 |
| Лингвиста др Милош Ковачевић (Фото: sumadijapress.co.rs) |
Београд – Данашњи Хрвати не разликују се од оних из ближе или даље прошлости. Ћирилица једноставно постаје непожељна, антихрватска. Присетимо се само забране ћирилице у Независној држави Хрватској, па ћириличког књигоцида у садашњој Хрватској при њеном осамостаљењу. Ћирилица се просто идентификује са Србима, па и са српским језиком, мада се између писма и језика не сме стављати знак једнакости. Што се ћирилице тиче, мало-мало па се у Хрватској на сцену врати повампирена антисрпска прошлост.
Овим речима Милош Ковачевић, доктор лингвистичких наука и редовни професор за савремени српски језик, стилистику, семантику и општу лингвистику, тумачи за „Новости“ најскорије протесте Хрвата у Вуковару против постављања ћириличних табли.
Зашто су, истовремено, Хрвати почели да форсирају теорију о „хрватској ћирилици“ и да присвајају ово писмо које су раније сматрали антихрватским, тврдећи сада да је и Мирослављево јеванђеље писано хрватском ћирилицом?
Хрватима је увек било лакше са српском прошлошћу, него са садашњошћу. Једна од повесних хрватских особина јесте гусарење по српској културној и језичкој баштини. Преко тезе о тзв. хрватској ћирилици жели се наметнути садашња свест о јучерашњим стањима, посебно садашња хрватска свест о културној баштини Дубровника. Хрватима је стало да прикажу да је Дубровник одувек био хрватски, а он то није био ни територијално, ни језички, ни културно, све до 1939. и стварања Бановине Хрватске, односно од времена од када су, како је то и Људевит Гај писао, Хрвати пригрлили српски језик. Сада желе да пригрле и све оно што је на српском језику створено западно од Дрине. И да српску језичку и културну прошлост поистовете са данашњим србијанским границама. Тиме се онда јасно показује ко има богатију и значајнију културну и језичку не само прошлост него и садашњост.
Имају ли право они који тврде да латиница данас угрожава ћирилицу? Није ли то такође наше писмо, српска латиница?
Ћирилица је темељно српско писмо. Али су Срби, посебно Срби католици, створили значајну књижевност на латиници. Да не говоримо о садашњим Србима. И с те стране латиница јесте српско писмо. Уосталом, њеној реформи потпомогао је много и Вук Караџић. Срби и због прошлости и због садашњости треба да знају латиницу, али не смеју заборавити да је ћирилица њихово примарно писмо. Заједно са православном црквом и српским језиком ћирилица представља духовну вертикалу српскога народа. Зато и не могу да схватим било кога ко се противи рехабилитицији ћирилице, њеном враћању на заслужено место које јој је преотела латиница.
Да ли се питање језика и даље кува у балканском лонцу?
Питање језика једно је од темељних питања данашњих државица насталих распадом СФР Југославије. И тешко да ће оно бити скинуто с дневног реда све дотле док се Срби не сагласе с тим да српски језик није оно што језичка наука необоривим чињеницама показује да јесте српски језик. Уосталом, тако су се решавале чегрсти између Срба и Хрвата и у ближој и у даљој прошлости: Срби су на крају прихватали хрватско становиште, саглашавајући се са њима, и чак га бескомпромисније бранили и од самих Хрвата. Зар то најбоље не показује и данашњи однос српских националних институција према српском језику. Зар се и даље речник који се ради у САНУ не зове Речник српскохраватског књижевног и народног језика, иако се у њему користи грађа само штокавског дијалекта. А општепознато је да су дијалекатске границе српскога језика подударне са границама штокавског дијалекта, што је још Вук утврдио. Зар прославу 600-годишњице прве штампане књиге на народном језику не обележише само Хрвати, а то Срби потпуно игнорисаше?
Којим језицима, заправо, говоре Хрвати, Бошњаци и Црногорци, и постоје ли ту било какве научне дилеме?
Научно нема никакве дилеме да Хрвати, Бошњаци и Црногорци говоре истим језиком којим и Срби. А тај језик је код његовог творца Вука Караџића био само и искључиво српски. Онда се умешала политика, па су се политички почели надређивати научним критеријумима, па је Вуков српски језик прво преименован у српскохрватски, а потом је тобоже распадом свако узео свој део, е да би Србима остало оно што други нису заузели, заправо оно што други неће као српско у свом новоствореном политичком језику. При том се намерно, и код неких српских лингвиста, заобилази чињеница да је српскохрватски језик био само преименовани Вуков српски језик, и да се тај језик ни према једном научном критеријуму не може сматрати посебаним у односу на српски Вуков језик. Пошто језици имају своју историју, структуру, генезу, нико не може говорити измишљеним језиком, језиком који је то само по имену, какви су нпр. босански или црногорски или пак хрватски. Посебно још ако се зна да невелик број лексичких неподударности тим језицима не обезбеђује статус посебних стандардних језика. Зато ако је српскохрватски преименовани српски, а јесте, а сами Хрвати, муслимани и Црногорци тврде да своје тобож посебне стандардне језике изводе из српскохрватског – јасно је да се ти језици као језици не темеље ни на једном научном критеријуму, него су у питању политички, а заправо научно фиктивни језици. Из тих разлога просто невероватно звучи да држава Србија те језике сматра посебним мањинским језицима, иако се јасно у Стразбуршкој повељи о мањинским језицима каже да се у мањинске не могу нити смеју уврштавати језици који су подударни са већинским језиком. А овде је више него јасно да су ти тзв. стандардни језици једино по томе језици што им је у називу српско име замењено несрпским.
Слажете ли се са онима који кажу да преко језика и културе државе настале из СФР Југославије лече старе комплексе?
Циљ је бити старији од себе. Циљ је замаглити чињенице због лечења старих комплекса. Јер баш као што Хрвати сматрају да је Дубровник и у средњем веку био хрватски као што је данас, они сматрају да им нико не сме помињати српско порекло онога што су јуче преузели од Срба. А новоформиране нације иду за хрватским примером, служећи се логиком ако су то могли Хрвати што не бисмо и ми, односно ако су Срби признали Хрватима право на српски језик под хрватским именом, то ће признати и нама.
Потежу се и даље питања чији су Тесла, Андрић, Десница, Његош… ЦАНУ је ових дана одбила да учествује у заједничкој прослави два века Његоша, коју организују САНУ, Матица српска и АНУРС, и организоваће самостално научни скуп. Како то тумачите?
Све је то могуће зато што српска филологија често не иступа као српска, што се српске националне институције неретко понашају као да им је основни циљ провођење антисрпске језичке и културне политике. Што се ћутке прелази преко научних и историјских фалсификата, што се ситни лични интереси надређују националним. У том контексту треба посматрати и разна расрбљавања с којим су се Срби саглашавали, ако не друкчије а оно прећутно.
Колико је на овим просторима књижевност важна као политички аргумент?
Врло важна. Погледајте само шта Срби себи дозвољавају у вези са тзв. средњом српском књижевношћу, на шта су пристајали и на шта пристају, погледајте с којим критеријумима и у српској филологији појединци бране тезу да Меша Селимовић и Иво Андрић на пример нису прави српски писци.
Како би требало да се води српска културна политика, и имамо ли је уопште данас?
Срби данас немају препознатљиву културну политику. То је политика од данас до сутра. Више инерцијска него плански осмишљена. То мора бити политика која ће уједињавати читав српски језички и културни простор. Њени резултати морају се препознавати посебно тамо где су Срби најугроженији, нпр. у Црној Гори или Источном Сарајеву.
Да ли су српски интелектуалци дорасли тестовима времена?
Промене набоље нема без критичких национално оријентисаних интелектуалаца. А међу српским интелектуалцима превладава свест о незамерању. Пре свега незамерању политичким елитама, а потом и незамарању свима онима који чак отворено раде против српских националних интереса. Критички интелектуалац данас постаје бела врана, реметилачки фактор владајућег незамерајућег мишљења!
Уочавате ли, као професор, како нове генерације у Србији, Републици Српској и Црној Гори доживљавају српски културни и духовни простор?
Младе генерације су, чини ми се, национално освешћеније. Млади су свеснији чињенице да српски културни и духовни простор не сме бити само парола. Да се мора потврђивати свакодневно. Да он треба највише да нас повезује, чему Србија као матица српског народа највише пажње мора посвећивати.
Заборав дијаспоре
Колико дијаспора негује и чува српски језик?
Врло мало. И ту је држава Србија урадила мало, много мање него нпр. Хрватска. Брига за српски језик у дијаспори готово да је препуштена самим породицама. Из тих разлога не треба да чуди чињеница да је асимилацији најподложнија управо српска омладина из дијаспоре. Већ у другом колену највећи број њих готово да уопште не зна српски језик.
Наука и национални интерес
ДА би се стало на пут фалсификовању научних чињеница, кажете да наша филолошка свест мора постати српска. Шта то значи?
То једноставно значи да српска филологија треба да брани српске националне интересе. А њој то није много тешко: она једноставно треба да брани научну истину, да се држи научних чињеница и критеријума. Али то је лакше претпоставити него у пракси препознати или провести. Много је српских филолога који зарад личних интереса, који се по правилу не подударају са српским националним, лако стају на страну хрватског филолошког становишта. Српску филолошку свест подреде хрватској!
Нема коментара:
Постави коментар