Заљубљен у пролазност

Заљубљен у пролазност. Посвађан са духовним. Без трунке осећаја за нетрулежно, газим лобању смрти и губим се у магли смрдљивог и пријатног света. Куда сам кренуо?  Зар је битно кад тамо никад нећу стићи. Успут срећем нека чудна лица.  Искривљених погледа и отворених уста. Као да желе да ми кажу нешто. Желе да изговоре реч. Али нешто их зауставља у томе. У очајању и страху због занемелости траже рукама излаз по лицу за реч, за глас. Гребу се и стискају али гласа и речи нема.
Знаци су јасни и видљиви. Као када дете уреже име своје симпатије у кори дрвета, тако је бол греха и патње урезана у њихово срце. Мраз уместо топлине; мрак уместо белине;  мирис паљевине и чађи уместо тамјана. Крљушт на очима сваког од њих им не да да виде даље од себе.  Ко сам ја и где сам у свему овоме? У свим овим људима, видим ли се? Препознајем ли себе?
Обриси избледелих гршника се губе у даљини. Идем даље и не осврћем се за њима.
 Можда фантазирам..., не знам ни сам. Споро се привикавам на ствари, а време тече... У мени се кад-кад појави црв који ме изједа и трује лењошћу и тугомором. Две најубитачније ствари човечанства у мом слабом телу, у мојој души. Скрхан очајањем, начет грехом, тражим излаз и парче неба да дохватим.

Господе, управи пут мој ка Теби и поравнај стазе предамном! 

Нисам Ти достојан понети никакво добро. Све саме грехе ти доносим, и ридам, и плачем, и молим за опроштај истих. 

Погледај на мене Творче васељене. Порази моју гордост и самољубље. Огради ме милосрђем Твојим и уведи у окриље Царства Твога.