У најбољем случају, модерна психологија је показала неспособност у подизању квалитета психичког здравља у светлу нових друштвених догађања. У најгорем, она је озбиљно угрозила превасходно жене и децу својим негирањем породице.
Сведоци смо све већег утицаја модерне психологије у нашим животима. Гледајући америчке филмове и серије, не можемо а да не приметимо последице веома утицајног учења ове психологије у свакодневним активностима јунака ових остварења.
Психологија би по правилу требало да се бави душевним здрављем људи, што је наравно одређује као потпуно признату грану медицине. Међутим, за разлику од других области медицинског делања, психологија је одавно престала да буде терапеутска наука, и сваког дана све више постаје „морални законодавац“ који у великој мери одређује шта је добро, а шта лоше, како на личном тако и на друштвеном нивоу.
Сврха овог текста је да покуша да одреди колико се модерна психологија придржава традиционалног хришћанског учења у постизању унутрашњег мира и задовољства личности и неговања породичних вредности, али исто тако и да укаже на неке од многобројних разлика.
Психологија – производ често погрешног људског мудровања
Утицај модерне психологије на здравље личности је веома мудро представио Вилијам Килпатрик, аутор књиге „Царево ново одело: гола истина о новој психологији: „Хуманистичка психологија све више личи на оне наизглед безопасне лекове који тек након неколико година примене испољавају своје штетне ефекте.“[1] Корисно је приметити да Килпатрик користи израз „хуманистичка“ психологија, и то са намером да јасно укаже на извориште њених учења.
Модерна, или хуманистичка психологија, свој темељ налази у науци, као производу човечјег мудровања, тако често погрешно усмереног. Свој развој је започела шездесетих година прошлог века, највише под утицајем чувеног психолога др Карла Роџерса, и до дана данашњег њен развој није опадао, тако да она данас представља чак и философију која прописује модерну психолошку теорију и праксу.
Одвојивши се од традиционалног хришћанског учења, и оформивши нове приступе, психологија је као терапеутска дисциплина на великом искушењу. Ипак, психологија је задржала доста свог првобитног учења о лечењу душе, те свакако није заувек изгубљена.
Сличности хуманистичке психологије и хришћанства
Волети своје биће
Хришћанство нас учи да волимо себе, своје биће. Исто каже и психологија. Ипак, иако постоји ова сличност, треба приметити једну разлику. Килпатрик каже: „Може се слободно сматрати да је прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи“.
Идеја је проста: какви год да смо, у реду смо. Треба само да научимо да будемо оно што јесмо. Хришћанство нас, са друге стране, учи да сами по себи нисмо добри, да постоји нека грешка у нашој природи, грешка која потиче од прародитељског греха. Оно нас позива на превазилажење наше грешне природе, на постизање савршенства: „Будите ви, дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј 5,48).
Хуманистичка психологија из своје перспективе човека као бића способног да постигне савршенство без Божје помоћи, као бића које је само себи мерило добра и зла, исправног и погрешног, не може схватити дубину покајања, опраштања и милости Божје.
Не смемо судити другима
Хришћанство нас учи да не смемо судити другима. Исто нас учи и психологија. И овде треба направити дубљи увид. Спаситељ каже: „А зашто видиш трун у око брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт 7,3). Полазна премиса хришћанског учења опет извире из наше несавршености. Само је Господу дозвољено да суди, јер је смо Он савршен. Сваки човек, будући да је несавршен, не сме бити судија другом човеку.
Премиса хуманистичке психологије је идеја права на аутономију личности, која сама по себи није неисправна, али је у пракси тешко изводљива јер своди човека са статуса личности на статус индивидуе, оптерећене до те мере собом и својим „правима“ да нема више потенцијала да разуме друго људско биће у правом, емпатском, односно саосећајном смислу. Да је ово заиста тако, видимо и по свакодневном односу модерног човека према својим ближњима. Отуђеност човека од човека је толика да је свакоме то више него јасно.
Да постанемо као деца
Хришћанство нас учи да треба да постанемо као деца: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“(Мт 18,3). Исто нас учи и психологија.
Треба да бринемо за друге
Хуманистичка психологија нас учи да треба да волимо и да бринемо за друге људе, исто као и хришћанство, али и овде постоји извесна разлика. Психологија, будући да инсистира на аутономији индивидуе (што само по себи није неисправно јер проноси идеју слободе сваког појединца, али је у пракси погрешно примењено), никада не може доћи до концепта праве љубави и службе ближњем кроз принцип самозаборава. Права љубав према ближњима се остварује кроз јединство са ближњима, по речима Апостола: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“ (Галатима 3,28).
Индивидуализацијом личности, хуманистичка психологија разара призив на јединство међу људима, сводећи љубав према ближњем на ниво примитивне толеранције другога и другачијега, на један систем међуљудских односа који је евидентно неодржив.
Као што видимо, чак и у случајевима где постоји извесна сличност између хуманистичке психологије и хришћанства ипак постоје и неке разлике. Међутим, постоје и права сукобљавања:
Сукобљавања хришћанства и модерне психологије
Људске могућности
И психологија и хришћанство говоре о људским могућностима и потенцијалима (у хришћанству се обично називају талентима), али са једном огромном разликом. Док нас хришћанство учи да треба да умножавамо Богом нам дароване таленте путем непрестаног самоусавршавања и стремљења врлинама, а што се постиже кроз смирење, пост, молитву и самозаборав ради среће наших ближњих, човекоцентрична психологија пут ка срећи види у самоостваривању индивидуе, што често значи занемаривање потреба других ради остваривања сопствених.
Модерни психолози при том говоре о самоостваривању са таквим одушевљењем као да говоре о неком новом божанству, што је типичан симптом обезбожене културе и науке која тражи сурогате за Бога у стварима, идејама и идеологијама.
Шта је позитивно размишљање
Човекоцентрична психологија инсистира на позитивним мислима, што је потпуно у складу са хришћанским учењем. Ипак, опет имамо разлику. Док хришћанство под појмом „позитивно размишљање“ сматра смирено прихватање сваке ситуације и проблема и кротко ношење свога Крста, при том обавезно уз помоћ и милост Божју, дотле модерна психологија не сматра да је човеку потребна било чија помоћ, понајмање Божја, за превазилажење сопствених проблема и достизање среће. Она чак сматра да је свако самоограничавање препрека за самоостваривање.
На овом месту треба приметити једну значајну чињеницу: срећа није исто што и радост. Сваки човек тежи срећи, али срећа је обично тренутна и пролазна категорија која траје само до следеће нежељене ситуације. Будући да је пролазна, она не може испунити човекову непресушну жеђ за истом. Радост, са друге стране, полази само од вере. Хришћанин је увек радостан јер сваку ситуацију, сваки проблем и сваки догађај доживљава као смисаону радњу нашега Господа, знајући да увек постоји добар разлог за такво Божје деловање. Узрастајући у Христу, хришћанин истовремено узраста и у радости, као непрестаној категорији.
Источњачки мистицизам
Човекоцентрична психологија је, свесно или несвесно, прихватила неке особине источњачког мистицизма. Конкретно, источњачка спиритистичка мисао на неки начин спаја идеју „позитивног размишљања“ (у смислу да сами бирамо своју судбину) и концепт одговорности, која је практично ван нашег домашаја, по принципу „нека буде како буде“. Хришћанско учење не може прихватити ни једно ни друго, будући да је Господ тај који нам одређује будућност (са тим што од нас самих зависи да ли ћемо је смирено и кротко прихватити или не), као и да се не можемо одрећи одговорности за своје поступке, будући да смо слободна бића.
Лична истина
Психологија стално инсистира на непостојању трансценденталне компоненте људског бића, указујући да је једина истина само лична истина. Оваква став модерне психологије објашњава зашто се она поставља некритички према психолошким поремећајима (концепт познат као value free психологија). Будући да постулати модерне психологије у великој мери утичу и на формирање модерног образовања, не чуди што се деца широм света мотивишу да сама траже своје „истине“ и да сама формирају вредносне судове. Разлика у односу на хришћанско учење је више него очигледна.
Утилитаризам као мерило
Психологија користи једноставне и утилитарне принципе приликом оцене људских поступака. Примера ради: да ли нека радња смањује душевни бол и повећава задовољство? Да ли она помаже да особа буде ефикаснија у свакодневном животу?
Модерна психологија на овај начин своје учење лишава морално-философске компоненте о делима која чинимо. Ако се, рецимо, не може доказати да педофилни однос изазива психолошке поремећаје, онда психологија не може да тврди да је детету нанесена било каква штета путем таквог односа. Управо је студија Америчке психолошке асоцијације, у којој се тврди да је значајан проценат мушке деце која су била сексуално злостављана у детињству ово искуство упамтило у позитивном светлу, навела бројне психологе да педофилију представе као нешто што није обавезно штетно.
Истина, поменута асоцијација је морала да, под притиском негативних критика, изда саопштење да „иако се не може са сигурношћу тврдити да је педофилни однос штетан за психолошко здравље деце, он је ипак морално погрешан“.[2]
Психологија претпоставља да су наши погрешни поступци резултат лошег одлучивања узрокованог лошом едукацијом. Самим тим, она тврди да је потребно боље образовање да би се штетни поступци избегли. Хришћанство, са друге стране, сматра наша лоша дела последицом грехопада и нашег одбијања да се ухватимо у коштац са сопственим гресима, при том стално имајући на уму да победу можемо однети само уз Божју помоћ.
Психологија тврди да поседујемо „унутрашње способности“ које ће нас довести до праве одлуке у кризној ситуацији, али да нам је потребно образовање да бисмо њима овладали. Добар пример је случај једног хомосексуалца који је заразио свог љубавника ХИВ вирусом.[3] Он је жалио, иако није одбацио одговорност због оного што је учинио, и да га идеја незаштићеног сексуалног односа узбуђује, што није био довољно образован о путевима преношења ХИВ-а.
Дакле, уместо да покуша да победи свој грех и своју страст, он пребацује одговорност на систем образовања. Он то чини, јер га је модерна психологија научила да у његовом понашању нема ничег погрешног, све док то њега лично задовољава. Ми смо данас сведоци, чак и у нашој земљи, покушаја да се цео проблем полно преносивих болести сведе на концепт сигурних сексуалних односа, односно коришћење заштите у виду презерватива. Неспособност модерне психологије у овом случају узима огроман данак у људским животима.
Брак као уговорни однос
Човекоцентрична психологија посматра брачну везу као обострани договор и у свом учењу нема философске принципе којима би објаснила брачну заједницу као нешто више од простог заједничког наступања човека и жене у свету који их окружује. По њој, ауторитет родитеља према деци произлази из договора супружника. Хришћанство, међутим учи да ауторитет родитеља произлази из моралног принципа поштовања детета према родитељу, и тај ауторитет се нипошто не сме укинути ради „права“ родитеља или „права“ детета. Исти принцип природног ауторитета поставља учитеља изнад ученика или одраслог према млађем.
Тај ауторитет, који се темељи у поштовању Бога Оца као родитеља (а не као робовласника или газде, како то представља модерна психологија) обезбеђује друштвени ред и поредак, не на рачун детета, ученика, млађег и сл., већ на корист свима. Поштовање таквог ауторитета унутар породице ствара осећај обавезности и дужности.
Модерна психологија, лишавајући породицу њене важности као Свете тајне, уводи уговорни менталитет међу супружницима. Када се породица раздвоји од овог светог и природног реда и поретка, она постаје само „арбитрарно испољавање воље“ супружника, како тврди Килпатрик. У таквој породици, деца постају само суграђани или најбоље саучесници у животу, који су изгубили из вида важност поштовања и послушности родитељима, па и сами родитељи, механизмом повратне спреге, све мање и мање виде разлоге за жртвовање зарад добробити сопствене деце.
Лична аутономија
Лична аутономија је толико добила на значају кроз учење модерне психологије, да је довела до потпуног колапса преношења традиционалних вредности и универзалних врлина са родитеља на дете, са учитеља на ученика.
Хуманистичка психологија и природна породица
Какав је положај породице у систему вредности хуманистичке психологије? Већ је речено да психологија посматра унутарпородичне односе кроз призму уговорног менталитета. Шта се дешава када једна „странка потписница“ тог уговора не испуни своје обавезе? Уговор бива раскинут.
Уговорни менталитет и принцип у браку не може објаснити члану породице зашто он или она морају да жртвују неке своје жеље на рачун нечега што се не може научно демонстрирати, као што је морална обавеза супружника.
Парадоксално, успех породичне терапије у великој мери зависи од осећаја чланова породице за светињу брака и обавезе које проистичу из такве светиње. Због тога, уместо да уче да са радошћу испуњавају своје породичне обавезе и да безусловно воле једни друге, родитељи се уче „вештинама родитељства“, а деца уче да поштују принцип међусобног уговора, уместо да поштују своје очеве и мајке.
Вера у традиционалне моралне апсолутне вредности, као што је безусловна љубав путем самозаборава између родитеља, или безусловно поштовање родитеља од стране деце, можда неће потпуно пропасти под притиском човекоцентричне психологије, односно њених идеја, али ће се свакако свести на „могућност избора“ таквог живота, заједно са осталим „могућностима“.
Ипак, у већини породица се и дан-данас задржао макар интуитивни осећај о важности брачне заједнице. Килпатрик разлог за то види у „остацима моралног учења хришћанског погледа на свет“. Он, такође, сматра да уговорни менталитет породице може бити корисно средство у породичној терапији, али и да проблем настаје када се „ова техника издигне на ниво филозофије живота“, јер као таква стално присиљава поједине чланове породице на преиспитивање предности и мана заједничког живота, уз стално инсистирање на томе да „имамо само један живот“ у коме треба да испунимо све своје прохтеве и жеље.
Модерна психологија је одиграла кључну улогу у промени дефиниције породице. Килпатрик наводи да многи психолози тврде како породице са само једним родитељем сасвим добро, чак одлично функционишу. Нико се не буни против овог става, јер се породица посматра као утилитарна творевина заснована на вештинама, уговору и резултатима. Једини начин да се супротставимо овом учењу је традиционални модел природне породице као тројства мајке, оца и детета, тј. деце. Килпатрик упоређује породице са једним родитељем са човеком који има само једну руку. Он може сасвим добро да функционише са једном руком, али никада тако добро као са две.
Идеологија хуманистичке психологије
Основна каратеристика модерне психологије је маска неутралности под којом она делује. То је чини тешком за раскринкавање, али неке основне поставке њеног учења није тешко приметити:
1. Субјективизам (посматрање самога себе као мерила свега);
2. Морални релативизам;
3. Превредновање личне аутономије;
4. Превредновање самопоуздања и одбацивање личне кривице;
5. Непријатељски став према традиционалним и религиозним вредностима и ауторитетима, са претпоставком да религија намеће одређене вредности;
6. Недостатак одговора на кључна питања живота, односно недостатак смисла таквог учења, као замене за традиционално учење;
7. Обележавање многих врлина погрешним. На пример, покушај хомосексуалца да се излечи означава се хомофобијом, или покушај брачног партнера да спасе посрнули брак означава се као пропаст самоостваривања, или означавање садо-мазохизма, хомосексуалностиа или воајеризма као „сексуалних преференција“ или „варијетета“ људске природе.
Килпатрик закључује: „Христ је дошао да би спасао грешнике, не оне који се самоостварују“.
Килпатрик закључује: „Христ је дошао да би спасао грешнике, не оне који се самоостварују“.
„Value free“ идеологија
Од самог почетка свога деловања, хуманистичка психологија се константно трудила да себе представи као тзв. „value free“ науку о људском понашању. Овај израз подразумева да модерна психологија нема намеру да намеће било какав вредносни систем или начин живота, већ да неутрално посматра људско понашање и да установи механизме који доводе до поремећаја истог. Она се, дакле, представља као идеологија која „нема вредности“, односно прецизније не поставља никакве нове вредности.
Многобројни филозофи и теоретичари Запада су доживљавали веру, а самим тим и организоване религије као кочницу даљем друштвеном напретку. Разлог за то вероватно лежи у бројним поступцима Католичке цркве, као што су осуда учења Галилеја и слично, што се не може рећи и за Православну цркву. Но, без обзира на то, њима је било потребно да установе нове моралне и научне обрасце који би заменили традиционално учење Цркве, те је немогуће говорити о некаквој value free идеологији. Један од лидера овакве мисли је био Фројд са својим претпоставкама да „је религија изникла из истих потреба као сва остала достигнућа цивилизације, а то је потреба за одбраном од супериорности природе.“
Фројд је тврдио да су вера у Бога и религија само облик егзистенцијалне неурозе.[4] Утицај Фројда, „оца оснивача“ модерне психологије, огроман је. Данашњи психолози су најмање религиозни људи међу високообразованом популацијом. Само 33% психолога тврди да религија има највећи утицај у њиховим животима, док 50% истих тврди да уопште не размишља о религији.[5]
Оваква разлика има барем две последице: неспособност модерног психолога да свог пацијента посматра као јединство духа, душе и тела и самим тим неспособност да му објасни његову позицију у свету који га окружује, и друго, аутоматско искључивање религије као важног извора информација у потрази за истином.
Краткорочно гледано, чини се да је модерна психологија учинила тактички добар потез ослободивши се стега различитих предрасуда, очекивања и претходних ставова, јер је на тај начин поставила себи потпуно нове темеље у изучавању људске психологије.
Истовремено је, међутим, хуманистичка психологија начинила кардиналну грешку проглашавајући религиозне ставове за историјску реликвију људског друштва, што Килпатрик означава као „присилну наивност“, мислећи на намерно занемаривање улоге религиозних ставова у психолошком склопу једне личности и друштва у целини. Без обзира да ли ми посматрамо религиозност на вишем, метафизичком нивоу или не, неоспорна је чињеница да религиозна уверења имају огроман утицај на формирање психолошке основе верујућег човека и друштва у целини.
Занемаривање ове фундаменталне чињенице никако не решава конкретне проблеме, већ напротив, ствара нове. Тако се неретко може видети да бројни психолози и психијатри за своје болеснике који јавно испољавају своју религиозност тврде да имају синдром месијанства, или да у најмању руку немају здрав контакт са реалношћу, са чим се и потписник ових редова срео на студентским вежбама из психијатрије. Исто тако, погрешно је тврдити да је модерна психологија невредносног карактера, јер управо она поставља нове стандарде у проучавању људског психолошког профила, намећући радикално нове вредносне системе, о чему је раније већ говорено.
Протеклих деценија се појавило мноштво аутора који су у својим радовима разматрали питање брака и породице. Неки од њих су до те мере деградирали брак називајући га архаичном институцијом која мушкарце поставља изнад осталих чланова породице, експлоатише жене и малтретира децу.
Ови аутори су се нарочито бавили питањем индивидуалности у оквиру брака, па тако неки кажу да када се постави питање брак или лични идентитет, идентитет је важнији. Психологија се није довољно потрудила да размотри праве узроке нпр. породичног насиља, већ је то просто приписала самој институцији брака као застарелој творевини. Може се слободно рећи да је модерна, човекоцентрична психологија одиграла ако не и кључну улогу у разарању идеје заједништва као друштвеног принципа, сводећи цело људско битисање на борбу индивидуа за сопствени психички и физички опстанак.
Колика је заблуда модерне психологије говоре и следећи статистички подаци:[6]
„Од 1950. до 1995. године степен склапања бракова је пао са 11,1 на 7,6/1000 становника. Од 1940. до 1990. степен развода бракова је порастао са 2,0 на 4,7 /1000 становника;
„Дечаци који су одрасли са једним родитељем имају већу шансу да почине неко кривично дело пре своје тридесете године у односу на своје вршњаке који потичу из породица са оба родитеља;
Развод брака у једној генерацији носи са собом повећан ризик за следећу генерацију. Девојке које су васпитане од стране само једног родитеља имају три пута већи ризик да роде дете изван брачне заједнице (5% напрема 17%). Ово даље повећава ризик од сиромаштва, као и сексуалног и физичког злостављање деце;
„Степен самоубистава у САД међу омладином од 15–24 године беле расе се утростручио од 1950. године, међу омладином од 15–19 године црне расе се повећао за 105% у периоду од 1980. до 1996. године.
Закључак
Фројд је записао да је религија „жртвовање реалности пројектованом сну“. Модерна психологија је, темељећи се на овим и сличним тврдњама, успела само да створи једно самодеструктивно друштво, па не чуде бројни примери асоцијалне и антисоцијалне деце широм, превасходно земаља западне цивилизације. „Ослобађање“ жене у либералном добу само је водило и довело до још веће беде и насиља над женама и њиховом децом, и нема сумње да у основи овог либералног система вредности леже управо идеје и ставови хуманистичке психологије.
Тешко је поверовати да је ово одбацивање религије као моралног путоказа створило неку бољу реалност. И поред необоривих чињеница о погрешности учења модерне, хуманистичке психологије, ретко се могу чути критике на рачун исте.
У најбољем случају, модерна психологија је показала неспособност у подизању квалитета психичког здравља у светлу нових друштвених догађања. У најгорем случају, она је озбиљно угрозила превасходно жене и децу својим негирањем породице и породичног живота као основе од које креће узрастање личности. Оно што је психологији као науци неопходно јесте, са једне стране темељно преиспитивање учења модерне психологије, а са друге стране реафирмација хришћанског моралног учења у циљу побољшања квалитета психичког здравља личности, породице и друштва у целини.
_______________________
Литература:
1. William Kilpatrick. The Emperor’s New Clothes: The Naked Truth About the New Psychology. Crossway Books, 1985.
2. Rind B, Tromovitch P, Bauserman R. A meta-analytic examination of assumed properties of child sexual abuse using college samples. Psychol Bull 1998;124:22–53.
3. Gay men lament the problem of unsafe sex in Poz. NARTH
4. Freud S. The future of an illusion. 1961, New York, Norton.
5. Jones SL. A constructive relationship for religion with the science and the profession of psychology: perhaps the boldest model yet. American Psychologist 1994; 49:184–199.
6. Blakeslee D. Why psychology must change, NARTH.
Нема коментара:
Постави коментар