Развод брака и његови узроци (II део) - OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ

2.OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ

Брак је тема која је изузетно присутна у искуству сваког хришћанина и животу саме Цркве. Благослов је Божији онима који желе да живе у једној таквој заједници те би они требало да га склапају по божанским и човечанским законима – без овога се брак у Православној Цркви не може схватити као озбиљан брак.

Од самог почетка хришћани су прихватили брак као установу која је постојала и притом му дали узвишенији смисао. Саму дефиницију брака хришћански канонисти преузимају од знаменитог римског правника Модестина[1] († 228 по Хр.): „Брак је веза мужа и жене, удружене за цео живот, заједница божанског и човечанског права“. Ова дефиниција била је унета у правни зборник цара Јустинијана да би касније продрла и у знамените хришћанске зборнике као што је Номоканон у XIV наслова, Светосавска крмчија, Властарева синтагма, и тако формално постала и црквена и канонска.[2] Какав је био однос првих хришћана према браку и какво је било његово поимање као Свете Тајне, описује нам апостол Павле у његовој Првој посланици Коринћанима (7,12-14 и 11,8-12) кроз поуке о брачним заветима и положају жена у браку. Муж и жена су божији сарадници – потпуно су једнаки, као учесници Царства Божијег и наследници вечног живота.[3]

БРАК (гр. γαμος, лат. matrimonium) је један од битних закона људске природе, који је Господ установио од самог почетка човекове егзистенције [4]  : „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему.“... „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму.“... „Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело.“  У Светом Јеванђељу по Матеју Г. И. Х. нас подсећа ових речи Старога Завета где такође напомиње да је Творац од почетка створио мушко и женско.[5] 

Свадба у Кани Галилејској, Јов. 2, 1-12

Господ је почетак својих чуда, црквеног спасења света, започео управо на свадбеном весељу супружника (Супружници – Сопрјагнути – οι συζυγες = спрегнути, упрегнути, сјединити браком: ...јаже Бог сопрјаже... (Молитва у Чину венчања))[6] у Кани Галилејској (Јов.2,1-12). Хришћански поглед на брачни савез се заснива пре свега на Божанском Откровењу и Светом Писму, „…те зато Црква гледа на брак мужа и жене као јединствен (савез), на њихову верност као неопходан услов пуновредних породичних односа, на децу као благослов, а не као бреме и на брак освештан у Светој Тајни Венчања као на савез који може и треба да буде настављен у вечности“.^[7] По схватању, учењу и тумачењу Православне Цркве, под црквеним браком се подразумева институција небеског и земаљског устројства. Такође по учењу Православне Цркве брак је тајна уколико се склапа за време Евхаристијске Божанствене Литургије. То значи да је за човека (слику и прилику Божију) постављен основни хришћански захтев – да учествује у самом Божанском животу. Хришћанско доживљавање „Бога, који постаје Човек да би и човек могао постати Богом“ (св.Атанасије Александријски) једино може да свему овом да одговарајуће право значење. Дакле сам циљ брака јесте обожење. Оно је онтолошки садржај заједнице човека са Богом.[8]

„Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“(Еф.5,32) -  Сви православни катихизиси и црквени приручници брак дефинишу као свету тајну или тајну Цркве.

  Митрополит кијевски Петар Могила (1596 - 1646) нам  у свом Евхологиону (из 1646 год.), у делу под насловом „О тајње супружества“, указујући на установу тајне брака, њену материју и форму као и садржај и циљ брачне везе, даје  једну  дефиницију тајне брака: ,,Брак је света тајна установљена Богом, у којој мушко и женско (материја), услед изражене њима пред свештеником и црквом узајамне сагласности да буду супрузима (форма), ступају у нераскидиву везу љубави и пријатељстава, ради узајамне помоћи да би се избегао грех блуда и ради рађања и васпитања деце у слави Божјој (садржај и циљ брака)“.[9] Готово идентичну дефиницију тајне брака је дала и Српска Православна Црква у својим Брачним правилима која гласи : Православни брак је света тајна по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом , везују доживотном духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.[10]

Највећа димензија брака изражена је код Св. Ап. Павла где он женика поистовећује са Христом, а Невесту са Црквом: телом и тајном Христа, и тајном Цркве – женик је до смрти послушан невести, а жена се мистично „уребрује“- уткива у њега.[11] Брак се увек доводи у везу са односом између Христа и Цркве: „Муж је“, каже Апостол, „глава жени као што је Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тела... Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води речју...“(Еф.5,22–32). Христос и Његова заједница са Црквом су праобраз супружника  и супружничке везе. На тај начин је ова веза између мушкарца и жене „велика тајна“. Свети Јован Златоусти одговара беседом на Павлову посланицу Ефесцима: „Мушкарца и жену“, који су мислили да су од почетка били двоје“, каже Св. Јован Златоусти, „ гле, како их поново приљуби једно уз друго и сведе у једно кроз брак.“ „После склапања брака, ви више нисте двоје, него сте постали једна плот...“, и још, „Вас двоје сте постали једно лице, једно живо створење“.[12]

Предање Цркве спасење брачника види у превладавању, са једне стране, биолошког индивидуализма, а са друге, полности, кроз сједињење у једно брачно постојање са две личности, које више немају међусобно биолошко-поседнички однос већ црквено-жртвени.[13] Јер у огољеном сексуалном односу смо заправо у односу са самим собом посредством другога, док у љубави, напротив, субјекат надилази свој нарцизам и настоји прићи бићу другога: „Човек тако излази из самог себе, престајући да живи егоистично са својим „ја“ у средишту живота, и превазилазећи раскол са самим собом поново проналази своје истинско „ја“ у брачном сједињењу и љубави“.[14] Такав хришћански брак у основи има љубав ка Богу и остварује се као „мала црква“(микроеклисија) . По Св. Клименту Александријском, брачност је света јер предизображава Царство и већ чини једно „мало царство“ (микровасилију), његову пророчку слику. Он назива породицу Црква - το κυριακον - „дом Господњи“ (Strom.III 10, Migne PG 8, 1165), а одатле по мишљењу неких произилази сама реч Црква, Kirche.  „Свето Писмо каже“, пише Климент Римски: „Створи Бог човека, мужа и жену. Муж је Христос, жена - Црква“. [15]

Речима Св. Апостола Павла у посланици Римљанима (16, 4) и по светом Јовану Златоустом брак образује црквену двојединку (дијаду), установљује „домаћу цркву”: „Кад се муж и жена сједињују у браку, они се више не појављују као нешто земаљско, него као слика Бога Самога“, и још,  „Брак је тајинствено изображење Цркве“^[16] што нас доводи до Христових речи: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20).

Бог у једној јединој личности не би могао да буде љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако ни људско биће као затворена јединка не би могла бити Његова слика. Јер брак је одређен као јединство двеју личности, према слици Св. Тројице – Бога Једног и Тројичног у исти мах – и брачно сједињење двеју личности образује двојединку, која је двоје и једно у исти мах, сједињено у Трећем, у Богу. [17]

Дакле, човек у браку је слика Тројичног Бога и догмат о Св. Тројици је архетип, божански Праобраз, икона брачне заједнице. Хришћански брак налази своје место и коначни смисао  у есхатону те је стога ово Света Тајна јер у себи носи предукус и делимично присуство Царства Божијег – који је свадба Јагњетова,[18]савршено сједињење Христа и Цркве (Еф.5,32). Брак се конституише и остварује учешћем брачника у Светој Евхаристији – тако он јесте и на небу и на земљи, и не завршава се смрћу, нити га будућност укида, него се наставља по општем Васкрсењу мртвих кроз сву вечност у Царству Божијем, на начин преображен и нов, где ће сви свети непрестано да узрастају „из славе у славу“, на есхатолошком сабору са живим и истинитим Богом.[19]

---

[1] Јован Мајендорф, Брак – православна перспектива, Рана Црква и римско право, Београд, 2012. год., стр.16; Хереније Модестин, лат. Herennius Modestinus је био последњи римски правник из доба класичног римског права. Пореклом је из Далмације. Остао је познат по својој дефиницији брака:„ Nuptie sunt coniunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio ”.

[2] Протопрез.- ставроф. Бранко А. Цисарж,  Црквено Право 2, Београд, 1973. год. стр. 11;  Димшо Перић, Црквено право, стр. 258

[3]  Група аутора, Да Двоје Једно Буду, Београд, 2007. год. стр. 16-17.

[4] Јован Брија, Речник Православне Теологије

[5] Пост. 2,18-24; уп. Мт. 19,5-6

[6] Прота Сава Петковић, Речник црквенословенског језика, Сремски Карловци, 1935. год, стр. 250;  Архим. Рафаил Карелин у тексту „О породичном животу и проблемима које носи” каже да  реч супружници етимолошки значи два вола упрегнута са једним плугом (Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд 2007. Год. стр. 307); Иста је била и етимологија старогрчке речи «супруг»: ὁι σύζῠγες (sudzuges), ова реч у множини на грчком језику не означава само супружнике, већ и заједно упрегнуте. Она је сродна старогрчкој речи τό ζεῦγος (dzevgos) – парна запрега, кола у које је упрегнут пар, двоје. Исти корен као ове речи има и глагол ζεύγνῡμι (dzevgnumi) – упрегнути јармом, упрегнути у запрегу, спојити (у браку), сјединити, сковати. На први поглед, оваква етимологија је помало мрачна. Може се учинити да су породица и породичне обавезе само својеврстан јарам или терет под које неко поставља свој врат како би попут коња даље вукао заједничка кола породичних обавеза. И у чему је онда радост породичног живота? Зашто уопште стварати породицу? Да би човек после тога целог живота «радио као коњ»? Онда је у праву популарна шала која каже да се «за добру ствар неће рећи да је брак». (Форум Пријатељи Божији, тема : Супружници - Заједно Упрегнути) http://www.forumprijateljbozji.com/forum.php  посећено 28. октобра 2013. год.

[7] Група аутора, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Породица као домаћа црква, стр. 213, Београд, 2008. год.

[8] Др Слободан И. Панов, Основ за развод духовног брака, Анали Правног факултета у Београду, година LX, 2/2012, стр. 162–184  -  Обожење је стање преображења човечанског, „превазилажење” створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуелизовањем могућности која јој је дата од самог почетка. 

[9] Протопрезвитер-ставрофор Бранко А. Цисарж, Црквено Право 2, Београд, 1973 . год., стр. 14

[10] Брачна Правила Српске Православне Цркве, 2 допуњено издање Светог Архијерејског Синода, Београд, 1994. год.

[11] Протојереј-ставрофор др. Драгомир Сандо, Схватање Црквеног Брака у Православној Цркви, Православни Катихета 04, 2010.год.  

[12] Група аутора,  Првославни Брак и Породица – Света Тајна Љубави, Цетиње, 1995. год, стр. 19.

[13] „Црква је одувек сматрала да частан брак штити срце од нечистог струјања привремених страсти и приводи јединствено биће супружника ка Царству Божијем.” – Славиша Костић, Брачни Живот Свештеника и Лаика у Цркви, Каленић, 5/2013.

[14] Група аутора, Да двоје Једно Буду,  Београд, 2007. год. стр. 9.

[15]  Др. Сергије Тројицки, О светости брака, преузето из зборника „Православна ризница: О браку и породици”, стр. 121-133,  http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/svetost_braka.htm

[16] Група аутора, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд, 2008. год., стр. 213

[17]  Група аутора, Православни Брак и Породица, , Павле Евдокимов, Тајна је ово велика..., стр. 67-68, Цетиње, 1995. год.

[18]  У Светом писму , о браку се говори изразима највеће радости, изразима крајње пуноте. То није пунота спокојства, него пунота радости и љубави. Њен најсавршенији образац дат нам је у такозваној свадби Јагњетовој(Откр. 19, 7-9), тј. у сједињењу, у радости сусрета Бога - Који је постао човек и васцели свој живот и васцело Своје биће предао свету - са творевином, онда када је све већ завршено, када више нема супротности, када су Бог и човек сједињени зајдничким животом. - Митр. Антоније Блум, Тајна Љубави, Да Двоје Једно Буду, Београд, 2007.год., стр. 391.

[19] Иларион Алфејев у свом тексту „О браку”, каже да нам обрасцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у историји - Адама и Еве: „Они су принели једно друго као дар... Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду. На икони Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и у невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно живели, заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине, већ о једној судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно”. http://www.verujem.org/teologija/allejev_o_braku.htm

Развод брака и његови узроци (I део) - СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

1.СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

„...Зато чувајте дух свој и жени младости своје не буди неверан. Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи пуштање, јер такав покрива насиље плаштом својим – говори Господ над војскама - зато чувајте дух свој, да не чините неверство”         

(Мал. 2, 15-16).

Није добро човеку да буде сам – рекао је  Господ, стварајући човека. У циљу назначења заједничког учешћа човека са другим људима Бог је установио брак позвавши у заједницу Адама и Еву. Спајањем мушкарца и жене добијен је од Творца дубљи и религиознији значај, остварује се тајна сједињења и њихово стапање у једно живо биће, у једно тело.[1] О томе нам сведочи и библијско приповедање:„Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело”(I Мој. 2,18–22). Први људи у овај однос ступају слободно, без икакве принуде. Адам слободно бира заједницу са Евом. Да ова заједница почива заиста на слободи говори нам и Адамова несигурност, колебање или дилема која наступа после учињеног греха, где он, обраћајући се Богу, покушава да одговорност, за оно што су згрешили, пребаци на Еву рекавши: „Жена коју си створио са мном, она ми даде са дрвета, те једох”(I Мој. 3,12), чиме ову заједницу слободе почиње да сагледава као нешто принудно, нешто што му је Творац наметнуо.[2] Док је Адам боравио у заједници љубави Божије са Евом, гледао је на своју жену као на део себе (I Мој. 2,23-24).

Али, када је због непослушности престала љубав Божија, онда је своју жену видео као страну особу те је из тог разлога и бацио на њу целу кривицу непослушности. Прародитељски грехопад који се догодио пореметио је духовну и физичку страну првих људи и прешао на њихове потомке. Искварена људска природа одразила се на лични и друштвени живот, у овом случају на међусобне брачне односе. Уместо заједнице мужа и жене у Богу настали су различити облици изопачења полног инстинкта, многоженство, држање наложница, брачно неверство и друга брачна безакоња. Са развитком племенских и родовских заједница, људи су почели на додатне начине да нормирају брак као искуство, дајући одређене критеријуме приликом ступања двоје људи у брачну заједницу.[3]

Старозаветна јудејска мисао је на установу брака гледала пре свега као на продужење рода јудејског.[4] Аврам је добио обећање од Бога да ће бити награђен потомством(1 Мој.22,17-18). У Старом Завету су  дата и породична стабла која нам сведоче о оваквом односу према браку. Читава старозаветна икономија је поредак који је утемељен на породичној визији: Адам – Ева, Аврам – Сара, Исак – Ревека, Јаков – Рахиља ...

У то време брак није био једини начин за продужавање потомства. Поред моногамног брака често се толерисала полигамија и конкубинат, па чак и препоручивало како би се обезбедило продужење рода : „...Господ ме је ускратио да родим, него иди робињи мојој, не бих ли добила деце од ње. И Aврам пристаде на реч Сарину...”(1 Мој.16,1-6). Многе од великих личности Ст. Завета имале су више жена и наложница. Цар Соломон је „имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница”(1 Цар.11,1-3); Стари Завет бележи да је Цар Давид „узео још иноча и жена из Јерусалима, пошто дође из Хеврона, и роди се Давиду још синова и кћери”(2 Сам.5,13).

Једна од пракси времена Старога Завета била је и да се човек ожени удовицом свога брата, иако је већ и сам био ожењен. Ово је такозвана институција „левиратског“ брака која је подразумевала да „подигне потомство“(1 Мој.38,8) мртвог брата тако што би оженио његову жену.[5] Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквог чина није било величање блуда , већ жеља за потомством и продужењем рода,[6] а ово је повезано са чињеницом да рани јудаизам није имао јасну идеју о личном животу после смрти. Очигледно је да је моногамни брак у то време постојао само као идеал и налазимо га у причи о стварању, Песми над Песмама и многим пророштвима о љубави Божијој према Његовом народу, али он никад није постао апсолутна религијска форма или захтев.[7] Еп. Никодим Милаш у Црквеном Праву по питању овога каже да је Бог од почетка успоставио моногамију као везу за цео живот између мужа и жене, која се не може раскинути, а да се касније развила у свету полигамија (негде и полиандрија). Тада су престали сматрати брак нераздељивом везом, тако да је могао муж по вољи мењати жену и обрнуто. „То је“, каже Еп. Никодим Милаш, „зависило од квара, којему је подлегла људска природа  и од разврата, у који је пао био човек пре појаве хришћанства“.[8] Постепено у Ст. Завету Бог почиње да открива човеку каква су Његова очекивања, те тако преко пророка и изабраних људи саопштава кроз закон да не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Смисао брака се постепено помера са рађалачког на виши, духовнији ниво, да би са доласком Господа Исуса Христа и Његовим учењем о васкрсењу и бесмртности дошло до преобликовања старозаветних норми и укидања бриге о одржавању живота кроз потомство.[9]

---

[1] Група аутора, Да Двоје једно Буду, Протопрезвитер Антоније Г. Алевизопулос, Тајна Брака – Брак као установа Божија, Београд, 2007. год., стр. 9

[2] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[3] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[4] „У почетку је рађање деце било жарка жеља људи, јер само тако је човек за собом остављао свој спомен. Собзиром на то да тада није постојала нада у васкрсење, но је смрт односила победу, а они што су умирали сматрали су да заувек губе живот, Господ им је дао утеху у деци као спомен ранијег поколења и њихову замену. За оне на самрти и њихове рођаке, највећа утеха је била – пород” – Беседе о браку и породици, Свети Јован Златоусти, http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/o_braku_i_porodici_Zlatousti/sadrzaj.htm

[5] О левиратском браку говори се и  у Петој књизи Мојсијевој – Поновљених Закона, 25 гл. 5-10 стих као и у Јеванђељу по Матеју,  22 гл. 24 - 28 стиха.

[6] Свештеник Алексеј Јанг, Православни брак,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/PravoslavniBrakJang.htm

[7] Јован Мајендорф, Брак Православна Перспектива, Београд, 2012. год, стр. 11

[8] Еп. Никодим Милаш, Православно Црквено Право, Београд – Шибеник, 2004. год, стр. 609

[9] Мт. 22, 23-32; Мк. 12, 18-27; Лк. 20, 27-37

Научници и Оци Цркве

Митрополит Навпактоса Јеротеј Влахос

Оци Цркве су проучавали стварање космоса у теолошке сврхе. Одрекли су се и материјализма и метафизике. На тај начин, две филозофске оријентације „У почетку је било питање” и „У почетку је била идеја” су супротставили са „У почетку беше Реч”. Бог је личност, Он је Љубав, јер љубав је нестворена енергија Бога. Стога Бог није ни идеја нити ствар. Касније, оно кажу да је Бог створио космос „ из ничега”, „без постојања материје”, али са Његовом речију што је Његова нестворена енергија, којом ствара створена бића.
Савремени научници су подељени у две категорије у тумачењу нових открића. У првој категорији су они који прихватају да су неке силе ван простора и времена створичле космос. У другој категорији су гностици* и атеисти**, који тумаче стварање космоса без веровања у постојање Бога...
Према Оцима Цркве, научници могу да проучавају космос, испитују шта је то, како се то десило, али они не могу ући у друге области, као што је постојање или непостојање Бога. Осим тога, рад науке је једна ствар, а рад православних теолога је друга ствар и не би требало да постоји сукоб и конфузија између њих. наука истражује створени свет, материју, атоме, молекуле, протоне, честице, ћелије, гене итд., док се теологија, која је емпириска***, бави како човек може спознати личност Божију са својим нествореним енергијама. Наука напредује у различитим открићима која би требало да користи, а не штети људима, а православна теологија даје одговоре на духовна питања човека као и како може стећи безусловну љубав према Богу и својим ближњима у времену које проповеда како „смрт Бога” тако и „смрт ближњег”.
На крају, без обзира на то колико открића наука чини, човек је ипак гладан и жедан за Божијом личношћу, безусловном љубављу, унутрашњим миром и слободом, човек треба духовну пуноћу. Он жели да зна шта постоји изван стварања, шта се дешава после смрти, шта је вечни живот итд...
Човек није неразумно биће, развија културу, негује духовне принципе, тражи Бога и тражи да искуси Његову љубав. Дакле, наука се труди  да пружи објашњење за креирање и успостављање космоса, али оно што има велики значај је Ко је створио космос и човека. Бог није ирационална сила, нити блажено биће, већ личност. Он је Логос**** који је створио космос и у свему створеном постоји λογοι(речи, почеци) стварања, Божије енергије.

Апостолски пост

Други по реду годишњи пост Црква почиње у понедељак по недељи Свих светих и траје до празника светих апостола Петра и Павла(12. Јул). Називамо га још и “апостолски пост” или “пост светих апостола” због тога што почиње недељу дана по Силаски Светог Духа на апостоле, као и што делатност светих апостола почиње управо после Духова. Овај пост је променљиве дужине. Почетак је покретан јер зависи од Васкрса и увек се пада недељу дана после Духова. Најдуже може да траје шест седмица, а најкраће једну. Установљен је као благодарност за благодат Светога Духа који је на чудесан начин сишао на апостоле.

Најстарији податак о овом посту датира из 4. века када је трајао само једну седмицу, а Св. Атанасије Александријски каже: „У седмицу иза свете Педесетнице народ постивши ишао је у цркву да се моли”. Етерија : „А већ идућег дана од Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, како ко може, осим дана суботе и недеље, у које се у овим местима никако не пости”; док Апостолске установе говоре: „Пошто сте ви, дакле, прославили Педесетницу, славите једну седмицу, и после ње постите једну(седмицу). Јер право је и радовати се због дара Божијег (силаска Св. Духа) и постити иза олакшања”. Теодор Валзамон, александријски патријарх(12.век), каже: „После седам дана и даље до празника Св. апостола Петра и Павла сви верни навикли су да посте, лаици и монаси, а који неће да посте искључују се из скупа православних Хришћана”.

О посту светих апостола Св. Симеон Солунски каже ово: „Пост апостолски установљен је у част апостола зато што смо се ми кроз њих удостојили многих добара и што су нам они били вршиоци и учитељи поста, послушности до смрти и уздржљивости”.

По строгости у исхрани апостолски пост је после ускршњег. Типик у 33. Глави прописује за овај пост да се понедељак, среда и петак пости на води(сухоједење),  уторак и четвртак је на уљу(без употребе рибе) док је субота и недеља са употребом ребе у исхрани. Ако се у понедељак, уторак или четвртак падне свети(црвено слово) онда се у тај дан једе риба, а ако се свети падне у среду или петак онда се ови посни дани на води разрешавају на уљу.

Коришћена литература: Протојереј др. Радомир Милошевић, Православна Еортологија, Смедерево, 2004.; лазар Мирковић, Хеортологија, Београд, 1961. 

Исповест

Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима!

Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам.

Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље.

После неколико година - било је лето, сезона одмора - на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института“ (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа...

Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће - Тибет је диван!

„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра-у, имају castello у коме је и gompa...“

За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва - долази уважени Лама XY који је на Калачакра-у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали...

Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира.

Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима.

„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток - све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо...“

Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то“.

Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук - важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и дхарма могућности.

Вриштим и будим цео институт - сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се - врти велики точак.

Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно“), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не-тибетанац може да чита.

Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај“, и Калачакра-у - све сам спаковала и донела кући.

Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов - књига „Тао у физици“, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске партичеле, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре - једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране“.

Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе“ (интензивни „курс“ отварања „трећег ока“, са све „свештеницом“ која даје инструкције – и то дупли „течај“). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво“, а онда ме фасцинира Зен.

Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем“ на старојапанском, испред Dai Gohonzon-a - што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса“, ујутру и увече.

Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо-а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо-у...

Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела R. Steiner-a. Уследило је проучавање дела мадаме Блавацки, а стигла сам и до Gurdjieff –a.

Моја библиотека - се пунила; моја глава, душа и тело - су се тровали.

У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња“, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…“. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо“ - тако сам мислила.

Уредно сам консултовала и Ching и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…“.

У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година.

Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза.
У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет“ – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација.

Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и - први пут се загледам у њихове очи.

У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума...

Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије).

Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Gurdjieff-ом у радио вези...

Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа.
„Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?... Па ја само рецитујем и верујем „учитељу“, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер, …?“ Почиње да ми се рађа сумња.

Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту“, узимам велике црне кесе и почињем да цепам.

Крећем од „Мистичног Тибета“, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије.

Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад - какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема.

У томе пролази два дана и три ноћи.

За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе.

Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене“ предмете...

Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести - на психијатрију.
Добијам ињекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије.

У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари.

Враћам се кући.

Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло“ - тако сам мислила.

Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички“ све у реду и како са неуролептиком, за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи...

Одлучујем да не пијем таблете.

Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу“, аикидо је код куће мање „мистичан“, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања“.

Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 - 37.4˚Ц. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе - радим са пола снаге.

У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми је даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију.

Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му.

Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо.

Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера.

Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље).

Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест.

Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…“.

Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем.

Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама“.

10 куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу“ из гомпа-е рекао: „Кугла, а?“. И наставио да слуша.
Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо.

Гледала сам га с леђа, људину од два метра - сав се стресао, а његов уздах сам чула са 5 метара раздаљине.

Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу!

Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице.

Последице су, уз савете оца Д., редовно правило и посећивање Богослужења – после око 4 месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад.

Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Имала сам заслугу да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво.

Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге - НЕ читати“.

Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!“.

А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?“ Било, и Хвала и Слава Богу – прошло.

Од тада је прошло око 7 година.

Што се мојих духовних „истраживања“ тиче, на сва питања - одговоре сам нашла у православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба.

За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно.

Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци...

Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву.

Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали...

Ипак је то било време пентаграма.

Да Бог сачува. Амин.

Извор: Све у причама бива 

Образовање као обнављање лика Божијег у човеку

У корену појма „образовање" налази се реч „образ" (старословњнска реч за „лик"). Свето Писмо сведочи о Божијем стварању по своме лику и подобију (Пост. 1, 26-27; 5, 1-2). У Библији се не прецизира у чему се тачно састоји Божија слика и прилика у човеку. 

Лик Божији Свети Оци су видели првенствено у духовној природи човека, у могућности да се одупре својој чулној природи, да се издигне изнад закона материјалнога света, у човековој власти над природом, у  достизања бесмртности, у човековој разумности, слободи, савести, стваралачким способностима, у човековој способности да на љубав Божију одговори својом љубављу према њему и његовој творевини, у човековом осећају одговорности за сва створења. Лик Божији у људима, премда затамњен грехопадом, ипак је сачуван, чинећи и даље могућим наше спасење.