Свети Петар и Павле - градитељи Цркве Христове (беседа на Петровдан)

     Чудни су путеви Господњи. Чудни, јер Господ их чини чудом преображавајући прах у грумен, грех у врлину, смрт у живот. Човека враћа у његово пређашње стање, чисто стање. Стање Новога Адама, којим ће наставити да живи у Богу кроз вечни блажени живот .

   Некада давно, пре нешто више од две хиљаде година, живео је у Израелу, у малом месту поред Галилејског језера које се звало Витсаида, човек рибар по имену Симон. Господ наш Исус Христос, када је пролазио туда, позвао га је да пође за Њим и да твори вољу Божију. Назвао га је Кифа или са јеврејског преведено на грчки Петрос, Петар што у нашем преводу означава стену или камен, а што опет има једно више значење јер стена или камен је обично постојани и издржљив материјал. Петар је, увидевши и препознавши Господа, пошао за Христом и од тада се није одвајао од Њега. Данашње Јеванђеље нам сведочи о Петровом исповедању вере у Бога где каже: „Ти си Христос, Син Бога живога“. Међутим, имао је овај Апостол и својих неславних тренутака. Ово приписујемо човековој слабој природи познатој по томе да брзо пада у искушења и грех. Сетимо се његовог одрицања од Христа у трнуцима када је Господ ухваћен и предан на мучење. Заиста, човекова природа је у тренутку без Бога веома слаба и порозна али исто тако онога тренутка када се сети Бога и дозове га, покаје се искрено за претходно учињено, човекова природа се уздиже и враћа у наручије Богу. У овом случају Свети апостол је покајавши се постао још силнији и неустрашивији проповедник Јеванђеља Христовог. Овде је Апостол Петар доказао да са правом носи своје име које му је Господ наденуо јер га чини постојаним и издржљивим у свим каснијим искушењима која су га сналазила.

    Други ревнитељ за Господа Христа је био један прогонитељ Христа и оних људи који су се окупљали око Христа. Звао се Савле. Изузетан говорник и надасве мрзитељ првих следбеника Христових. Родом из Тарса, учен човек, фарисеј, строги поштоваоц Мојсејевог закона и самог јеврејског закона који се тицао верских одредби. И овде као и са претходним Апостолом се дешава један чудесан преображај. Господ се јавља Савлу док је био на путу ка Дамаску где је требало да проповеда против Христових следбеника и првих хришћана. Господ му се јавио у великој светлости где је Савле обневидео од ње и пао на земљу у страху. Савле, Савле зашто ме гониш? – било је питање које му Господ поставља у тим тренуцима и Савле схвата да се, како ми кажемо, виша сила умешала у његов прљави посао. Виша сила га не кажњава, како што по обичају то бива у филмовима страве и ужаса, већ му омекшава срце и упућује, са љубављу, шта треба да чини и како да своју обневиделост реши. У Дамаску га је излечио један од ученика Христових и од тог тренутка Савле постаје Павле. Преобратио се, покајао за све што је чинио и постао један од најревноснијих проповедника Јеванђелске науке.

   Ова два прегаоца за Христову веру поставила су темељ наше Цркве. Наравно, нећемо никако заборавити и преостале Апостоле и ученике Христове који су се после Христовог вазнесења и касније силаска Светог Духа на њих, обрели у разним правцима васељене на проповед и поучавање људи у вери Христовој. Путеви ова два светитеља Божија су различити али се преплићу у каснијем животу и њиховом заједничком настојању да приведу Богу што више људи од Јерусалима до Рима.

   Христове речи које смо чули у данашњем Јеванђељу наговештавају један нови живот Цркве Христове који ће се десити од тренутка када Ап. Петар пође у проповед. Христос говори Петру да ће изградити на њему Цркву Своју и овде Христос показује себе као Господара целе васељене, а да врата паклена, која представљају прогонитеље Цркве и јеретике, неће надвладати ову Христову Цркву. Христос је удостојио Петра, и све њему сличне, власти којом може да свезује и разрешава грехе, што нас упућује на Свету Тајну исповести и покајања коју и данашње свештенство врши по благодати Божијој предатој од самих Апостола. Наиме, Црква Христова се преко Апостола зида и изграђује и до дана данашњег остаје у тзв. Апостолском прејемству тј. јерархијском свештеничком устројству које је почело благодаћу Христовом на Петра и остале Апостоле па касније полагањем руку Апостола на изабраног будућег епископа, свештеника или ђакона и тако у непрекинутом низу све до данас. За разлику од неких секти данас, где људи једноставно по неком избору изаберу човека који ће им бити пастор или проповедник без било каквог рукоположења. Ово је, драга браћо и сестре, само још један доказ да наша Света Православна Црква не одступа од оног првог и правог јединства у Христу и са Христом које су нам даривали Свети Апостоли преко Отаца Цркве.

    Рекох да се животи ова два дивна светитеља, проповедника и учитеља подударају и преплићу у једном, а то је њихов каснији живот у Богу и у вери у Бога. Њихова ревносна проповед и срчана одбрана Христа довела их је у исти град, Рим, који је за њих био задња станица и ако могу тако да кажем, степеница за вечни блажени живот. Страдање за Христа је био крајњи њихов циљ. Испунио им се. У време озлоглашеног гониоца првих хришћана, цара Нерона, Петар је био разапет на крсту наглавачке – сам је то захтевао јер је сматрао да није био достојан да га разапну као Христа, док је Павле био посечен мачем тојест одсецањем главе.

    Узнесимо зато молитву захвалности овим светитељима за све њихове подвиге и трудове  што поднесоше у овом свету од гонитеља њихових. Узнесимо им захвалност што се и дан данас они моле за нас и помажу свима који иду путем Јеванђеља Христовог. Нека и нас драги Господ води примером светих Апостола Петра и Павла и подари нам снаге да се угледамо на њих у вери и подвигу како би се још за живота дотакли Бога. Амин.

 

Беседа у Недељу Свих Светих - Недеља прва по Педесетници

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре, данас смо чули део из Јеванђеља када Господ говори својиим ученицима и Апостолима шта чека човека ако крене ка Богу, ако прати Христове рече и шта ће бити ономе ко се за Христовим речима не осврће. Заиста Јеванђелске речи досежу у дубину свачијег срца које жели ово да чује и које се радује Христу на сваки Његов помен. Темељ нашег живота у Христу је сведочење вере, не само пуко веровање у Бога, јер од тога немамо ништа. Можемо ми веровати колико желимо али дајте да ту веру претворимо у делатну корисну ствар. Ако ми будемо били спремни да признама Христа пред људима, у овоме свету, и сведочимо веру у Господа Исуса Христа онда ће нас и сам Господ Христос признати пред Оцем небеским односно кроз Христа и у Христу бити препознати као синови Божији тј. деца Божија. Зато и кажем да је веру потребно уздићи на један виши ниво, а то је такозвани подвиг – дакле подвижнички начин исповедања вере који ће да сведочи нашу истинску доследност Христу и Господу. Христос каже да је потребно да узмемо крст свој и пођемо за њим. Ово би у ствари значило да на првом месту постављамо заједницу са Богом, заједницу са Христом. Јер Христос треба да буде мерило нешега живота, наш идентитет, и оно још боље, путеводитељ у истини вечнога живота. Кроз Њега ћемо у даљем реду мерити и сагледавати све остале вредности и квалитете у нашем животу. Дакле, просто речено, кроз однос са Христом треба сагледавати и однос са оцем, мајком, женом, комшијом, дететом, према људима уопште. Једино на такав начин љубав према нашим ближњима може да стекне вечни карактер. Кроз Христа и у Христу се може осмислити заједница са човеком и његовим ближњим. Један велелепан и изузетан пример љубави према Христу и Његовој заједници дају нам и наши светитељи. Сваки светац кога ми прослављамо свакога дана у цркви, прича једну животну, мученичку причу, исповеднички и подвижнички живот кроз Христа и у Христу.  

Зато бих се осврнуо данас и на речи из прочитаног Апостола које су такође изузетно важне јер нам често говоре о животу првих хришћанских заједница и њиховим проблемима са којима су се суочавали у то време. Чули смо део посланице упућену Јеврејима од Светог апостола Павла. Она описује подробно у Светом Писму, а наша Света Православна Црква данас управо молитвено прославља све ово исказано у посланици. Наиме, Данас је недеља Свих светих отаца, мученика, страдалника, праведника, како оних из периода древне прве Цркве па све до данас. Наша Црква је у календару и минејима унела само делић оних мученика и светитеља Христових за које је сазнала Божијим допуштењем, а тек колико их има а да и не знамо за њих. У цркви прослављамо одређене Божије угоднике, мученике који су страдали за веру Христову, мноштво проповедника вере Христове налик апостолима, мноштво епископа, свештеника и ђакона, преподобне монахе јуродиве Христа ради, свете жене преподобне мученице и исповеднице вере Христове. Сви ови свети су доказ Божије славе, доказ вечнога живота и доказ да је Господ, сваког човека који га је признао у свету, поставио на место светло, место вечно где одбеже туга бол и смрт. Будући да многим угодницима Божијим Црква и не зна имена и трага, управо је овај данашњи дан, у недељу прву по Духовима, установљен од давнина као недеља Свих светих. У ову недељу ми прослављамо све Божије угоднике, и оне које знамо и оне које не знамо. И како је Свети Апостосл Павле написао у овој посланици: сви Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске; други пак беху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама. И сви они нису добили обећање овоземаљских добара за њихове мученичке животе. Не. Добили су нешто лепше и вредније – живот вечни, живот са Богом обећан и предвиђен за људе са Христовим идентитетом.

Па драга браћо и сестре, зашто и ми, имајући овакве сведоке испред нас, око нас – облак сведока како каже Апостол, не би узели наш крст и кренули у подвиг вере Христове коме је слава у векове векова. Амин.

Беседа у пету недељу Васкршњег поста

     Данас се навршава пет недеља овог часног и Великог васкршњег поста. Данашња недеља носи више имена као спомен, а то су поред Пете недеље поста и недеља Акатистна, недеља Глувна и недеља преподобне Марије Египћанке.

Недеља Акатистна носи име због тога што смо у току прошлог дана, у богослужбеном и молитвеном начину изражавања користили тј. читали Акатист Пресветој Богородици Путеводитељики. Име Глувна ова недеља добија из разлога што је у овај дан дошло до чуда излечења глувога, док је име и спомен Преподобне Марије Египћанке значајан из разлога што ова света жена има сличности са женом из  Јеванђеља које смо малопре чули. За почетак, да видимо шта нам то поручују ова данашња Јеванђеља.

У првом Јеванђељу, Јеванђељу од Марка, имамо један заиста интересантан дијалог Христа са Његовим ученицима. Овој одељак нас припрема за наступајуће великопосне дане, дане Христових мука и страдања. Христос кроз разговор детаљније описује свој пут страдања где помиње издају, страдања, понижења и устајање из мртвих. Јаков и Јован, браћа Апостоли, не разумевајући да Господ Христос говори о свом страдању, желе да буду са Христове леве и десне стране када Христос доживљава све то, мислећи да Христос говори о овоземаљској власти и да ће вероватно да обнови Јеврејску државу и Он бити њен владар. Господ Христос скреће тада пажњу свим ученицима на однос данашњих владара и великаша који господаре и владају над народом на нама познат начин, а то је скоро па окрутност и непоштовање човека али да међу њима тј. ученицима Христовим не буде тако већ да буде обрнуто. Да онај који жели у ствари да буде велики и први нека служи и буде слуга свима јер сам Син Божији није у овај свет дошао да му служе већ да служи другима. Христос, овим речима и нама поручује какво је Јеванђелско поимање власти, како заиста Господ гледа на човека и какав однос у Цркви треба да буде међу људима. Дакле власт у Цркви пре свега подразумева служење другоме.

У другом прочитаном Јеванђељу од Луке имамо један догађај одласка Господа Исуса Христа год Симона фарисеја на свечани ручак. Фарисеји су, да појасним, били Јевреји који су се строго држали Мојсијевог закона, понекад идући и у саму крајност. Можемо данас да их упоредимо са самим секташима. Са друге стране народ јеврејски је знао да они формално држе законе пред народом док су у души били искварени и лицемерни. Долази жена са скупоценим мирисним уљем и пролива га по Христовим ногама, љубећи их и бришући их својом косом кроз плач. Симон фарисеј је у себи осуђивао ову грешницу рекавши: Да је Он(Христос) пророк знао би колика је грешница ова жена. Међутим, Христос је и више од пророка и прозрео је Симонове мисли рекавши му да се није удостојио да му ноге опере нити да их помаже уљем(како се по јеврејским обичајима у то време чинило са гостима), а ето, ова жена је све то чинила уз покајни плач. Овај и овакав начин односа према људима можемо да поставимо и у садашње време. Наиме, овде имамо однос вере и љубави. Однос вере коју фарисеј има је у ствари је само познавање закона и по некој природи друштвеног и религијског положаја мисли да има право да суди о достојности или недостојности људи. То је у ствари оно што чини са женом грешницом заборављајући да она исказује покајање и љубав. Он суди и самоме Христу, рекавши да би прави пророк знао каква је ово жена – све ово показује фарисејево лицемерство које ставља све људе у категорије. Ово и ми сами често чинимо у свом животу. Судимо и осуђујемо другога, нечији живот, на основу његовог греха и неког нашег познавања закона притом заборављајући да је Бог једини праведни судија.

Понашање жене је други приступ који можемо такође да видимо и данас у Цркви. Вера, скрушеност и покајање су ову жену привели Господу. Замислите само како се ова жена осећала слушајући људе око себе како је осуђују за њене грехе. Па ипак, слобода коју је имала као икона Божија, као слободно биће које Богу каже: Желим да се спасем од пропасти – привела ју је Богу, а речима „Опраштају ти се греси“ и „вера твоја спасла те је“ су оне које је добила од Христа као благослов и потврду за њено покајање.

Преподобна Марија Египћанка је рођена много касније али је својим животом подсећала на ову жену грешницу из Светога Писма. Међутим њен каснији животни пут, управо, води ка спасењу њене душе и тела у Богу. Обрела се у Египатску пустињу после обећања Мајци Божијој у једном храму у који она није могла да уђе јер јој нека невидљива сила није дозвољавала. По налогу Пресвете Богомајке обрела се у пустињу да нађе свој мир где је и скончала у молитви и богобојажљивом животу.

Нека би нам овај подвиг Преодобне Марије Египћанке као и покајање, плач, скрушеност и љубав жене грешнице увек био на корист да бисмо овај период поста искористили да наше душе припремимо за сверадосни празник Васкрсења Христовог. Амин. 

Радуј се благодатна

 

Ево благе вести, браћо и сестре. Ево велике Тајне за човечанство. Ево нам дивне вести коју објављује Анђео Божији да ће Господ Духом Светим осенити Пресвету дјеву Марију и да ће она за тачно девет месеци од овога дана родити Сина, Господа нашег Исуса Христа. Његовим физичким доласком у свет, Бог употпуњава целокупну икономију спасења човечанства. Најављивано је још у Старом Завету да ће девојка зачети и родити сина и наденути му име Емануил што у преводу означава са нама је Бог. Заиста снама је Бог, јер Његов долазак у свет је уједно био и Његов останак у свету, без обзира што је Христос распет, васкрсао и вазнео се своме Оцу.

Будући да се овај празник редовно пада у Васкршњем посту, када се ми у молитвама и богослужењима присећамо и у жалости дочекујемо Христово страдање, распеће и смрт али и радосно васкрсење читавог живота нашег са Господом, овај светли Богородичин празник одудара од великопосног покајничког празновања и уноси нам радост у наша срца подгревајући нам наду у обећани нам живот вечни. Ава Јустин Ћелиски, у својим беседама често каже да се са овим празником десила једна револуција. Божанска револуција. Небо се обећало човеку и небо се понудило човеку дарујући му најдрагоценији дијамант који је непропадљив. Дарујући Христа Господа, небо нам је дало пут ка нашем спасењу.

Морам пре свега да кажем да је овај тренутак доласка Бога телесно у овај свет најављиван у Старом Завету и дуго очекиван. Свети пророци и Старозаветни Патријарси и Оци су преносили обећање Господње о доласку Месије у свет и ширили је кроз историју Израелском народу, тада једином изабраном народу из кога ће се родити Спаситељ. Заиста, Пресвета Богородица је родом из колена Давидова, цара јеврејског и псалмопојца.

Бог је првим људима дао цео свет на дар, да га чувају, брину се о њему и кроз сједињење са Богом приведу целокупну природу Богу. Дакле, кроз првог човека Господ показује план ка бесмртном животу. Адам и Ева руше тај план и губе могућност бесмртног живота њиховим понашањем. Целокупно човечанство такође губи Рај. Међутим, када је Господ истерао из Рајског врта прве људе, оставио је обећање да их неће оставити на цедилу тј. да ће бити уз њих и у њиховим тешким тренуцима пада у грех. Ово је дало подстицај човеку да остане у вери према Богу и да кроз своју жртву затражи опроштај за почињене грехе. Што Адам није учинио тада, учинила је Пресвета Богомајка. Арханђел Гаврило је објавио Марији оно што је била воља Божија. А воља Божија је била да Син, друго лице Свете Тројице, узме човечанску природу и у телу сиђе међу нас. Богородица је принела себе и тако сјединила целокупну земаљску природу са божанском и увела Христа у овај свет, а нас узнела ка Богу.

У време када се Богородици јавио Архангел Гаврило, она је била заручена за Јосифа из Назарета. Пре заручења она је пребивала и служила при јерусалимском храму, где су је родитељи у њеној трћој години и оставили. У својој петнаестој години живота није више могла да буде при храму већ, по јеврејским обичајима, морала се удати. Јеврејски закон није познавао живот у девствености. Сматрало се да жена треба мужа и треба да обавезно рађа. Пресвета Дјева је пред свештенством у јерусалимском храму изјавила да се заветовала Богу на девственост до краја живота. Свештеник Захарија, отац Светог Јована Крститеља, је у договору са осталим свештенством пронашао човека који ће је узети на чување њеног девојаштва и старати се о њој. Старац Јосиф, Богородичин даљи рођак, је под видом заручења преузео бригу о Марији.

Једина истинска благовест у овом свету у коме влада смрт, грех и болест је долазак Сина Божијег кроз Пресвету Богородицу и обожење човека са Христом. Зато када помињемо Богородицу, помињимо је са молитвом и радошћу на уснама и у срцу као мајку над мајкама. Као ону која нам доноси спасење у овај свет и као ону која нам увек и свагда показује како треба све чинити по вољи Божијој.

Нека нам овај празник служи као пример за нашу послушност према Богу, а Пресвета Богомајка да нам буде ослонац, заштита и путеводитељка на нашем путу спасења у Христу. Амин.

 

Беседа о Страшном Суду - недеља Месопусна

     Ево једног јеванђелског текста, јеванђелских речи и обраћања Господа, како његовим Апостолима тако и нама који га данас следимо – свим православним хришћанима. У данашњем Јеванђељу по Матеју(Зач.106; гл. 25: 31- 46) Господ се осврће на Његов Други долазак који, како каже, најављује да ће се догодити у свој слави Његовој са анђелима. Тада ће сести на престо око кога ће се сабрати сви народи овога света. Овај одељак нам је познат као Јеванђеље о Страшном Суду. 

   У претходним недељама смо започели наш припремни пут за наступајући Васкршњи пост. Те смо тако прошли недељу о Закхеју – човеку који је имао јаку и чврсту веру и жељу да приђе Христу, упозна га и остане са Њим. Који и нама даје правац којим треба да се упутимо, а то је јака и чврста вера у Господа. Чули смо и јеванђелску причу о царинику и фарисеју где смо сазнали колико је важно смирење у нашој припреми за пост јер гордост нам никако, у прилажењу Христу, неће помоћи али зато пут самоунижења и смиреноумља које је показао покајни цариник, осуђујући себе за грехе, је и наш пут. Затим смо у прошлој недељи чули причу о блудном сину – једну заиста дивну причу која доказује колико Бог може да воли човека и колико је Његова љубав неизмерна и непресушна према људима ма колико они грешили. Јер, једноставно, ми смо створења Његова и кроз сијасет наших недаћа и проблема које му чинимо гроз наше грехе Он нас и даље прихвата са великом љубављу, а довољно је само да се искрено покајемо и  приђемо му речима: Опрости ми Господе. Прича о блудном сину нас учи и ставља на покајање, преумљење, промену начина живота и сагледавању вредности живота каквим треба да се прикажемо нашем Оцу и створитељу. Ово је такође још један припремни део за Васкршњи пост. Дакле имамо показатеље жеље, вере, смирења и покајања у претходним недељама, а данашње Јеванђеље наставља овај такозвани духовни ланац својом причом – причом о страшном Суду и Другом доласку Христовом. Јер зашто ће нам све предходно ако нема никаквог циља? Ми заиста не знамо када ће Христос доћи али знамо ево, на који ће начин Он доћи те као прави и истински хришћани, спремићемо се за Његов долазак. Пророчанство о самом крају света је у данашње време интересантно разним заједницама и деноминацијама које немају везе са Црквом нити са Христом. Израчунавање Христовог доласка и тзв. смака света тј. краја овога света нема ама баш никакве везе са Христом јер није по Христу већ је по кнезу демонском. Тражење било каквих знакова ван знакова Светога Писма је равно губљењу времена и копању на погрешном месту. Само је Господ Христос тај који нам објављује Његов Други долазак и како ће овом свету доћи крај. На који начин ће се свим људима овога света судити и ко ће где ићи Господ нам је управо одговорио у прочитаном Јеванђељу. Наравно, у данашње време се појављују разни спаситељи рода човечанског. Позивају народ и одводе од Цркве Христове наводећи како ће они усрећити људе њиховим спасењем. Као што сте чули из текста, сабрани народи ће бити раздвојени као што пастир одваја овце од јаради – једни на десну, други на леву страну. Овце на десну, јарад на леву страну. Оне на десној страни ће кроз благослов позвати да уђу у радост Оца Његовог јер су својим врлинским животом (Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми) заслужили да буду са Богом и поред Њега. На питање када су они то учинили, Христос поистовећује себе са најмањом браћом који су у ствари део заједнице Цркве – људи из Цркве. Сви ми смо Христова мала браћа. Сви ми смо у обавези да Христовој малој браћи излазимо у сусрет. Сви ми смо једни другима потребни у животу, у Цркви, у најмањим стварима, кроз саосећање, кроз молитву, кроз покајање, милостињу – добра дела као и у ширем смислу са сиромасима, болеснима, потребитима, затвореницима, гладнима. Са свима њима се Господ Христос поистовећује. Кроз ове јеванђелске речи види се израз љубави коју ми треба да покажемо према другом човеку, какав год он био. Јер једино кроз израз љубави ми можемо да дођемо на ову десну страну – страну која води у Царство небеско. Са друге стране имамо оне који су сами себе осудили и нашли се на левој страни. Јер све ово горе речено нису чинили Господу и зато им Господ, изрекавши им осуду, објашњава због чега су проклети и због чега их шаље у огањ вечни, а то ће бити због своје саможивости и себичности којом нису видели потребите, гладне и жедне, сиромашне и болесне, стога неће видети ни Бога када се нађу на последњем Суду пред Господом.

Поука данашњег Јеванђеља би била да делатна и конкретна љубав према сваком човеку којем је потребна наша помоћ, утеха и љубав је мера нашег спасења. Будемо стога разумни и трезвени и да свагда држимо у мислима ове Христове речи о Страшном Суду. Немојмо дангубити јер сваки дан може да нам буде последњи, а ми га нисмо искористили на прави начин. Кренимо путем жеље за променом нашег начина живота. Узмимо мач смирења у руке како би нам покајање донело радост и спасење. Пођимо овим духовним степеницама које нас припремају за наступајући Велики пост и путовање ка васкрслом Христу. Амин.

Тумачење приче о богатом младићу (Мт. 19:16-26 и Лк. 18:18-27)

         У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ево једне приче јеванђелске која нам говори шта треба чинити како би наследили или задобили Царство небеско.

        Наиме, у овом прочитаном тексту смо чули како извесни младић, препознавши Христа као једног од високих и умних људи, пита га шта да чини и какво добро да чини да би задобио Царство небеско. Овде примећујемо да он није дошао да искушава Христа као остали учени јевреји првосвештеници већ жели да научи нешто од учитеља. Господ му даје упуте и говори му да испуњава и поштује Божије заповести које су важиле у Старом завету и које су сами јевреји поштовали. Притом Апостол Лука нам набраја заповести како би и ми, православни хришћани, знали за убудуће да Христос није занемарио Стари Божији закон од Десет Божијих заповести које даде Бог Мојсију. Младић овде потврдно одговара да све ове заповести чини од онога тренутка када је као мали сазнао за њих и тражи од Христа да му каже шта му још ту недостаје. Овде Господ наш Исус Христос прелази, да се тако изразим, на виши ниво подвига којим му наговештава да младић мора да остави све иза себе што је до сада стекао у животу. Дакле целокупну имовину, родитеље своје, најмилије своје и да пође за Христом без поговора. Ово је мало уздрмало младића, будући да је уза се имао повелико богатство у материјалном смислу. Заиста, није лако оставити такво материјално добро(ако можемо добрим да га назовемо) јер је стечено временом у мукама али са друге стране зар би га могли понети једнога дана на онај свет. Наравно да не. Јер материјална ствар, било каква она била, је пропадљива и пролазна. У овом нашем кратком и пролазном овоземаљском животу и ми, народ Божији се сусрећемо са оваквим позивом од стране Бога и увек, готово увек, разматрамо како да се одвојимо од нечега што нас веже за пропадљиви живот. Ово је заиста, браћо и сестре, један изузетан подвиг. Подвиг који нас узводи ка Богу ако успемо да се одвојимо од материјализма. У овој причи младић је имућан човек и све оно што је до тада у животу испуњавао тицало се Закона на папиру. Дакле, ишао је у храм на богослужења, поштовао нерадне и празничне дане и постове, поштовао родитеље и старије од себе… све како пише у заповестима али осим поштовања ништа друго није дао од себе. Можда је и делио сиромасима али има и других богатих људи који деле сиромасима па опет живе животом пуним нечистоте. Ништа то не значи. И даље је на истом путу, оном широком који води у пропаст.

У оваквим случајевима није циљ давати свакога дана сиромасима милостињу већ је циљ подати то што имаш једном за свагда и кренути за Христом тј. почети да стичеш врлине и живиш врлинским животом. Колико год да је овај младић желео вечни живот није га могао задобити јер се није желео одрећи богатства које га је гушило као трње и коров биљку. Овде видимо да онога човека који мање материјалног богатства  има, мање га и спутава да напредује у духовном животу, док су окови већег богатства тежи и много јачи. Господ је рекао младићу да ће уместо материјалног блага имати блага на небу. То је оно обећање које свима нама даје Христос ако бисмо кренули за Њим и које сваки човек може да добије само треба да мало остави овај материјални свет по страни и не мисли толико на њега. Видевши ово, Спаситељ одговара како је веома тешко богатоме ући у Царство небеско. Јер, заиста, док је човек богат и живи у изобиљу, а други немају ни оно што им је неопходно, неће ући у Царство небеско. Ову истину Христос објашњава поуком да је лакше камили проћи кроз иглене уши него ли богаташу ући у Царство Божије. Буквално посматрано, камили је немогуће да прође кроз иглене уши. Са друге стране, под речју камила, подразумевало се дебело морнарско уже које се користило за везивање бродова. И у овом случају морнарско уже не би могло да прође кроз иглене уши. Трећи пример за реч камила је по некима и најодговарајући да се ова прича лепше и разумљивије протумачи, а то је да је у Јерусалиму постојала у једном делу града капија која је носила име Иглене уши и била је у ствари узани пролаз где би и камиле уз сагињање једва прошле. Дакле као што је био потребан одређени напор камили да прође кроз ову капију тако је и богаташу требало велико самоодрицање, подвиг и напор да би ушао у Царство Божије. Морам да напоменем да у овоме свету сви људи имају неко своје богатство за које су везани. Неку врсту страсти које се тешко одричу. Није само у питању материјално богатство већ и сваковрстна страст и везивање за пролазне вредности овога живота које нас често одвајају од Бога. Из тог разлога се и ова прича односи и на нас саме јер нема човека да није везан пролазним вредностима овога живота. И овде долазимо на питање које постављају присутни на крају Спаситељу Ко ће се онда у том случају спасити? Где им Христос одговара да што је људима немогуће Богу је могуће – што би значило да наше спасење долази само благодаћу Божијом и да својим силама и моћима не можемо ово спасење да задобијемо већ је оно безусловни дар Божије љубави али да на овај дар ми треба да одговоримо начином нашега живота на земљи кроз извршавање Божијих заповести, кроз дела љубави једних према другима, кроз несебично давање себе за другога и давање потрбитима као и упражњавањем хришћанског начина живота. 

       А све то нам је оставио Христос, коме припада највећа слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

Беседа на празник Светог великомученика и победоносца Димитрија

У име Оца и Сина и Светога Духа,

У данашњем јеванђељу смо чули како Христос својим ученицима и Апостолим каже: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас“ – Господ наш Исус Христос није од овога света те га је народ, не разумевши га, омрзнуо и омрзнуо његова дела. Тако исто и сви они који су Христови нису од овога света већ је наша отаџбина на небесима и овде смо само пролазници, омрзнути смо од самога света. Јер све оно што није од Бога и што је далеко од светлости и Истине мрзи Бога, мрзи Христа и мрзи следбенике његове. Свет не мрзи нас ако га прихватимо онако како он жели, него мрзи Господа у нама. Мучитељи и мрзитељи су, користећи своје свирепе методе убијања и мучења, желели да застраше хришћане и све оне који носе Бога у срцу али ово је очигледно један контрапродук њихових недела јер у нашем црквеном календару и житијима читамо о Светим мученицима за веру Христову који су били спремни на таква мучења. Почевши са страдањима од самога Господа Христа, који је камен и темељ Цркве, заједница Христова је гоњена, прогањана, десеткована али се из сваког таквог гоњења враћала још јачом и спремнијом на све могуће недаће. Црква је у сваким гоњењима била све јача и јача и из тога излазила све чистија и чистија налик злату које се топи, чисти и филтрира у ватри, и на послетку излази још сјајније и блиставије. Заиста, драга браћо и сестре, Црква је на мученичком темељу направљена. 

Данашњи светитељ, чије име и дела прославља овај Свети храм и Света Црква са свима вама, је свој живот положио за Христа и засијао на победничком престолу намењеном Христоносцима и свима онима који се опредељују за Христа. Овај великомученик јесте велики пример нама хришћанима и један од многих мученика Христових на чијој се крви темељи Црква Христова. 

Живео је овај Светитељ у једном тешком времену – ни ово наше време није лако али оно је било посебно тешко јер је тада сама Црква била прогањана и мучена до изнемоглости. Сам Бог зна колико је хришћана положило своје животе за веру у Господа Христа. Ми их данас помињемо и молимо им се као светима и онима који су овенчани венцем славе и стоје пред Богом славећи вечни живот. Међу многобожачким народима који су мрзели Христа и хришћане ниси могао бити јавно хришћанин. Многи су се тајно крстили и у тајности живели хришћанским животом. Но, водећи се Христовим речима из Јеванђеља: „Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ – Свети Димитрије је покушао да својим животом запечати своју верност ка Богу тојест своју љубав према Њему и према Цркви Његовој као и ближњима својим. То је и испунио. Отац и мати Светога Димитрија су били у тајности хришћани и на високом положају код цара Максимијана. По њиховом упокојењу цар поставља младог Димитрија за царског намесника града Солуна и његове околине. Димитрије је желео да угоди Богу и цару дајући Богу Божије, а цару царево – обављајући истовремено два угодна посла – један кроз одговорност према намесничким пословима и цару, а други одвраћајући људе од многобоштва и проповедајући васкрслога Христа. И све ово звучи прелепо, како само човек може да пожели али човек снује, а Бог одређује је основа коју ми хришћани треба увек да имамо уза се. Много народа је у време намесништва Димитријевог у Солуну и околини прешло у хришћанство. То доба, око 303 - 306. године после Христа, је било доба тешког живота за све који су исповедали Христа. Римским царством, које је било подељено на четири дела,  владали су са једне стране Диоклецијан, страшни прогонитељ хришћана и његов пријатељ Максимијан, човек који је слушао и извршавао све законе и наредбе које је доносио Диоклецион. Међу овим законима је била и наредба забране исповедања Христа, уништавање цркава, спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе и части као и прогоњење и уништавање свега што је личило на хришћански живот. Свети Димитрије је знао за за овај закон и ипак одабрао да буде гоњен и лишен слободе у име Христово. Одабрао је радије да страда са Господом Христом да би вечно живео са Њим и за Њега. Иако утамничен није се ни срцем, ни душом одрекао Христа, нити је желео тако нешто већ је био спреман да остане без овоземаљског живота – само да би био са Животодавцем. Оваква пламена љубав у доба царева безбожника плаћала се на жалост крвљу. Очекујући свој задњи час, разделио је имање сиромашнима и пред царем Максимијаном исповедио Христа убеђујући и цара да се преда Богу јединоме. Безбожни цар, заслепљен властољубљем и демонском мржњом према хришћанима, није имао милости и слуха за овог угодника Божијег. 26. октобра по старом, односно 8. новембра по новом календару 306. године Димитрије бива избоден копљима на смрт по наређењу царевом. Да је диван Бог у светима својим и да у Богу нема мртвих већ су сви живи доказују нам и прва чудеса и излечења болесних и нејаких људи који су се дотакли огртача и прстена које је тада великомученик носио на себи доказавши још јеном по ко зна који пут речи Светога Писма да су блажени они који су прогнани правде ради, и да је њихово Царство небеско као и речи псалма „Блажен човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешника не стаде“. Свети Григорије Палама у својој беседи о Светом Димитрију описује овог великомученика овако: „Непоколебива вера, безгранична благодат, божанствено и неотуђиво богатство богоугодних врлина које су сада похрањене у небеску ризницу, будући да је и сам постао допуна тамошњим ризницама највећих добара. Боље речено, он је са земље прешао на небо, и за живота и сада када је узет од земље, будући највећи додатак вечним красотама, јер је Димитрије васељенска и истовремено надсветовна красота“. Свети великомученик и победоносац Димитрије је просветио Јеванђељем град Солун и његову околину протеравши својом мученичком смрћу идолопоклонство. Показао је велику љубав према граду у коме је рођен подаривши га Христовом благодаћу. Штитио га је и штити га и данас на један чудесан божански начин показујући љубав и милост према свима онима који му се узмоле за помоћ. Од свог мученичког страдања и момента пресељења у Царство небеско до данас он је слава и понос града Солуна и свих хришћана у њему. И не само хришћана у Солуну већ ево сада и свих православних хришћана читаве васељене. 

У његово име се подижу храмови у свету између којих је и овај наш мали по мерама мајсторским али по светитељу и његовом подвигу, велики храм Божији. У речима Христовим „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас“ Свети Димитрије као и многи други мученици, великомученици и праведници у Господу су живи доказ да се хришћанин спасава, како каже Свети Јустин Ћелијски, мржњом свих који га мрзе, јер њихову мржњу претвара у повод за љубав према мрзитељима и молитву за њих. Зато немојмо се плашити већ се угледајмо на овог нашег победоносца и великомученика који све ударце и сву мржњу који падоше на њега прими у име Господа Христа, а Христос му излечи телесну бол наградивши га вечним животом у Царству небеском. Јер како Господ вели својим Апостолиома, а и нама: „Зашто сте страшљиви, маловерни?“ – јер када имамо вере у Бога која је основ свега чему се надамо и која је потврда ствари невидљивих, онда се немамо чега бојати. 

Нека нам пример живота Светог великомученика Димитрија буде на корист оплемењивања и сазревања наше душе у Господу Христу и Јеванђељу Његовом. Да се угледамо на животе светих предака наших, и припремимо се да достојно изађемо пред Христа и Божије угоднике.  Нека је срећан и Богом благословен празник онима који славе. Живели и на многаја љета славили. Амин.