На први поглед се чини да се проблем предрасуда и сујевреја решава банално једноставно: рецимо, како обично: «То је лоше, браћо и сестре!» - и то је то...Али те речи се изговарају у Русији још од времена равноапостолног кнеза Владимира. Пишу се књиге. Али, авај, немају сви навику да читају сличну литературу или уопште да читају, верујући више «усменим» изворима информација. Постојање предрасуда и сујеверја се не може објаснити само људском неписменошћу, већ је овде ствар много сложенија.
Богом откривена религија и митологија
У историји човечанства се могу приметити два правца постојања религије – истинска религија, коју је створио Сам Бог, ради човековог спасења и општења са Њим; и лажна религија, коју ствара сам човек одвојен од Бога. Тежња ка богоопштењу је неопходни саставни део људског духа. Ако се та тежња остварује у Богом откривеној религији – човек задобија спасење. Пре доласка Христа Спаситеља у свет таква Богом откривена религија је била старозаветни јудаизам. Из Светог Писма знамо да су се сујеврја и предрасуде повремено и тамо сретале: то су и честа отпадништва у идолопоклонство, а у каснијем периоду предања стараца која је Христос осудио. Одвојена од Бога религијско-стваралачка функција, «ради у аутономном режиму» и језиком психолога се зове архетип религиозних представа. Та функција делује понекад масовно, понекад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Како објаснити многовековно постојање тих по настанку старијих религија од хришћанства као што су хиндуизам, будизам, даосизам, конфучијанство? Те религије су плод искључиво људског духа, али никако не Божанског откровења, а Бог не спутава људску слободу.
Реч паганство («јазичество» на руском) проистиче од речи «јазик» - «народ, племе». Феномен паганства (народништва) треба разумети не само као одвојено узет култ и скуп његових пропратних теоријских представа, које се могу заменити хришћанским култом и на томе поставити тачка. Паганство прожима све сфере човековог живота и делатности, његов поглед на свет и тајне кутке душе. Чак и лишено религиозних елемената, паганство постоји, трансформишући се у идеолошке и социјалне форме. Посебно је присутно паганство на нивоу постојања и породичних односа. Оно је веома психологичко у смислу да оно представља стање душе без Бога. И управо овај чланак говори о том психолошком паганству, које постоји чак и унутар «црквене порте».
Ритуали и рудименти
Заједно са паганством руку под руку иде магија. Магија је човекова тежња да себи потчини постојећи поредак у свету, и да примора сва видљива и невидљива бића да служе његовим интересима. Ево шта о томе пише о.Александар Мен: «За мага је радост мистичког богоопштења – празан звук. Он тражи само успехе у свакодневном животу – у лову, земљорадњи и борби са непријатељима. Тај антагонизам је остајао чак и онда, када је магија почела да се преплиће са религијом. Магизам очекује од Неба само дарове, Природу (укључујући невидљиве силе) жели да пороби, а у људском друштву доводи до зацарења насиља. Власт и народ се стављају изнад духа. Човек се утапа у род, подпадајући под хипнозу колективних представа». На тај начин, онда када се Богом откривена религија заснива на љубави, магизам се гради на односима «ти-мени, ја-теби». Слични магијски односи се могу приметити код наших савременика. Да није тога не би се појавила ни пословица – «да гром не грми, сељак се не би прекрстио», или «без невоље нема богомоље». Људи, код којих Бог и Црква не заузимају важно место у животу, у тренуцима непријатности трче у храм, тамо пале најдебље свеће (као да је Богу угоднија што дебља свећа!) и покушавају да убеде свештеника у то, да су њихове невоље последица деловања локалних магова. Али то уопште не значи да је Православље за њих нешто попут последње инстанце – они ће се са тим истим успехом обратити «бабки» или егзотичном афричком шаману.
Није ништа боља ситуација ни међу мирјанима, који мање или више редовно посећују Богослужења. За многе од њих ритуал не представља религиозни, већ психолошки појам. У психологији ритуала често постоје непроизвоиљна дејства, која обезбеђују стимулацију животних односа индивидуа, например у једној цркви код Кијева неки локални верници сматрају да се у црквену порту може ући само на главна врата, а ни у ком случају кроз капију са друге стране цркве. Они не дају никаква објашњења за ова и слична дејства. Психолози би овакав обичај објаснили као ритуал, који његовим учесницима обезбеђује магијски престиж, а познаваоци религије би томе додали да се ту ради о табуу. Тешко је не сагласити се с тим.
Горе смо споменули такозвану благочестивост свећа. За многе људе најелементарнији чин паљења свећа у цркви представља скоро саму основу њиховог «хришћанског» живота. (То је исто као када би човек који намерава да купи неки јувелирни предмет ограничио се само тиме да одврне у јувелирници кваку, и оде кући задовољан тиме што је добио). Не дај Боже да неко са стране дотакне или премести свеће које је он поставио!!! То ће моментално изазвати буру гнева и смућења, онај који је то учинио биће оптужен за магију и чак може да добије и пацке! Ствари не стоје боље ни са светом водом. Многи су далеко од вере да «кап освећује море» и због тога упорно захтевају од свештеника да у дане када се у црквама служе молебани са водоосвећењем, да их «добро попрскају» како воду коју су донели тако и њих саме. Веру у невидљиво освећење душе благодаћу Светога Духа кроз Тајне Цркве ти псеудоправославни људи сматрају чисто психолошким самоумиривањем – тобоже полили су ме водом те ћу сад бити и здрав и греси ће ми бити опроштени.
Нажалост ни многи представници духовништва нису ослобођени од сујеверја и предрасуда. Тако се зна да у неким селима постоји следећи обичај: када нека становница села треба да роди дете – свештеник трчи у цркву да «отвори Царска врата», како би тиме потенцијалној породиљи обезбедио срећан пород. Овде се види елемент такозване хомеопатске магије (подражајне) – Царска врата се богохулно асоцирају са жениним крилом. Познат је случај када је неки свештеник забранио својим парохијнима се причешћују (!) на празник Преображења Господњег, мотивишући забрану тиме да се тобоже данас «ми сви причешћујемо јабукама» (?!)».
Неки свештеници забрањују причешћивање на дванаест Господњих и остале велике празнике без за то посебне мотивације – сви ви сте тобоже данас недостојни. Али они само заборављају на одговорност коју имају пред Богом за своју паству, јер је смисао и центар православне заједнице – Евхаристија, а не разне обредне ситнице. Овде треба напоменути речи које се упућују сваком постављеном јереју при уручивању Светог Агнеца: «Прими Залог овај, за који ћеш бити питан...»
Богом откривена религија и митологија
У историји човечанства се могу приметити два правца постојања религије – истинска религија, коју је створио Сам Бог, ради човековог спасења и општења са Њим; и лажна религија, коју ствара сам човек одвојен од Бога. Тежња ка богоопштењу је неопходни саставни део људског духа. Ако се та тежња остварује у Богом откривеној религији – човек задобија спасење. Пре доласка Христа Спаситеља у свет таква Богом откривена религија је била старозаветни јудаизам. Из Светог Писма знамо да су се сујеврја и предрасуде повремено и тамо сретале: то су и честа отпадништва у идолопоклонство, а у каснијем периоду предања стараца која је Христос осудио. Одвојена од Бога религијско-стваралачка функција, «ради у аутономном режиму» и језиком психолога се зове архетип религиозних представа. Та функција делује понекад масовно, понекад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Како објаснити многовековно постојање тих по настанку старијих религија од хришћанства као што су хиндуизам, будизам, даосизам, конфучијанство? Те религије су плод искључиво људског духа, али никако не Божанског откровења, а Бог не спутава људску слободу.
Реч паганство («јазичество» на руском) проистиче од речи «јазик» - «народ, племе». Феномен паганства (народништва) треба разумети не само као одвојено узет култ и скуп његових пропратних теоријских представа, које се могу заменити хришћанским култом и на томе поставити тачка. Паганство прожима све сфере човековог живота и делатности, његов поглед на свет и тајне кутке душе. Чак и лишено религиозних елемената, паганство постоји, трансформишући се у идеолошке и социјалне форме. Посебно је присутно паганство на нивоу постојања и породичних односа. Оно је веома психологичко у смислу да оно представља стање душе без Бога. И управо овај чланак говори о том психолошком паганству, које постоји чак и унутар «црквене порте».
Ритуали и рудименти
Заједно са паганством руку под руку иде магија. Магија је човекова тежња да себи потчини постојећи поредак у свету, и да примора сва видљива и невидљива бића да служе његовим интересима. Ево шта о томе пише о.Александар Мен: «За мага је радост мистичког богоопштења – празан звук. Он тражи само успехе у свакодневном животу – у лову, земљорадњи и борби са непријатељима. Тај антагонизам је остајао чак и онда, када је магија почела да се преплиће са религијом. Магизам очекује од Неба само дарове, Природу (укључујући невидљиве силе) жели да пороби, а у људском друштву доводи до зацарења насиља. Власт и народ се стављају изнад духа. Човек се утапа у род, подпадајући под хипнозу колективних представа». На тај начин, онда када се Богом откривена религија заснива на љубави, магизам се гради на односима «ти-мени, ја-теби». Слични магијски односи се могу приметити код наших савременика. Да није тога не би се појавила ни пословица – «да гром не грми, сељак се не би прекрстио», или «без невоље нема богомоље». Људи, код којих Бог и Црква не заузимају важно место у животу, у тренуцима непријатности трче у храм, тамо пале најдебље свеће (као да је Богу угоднија што дебља свећа!) и покушавају да убеде свештеника у то, да су њихове невоље последица деловања локалних магова. Али то уопште не значи да је Православље за њих нешто попут последње инстанце – они ће се са тим истим успехом обратити «бабки» или егзотичном афричком шаману.
Није ништа боља ситуација ни међу мирјанима, који мање или више редовно посећују Богослужења. За многе од њих ритуал не представља религиозни, већ психолошки појам. У психологији ритуала често постоје непроизвоиљна дејства, која обезбеђују стимулацију животних односа индивидуа, например у једној цркви код Кијева неки локални верници сматрају да се у црквену порту може ући само на главна врата, а ни у ком случају кроз капију са друге стране цркве. Они не дају никаква објашњења за ова и слична дејства. Психолози би овакав обичај објаснили као ритуал, који његовим учесницима обезбеђује магијски престиж, а познаваоци религије би томе додали да се ту ради о табуу. Тешко је не сагласити се с тим.
Горе смо споменули такозвану благочестивост свећа. За многе људе најелементарнији чин паљења свећа у цркви представља скоро саму основу њиховог «хришћанског» живота. (То је исто као када би човек који намерава да купи неки јувелирни предмет ограничио се само тиме да одврне у јувелирници кваку, и оде кући задовољан тиме што је добио). Не дај Боже да неко са стране дотакне или премести свеће које је он поставио!!! То ће моментално изазвати буру гнева и смућења, онај који је то учинио биће оптужен за магију и чак може да добије и пацке! Ствари не стоје боље ни са светом водом. Многи су далеко од вере да «кап освећује море» и због тога упорно захтевају од свештеника да у дане када се у црквама служе молебани са водоосвећењем, да их «добро попрскају» како воду коју су донели тако и њих саме. Веру у невидљиво освећење душе благодаћу Светога Духа кроз Тајне Цркве ти псеудоправославни људи сматрају чисто психолошким самоумиривањем – тобоже полили су ме водом те ћу сад бити и здрав и греси ће ми бити опроштени.
Нажалост ни многи представници духовништва нису ослобођени од сујеверја и предрасуда. Тако се зна да у неким селима постоји следећи обичај: када нека становница села треба да роди дете – свештеник трчи у цркву да «отвори Царска врата», како би тиме потенцијалној породиљи обезбедио срећан пород. Овде се види елемент такозване хомеопатске магије (подражајне) – Царска врата се богохулно асоцирају са жениним крилом. Познат је случај када је неки свештеник забранио својим парохијнима се причешћују (!) на празник Преображења Господњег, мотивишући забрану тиме да се тобоже данас «ми сви причешћујемо јабукама» (?!)».
Неки свештеници забрањују причешћивање на дванаест Господњих и остале велике празнике без за то посебне мотивације – сви ви сте тобоже данас недостојни. Али они само заборављају на одговорност коју имају пред Богом за своју паству, јер је смисао и центар православне заједнице – Евхаристија, а не разне обредне ситнице. Овде треба напоменути речи које се упућују сваком постављеном јереју при уручивању Светог Агнеца: «Прими Залог овај, за који ћеш бити питан...»
Набројимо још неке сујеверице и предрасуде, које се срећу у савременом црквеном животу.
Геронтоманија – тражење «стараца». Узалуд многи савремени «трагаоци за старцима» сматрају да их руководе примери великог старчества из историје хришћанства. Стремљење многих православних ка духовном ропству и зависности од воље сумњивих «стараца» подсећа на времена када су у Русији после примања хришћанства на њеним просторима ходали разноразни магови, који су плашили људе још неутврђене у вери гневом богова: лошом летином и болестима. Или петровска и послепетровска времена, када су старообредни посланици позивали све да се склањају у скитове «од антихриста». На тај начин, алармирање и есхатолошка психоза су се могли непрекидно видети у историји у различитим варијантама и провоцирали су их «старци». «Старац» је – архетип многих народа, оличење мудрости, тајних знања: друид, шаман, тибетски лама итд. Управо тај архетип приморава људе да траже«духовног надчовека», који супротставља себе и своју доктрину Цркви и Њеном учењу.
Технофобија – болест производа техничког прогреса. Носиоци тог вида фобије најчешће су стари болесни усамљени људи. Они сматрају да компјутери, банкомати, аудио-видео техника итд представљају «ђавоиманију». Такви људи активно доприносе ширењу свакојаких гласина о скором крају света. Технофобија и геронтофилија су међусобно тесно повезане. «Старац», страх од технике ИНН са «печатом антихриста» иду обично заједно.
Ксенофобија – болест мимо страног и новог. Овај вид сујеверја захвата како мирјане, тако и духовништво. Кеснофобија се по правилу повезује са црквеним национализмом, као и са незнањем. Ево примера: неки свештеници и монаси забрањују читање књига познатих православних богослова, само зато што они немају руска презимена (Керн, Мејендорф, Шмеман, Блум). Непознавање историје Цркве и пуноће хришћанске традиције сједињене са етнофилетизмом приморавају мирјане и духовништво подвргнуте ксенофобији да у свему непознатом виде пројаве «непријатеља Православља» или нешто потпуно чудно у односу према Цркви, Коју они доживљавају сасвим уско – у оквирима само једне помесне Цркве, а понекада и манастира или чак парохије. Огромну недомицу изазива код ксенофоба чињеница да Православна Црква поштује међу ликовима Светих и неке римске папе. Неки свештеници се чак труде да замене реч «папа» речима «патријарх» или «епископ» као да је реч «папа» богохуљење, а «патријарх» и «епископ» - еуфемизми. На тај начин је «психологија ситног књижара» код ксенофоба заменила саборну (католичку) свест. Али ксенофоби не само да не знају историју древне Цркве, већ ни карактеристике духовних традиција других савремених Помесних Цркава, које имају право да се разликују од руске или украјинске традиције. Уверен сам да би се у традицијама и начину живота других Помесних Цркава нашло много тога што не би одговарало ксенофобима и што би они оценили као јерес и беззакоње.
Некрофобија – страх од покојника и од тога што је са њима у вези. Већина сујеверја и предрасуда је повезана са сахранама. Тај првобитни магијски страх нема ништа заједничко са хришћанским односом према смрти. Људи који се баве врачањем, труде се да добију воду којом је окупан покојник, или траке којима су покојном везивали руке и ноге, у ништавној нади да ће им те ствари помоћи у њиховим богопротивним делима. За маговима не заостају ни рођаци нити покојникови пријатељи. После подизања ковчега, они подижу табурете на којима је он стајао, како нико од живих не би сео на њих: они вероватно сматрају да су ти табуреи способни да нанесу штету живима по принципу контагиозне (заразне) магије. Огледала и друге површине које одбијају светлост прекривају, како у огледалу не би угледали покојникову душу. Вероватно из истог разлога остављају чашу са комадом хлеба. На тај начин некрофоби виде онострано постојање људске душе у уско-спиритуалном аспекту. Покојникови суседи се често боје да носе венце, а они који су донели земљу у цркву ради «ванредног» опела боје се потом да ту земљу носе кући. Али се зато нико не боји да претвори помен у паганску даћу – с песама и обилним алкохолом.
Уверен сам да сујеврја и предрасуда има много више него што је то описано у овом чланку. Уосталом и то је довољно да би се извео неутешан, али истинит закључак – ми сви (свештеници, православни педагози, катехизатори, оцрквољени мирјани) треба да знамо да смо православни и да треба да живимо и делујемо као мисионари у многобожачкој земљи.
Свештеник Дионисије Дунајев
Кандидат богословља
Нема коментара:
Постави коментар