Недеља Православља

Назива се још и Недеља прва Великог поста, Недеља чиста, Недеља Православља, Торжество православија.
У богослужењу ове недеље постоје две теме.
Прва тема је веза Великог поста и крштења. Катихуменима је кроз катихезе наговештен нови живот који они примају вером, по чему личе на људе Старога завета који су веровали у обећање, а његово испуњење нису дочекали.

Текст апостола који се чита набраја примере велике вере и очекивања старозаветних праведника и констатује:

Сви они осведочени у вери, не добише обећања; Зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство (Јев 11, 39-40)

Еванђелски тексткоји се затим чита даје одговор катихуменима да ће они видети васпостављање новог неба:

Заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе на Сина Човечијега (Јн 1,51) 

 Другом темом Црква осуду иконоборачке јереси и реституцију иконопоштовања спроведену 843. године у прву недељу Великог поста, слави као победу православља. Веза је чисто историјска:

Византијски цар Лав III и Константин V забранили су поштовање икона и тако покренули јерес иконоборства, која је дуже од једног века потресала Византију и Цркви нанела велике штете и губитке. Иконе су уништаване, монаси, који су били ревносни браниоци икона, су хапшени, манастири затварани и претварани у касарне и друге јавне зграде, црквена имовина конфискована. Царица Ирина је 786-787. године сазвала васељенски Сабор у Никеји који је одобрио поштовање икона. Нови талас иконоборства касније се поново појавио почетком IX века али је уз помоћ царице Теодоре која је, сазвавши Сабор 843. године, успоставила иконопоштовање, а патријарх Методије спровео у дело. Одмах после победе Православља развила се богата теологија иконе коју је започео Свети Јован Дамаскин.

Поштовање икона заснива се на теолошкој и антрополошкој истини да је Бог при стварању из љубави човека  обоголичио(створио га по лику Своме) и да је после, при оваплоћењу, сам Бог у Христу уобличио се у човека, те се тако и Црква сјединила у вечну бесмртну заједницу сјединила слика и Оргинал, лик и Прволик.(Еп. Атанасије Јевтић, Духовност Православља, Београд, 1990, 23)

Од самог почетка хришћанства постоје иконе како на Истоку тако на Западу,што потврђују бројна историјска и археолошка сведочанства и до данас сачуване фреске у катакомбама Палестине, Мале Азије, Кипра, Рима, Егејских острва итд. поштовање икона заузима истакнуто место у православној побожности и засновано је на одлукама Седмог Васељенског сабора. Полазећи од учења Св. Јована Дамаскина и Св. Јована Златоустог, прихваћено је поштовање икона, а не и њихово обожавање. То важи и за чудотворне иконе, које су у посебном поштовању православних верника, али не и предмет обожавања, које припада само Богу.

 Прве недеље Васкршњег поста Црква слави спомен овог васпостављања иконопоштовања тако што после Литургије у саборним храмовима обавља молебан пјеније Чин Православља. То је чин молебног и благодарственог певања које врши епископ на средини храма пред иконама Христа и Богородице, а главна му је мисао молба за очување мира у Цркви и молба за обраћање заблуделих на пут истине.