Развод брака и његови узроци (III део) - ЦРКВЕНО И ЦАРСКО ЗАКОНОДАВСТВО О БРАКУ И РАЗВОДУ

3. ЦРКВЕНО И ЦАРСКО ЗАКОНОДАВСТВО О БРАКУ И РАЗВОДУ

Поред црквеног предања, које имамо о браку, многе дефиниције и закони су преузети из римско-правне традиције коју смо ми наследили као они који су се развијали на тековинама Византије односно римске Империје. Хришћани су у исто време чланови Цркве и поданици државе, и због тога се у исто време морају подредити и ауторитету Цркве и ауторитету државе.[1]

На почетку претходног поглавља поменули смо да су хришћани прихватили Модестинову дефиницију брака преко зборника византијског грађанског права. Црквени писци, као што су Атинагора, св. Амвросије Милански, св. Јован Златоусти, Блажени Августин и многи други, сведоче нам да су хришћани склапали брак по римском закону, а Блажени Августин каже: „Сваки од нас признаје за своју супругу ону жену, са којом је ступио у брак сагласно вашим (многобожачким) законима“, а Златоусти каже: „Брак је поштена ствар и код нас и код многобожаца“. Треба напоменути да и сами учитељи Цркве, апостоли, признају тајну брака чак и код незнабожаца (1.Кор.7,14).[2] Хришћанска Црква није имала потребе да потврђује брак супружника који су из незнабоштва прелазили у хришћанство. Ово је произилазило из чињенице да брак није био нарушен грехом (Номоканон гл. 49), и као такав сачувао је своју светост и у јеврејству и у незнабоштву,[3] као и да хришћани нису оспоравали постојеће правне норме, ни пре ни након што је хришћанство постала државна религија.[4] Виђење брака из перспективе Цркве у време Римског царства је било такво да се сматрало да је брак конституисан када двоје људи који задовољвају критеријуме, које је поставила држава кроз свој правни систем, својом слободном вољом почну да живе заједно. Уколико су то двоје људи такође и хришћани, они нису морали накнадно да конституишу брак пред Црквом јер је брак већ постојећа заједница. Али они који су хришћани и живе у браку, свој брак су уносили у Цркву као принос да би Божијом благодаћу он био преображен кроз Евхаристијски живот Цркве.[5]

Различити законодавци, како црквени тако и грађански одређивали су разне и опречне законе који се односе на брак и развод. Неки закони у браку не желе да виде ништа више осим самог грађанског уговора, на основу узајамне сагласности мужа и жене. Други пак говоре о браку само као о Светој тајни, и не желе да се ишта дода осим тога. Има и оних закона који иду средњим путем и говоре о томе да брак учествује и са грађанске и са црквене стране закона. Трећи пример нарочито долази до изражаја у узроцима развода брака који је склопљен у складу са важећим законима и одатле произилази да је „брак мушкарца и жене законито склопљен према начелима прописаним од стране Источне цркве, узајамно дат и примљен женидбеним обећањем, са циљем да изроди и одгоји потомство“.[6] Појављују се прве одредбе (прописи) јавног и црквеног права диктирана од стране државе. Византијска правна наука уједињује у посебне зборнике прозване номоканони.[7] Овде дакле видимо Свету тајну и грађански уговор у једном где једно без другог не може. Ово је без сумње условило поштовање и извршавање како грађанског уговора, тако и Свете тајне.

У овом делу ћемо поменути неке канонске црквене и грађанско – правне изворе који се у Источној цркви користе и узимају као извор и водич по питању брака и развода.

Канонски извори брачног права су  главни и помоћни:

 1)Главни канонски извори:

Први Васељенски Сабор

 а) Свето писмо Старог и Новог завета и апостолска правила;

б) Правила васељенских сабора и то: I вас. (325.), IV вас. (451.), Трулски - VI (691.);

в) Правила помесних сабора и то: Анкирски (314.), Неокесаријски (314-325.), Гангрски (362.), Лаодикијски (381.) и Картагински (419.);

г) Правила светих отаца: Дионисија Александријског (†256.), св. Василија Великог (†379.), Теофила Александријског (†412.);

д) Канонске одредбе цариградских патријаршиских синода и канонске посланице појединих цариградских патријараха.

2)Помоћни канонски извори - ово су такорећи другостепени извори који се примењују тек онда када се одредбе главних канонских извора покажу као недовољне и налазе се обично у посланицама, одговорима, канонским решењима и мишљењима  појединих црквених отаца, епископа и канониста:

- Κανονικον цариградског патријарха Јована Посника (582-589.) ;

- Τυπικον Никифора, патријарха цариградског (806-815.);

- Мишљење Евстатија патриција Ромејског (1025.);

-Четири одговора митрополита Илије Критског монаху Дионисију (1081-1092.);

- Мишљење Јована Зонаре (1118.), итд...

Грађанско-правни извори брачног права су такође главни и помоћни:

1)Главни грађанско – правни извори - имали су званични карактер јер их је издавала сама државна власт и делимо их на четири периода:

Први период: Од Јустинијана до Ираклија (527-610.) – Цар Јустинијан систематски развија усклађивање грађанског законодавства са канонским правом Цркве.

а) Digestae или  Pandectae у 50 књига из 553. год.;

Јустинијанов зборник (Corpus Iuris Civilis)

б) Institutiones – у четири књиге из 553. год.;

в) Codex repetitae praelectionis у 12 књига – са законима од 117-534. године;

г) Novellae constitutiones  – обухватају Јустинијанове законе из 534. године;

Други период: Од Ираклија до Василија Македонца (610-867.);

а) Εκλογη των νομων цара Лава Исавријанца из 741. год.;

б) Новеле цара Лава IV и Константина (776-780.)  о духовном сродству и царице Ирине (797-802.) о четвртом браку и браку робова.

Трећи период: Од Василија Македонца до Константина XI Мономаха(867-1028.);

а) Ο Προχειρος νομως – Прохирон - Ручна књига закона издата 867-879.;

б) Τα Βασιλικα – Базилике, започео цар Василије Македонац, а довршио 892. његов син цар Лав Мудри – Валсамом је приликом писања коментара на Номоканон у XIV наслова наводио царске законе по Базиликама, те су оне постале  значајан извор православног црквеног права.

Четврти период: Од Константина XI до пропасти Византије(1028-1453.).

Није дао неке самосталне законске зборнике појединих царева али имамо државних прописа о браку која су ушла у тумачења канона Валсамона, Властареву Синтагму и атинску Синтагму.

2) Помоћни грађански - правни извори – нису имали велику важност јер су то били махом изводи, скраћенице или прерађени зборници из званичних зборника.

а) Ecloga privata – прерада Еклоге цара Лава Исавријанца и Константина Копронима из IX в.;

б) Prochiron auctum и Prochiron mutata -  из 1300. год.;

в) Sinopsis major и Sinopsis minor - aлфавитне прераде Базилике; Sinopsis legume – систематске прераде Базилике из друге половине XI в. од Михаила Псела; Practica ex actis Eustatii Patricii из 1025. од Евстатија патриција Ромејског; Προχειρον των νομων или Εξαβιβλος номофилакса и судије Константина Арменопулоса из XIV века.

Номоканони – зборници црквених канона (κανωνες) и византијских закона (νομοι) ο Цркви су стављени у један зборник из практичних разлога.

a) Номоканон у 50 наслова или Номоканон Јована Схоластика из VII века – настао из синтагме у 50 наслова и извода из Јустинијанових новела у 87 глава;

б) Номоканон у 14 наслова писан почетком VII века и друга редакција  из IX века цариградског патријарха Фотија - спој канонске синтагме у XIV наслова и зборника у три дела (Collectio tripartita). Један је од најзначајнијих зборника црквеног права. Због његове потпуности и практичности потиснуо је све претходне зборнике;

Номоканон

в) Алфавитна синтагма  светогорског монаха Матије Властара из XIV века – садржи 24 делова према броју грчког алфавита. Брзо је ушла у општу употребу. По својој опсежности имала је чак и превагу над Номоканоном у 14 наслова;

г) Πηδαλιον (крма) настао почетком XIX века – званични канонски зборник Грчке Цркве.

Српски гађански законик из 1844. године само усваја неке битне фрагменте црквеног законодавства, а изричито признаје црквеним органима искључиву надлежност за закључење брака, а црквеним судовима искључиву надлежност у свим брачним споровима хришћана православне вере што се јасно види из нпр. чл.60: „Брак се закључује по пропису Православне цркве”, чл. 63: „Испит бива одређен од духовне власти начином и чл.68 који говори о узроцима из којих „црква брак и венчање забрањује”. Даље, чл.93 и 94 о узроцима поништења и развода брака кажу да су ти „узроци изложени у књизи Крмчији која духовним властима за управљање служи”, док чл.99 упућује да се „сва дела спорна у питању брака принадлеже суду духовном”.^[8]

Законоправило светог Саве, Иловачки препис из 1262.

Основни православни црквени зборници били су, дакле светосавска Крмчија која датира још из XIII в. као и Синтагма Матије Властара. Будући да то нису биле једине збирке канонских прописа, већ је постојао већи број прописа за које се није прецизно знало да ли спадају у изворе црквеног права или не, 1933. године извршена је кодификација брачног права и усвојен је Брачни правилник Српске православне цркве (тзв. Брачна правила, или према званичној скраћеници БП) који је ступио на снагу 1. септембра 1934. Године и који је регулисао материју закључења, развода и поништења брака за све хришћане православне вере. Међутим, у српској православној књижевности заступан је став да се одредбама Брачног правилника ипак не могу мењати прописи грађанског законодавства и да се црквеном праву, без обзира на чињеницу да је кодификовано, не може признати важност pro foro civili.^[9]

Обичајно право (νομοζ αγραφοζ) – у недостатку писаних извора одлучује обичај (εθοζ) који почива на црквеној традицији која поред Светог писма чини основу црквеног живота. У прва три века целокупни литургијски живот Цркве црпео је искуство из апостолског предања које је мање или више преношено путем обичаја. Обичајно право је старије од закона јер је писани закон у ствари настао из обичаја.[10] Имамо на пр. 87. правило Св. Василија Великог које заснива забрану брака са сестром умрле жене на обичају, који потиче од Светих отаца. А у свом 92. и 93. правилу, Св. Василије говори о обичајима и њиховом великом значају у преношењу апостолске вере. Касније одлуке Васељенских сабора и неки канони Отаца цркве нам такође ово потврђују: 6. канон Првог васељенског сабора (325.) каже: „Нека важе стари обичаји...”, као и 2. канон Другог васељенског сабора (381.) који каже: „...Цркве, које су међу варварским народима, треба да се управљају по обичајима Отаца, који су се до сада сачували”.[11]

У следећем поглављу писаћемо о конкретним узроцима због којих долази до развода брака.

---

[1] Власије Фидас, Канонско Право, Београд, 2001, стр.29

[2]  Алексеј Хомјаков, Црква је једна, http://www.verujem.org/teologija/homjakov.htm :„ Због тога велики учитељи Цркве, апостоли, признају тајну брака чак и код незнабожаца; јер, забрањујући наложништво, они потврђују брак између незнабожаца и хришћана, говорећи да се муж освећује женом, а жена мужем верујућим (1. Кор. 7, 14). Ова апостолска реч не значи да се неверник спасавао својом свезом са верујућом, већ да се освећује брак: јер освећује се не човек, него се освећује муж и жена.”

[3] Александар Савић, Православни брак и породица – смисао и циљ, Православни Мисионар, март/април, 2008. Год. стр. 38-40

[4] Јован Мајендорф у својој књизи „ Брак – православна перспектива” у делу о дисциплини древног канонског предања, стр. 126, наводи да су Византинци до краја IX в. склапали бракове као грађанске уговоре  без икаквог уплитања Цркве у правни аспект брачног уговора; а у делу Литургијско предање, стр. 134 , каже да хришћанска Црква није одмах произвела неки посебан начин закључивања брачних уговора , те су они остали грађански уговори.

[5] Јован Мајендорф, Брак – православна перспектива, Рана Црква и римско право, Београд, 2012. год., стр.16; Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[6] Јован Хаџић, О Узроцима Развода Брака, Према Учењу Источне Православне Цркве Христове, Матица Српска, Нови Сад, 2010 год., стр. 43

[7] Протопрезвитер-ставрофор  Бранко А. Цисарж,  Црквено Право II, Београд, 1973. год. стр. 38; Џон Мајендорф, Византијско Богословље – историјски токови и догматске теме, Сабори и Оци, Царско Законодавство, Крагујевац. год., стр. 92 и 94

[8] Троицки С., Црквена надлежност у брачном праву, Сремски Карловци, 1933, стр.6

[9] Троицки С., Недостаци у Брачним правилима Српске православне цркве, Скопље, 1937. стр.3

[10] Власије Фидас, Канонско Право – богословска перспектива, Обичајно право и литургиско предање, Богословски Факултет СПЦ, Београд, 2001. год., стр. 17

[11]  Књига Правила, Зборник Канона Православне Цркве, Шибеник, 2003. год.

Развод брака и његови узроци (II део) - OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ

2.OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ

Брак је тема која је изузетно присутна у искуству сваког хришћанина и животу саме Цркве. Благослов је Божији онима који желе да живе у једној таквој заједници те би они требало да га склапају по божанским и човечанским законима – без овога се брак у Православној Цркви не може схватити као озбиљан брак.

Од самог почетка хришћани су прихватили брак као установу која је постојала и притом му дали узвишенији смисао. Саму дефиницију брака хришћански канонисти преузимају од знаменитог римског правника Модестина[1] († 228 по Хр.): „Брак је веза мужа и жене, удружене за цео живот, заједница божанског и човечанског права“. Ова дефиниција била је унета у правни зборник цара Јустинијана да би касније продрла и у знамените хришћанске зборнике као што је Номоканон у XIV наслова, Светосавска крмчија, Властарева синтагма, и тако формално постала и црквена и канонска.[2] Какав је био однос првих хришћана према браку и какво је било његово поимање као Свете Тајне, описује нам апостол Павле у његовој Првој посланици Коринћанима (7,12-14 и 11,8-12) кроз поуке о брачним заветима и положају жена у браку. Муж и жена су божији сарадници – потпуно су једнаки, као учесници Царства Божијег и наследници вечног живота.[3]

БРАК (гр. γαμος, лат. matrimonium) је један од битних закона људске природе, који је Господ установио од самог почетка човекове егзистенције [4]  : „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему.“... „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму.“... „Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело.“  У Светом Јеванђељу по Матеју Г. И. Х. нас подсећа ових речи Старога Завета где такође напомиње да је Творац од почетка створио мушко и женско.[5] 

Свадба у Кани Галилејској, Јов. 2, 1-12

Господ је почетак својих чуда, црквеног спасења света, започео управо на свадбеном весељу супружника (Супружници – Сопрјагнути – οι συζυγες = спрегнути, упрегнути, сјединити браком: ...јаже Бог сопрјаже... (Молитва у Чину венчања))[6] у Кани Галилејској (Јов.2,1-12). Хришћански поглед на брачни савез се заснива пре свега на Божанском Откровењу и Светом Писму, „…те зато Црква гледа на брак мужа и жене као јединствен (савез), на њихову верност као неопходан услов пуновредних породичних односа, на децу као благослов, а не као бреме и на брак освештан у Светој Тајни Венчања као на савез који може и треба да буде настављен у вечности“.^[7] По схватању, учењу и тумачењу Православне Цркве, под црквеним браком се подразумева институција небеског и земаљског устројства. Такође по учењу Православне Цркве брак је тајна уколико се склапа за време Евхаристијске Божанствене Литургије. То значи да је за човека (слику и прилику Божију) постављен основни хришћански захтев – да учествује у самом Божанском животу. Хришћанско доживљавање „Бога, који постаје Човек да би и човек могао постати Богом“ (св.Атанасије Александријски) једино може да свему овом да одговарајуће право значење. Дакле сам циљ брака јесте обожење. Оно је онтолошки садржај заједнице човека са Богом.[8]

„Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“(Еф.5,32) -  Сви православни катихизиси и црквени приручници брак дефинишу као свету тајну или тајну Цркве.

  Митрополит кијевски Петар Могила (1596 - 1646) нам  у свом Евхологиону (из 1646 год.), у делу под насловом „О тајње супружества“, указујући на установу тајне брака, њену материју и форму као и садржај и циљ брачне везе, даје  једну  дефиницију тајне брака: ,,Брак је света тајна установљена Богом, у којој мушко и женско (материја), услед изражене њима пред свештеником и црквом узајамне сагласности да буду супрузима (форма), ступају у нераскидиву везу љубави и пријатељстава, ради узајамне помоћи да би се избегао грех блуда и ради рађања и васпитања деце у слави Божјој (садржај и циљ брака)“.[9] Готово идентичну дефиницију тајне брака је дала и Српска Православна Црква у својим Брачним правилима која гласи : Православни брак је света тајна по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом , везују доживотном духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.[10]

Највећа димензија брака изражена је код Св. Ап. Павла где он женика поистовећује са Христом, а Невесту са Црквом: телом и тајном Христа, и тајном Цркве – женик је до смрти послушан невести, а жена се мистично „уребрује“- уткива у њега.[11] Брак се увек доводи у везу са односом између Христа и Цркве: „Муж је“, каже Апостол, „глава жени као што је Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тела... Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води речју...“(Еф.5,22–32). Христос и Његова заједница са Црквом су праобраз супружника  и супружничке везе. На тај начин је ова веза између мушкарца и жене „велика тајна“. Свети Јован Златоусти одговара беседом на Павлову посланицу Ефесцима: „Мушкарца и жену“, који су мислили да су од почетка били двоје“, каже Св. Јован Златоусти, „ гле, како их поново приљуби једно уз друго и сведе у једно кроз брак.“ „После склапања брака, ви више нисте двоје, него сте постали једна плот...“, и још, „Вас двоје сте постали једно лице, једно живо створење“.[12]

Предање Цркве спасење брачника види у превладавању, са једне стране, биолошког индивидуализма, а са друге, полности, кроз сједињење у једно брачно постојање са две личности, које више немају међусобно биолошко-поседнички однос већ црквено-жртвени.[13] Јер у огољеном сексуалном односу смо заправо у односу са самим собом посредством другога, док у љубави, напротив, субјекат надилази свој нарцизам и настоји прићи бићу другога: „Човек тако излази из самог себе, престајући да живи егоистично са својим „ја“ у средишту живота, и превазилазећи раскол са самим собом поново проналази своје истинско „ја“ у брачном сједињењу и љубави“.[14] Такав хришћански брак у основи има љубав ка Богу и остварује се као „мала црква“(микроеклисија) . По Св. Клименту Александријском, брачност је света јер предизображава Царство и већ чини једно „мало царство“ (микровасилију), његову пророчку слику. Он назива породицу Црква - το κυριακον - „дом Господњи“ (Strom.III 10, Migne PG 8, 1165), а одатле по мишљењу неких произилази сама реч Црква, Kirche.  „Свето Писмо каже“, пише Климент Римски: „Створи Бог човека, мужа и жену. Муж је Христос, жена - Црква“. [15]

Речима Св. Апостола Павла у посланици Римљанима (16, 4) и по светом Јовану Златоустом брак образује црквену двојединку (дијаду), установљује „домаћу цркву”: „Кад се муж и жена сједињују у браку, они се више не појављују као нешто земаљско, него као слика Бога Самога“, и још,  „Брак је тајинствено изображење Цркве“^[16] што нас доводи до Христових речи: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20).

Бог у једној јединој личности не би могао да буде љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако ни људско биће као затворена јединка не би могла бити Његова слика. Јер брак је одређен као јединство двеју личности, према слици Св. Тројице – Бога Једног и Тројичног у исти мах – и брачно сједињење двеју личности образује двојединку, која је двоје и једно у исти мах, сједињено у Трећем, у Богу. [17]

Дакле, човек у браку је слика Тројичног Бога и догмат о Св. Тројици је архетип, божански Праобраз, икона брачне заједнице. Хришћански брак налази своје место и коначни смисао  у есхатону те је стога ово Света Тајна јер у себи носи предукус и делимично присуство Царства Божијег – који је свадба Јагњетова,[18]савршено сједињење Христа и Цркве (Еф.5,32). Брак се конституише и остварује учешћем брачника у Светој Евхаристији – тако он јесте и на небу и на земљи, и не завршава се смрћу, нити га будућност укида, него се наставља по општем Васкрсењу мртвих кроз сву вечност у Царству Божијем, на начин преображен и нов, где ће сви свети непрестано да узрастају „из славе у славу“, на есхатолошком сабору са живим и истинитим Богом.[19]

---

[1] Јован Мајендорф, Брак – православна перспектива, Рана Црква и римско право, Београд, 2012. год., стр.16; Хереније Модестин, лат. Herennius Modestinus је био последњи римски правник из доба класичног римског права. Пореклом је из Далмације. Остао је познат по својој дефиницији брака:„ Nuptie sunt coniunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio ”.

[2] Протопрез.- ставроф. Бранко А. Цисарж,  Црквено Право 2, Београд, 1973. год. стр. 11;  Димшо Перић, Црквено право, стр. 258

[3]  Група аутора, Да Двоје Једно Буду, Београд, 2007. год. стр. 16-17.

[4] Јован Брија, Речник Православне Теологије

[5] Пост. 2,18-24; уп. Мт. 19,5-6

[6] Прота Сава Петковић, Речник црквенословенског језика, Сремски Карловци, 1935. год, стр. 250;  Архим. Рафаил Карелин у тексту „О породичном животу и проблемима које носи” каже да  реч супружници етимолошки значи два вола упрегнута са једним плугом (Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд 2007. Год. стр. 307); Иста је била и етимологија старогрчке речи «супруг»: ὁι σύζῠγες (sudzuges), ова реч у множини на грчком језику не означава само супружнике, већ и заједно упрегнуте. Она је сродна старогрчкој речи τό ζεῦγος (dzevgos) – парна запрега, кола у које је упрегнут пар, двоје. Исти корен као ове речи има и глагол ζεύγνῡμι (dzevgnumi) – упрегнути јармом, упрегнути у запрегу, спојити (у браку), сјединити, сковати. На први поглед, оваква етимологија је помало мрачна. Може се учинити да су породица и породичне обавезе само својеврстан јарам или терет под које неко поставља свој врат како би попут коња даље вукао заједничка кола породичних обавеза. И у чему је онда радост породичног живота? Зашто уопште стварати породицу? Да би човек после тога целог живота «радио као коњ»? Онда је у праву популарна шала која каже да се «за добру ствар неће рећи да је брак». (Форум Пријатељи Божији, тема : Супружници - Заједно Упрегнути) http://www.forumprijateljbozji.com/forum.php  посећено 28. октобра 2013. год.

[7] Група аутора, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Породица као домаћа црква, стр. 213, Београд, 2008. год.

[8] Др Слободан И. Панов, Основ за развод духовног брака, Анали Правног факултета у Београду, година LX, 2/2012, стр. 162–184  -  Обожење је стање преображења човечанског, „превазилажење” створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуелизовањем могућности која јој је дата од самог почетка. 

[9] Протопрезвитер-ставрофор Бранко А. Цисарж, Црквено Право 2, Београд, 1973 . год., стр. 14

[10] Брачна Правила Српске Православне Цркве, 2 допуњено издање Светог Архијерејског Синода, Београд, 1994. год.

[11] Протојереј-ставрофор др. Драгомир Сандо, Схватање Црквеног Брака у Православној Цркви, Православни Катихета 04, 2010.год.  

[12] Група аутора,  Првославни Брак и Породица – Света Тајна Љубави, Цетиње, 1995. год, стр. 19.

[13] „Црква је одувек сматрала да частан брак штити срце од нечистог струјања привремених страсти и приводи јединствено биће супружника ка Царству Божијем.” – Славиша Костић, Брачни Живот Свештеника и Лаика у Цркви, Каленић, 5/2013.

[14] Група аутора, Да двоје Једно Буду,  Београд, 2007. год. стр. 9.

[15]  Др. Сергије Тројицки, О светости брака, преузето из зборника „Православна ризница: О браку и породици”, стр. 121-133,  http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/svetost_braka.htm

[16] Група аутора, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд, 2008. год., стр. 213

[17]  Група аутора, Православни Брак и Породица, , Павле Евдокимов, Тајна је ово велика..., стр. 67-68, Цетиње, 1995. год.

[18]  У Светом писму , о браку се говори изразима највеће радости, изразима крајње пуноте. То није пунота спокојства, него пунота радости и љубави. Њен најсавршенији образац дат нам је у такозваној свадби Јагњетовој(Откр. 19, 7-9), тј. у сједињењу, у радости сусрета Бога - Који је постао човек и васцели свој живот и васцело Своје биће предао свету - са творевином, онда када је све већ завршено, када више нема супротности, када су Бог и човек сједињени зајдничким животом. - Митр. Антоније Блум, Тајна Љубави, Да Двоје Једно Буду, Београд, 2007.год., стр. 391.

[19] Иларион Алфејев у свом тексту „О браку”, каже да нам обрасцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у историји - Адама и Еве: „Они су принели једно друго као дар... Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду. На икони Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и у невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно живели, заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине, већ о једној судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно”. http://www.verujem.org/teologija/allejev_o_braku.htm

Развод брака и његови узроци (I део) - СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

1.СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

„...Зато чувајте дух свој и жени младости своје не буди неверан. Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи пуштање, јер такав покрива насиље плаштом својим – говори Господ над војскама - зато чувајте дух свој, да не чините неверство”         

(Мал. 2, 15-16).

Није добро човеку да буде сам – рекао је  Господ, стварајући човека. У циљу назначења заједничког учешћа човека са другим људима Бог је установио брак позвавши у заједницу Адама и Еву. Спајањем мушкарца и жене добијен је од Творца дубљи и религиознији значај, остварује се тајна сједињења и њихово стапање у једно живо биће, у једно тело.[1] О томе нам сведочи и библијско приповедање:„Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело”(I Мој. 2,18–22). Први људи у овај однос ступају слободно, без икакве принуде. Адам слободно бира заједницу са Евом. Да ова заједница почива заиста на слободи говори нам и Адамова несигурност, колебање или дилема која наступа после учињеног греха, где он, обраћајући се Богу, покушава да одговорност, за оно што су згрешили, пребаци на Еву рекавши: „Жена коју си створио са мном, она ми даде са дрвета, те једох”(I Мој. 3,12), чиме ову заједницу слободе почиње да сагледава као нешто принудно, нешто што му је Творац наметнуо.[2] Док је Адам боравио у заједници љубави Божије са Евом, гледао је на своју жену као на део себе (I Мој. 2,23-24).

Али, када је због непослушности престала љубав Божија, онда је своју жену видео као страну особу те је из тог разлога и бацио на њу целу кривицу непослушности. Прародитељски грехопад који се догодио пореметио је духовну и физичку страну првих људи и прешао на њихове потомке. Искварена људска природа одразила се на лични и друштвени живот, у овом случају на међусобне брачне односе. Уместо заједнице мужа и жене у Богу настали су различити облици изопачења полног инстинкта, многоженство, држање наложница, брачно неверство и друга брачна безакоња. Са развитком племенских и родовских заједница, људи су почели на додатне начине да нормирају брак као искуство, дајући одређене критеријуме приликом ступања двоје људи у брачну заједницу.[3]

Старозаветна јудејска мисао је на установу брака гледала пре свега као на продужење рода јудејског.[4] Аврам је добио обећање од Бога да ће бити награђен потомством(1 Мој.22,17-18). У Старом Завету су  дата и породична стабла која нам сведоче о оваквом односу према браку. Читава старозаветна икономија је поредак који је утемељен на породичној визији: Адам – Ева, Аврам – Сара, Исак – Ревека, Јаков – Рахиља ...

У то време брак није био једини начин за продужавање потомства. Поред моногамног брака често се толерисала полигамија и конкубинат, па чак и препоручивало како би се обезбедило продужење рода : „...Господ ме је ускратио да родим, него иди робињи мојој, не бих ли добила деце од ње. И Aврам пристаде на реч Сарину...”(1 Мој.16,1-6). Многе од великих личности Ст. Завета имале су више жена и наложница. Цар Соломон је „имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница”(1 Цар.11,1-3); Стари Завет бележи да је Цар Давид „узео још иноча и жена из Јерусалима, пошто дође из Хеврона, и роди се Давиду још синова и кћери”(2 Сам.5,13).

Једна од пракси времена Старога Завета била је и да се човек ожени удовицом свога брата, иако је већ и сам био ожењен. Ово је такозвана институција „левиратског“ брака која је подразумевала да „подигне потомство“(1 Мој.38,8) мртвог брата тако што би оженио његову жену.[5] Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквог чина није било величање блуда , већ жеља за потомством и продужењем рода,[6] а ово је повезано са чињеницом да рани јудаизам није имао јасну идеју о личном животу после смрти. Очигледно је да је моногамни брак у то време постојао само као идеал и налазимо га у причи о стварању, Песми над Песмама и многим пророштвима о љубави Божијој према Његовом народу, али он никад није постао апсолутна религијска форма или захтев.[7] Еп. Никодим Милаш у Црквеном Праву по питању овога каже да је Бог од почетка успоставио моногамију као везу за цео живот између мужа и жене, која се не може раскинути, а да се касније развила у свету полигамија (негде и полиандрија). Тада су престали сматрати брак нераздељивом везом, тако да је могао муж по вољи мењати жену и обрнуто. „То је“, каже Еп. Никодим Милаш, „зависило од квара, којему је подлегла људска природа  и од разврата, у који је пао био човек пре појаве хришћанства“.[8] Постепено у Ст. Завету Бог почиње да открива човеку каква су Његова очекивања, те тако преко пророка и изабраних људи саопштава кроз закон да не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Смисао брака се постепено помера са рађалачког на виши, духовнији ниво, да би са доласком Господа Исуса Христа и Његовим учењем о васкрсењу и бесмртности дошло до преобликовања старозаветних норми и укидања бриге о одржавању живота кроз потомство.[9]

---

[1] Група аутора, Да Двоје једно Буду, Протопрезвитер Антоније Г. Алевизопулос, Тајна Брака – Брак као установа Божија, Београд, 2007. год., стр. 9

[2] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[3] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[4] „У почетку је рађање деце било жарка жеља људи, јер само тако је човек за собом остављао свој спомен. Собзиром на то да тада није постојала нада у васкрсење, но је смрт односила победу, а они што су умирали сматрали су да заувек губе живот, Господ им је дао утеху у деци као спомен ранијег поколења и њихову замену. За оне на самрти и њихове рођаке, највећа утеха је била – пород” – Беседе о браку и породици, Свети Јован Златоусти, http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/o_braku_i_porodici_Zlatousti/sadrzaj.htm

[5] О левиратском браку говори се и  у Петој књизи Мојсијевој – Поновљених Закона, 25 гл. 5-10 стих као и у Јеванђељу по Матеју,  22 гл. 24 - 28 стиха.

[6] Свештеник Алексеј Јанг, Православни брак,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/PravoslavniBrakJang.htm

[7] Јован Мајендорф, Брак Православна Перспектива, Београд, 2012. год, стр. 11

[8] Еп. Никодим Милаш, Православно Црквено Право, Београд – Шибеник, 2004. год, стр. 609

[9] Мт. 22, 23-32; Мк. 12, 18-27; Лк. 20, 27-37

Научници и Оци Цркве

Митрополит Навпактоса Јеротеј Влахос

Оци Цркве су проучавали стварање космоса у теолошке сврхе. Одрекли су се и материјализма и метафизике. На тај начин, две филозофске оријентације „У почетку је било питање” и „У почетку је била идеја” су супротставили са „У почетку беше Реч”. Бог је личност, Он је Љубав, јер љубав је нестворена енергија Бога. Стога Бог није ни идеја нити ствар. Касније, оно кажу да је Бог створио космос „ из ничега”, „без постојања материје”, али са Његовом речију што је Његова нестворена енергија, којом ствара створена бића.
Савремени научници су подељени у две категорије у тумачењу нових открића. У првој категорији су они који прихватају да су неке силе ван простора и времена створичле космос. У другој категорији су гностици* и атеисти**, који тумаче стварање космоса без веровања у постојање Бога...
Према Оцима Цркве, научници могу да проучавају космос, испитују шта је то, како се то десило, али они не могу ући у друге области, као што је постојање или непостојање Бога. Осим тога, рад науке је једна ствар, а рад православних теолога је друга ствар и не би требало да постоји сукоб и конфузија између њих. наука истражује створени свет, материју, атоме, молекуле, протоне, честице, ћелије, гене итд., док се теологија, која је емпириска***, бави како човек може спознати личност Божију са својим нествореним енергијама. Наука напредује у различитим открићима која би требало да користи, а не штети људима, а православна теологија даје одговоре на духовна питања човека као и како може стећи безусловну љубав према Богу и својим ближњима у времену које проповеда како „смрт Бога” тако и „смрт ближњег”.
На крају, без обзира на то колико открића наука чини, човек је ипак гладан и жедан за Божијом личношћу, безусловном љубављу, унутрашњим миром и слободом, човек треба духовну пуноћу. Он жели да зна шта постоји изван стварања, шта се дешава после смрти, шта је вечни живот итд...
Човек није неразумно биће, развија културу, негује духовне принципе, тражи Бога и тражи да искуси Његову љубав. Дакле, наука се труди  да пружи објашњење за креирање и успостављање космоса, али оно што има велики значај је Ко је створио космос и човека. Бог није ирационална сила, нити блажено биће, већ личност. Он је Логос**** који је створио космос и у свему створеном постоји λογοι(речи, почеци) стварања, Божије енергије.