3. ЦРКВЕНО И ЦАРСКО ЗАКОНОДАВСТВО О БРАКУ И РАЗВОДУ
Поред црквеног предања, које имамо о браку, многе
дефиниције и закони су преузети из римско-правне традиције коју смо ми
наследили као они који су се развијали на тековинама Византије односно римске
Империје. Хришћани су у исто време чланови Цркве и поданици државе, и због тога
се у исто време морају подредити и ауторитету Цркве и ауторитету државе.[1]
На почетку претходног поглавља поменули смо да су
хришћани прихватили Модестинову дефиницију брака преко зборника византијског
грађанског права. Црквени писци, као што су Атинагора, св. Амвросије Милански,
св. Јован Златоусти, Блажени Августин и многи други, сведоче нам да су хришћани
склапали брак по римском закону, а Блажени Августин каже: „Сваки од нас признаје за своју супругу ону жену, са којом је ступио у
брак сагласно вашим (многобожачким) законима“, а Златоусти каже: „Брак је поштена ствар и код нас и код
многобожаца“. Треба напоменути да и сами учитељи Цркве, апостоли, признају
тајну брака чак и код незнабожаца (1.Кор.7,14).[2] Хришћанска Црква није
имала потребе да потврђује брак супружника који су из незнабоштва прелазили у
хришћанство. Ово је произилазило из чињенице да брак није био нарушен грехом
(Номоканон гл. 49), и као такав сачувао је своју светост и у јеврејству и у
незнабоштву,[3]
као и да хришћани нису оспоравали постојеће правне норме, ни пре ни након што
је хришћанство постала државна религија.[4] Виђење брака из
перспективе Цркве у време Римског царства је било такво да се сматрало да је
брак конституисан када двоје људи који задовољвају критеријуме, које је
поставила држава кроз свој правни систем, својом слободном вољом почну да живе
заједно. Уколико су то двоје људи такође и хришћани, они нису морали накнадно
да конституишу брак пред Црквом јер је брак већ постојећа заједница. Али они
који су хришћани и живе у браку, свој брак су уносили у Цркву као принос да би
Божијом благодаћу он био преображен кроз Евхаристијски живот Цркве.[5]
Различити законодавци, како црквени тако и
грађански одређивали су разне и опречне законе који се односе на брак и развод.
Неки закони у браку не желе да виде ништа више осим самог грађанског уговора,
на основу узајамне сагласности мужа и жене. Други пак говоре о браку само као о
Светој тајни, и не желе да се ишта дода осим тога. Има и оних закона који иду
средњим путем и говоре о томе да брак учествује и са грађанске и са црквене
стране закона. Трећи пример нарочито долази до изражаја у узроцима развода
брака који је склопљен у складу са важећим законима и одатле произилази да је „брак мушкарца и жене законито склопљен
према начелима прописаним од стране Источне цркве, узајамно дат и примљен
женидбеним обећањем, са циљем да изроди и одгоји потомство“.[6]
Појављују се прве одредбе (прописи) јавног
и црквеног права диктирана од стране државе. Византијска правна наука уједињује
у посебне зборнике прозване номоканони.[7] Овде дакле видимо Свету тајну и грађански уговор у једном где
једно без другог не може. Ово је без сумње условило поштовање и извршавање како
грађанског уговора, тако и Свете тајне.
У овом делу ћемо поменути неке канонске црквене и
грађанско – правне изворе који се у Источној цркви користе и узимају као извор
и водич по питању брака и развода.
Канонски извори брачног права су главни
и помоћни:
1)Главни
канонски извори:
 |
| Први Васељенски Сабор |
а) Свето
писмо Старог и Новог завета и апостолска правила;
б) Правила
васељенских сабора и то: I вас. (325.), IV вас. (451.), Трулски - VI (691.);
в)
Правила помесних сабора и то: Анкирски (314.), Неокесаријски (314-325.), Гангрски
(362.), Лаодикијски (381.) и Картагински (419.);
г)
Правила светих отаца: Дионисија Александријског (†256.), св. Василија Великог (†379.),
Теофила Александријског (†412.);
д)
Канонске одредбе цариградских патријаршиских синода и канонске посланице
појединих цариградских патријараха.
2)Помоћни канонски извори
- ово су
такорећи другостепени извори који се примењују тек онда када се одредбе главних
канонских извора покажу као недовољне и налазе се обично у посланицама, одговорима,
канонским решењима и мишљењима појединих
црквених отаца, епископа и канониста:
-
Κανονικον цариградског патријарха Јована Посника (582-589.)
;
-
Τυπικον Никифора, патријарха цариградског (806-815.);
-
Мишљење Евстатија патриција Ромејског (1025.);
-Четири
одговора митрополита Илије Критског монаху Дионисију (1081-1092.);
-
Мишљење Јована Зонаре (1118.), итд...
Грађанско-правни извори брачног права су такође главни и помоћни:
1)Главни грађанско – правни извори
- имали су званични карактер јер их је издавала
сама државна власт и делимо их на четири периода:
Први
период: Од Јустинијана до Ираклија (527-610.) – Цар Јустинијан систематски развија
усклађивање грађанског законодавства са канонским правом Цркве.
а) Digestae
или Pandectae
у 50 књига из 553. год.;
 |
| Јустинијанов зборник (Corpus Iuris Civilis) |
б) Institutiones
– у четири књиге из 553. год.;
в) Codex
repetitae praelectionis у 12 књига
– са законима од 117-534. године;
г) Novellae
constitutiones – обухватају
Јустинијанове законе из 534. године;
Други
период: Од Ираклија до Василија Македонца (610-867.);
а)
Εκλογη των νομων цара Лава Исавријанца из 741. год.;
б)
Новеле цара
Лава IV и Константина (776-780.) о духовном сродству и царице Ирине
(797-802.) о четвртом браку и браку
робова.
Трећи период: Од Василија Македонца до Константина XI
Мономаха(867-1028.);
а) Ο Προχειρος νομως – Прохирон - Ручна књига
закона издата
867-879.;
б) Τα Βασιλικα – Базилике, започео цар Василије Македонац, а довршио 892.
његов син цар Лав Мудри – Валсамом је приликом писања коментара на Номоканон у
XIV наслова наводио царске законе по Базиликама, те су оне постале значајан извор православног црквеног права.
Четврти период: Од Константина XI до пропасти
Византије(1028-1453.).
Није
дао неке самосталне законске зборнике појединих царева али имамо државних
прописа о браку која су ушла у тумачења канона Валсамона, Властареву Синтагму и
атинску Синтагму.
2) Помоћни
грађански - правни извори – нису имали велику важност јер су то били махом
изводи, скраћенице или прерађени зборници из званичних зборника.
а) Ecloga privata – прерада Еклоге цара Лава
Исавријанца и Константина Копронима из IX в.;
б) Prochiron auctum и Prochiron mutata - из 1300.
год.;
в) Sinopsis major и Sinopsis minor - aлфавитне прераде Базилике; Sinopsis legume – систематске прераде
Базилике из друге половине XI в. од Михаила Псела; Practica ex actis Eustatii Patricii из 1025. од Евстатија патриција Ромејског; Προχειρον
των νομων
или Εξαβιβλος номофилакса и судије Константина Арменопулоса из XIV века.
Номоканони – зборници црквених канона (κανωνες) и
византијских закона (νομοι) ο Цркви су стављени у један зборник из практичних
разлога.
a)
Номоканон у 50 наслова или Номоканон Јована Схоластика из VII века – настао из синтагме у 50 наслова и извода
из Јустинијанових новела у 87 глава;
б) Номоканон у 14 наслова писан почетком
VII века и друга редакција из IX века
цариградског патријарха Фотија - спој
канонске синтагме у XIV наслова и зборника
у три дела (Collectio tripartita). Један је од најзначајнијих зборника
црквеног права. Због његове потпуности и практичности потиснуо је све претходне
зборнике;
 |
| Номоканон |
в) Алфавитна синтагма светогорског монаха Матије Властара из XIV века – садржи 24 делова према броју
грчког алфавита. Брзо је ушла у општу употребу. По својој опсежности имала је
чак и превагу над Номоканоном у 14
наслова;
г) Πηδαλιον
(крма) настао почетком XIX века – званични канонски
зборник Грчке Цркве.
Српски гађански законик из 1844. године само
усваја неке битне фрагменте црквеног законодавства, а изричито признаје
црквеним органима искључиву надлежност за закључење брака, а црквеним судовима
искључиву надлежност у свим брачним споровима хришћана православне вере што се
јасно види из нпр. чл.60: „Брак се
закључује по пропису Православне цркве”, чл. 63: „Испит бива одређен од духовне власти начином и чл.68 који говори
о узроцима из којих „црква брак и венчање
забрањује”. Даље, чл.93 и 94 о узроцима поништења и развода брака кажу да су
ти „узроци изложени у књизи Крмчији која
духовним властима за управљање служи”, док чл.99 упућује да се „сва дела спорна у питању брака принадлеже
суду духовном”.[8]
 |
| Законоправило светог Саве, Иловачки препис из 1262. |
Обичајно право (νομοζ αγραφοζ) – у недостатку писаних извора
одлучује обичај (εθοζ) који почива
на црквеној
традицији која
поред Светог писма чини основу црквеног живота. У прва три века целокупни
литургијски живот Цркве црпео је искуство из апостолског предања које је мање
или више преношено путем обичаја. Обичајно право је старије од закона јер је
писани закон у ствари настао из обичаја.[10] Имамо на пр. 87. правило
Св. Василија Великог које заснива забрану брака са сестром умрле жене на обичају, који потиче од Светих отаца. А
у свом 92. и 93. правилу, Св. Василије говори о обичајима и њиховом великом
значају у преношењу апостолске вере. Касније одлуке Васељенских сабора и неки
канони Отаца цркве нам такође ово потврђују: 6. канон Првог васељенског сабора (325.)
каже: „Нека важе стари обичаји...”,
као и 2. канон Другог васељенског сабора (381.) који каже: „...Цркве, које су међу варварским народима, треба да се управљају по обичајима
Отаца, који су се до сада сачували”.[11]
У следећем поглављу писаћемо о конкретним узроцима због којих долази до развода брака.
[1] Власије Фидас, Канонско
Право, Београд, 2001, стр.29
[2] Алексеј Хомјаков, Црква је
једна, http://www.verujem.org/teologija/homjakov.htm :„ Због тога велики
учитељи Цркве, апостоли, признају тајну брака чак и код незнабожаца; јер,
забрањујући наложништво, они потврђују брак између незнабожаца и хришћана,
говорећи да се муж освећује женом, а жена мужем верујућим (1. Кор. 7, 14). Ова
апостолска реч не значи да се неверник спасавао својом свезом са верујућом, већ
да се освећује брак: јер освећује се не човек, него се освећује муж и жена.”
[3] Александар Савић, Православни
брак и породица – смисао и циљ, Православни Мисионар, март/април, 2008. Год.
стр. 38-40
[4] Јован Мајендорф у својој
књизи „ Брак – православна перспектива” у делу о дисциплини древног канонског предања, стр. 126, наводи да су
Византинци до краја IX в. склапали бракове као грађанске уговоре без икаквог уплитања Цркве у правни аспект
брачног уговора; а у делу Литургијско
предање, стр. 134 , каже да хришћанска Црква није одмах произвела неки
посебан начин закључивања брачних уговора , те су они остали грађански уговори.
[5] Јован Мајендорф, Брак –
православна перспектива, Рана Црква и римско право, Београд, 2012. год.,
стр.16; Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год., http://www.svetigora.com/node/9164
[6] Јован Хаџић, О
Узроцима Развода Брака, Према Учењу Источне Православне Цркве Христове, Матица
Српска, Нови Сад, 2010 год., стр. 43
[7] Протопрезвитер-ставрофор
Бранко А. Цисарж, Црквено Право II, Београд, 1973. год. стр.
38; Џон Мајендорф, Византијско Богословље – историјски токови и догматске теме,
Сабори и Оци, Царско Законодавство, Крагујевац. год., стр. 92 и 94
[8] Троицки С., Црквена надлежност
у брачном праву, Сремски Карловци, 1933, стр.6
[9] Троицки С.,
Недостаци у Брачним правилима Српске православне цркве, Скопље, 1937. стр.3
[10] Власије Фидас,
Канонско Право – богословска перспектива, Обичајно право и литургиско предање,
Богословски Факултет СПЦ, Београд, 2001. год., стр. 17
[11] Књига Правила, Зборник Канона Православне Цркве, Шибеник, 2003.
год.
Нема коментара:
Постави коментар