ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ДАНАС - ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА

Васељенска патријаршија је једна од најзначајнијих установа византијске цивилизације у трајању преко 1.500 година. Византијско царство је физички давно престало да постоји (1453), али је остала његова Црква све до данас. Друго име за ову Цркву је Цариградска или Црква Константинопоља (данас Истанбул у Турској), на челу које стоји патријарх. Ова Црква је апостолског порекла. У хришћанство је обраћала током протеклих векова многе народе, међу које свакако као најраније обраћане спадају Готи (- преци данашњих Немаца), затим Словени у источној и јузној Европи, а ту спадају и многи народи у западној Азији и северној Африци. Цариградска патријаршија такође је подарила хришћанску веру Персијанцима, Аварима, Готима, Словенима, Арабљанима, Норманима, Бугарима, Србима, ... Иако је "Богом чувани град" Цариград пао под Турке 1453. г., његов патријарх је тај који је у Отоманском царству био гарант и чувар православне вере и јелинизма упркос робовања иноверном, мухамеданском освајачу.

проф. др Радомир Поповић

Везано за Цариградску патријаршију поставља се неколико вазних питања, без којих се не може разумети њена духовно историјска улога у историји хришћанства уопште. Једно од првих таквих питања јесте, где су почеци ове Цркве, каква је била њена улога, и које су њене предности у односу на остале Цркве у свету? Да би се дао одговор на ова питања, мора се ићи далеко у историју, на сами почетак хришћанства, у апостолско доба Цркве непосредно после Христове смрти и васкрсења. Ка сто је познато, у првим вековима хришћанство је било изван римских државних закона, било је забрањено. Нову веру су својом проповеђу и животом кроз исповедништво до смрти утврдили апостоли, Христови ученици као непосредни сведоци и очевици свега онога сто је свету донео Спаситељ, Господ наш Исус Христос. Зато је Црква "апостолска", јер су је у Римском царству ширили апостоли оснивајући нове црквене јединице, углавном у градским средиштима Римског царства. Старо хришћанско предање, које је убрзо и записивано и преношено, назвало је "апостолским црквама" све оне цркве које су непосредно апостоли, основали или пак њихови ученици. У тим Црквама су као наследници апостола били епископи, коју су у хришћанском свету уживали посебан углед као састојатељи Цркава апостолског порекла.

СВАКИ АПОСТОЛ - СТЕНА

Тако, древно црквено предање каже да су у Риму пострадали апостол Петар и Павле. Ова епископска катедра је од давнина била једна од најзначајнијих, не само због апостола Петра. Господ Христос је сваком од 12 апостола рекао да је "стена" (камен) на којој це Он сазидати своју Цркву. Цариград је такође апостолска катедра, која своје порекло везује за Петровог брата, апостола Андреја Првозваног. Андреј је по предању мисионарио у данашњим деловима јужне Русије и Балканског полуострва, живот је завршио пострадавши у граду Патрасу на Пелопонезу. Свети Андреј Првозвани је заштитник Васељенске патријаршије. Почетком IV. века градић Византион на Босфору постао је престоница Царства у рангу Рима на Западу, а под именом Константинопољ или Константинов град (330. године) по свом оснивачу, цару Константину Великом (305-337). То је уједно и почетак Византијског царства, или Византије.

У Римском царству у првих пет векова хришћанске ере било је пет великих хришћанских средишта апостолског порекла и угледа. На Западу је то од почетка без сумње био Рим за латинско говорно подручје. На Истоку је таквих средишта било више за грчко говорно подручје: Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Значај ових катедри на Истоку знатно је умањен са продором ислама у VII. веку. Посебно се то односи на старе катедре, као што је Александрија, Антиохија и Јерусалим. Ове патријаршије су наставиле и даље да постоје све до данас, али је црквено и духовно првенство на Истоку неизбежно прешло на главни град Византије, Цариград као Нови Рим.

Овде вреди напоменути да, насупрот схватању Римокатоличке цркве, православна Црква сматра да је епископ Рима, који има име папа, само један од пет патријарха и по части "први међу једнакима" (primus inter pares). У епохи васељенских сабора (првих осам векова историје хришћанства) овај систем пентархије (пет патријаршија) функционисао је у целој Цркви. Без присуства или сагласности свих пет патријарха или њихових заменика и представника, у Цркви није доношена ниједна значајна одлука.

У неколико првих векова Византијског царства римски епископ је политички био потчињен цару чије је седиште било у Цариграду. Међутим, од VIII века, са иконоборством римски епископ је показао потпуну независност од Византије. Он, шта више, почиње да стиче на Западу све више не само духовну већ и политичку моћ. Наравно, кроз цели средњи век папска моћ ће се још више увећати и учврстити.

САМО ИЗУЗЕЦИ, НИКАД ПРАВИЛО

На Истоку је седиште цара и патријарха било у истом граду. Из једног средишта делује и световна и духовна власт. На Западу се говори о такозваном "цезаропапизму", односно о световној и духовној власти византијских царева, или о томе да су византијски цареви управљали и Црквом. Права истина је, међутим, у томе да цар, односно световна власт, није никада одлучивала о вери, о њеном учењу, о догматима вере, о светим тајнама, о црквеној управи. Додуше, цареви у Византији су имали извесне почасти у Цркви, сазивали су васељенске саборе. Истина је и то да су поједини византијски цареви чинили покушаје, као у време иконоборства, да за себе тврде да су и свештеници и цареви. Међутим, Црква то никада није прихватила, већ је осудила. Слични су били и покушаји царева династије Палеолога (1261-1453) да воде преговоре са римским папама око црквеног јединства, понекад не консултујући на прави начин и довољно саму Цркву и њене представнике. Али, као што је познато, све су то били само изузеци а никако правило.

Црква на Истоку је у IV веку извојевала победу над двема великим јересима, аријанством и духоборством. Тим поводом одржана су два васељенска сабора, од којих је један одржан управо у Цариграду (381). У тријумфу православља над јересима IV века посебно је велики био допринос кападокијских Светих отаца, а нарочито св. Григорија Назијанзина, који је с правом стекао епитет Богослова. Његов друг и пријатељ, св. Василије Велики (+379), митрополит у Кападокији такође је много допринео формирању хришћанског учења о Светој Тројици. Овој двојици је придодат и трећи свештени јерарх Цркве (св. Три Јерарха), св. Јован Златоуст, нешто млађи од прве двојице, али исто тако један од највећих цариградских патријарха: био је одличан беседник, човек златних уста. Цариградски патријарси су такође дали велики допринос у V веку победи над Несторијем и Евтихом (несторијанство и монофизитство).

проф. др Радомир Поповић