2.OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ
Брак је тема која је изузетно присутна у искуству
сваког хришћанина и животу саме Цркве. Благослов је Божији онима који желе да
живе у једној таквој заједници те би они требало да га склапају по божанским и
човечанским законима – без овога се брак у Православној Цркви не може схватити
као озбиљан брак.
Од самог почетка хришћани су прихватили брак као
установу која је постојала и притом му дали узвишенији смисао. Саму дефиницију
брака хришћански канонисти преузимају од знаменитог римског правника Модестина[1] († 228 по Хр.): „Брак је веза мужа и жене, удружене за цео
живот, заједница божанског и човечанског права“. Ова дефиниција била је
унета у правни зборник цара Јустинијана да би касније продрла и у знамените
хришћанске зборнике као што је Номоканон у XIV наслова, Светосавска крмчија,
Властарева синтагма, и тако формално постала и црквена и канонска.[2] Какав је био однос првих
хришћана према браку и какво је било његово поимање као Свете Тајне, описује
нам апостол Павле у његовој Првој посланици Коринћанима (7,12-14 и 11,8-12)
кроз поуке о брачним заветима и положају жена у браку. Муж и жена су божији
сарадници – потпуно су једнаки, као учесници Царства Божијег и наследници
вечног живота.[3]
БРАК (гр. γαμος, лат. matrimonium) је један од битних закона људске природе, који је
Господ установио од самог почетка човекове егзистенције [4] : „И
рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према
њему.“... „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је
Адаму.“... „Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз
жену своју, и биће двоје једно тело.“ У Светом Јеванђељу по Матеју Г. И. Х. нас
подсећа ових речи Старога Завета где такође напомиње да је Творац од почетка
створио мушко и женско.[5]
Господ је почетак својих чуда, црквеног спасења света,
започео управо на свадбеном весељу супружника (Супружници – Сопрјагнути – οι συζυγες = спрегнути, упрегнути,
сјединити браком: ...јаже Бог сопрјаже... (Молитва у Чину венчања))[6] у Кани Галилејској (Јов.2,1-12). Хришћански
поглед на брачни савез се заснива пре свега на Божанском Откровењу и Светом
Писму, „…те зато Црква гледа на брак мужа
и жене као јединствен (савез), на њихову верност као неопходан услов
пуновредних породичних односа, на децу као благослов, а не као бреме и на брак
освештан у Светој Тајни Венчања као на савез који може и треба да буде
настављен у вечности“.[7] По схватању, учењу и тумачењу Православне Цркве, под црквеним браком се
подразумева институција небеског и земаљског устројства. Такође по учењу Православне Цркве
брак је тајна уколико се склапа за време Евхаристијске Божанствене Литургије.
То значи да је за човека (слику и прилику Божију) постављен основни хришћански
захтев – да учествује у самом Божанском животу. Хришћанско доживљавање „Бога, који постаје Човек да би и човек
могао постати Богом“ (св.Атанасије Александријски) једино може да свему
овом да одговарајуће право значење. Дакле сам циљ брака јесте обожење. Оно је
онтолошки садржај заједнице човека са Богом.[8]
 |
| Свадба у Кани Галилејској, Јов. 2, 1-12 |
„Тајна
је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“(Еф.5,32) - Сви православни катихизиси и црквени приручници брак дефинишу као свету
тајну или тајну Цркве.
Митрополит
кијевски Петар Могила (1596 - 1646)
нам у свом Евхологиону (из 1646 год.), у
делу под насловом „О тајње супружества“, указујући
на установу тајне брака, њену материју и форму као и садржај и циљ брачне везе, даје једну
дефиницију тајне брака: ,,Брак
је света тајна установљена Богом, у којој мушко и женско (материја), услед изражене њима пред свештеником и
црквом узајамне сагласности да буду супрузима (форма), ступају у нераскидиву везу љубави и пријатељстава, ради узајамне
помоћи да би се избегао грех блуда и ради рађања и васпитања деце у слави
Божјој (садржај и циљ брака)“.[9]
Готово идентичну дефиницију тајне брака је дала и Српска Православна
Црква у својим Брачним правилима која гласи : Православни брак је света тајна
по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом , везују доживотном
духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања
деце.[10]
Највећа димензија брака изражена је код Св. Ап. Павла
где он женика поистовећује са Христом, а Невесту са Црквом: телом и тајном
Христа, и тајном Цркве – женик је до
смрти послушан невести, а жена се мистично „уребрује“- уткива у њега.[11] Брак се увек доводи у
везу са односом између Христа и Цркве: „Муж
је“, каже Апостол, „глава жени као
што је Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тела... Мужеви, волите своје жене
као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је
крштењем у води речју...“(Еф.5,22–32). Христос и Његова заједница са Црквом
су праобраз супружника и супружничке
везе. На тај начин је ова веза између мушкарца и жене „велика тајна“. Свети Јован Златоусти одговара беседом на Павлову
посланицу Ефесцима: „Мушкарца и жену“,
који су мислили да су од почетка били двоје“, каже Св. Јован Златоусти, „ гле, како их поново приљуби једно уз друго
и сведе у једно кроз брак.“ „После склапања брака, ви више нисте двоје, него
сте постали једна плот...“, и још, „Вас
двоје сте постали једно лице, једно живо створење“.[12]
Предање Цркве спасење брачника види у превладавању, са
једне стране, биолошког индивидуализма, а са друге, полности, кроз сједињење у
једно брачно постојање са две личности, које више немају међусобно
биолошко-поседнички однос већ црквено-жртвени.[13] Јер у огољеном сексуалном
односу смо заправо у односу са самим собом посредством другога, док у љубави, напротив, субјекат надилази свој нарцизам и настоји
прићи бићу другога: „Човек тако излази из
самог себе, престајући да живи егоистично са својим „ја“ у средишту живота, и
превазилазећи раскол са самим собом поново проналази своје истинско „ја“ у
брачном сједињењу и љубави“.[14] Такав хришћански брак у основи има љубав ка Богу и
остварује се као „мала црква“(микроеклисија)
. По Св. Клименту
Александријском, брачност је света јер предизображава Царство и већ чини једно „мало царство“ (микровасилију), његову
пророчку слику. Он назива породицу Црква - το
κυριακον - „дом Господњи“ (Strom.III 10, Migne PG
8, 1165), а одатле по мишљењу неких произилази сама реч Црква, Kirche. „Свето Писмо каже“, пише Климент Римски: „Створи Бог човека, мужа и жену. Муж је
Христос, жена - Црква“. [15]
Речима Св. Апостола Павла у посланици Римљанима (16,
4) и по светом Јовану Златоустом брак образује црквену двојединку (дијаду),
установљује „домаћу цркву”: „Кад се муж и жена сједињују у браку, они се
више не појављују као нешто земаљско, него као слика Бога Самога“, и
још, „Брак
је тајинствено изображење Цркве“[16] што нас доводи до Христових
речи: „Јер где су два или три сабрана у
име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт.
18, 20).
Бог у једној јединој личности не би могао да буде
љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако ни људско биће као
затворена јединка не би могла бити Његова слика. Јер брак је одређен као
јединство двеју личности, према слици Св. Тројице – Бога Једног и Тројичног у
исти мах – и брачно сједињење двеју личности образује двојединку, која је двоје
и једно у исти мах, сједињено у Трећем, у Богу. [17]
Дакле, човек у браку је слика Тројичног Бога и догмат
о Св. Тројици је архетип, божански Праобраз, икона брачне заједнице. Хришћански
брак налази своје место и коначни смисао
у есхатону те је стога ово Света Тајна јер у себи носи предукус и делимично присуство
Царства Божијег – који је свадба Јагњетова,[18]савршено сједињење Христа
и Цркве (Еф.5,32). Брак се
конституише и остварује учешћем брачника у Светој Евхаристији – тако он јесте и
на небу и на земљи, и не завршава се смрћу, нити га будућност укида, него се
наставља по општем Васкрсењу мртвих кроз сву вечност у Царству Божијем, на
начин преображен и нов, где ће сви свети непрестано да узрастају „из славе у славу“, на есхатолошком
сабору са живим и истинитим Богом.[19]
[1] Јован Мајендорф, Брак – православна перспектива, Рана Црква и римско
право, Београд, 2012. год., стр.16; Хереније Модестин, лат. Herennius Modestinus је био последњи римски правник из доба класичног римског права.
Пореклом је из Далмације. Остао је познат по својој дефиницији брака:„ Nuptie sunt coniunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio ”.
[2] Протопрез.- ставроф. Бранко А.
Цисарж, Црквено Право 2, Београд, 1973.
год. стр. 11; Димшо Перић, Црквено право, стр. 258
[3] Група аутора, Да Двоје Једно Буду, Београд,
2007. год. стр. 16-17.
[4] Јован Брија, Речник
Православне Теологије
[5] Пост. 2,18-24; уп. Мт.
19,5-6
[6] Прота Сава Петковић, Речник
црквенословенског језика, Сремски Карловци, 1935. год, стр.
250; Архим. Рафаил Карелин у тексту „О породичном животу и проблемима које носи” каже да реч супружници етимолошки значи два вола упрегнута са једним плугом
(Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд 2007. Год. стр. 307);
Иста је била и етимологија старогрчке речи
«супруг»: ὁι σύζῠγες (sudzuges), ова реч у
множини на грчком језику не означава само супружнике, већ и заједно упрегнуте.
Она је сродна старогрчкој речи τό ζεῦγος (dzevgos) – парна
запрега, кола у које је упрегнут пар, двоје. Исти корен као ове речи има и
глагол ζεύγνῡμι (dzevgnumi) – упрегнути
јармом, упрегнути у запрегу, спојити (у браку), сјединити, сковати. На први
поглед, оваква етимологија је помало мрачна. Може се учинити да су породица и
породичне обавезе само својеврстан јарам или терет под које неко поставља свој
врат како би попут коња даље вукао заједничка кола породичних обавеза. И у чему
је онда радост породичног живота? Зашто уопште стварати породицу? Да би човек
после тога целог живота «радио као коњ»? Онда је у праву популарна шала која
каже да се «за добру ствар неће рећи да је брак». (Форум Пријатељи Божији, тема : Супружници - Заједно Упрегнути) http://www.forumprijateljbozji.com/forum.php посећено 28.
октобра 2013. год.
[7] Група аутора, Православни брачни
живот кроз питања и одговоре, Породица као домаћа црква, стр. 213, Београд,
2008. год.
[8] Др Слободан И. Панов, Основ за развод духовног
брака, Анали Правног факултета у Београду,
година LX, 2/2012, стр. 162–184 - Обожење је стање преображења човечанског,
„превазилажење” створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији
поновним актуелизовањем могућности која јој је дата од самог почетка.
[9] Протопрезвитер-ставрофор
Бранко А. Цисарж, Црквено Право 2, Београд, 1973 . год., стр. 14
[10] Брачна Правила Српске
Православне Цркве, 2 допуњено издање Светог Архијерејског Синода, Београд,
1994. год.
[11] Протојереј-ставрофор др.
Драгомир Сандо, Схватање Црквеног Брака у Православној Цркви, Православни
Катихета 04, 2010.год.
[12] Група аутора, Првославни Брак и Породица – Света Тајна
Љубави, Цетиње, 1995. год, стр. 19.
[13] „Црква је одувек сматрала
да частан брак штити срце од нечистог струјања привремених страсти и приводи
јединствено биће супружника ка Царству Божијем.” – Славиша Костић, Брачни Живот
Свештеника и Лаика у Цркви, Каленић, 5/2013.
[14] Група аутора, Да двоје
Једно Буду, Београд, 2007. год. стр. 9.
[15]
Др.
Сергије Тројицки, О светости брака, преузето из зборника „Православна ризница: О браку и породици”, стр. 121-133,
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/svetost_braka.htm
[16] Група аутора, Православни
брачни живот кроз питања и одговоре, Београд, 2008. год., стр. 213
[17] Група аутора, Православни Брак и Породица, , Павле
Евдокимов, Тајна је ово велика..., стр. 67-68, Цетиње, 1995. год.
[18]
У Светом писму , о браку се говори изразима највеће радости, изразима
крајње пуноте. То није пунота спокојства, него пунота радости и љубави. Њен
најсавршенији образац дат нам је у такозваној свадби Јагњетовој(Откр. 19, 7-9),
тј. у сједињењу, у радости сусрета Бога - Који је постао човек и васцели свој
живот и васцело Своје биће предао свету - са творевином, онда када је све већ
завршено, када више нема супротности, када су Бог и човек сједињени зајдничким
животом. - Митр. Антоније Блум, Тајна Љубави, Да Двоје Једно Буду, Београд,
2007.год., стр. 391.
[19] Иларион Алфејев у свом
тексту „О браку”, каже да нам обрасцем брака као тајне може послужити судбина
првог супружничког пара у историји - Адама и Еве: „Они су принели једно друго као дар... Они су заједно живели у
рају, заједно били изгнани из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно
рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их
притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду. На икони
Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су
сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и
у невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно
живели, заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине,
већ о једној судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно”. http://www.verujem.org/teologija/allejev_o_braku.htm
Нема коментара:
Постави коментар