Православни
поглед на свет има библијски темељ и састоји се у прихватању тога да сав видиви
и невидиви свет има свој почетак и крај у Богу. Ја сам алфа и омега, почетак и
крај, говори Господ (Отк.
1,8). Као и све остале књиге Библије, књига Постања ништа не говори о
еволуцији. Свето Писмо не допушта могућност трансформације једних врста у
друге. Напротив, сасвим јасно се говори о стварању целе живе твари по врстама њиховим. Тако је било с биљкама: И рече Бог: Нека пусти земља из
себе траву, биље што носи семе, и дрво родно које рађа род по својим врстама, у
којем ће бити семе његово на земљи. И би тако (Пост.
1,11). Тако је поступио Творац и са живим бићима пореклом из воде: И створи Бог китове велике и сваку
душу животиња што гмижу, које изведоше воде по
врстама својим и све птице
крилате по врстама њиховим.
И виде Бог да је добро (Пост.
1,21). Исто тако створи Бог
звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по
врстама њеним, и све гмизавце на земљи по
врстама њиховим. И виде Бог да је добро (Пост.
1,25). Ниједна врста се није појавила из друге путем "еволуције".
Иако се живот најпре појавио у води, а потом на копну, риба није мутирала у
жабу, нити у сисара.
Оваква
библијска вера у стварање света од стране Свемогућег Бога .садржи се у делима
Светих Отаца, и то како древних, тако и оних који су недавно живели. Ево шта је
писао у "Беседама на Шестоднев" светитељ Василије Велики:
"Природа створења, покренута једном заповешћу, равномерно се односи и на
твар која се настаје и на твар која нестаје, чувајући редослед врста
посредством уподобљења, док не достигне сам крај; јер она чини коња наследником
коњу, лава лаву, орла орлу, и свака животиња која се одржава у својим потомцима
који следе један за другим, траје до окончања васионе. Никакво време не
нарушава и не уништава својства животиња" (8,с. 139).
У
истом духу је о постојаности врста животињског света писао свети праведни Јован
Кронштатски: "Творац је у почетку створио само прве јединке риба и птица,
њихове врсте, а њихово размножавање је препустио њима самима под Својом
заштитом, слично као и размножавање људског рода. И до данас све врсте риба и
птица, размноживши се до бесконачности, задржавају до танчина изглед, нарави и
обичаје својих врста, нимало се не мешајући с другима. Свака риба и птица, и
сваки гмизавац, какви су били пре неколико хиљада година, такви остају и данас
са истим оним својствима која су добили од Творца на почетку" (21,с. 79).
Подвуцимо, између осталог, да св. Јован Кронштатски не помиње
"милионе", већ "хиљаде" година, нимало се не обазирући на
то што су еволуционистичке идеје Лајела и Дарвина тада већ веома снажно
преластиле умове његових савременика.
Главна
идеја еволуционизма састоји се у потпуној супротности црквеном учењу.
Еволуционисти признају како, наводно, једне врсте, смењујући се, изазивају
настанак других врста. То су мишљења која се међусобно искључују.
Да ли су се врсте појавиле тренутно, или су се образовале
постепено?
У Библији је написано о заповести Творца и тренутном испуњењу
сваке Његове замисли. Јер Он
рече, и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс.32,9).
Створења су настајала тренутно, а нису се излегала, попут птица у јајима.
Тренутност сваког стваралачког Божијег чина потврђује св. Василије Велики.
"Творац свега, изрекавши Своју реч, тренутно је ставио у свет благодат
светлости. Нека буде светлост. И заповест је постала дело"
(8,с. 33).
"Нека пусти земља. Замисли како се с тако мало речи и по тако
краткој заповести хладна и бесплодна земља одједном приближава времену рађања,
покренута на рађање плодова, и, као збацивши са себе жалосну и тужну одећу,
одева се у светлу ризу, весели се својим украсом, и доноси на свет хиљаде врста
биљака" (8,с. 70).
"Изађе заповест; и одмах реке производе и језера рађају себи
својствене и природне врсте; и море у утроби носи животиње свакојаке врсте које
пливају. Где год била вода, у мочварама и сеновитим местима - она не остаје без
дејства и без учешћа у размножавању створења. Јер нема сумње да су из воде
потекле жабе, мушице и комарци" (8,с. 107).
На сличан начин о тренутности стварања изражавали су се и други
Свети Оци. Први представници свих врста флоре и фауне нису имали претке и
појавили су се одмах као зрели и одрасли. Кокошка се појавила пре јајета.
Потпуно је бесмислено одређивати старост првих створених бића пре
дана њиховог стварања, пошто их још јуче није било, а данас они већ изгледају
као зрели. Прве представнике биљног и животињског света у принципу је немогуће
оцењивати као њихове потомке по науци познатим обележјима (дрвеће - по
годовима, животиње - по израслинама на роговима, или по карактеристикама зуба
итд.). Речено се у потпуности односи и на првог представника врсте Homo sapiens
- на Адама. Као и Ева која је била створена од њега, он је био створен
пунолетан. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Заповест дата
прародитељима сведочи о њиховом зрелом узрасту". Није дечак, већ је
одрастао човек био у стању да даје имена животињама. Адам никада није био
одојче. Није детету било наложено да рајски вртобрађује и чува (Пост.2,15).
Еволуционизам то не може да дозволи. Он претпоставља да је за
настанак сваке врсте било потребно одређено, прилично дуготрајно, време, што је
неопходно за појаву и учвршћивање нових квалитативних особина. Риба није
тренутно изгубила шкрге, изашавши на обалу и "претворивши се" у
копнену животињу!
Однос према смрти
За теорију еволуције покретни механизам је тзв. природно одабирање
услед којег најјаче јединке и врсте побеђују мање прилагођене и способне. При
томе се а приори сматра прихваћеним да су све индивидуе - и животиње и човек -
смртне. То стање смртности се сматра неодвојивим делом наше природе, пошто
таква запажања потврђује свакодневно искуство. Другим речима, смрт се
проглашава исконском и првобитном.
Али православни поглед на свет је потпуно другачији. Бог није створио смрт и не радује
се пропасти живих створења, јер Он је створио све за постојање (Прем. 1,1314). Адам је био
створен бесмртним. Њему је било дато упозорење: Али с дрвета знања добра и зла, с
њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост.2,17). То потврђује и св.
апостол Павле: Као што кроз
једног човека уђе у свет 1рех, и кроз 1рех смрт, и тако смрт уђе у све људе,
пошто сви сагрешише(Рим. 5,12). Код Светих Отаца ове мисли се одређују исто
тако јасно. Ево шта пише св. Григорије Синаит: "Човек је саздан
непропадљивим, каквим ће и васкрснути, али не непроменљивим, нити опет
променљивим, већ као оним који има силу да се својевољно мења или не...
Распадљивост је производ плоти" (14,с. 181).
Код отаца Цркве развијене су мисли о непропадљивости све твари пре
пада првог човека. Исти преп. Григорије Синаит је писао: "Сада променљива
твар није саздана првобитно распадљивом, него је после потпала под распадљивост покоривши се таштини, по Писму, не од своје воље, већ против воље, због онога који је покори, с надом обновљења Адама који је изложен
пропадљивости (Рим.8,20). Онај који је обновио и посветио Адама, обновио је и
твар, али их од распадљивости још увек није избавио" (7,с. 181). Исто тако
је писао св. Јован Златоуст: "Шта значи - твар се покори таштини! Постала је распадљива. Због чега и
из којег разлога? Твојом кривицом, човече. Пошто си добио смртно тело, подложно
страдањима, и земља је постала подложна проклетству, те је произвела трње и
коров" (20, с. 664). И даље: "Као што је твар постала пропадљива,
када је тело твоје постало пропадљиво, тако и када тело твоје буде непропадљиво
и твар ће га следити и постаће сагласна с њим" (20, с. 665).
Пажљиви читалац ће у Библији наћи строгу напомену да Бог првобитно
није створио месождере, већ да се једење меса појавило тек након Адамовог
грехопада: И рече Бог: Ево дао
сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе
семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свима птицама
небеским и свему што гамиже по земљи и у чему има душа жива, дао сам сваку
траву зелену да једу. И би тако (Пост.
1,29-30).
Ко је спреман да поверује библијском сведочанству о добром почетку
Божијег стварања, тај неће оклевати да саслуша и пророчку реч о његовом добром
крају у Царству Христа Помиритеља: И
вук ће пасти с јагњетом, ирис ће лежати с јаретом, и теле и јуне и лав заједно
ће пасти, и мало дете ће их водити. И во и медвед заједно ће пасти, младунци
њихови лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во (Ис. 11,67).
Библија и сва светоотачка мисао потпуно искључују могућност
постојања животиња грабљивица, прождирања једних животиња од стране других, као
и болести и смрти у свету уопште - од његовог стварања до Адамовог грехопада,
једнако као и у будућем веку Господа Исуса Христа, "чијем царству неће бити
краја". Грехопад као почетак смрти и опште васкрсење као крај смрти - то
су оне границе иза којих човеков природно-научни ум не сме да се пружа. Закон
џунгле, смртност, крвопролиће, борба за опстанак и сличне пројаве суровости
владају у нашем свету Божијим допуштењем. То виде сви. Али еволуционисти
сматрају да је тако било увек и да другачије не може бити, а хришћани,
напротив, верују у то да то зло није исконско и да није вечно.
Када би православни хришћанин хтео да употреби теорију еволуције,
морао би да ограничи примену те теорије на прошлост - на тренутак Адамовог
грехопада, а у будућности на други Христов долазак. Али за еволуционисте овакво
ограничење је недопустиво, оно је убиствено. Еволуционизам је незамислив без
смрти као свог покретног механизма. Зато кадапобеда прождре смрт (1 Кор. 15,54), с њом ће заједно бити прождерана и теорија еволуције.
Протојереј константин Буфејев
ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА
Нема коментара:
Постави коментар