Ево свиће Бадњи дан

Бадњи дане, дивни дане,

'Оће л' скоро да се сване.

Ал' сикира стара, тупа

Сече бадњак, чујем лупа.

Ветар дува, а снег веје,

Стиже Божић, све се смеје.

Псалмо - певца глас се чује,

Превечноме довикује.

Пре данице Ти рођени,

Идеш к свима, дођи к мени.

Ноћ се спушта свуд' је тама,

Ти си самном ниси сама.

Нас четири у Манастиру,

У тишини и у миру.

И ако је пала тама,

Стиже бадњак, са њим слама.

Певале смо свете песме,

Као жубор воде с чесме.

И бадњак смо целивале,

Општу пошту Богу дале.

Помози Бог и Бадње вече,

Тихо Сестра Сестри рече.

Трпеза је, сто од сламе,

Ту је Христос - нисмо саме.

Игуманија Иларија -
Монашка порука
24. 12. 1983.г. у Манастиру Св. Тројице код Призрена