Беседа у Недељу о Митару и Фарисеју

Свето Јеванђеље од Луке 89 зач. (18:10-14)

Данашњом јеванђелском причом, драга браћо и сестре, од ове недеље започињемо велике припреме за Велики часни пост који нас очекује. Чули смо Христову причу коју Господ прича, како каже само Јеванђеље од апостола Луке, „некима који бијаху уверени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху.“ У овој данашњој причи износи се пред нас две слике човекове и две могућности у којима можемо и ми да се нађемо. Износи се пред нас слика фарисеја и слика митара или цариника да их погледамо и да се над њима размислимо. Прича нам говори о користи смирења где нам смирење износи на висину праведност као и штети гордости и њеног преузношења и спуштања до дна саме огреховљености. Спаситељ наш нас учи кроз ову причу да се тајна човековог моралног уздизања налази у смирењу и обрнуто – узрок човековог падања налази се у гордости. 

Фарисеји су, у оно време, представљали водећи верско-политички правац и духовне вође јеврејског народа. Проповедали су строго поштовање закона Мојсејевог али ни сами нису били доследни тих закона. Дакле формално су изигравали побожност, а у души су били искварени. Те је тако и данас када некога назовемо фарисејем и окарактеришемо његова дела и чин фарисејским мислимо на лицемерје. Док је Господ наш Христос поучавао народ у правди, милосрђу, смирењу и братољубљу они би били ти који би увек покушавали да опструишу разним питањима кроз противљење на ова његова учења.

Што се тиче цариника и митара знамо да је био омражен у народу из разлога што је свој народ опорезивао зарад зараде римске империје. Дакле, убирли су порез од јеврејског народа за римљане и због тога су их људи мрзели. Један од познатијих цариника у то време је био и сам Апостол и јеванђелист Матеј за кога се каже да је живео у оно време на високој нози за разлику од осталих Апостола. Наравно, то је све било пре него је упознао Христа и пошао за њим. 

У овој причи можемо да приметимо такође и различито поимање светости: Човек који је свет зуахваљујући сопственим силама – фарисеј, док у другом човеку видимо једну потпуно другачију светост. Светост која произилази из односа са Христом и која није плод никаквих личних заслуга – то би био дакле овај цариник. Када пажљиво саслушате ову кратку причу приметићете разлику и у молитви који ова двојица изговарају у храму. Фарисеј се и не моли јер он није дошао да се моли већ да се похвали својом узвишеношћу и егоцентризмом. Није дошао да пред Богом призна и исповеди своју грешност и да се покаје већ да покаже своју лажну побожност и подлост свога лицемерства. Чак је, као што сте чули, клеветао и човека који је био у углу храма и плакао и молио се. За фарисеје је иначе Христос често говорио и упућивао им критике на њихова лицемерна понашања рекавши да затварају царство небеско људима, да се лажно Богу моле; да чисте споља чашу док је она изнутра прљава; да су окречени гробови који су унутра пуни костију и прљавштине, а споља се виде лепи итд. Ово није била осуда само фарисеја у оно време, ово је осуда фарисеја и овога времена и фарисеја који долазе, а знамо и сами у каквом свету живимо данас и каквих све људи има у нашем друштву, политици,  просвети и у науци, приватном и јавном животу. На жалост у данашњем друштву лакше је и милије изгубити душу, образ и савест неголи један динар и такво друштво је управо згодно за фарисеје. 

У поступцима и молитви фарисеја и цариника откривају се њихова срца и разлике у њима. Фарисеј је задовољан самим собом, лаже себе, Бога и људе да он није као други људи – грабљивац и прељубник. Цариник, са друге стране, отворено признаје своје грехе, удара се у прса и виче: Боже, милостив буди мени грешноме! Ово је позив упућен Богу у покајној смирености кроз плач и ридање душе која вапи за спасењем од греха. Господ је велики и види сва наша дела и недела те тако види и у срца ове двојице, прашта смиреном царинику, а одбацује гордог фарисеја. Корисно је, браћо и сестре, и спасоносно за нас хришћанско смирење и ова прича нам то доказује и предлаже да се удубимо у правила чистог хришћанског живота и подвига. Та правила захтевају од хришћана да мотри на своје поступке и своја дела и да не осуђује друге за оно што чине или не чине. 

На крају ћу подсетити себе и све вас на Христове речи из данашњег Јеванђеља која гласе: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Пожелео бих да сви ви уђете у наступајући пост са цариниковом смиреношћу у скрушеном покајању спремни на исповест пред свеблагим Господом коме је вечна слава у векове векова. Амин.

Беседа на празник Усековање главе Св. Јована Крститеља

Празник који данас светкује наша Света православна Црква тумачи се као тужан и у исто време радостан догађај. Тужан је због, управо смо чули, погубљења човека кога је сам Господ Христос назвао „највећим међу рођеним од жене“- претеча, пророк и крститељ Господњи Јован. Радостан је пак из разлога нама хришћанима добро познатог – ко мученичком смрћу страда у Господу се вечно радује. 

У данашњем Јеванђељу смо чули на који је начин овај Свети пророк страдао. Чувен по неморалу владар Ирод, који је у Јованово време владао Јудејом, ради Иродијаде, жене његовог брата Филипа, утамничи пророка. Ирод је после Филипове смрти преузео и оженио братовљеву жену Иродијаду на чему му је Јован крститељ замерао и често преко ученика својих слао приговор због ове нерегуларне брачне везе. Наравно Иродијада је била кивна јер јој је сметало што светац приговара Ироду на инцестоидни однос са братовљевом женом тј. са њом. Хтела је она њега одмах да среди, што би рекао наш народ, по кратком поступку, него се сам Ирод бојао Јована знајући да је прозорљив човек и пророк, а и сам га је повремено слушао и поштовао његове речи. Наравно, није ово дуго потрајало. Јован је био утамничен али се Иродијада није задовољила тиме. Сачекала је праву прилику да заврши са овим праведником. Управо јој се пружила шанса на тзв. пиру или дану рођења цара Ирода који је ово прослављао уз велике почасти, пијанку и разне неморалне радње. Иродијада је са Филипом имала ћерку по имену Саломија која је била лепа и волела је да плеше. Заиграла је пред Иродом и гостима и то се цару веома допало толико да се заклео да ће јој дати шта год пожели па макар и пола царства. Овде је Иродијада дочекала својих пет минута и натерала ћерку да од Ирода затражи на тањиру посечену главу Јована крститеља. Колико год да се цар снуждио и сневеселио заклетва је заклетва и, гостију ради, није хтео да погази реч. Послао је џелата у тамницу да изврши наређење. Донели су му главу на тањир, а он је предао Саломији која је даље уступила Иродијади. Прича се да је Иродијада из обести и својих болеснх порива избола језик Јованов и сакрила главу његову да је ученици не нађу. 

Како год било остаје нам једна жалосна прича човекова која говори о греху. И дан данас многи сликари и вајари, да би људима материјално приказали грех, сликају и праве слике и скулптуре Саломије и њене мајке које симболизују грех произишао из лепоте коју прате одређене ужасне последице. 

Ово је један пример у Новом Завету у коме, уз сва своја права, жена преузима контролу над нечијим животом. Наравно, колико год да су уживали у чарима содомије њихов се живот неславно завршио; у прогонству, кажњани од римске власти и одбачени од свог народа. Иродијада и њена ћерка Саломија (саучеснице у овом бруталном убиству самих себе) су оличење блуда, мржње човека и живота уопште. Колико је данас таквих људи у свету? Колико је тих Иродијада и Саломија данас?  Колико је разних тражилаца истине без Бога и тражилаца права жена? Поменућемо данашње феминистичке покрете који захтевају иста права као и мушкарци, а којих је на сваком кораку и просипају нам неку тамо демократију живота. Желе да се легализује абортус(детеубиство) јер то је право сваке жене. Желе да усвајају туђу децу јер што да се муче рађајући. Овим не критикујем жене, критикујем човеков ум који је пао ниско не поштујући овај од Бога створени свет. Као православни хришћанин пажњу бих посветио браку и заједници између мужа и жене која је Богом благословена од самога стварања првих људи. Жене Новога  Завета су показале жељу за променом у својим животима. Кроз нови живот у Христу, спасењем кроз Њега, покајањем и ревносним радом у јачању једне заједнице Христових будућих црквених општина, жена је уградила себе у камен који одбацише зидари. Пресвета Богомајка и мироносице су, у време распећа Христовог, једине остале са Св. Јованом Богословом под крстом. Па касније учешће жена у богослужбеном сабрању и њихова неизмерна помоћ болеснима и потребитима. И тада су жене биле удате, мајке, баке и носиле на леђима кујну, чељад, и мужеве. Да не помињем многобројне мученице које пострадаше за веру Христову. За мене, ово су први тражиоци Божије истине и демократских права у хришћанском свету. Зато и када кажемо да је Свети Јован Претеча и Крститељ највећи међу рођенима од жене управо схватамо колико је у свему овоме велики допринос жене и њене пожртвованости да изгради свет кроз Христа и у Христу. 

Молитвама Светога Пророка Јована, крститеља и претече нека би дао Бог да се сви целокупно освестимо и утиснемо ове Јеванђелске речи у наша срца и тако неизмерно у хришћанској љубави једних према другима и заједничарењу у Телу и Крви Христовој зарадимо вечни живот у радости са Господом. Амин.

Беседа у Недељу о Закхеју

Јеванђеље од Луке, 94 зач.(19:1-10))

У име Оца и Сина и Светога Духа, драга браћо и сестре,прочитали смо благу вест из Христовога овоземаљског живота када се Господ обрео у место звано Јерихон да и тамо просвети људе и да донесе реч Божију о спасењу човечанства. 

Данашње Јеванђеље нагласак ставља на спасењу грешника и, као што сте чули, описује један такав догађај. Наиме, пролазећи Христос кроз Јерихон, много народа се окупило са обе стране пута и многи су се тискали око Њега не би ли чули нешто поучно, не би ли се излечили додирујући га или макар да их на кратко осени Његовим погледом. Човек по имену Закхеј, који је, како Јеванђеље каже, био старешина цариника, људи омражених од народа јер су радили за Римско царство узимајући простом народу порез и богатећи се притом на муци свог народа, нашао се међу народом да дочека Христа.

Међутим, како је био мален растом није могао од великог броја људи да види Господа Христа. Снашао се попевши се на једну смокву која му је пружила поглед и могућност да се Христу обрати. Свемогући и свевидећи Господ зна намере нас људи унапред. Зна наше мисли и наша будућа дела и без нашег обраћања Њему. Господ се обраћа Закхеју тражећи од њега да сиђе јер ће тога дана бити у његовом дому. Видите ли, драга браћо и сестре, како Бог брине о човеку. Прозрео је намеру, ушавши у срце човека који је имао на уму да се покаје и који се већ увелико у себи кајао за учињене грехе у своме животу и понудио му се да му дође у дом. Народ који је све ово видео, негодовао је, јер је знао какав је човек Закхеј био. У Јеванђељу по Матеју, Марку и Луки постоји готово иста реченица где Христос каже и објашњава Његов долазак на земљу која каже:  Не требају здрави лекара него болесни… Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање. Ове речи читамо ми у Јеванђељима. Народ онога времена је то лично чуо од Господа Христа и уверио се на примерима исцељења многобројних огреховљених слугу Божијих који су се, поверовавши у Бога и покајавши се, спасли. Зато је Господ стално био са огреховљенима за столом. Зато је дозвољавао да му прилазе грешни људи. Јер Његов циљ није био да се прошета Јерихоном већ је имао спасоносни задатак, да спасе људски род од греха и тако човека приведе Створитељу. Тако важи и за овога цариника Закхеја који нађе милост и покајање угостивши Господа у своме дому. Да не остане само на покајању овога човека чули смо, како пише Јеванђеље, и дело које је намеран учинити, а то је да четвороструко да од свога имања и богатства сиромашнима и оштећенима. Код Јевреја се четвороструко враћање нечега помињало у Мојсејевом Закону и ово је важило само за разбојнике и лопове. Замислите, колико је овај грешник имао решености да се покаје и колико се кајао за оно што је чинио у свом животу, а чинио је тешке преступе над својим народом и они, да су могли и да није било Римске војске, одавно би га каменовали и убили, као што су чинили у то време са грешницима. Закхејево кајање је доказ да у покајању нема граница и да када се човек каје не мисли на себе већ све даје од себе да би спасио душу и предао је милостивом Богу. 

Браћо и сестре, ова Јеванђелска прича и ова недеља нас полако  уводи у покајни период наступајућих недеља и наступајућег покајниог периода Великог и васкршњег поста. Наиме, већ од идуће недеље прослављамо недељу митара и фарисеја, па Блудном сину, Месопусну и сиропусну недељу и улазимо у дане покајног периода Великога поста. Свака недеља и свака Јеванђелска прича припрема нас на труд и покајање, на веру и врлински живот, на добра дела које треба чинити према људима. Зато би и ово данашње Јеванђеље могло да се уврсти у припремни период за Васкршњи пост где ћемо се ми кроз причу о покајаном царинику и богаташу уверити да има наде за сваког од нас и да само треба трунка наше вере да буде присутна у нашим срцима како би покренула ту лавину покајања у нашим душама. Амин.