Између Христа и Фројда - Јеромонах Саватије Бастовој

„Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне;

а има ушкопљеника које су људи ушкопили;

а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског.

Ко може примити нека прими.“

(Мат.19:12)

Овај чланак представља закаснели одговор на веома разматрано питање једног писца – доктора, које гласи: Како човек може живети у уздржању, без сопственог растројавања, пошто је медицина доказала много раније да је узрок многих менталних и чак и органских болести, најчешће сексуално незадовољење? Организму је потребна сексуална активност, колико и ваздух и вода. Човек је део природе и он потчињава законе природе, управо зато њихово кривљење изазива разарајуће последице.

Класично размишљање које свако зна. Нико ништа не може рећи против овог осетљивог описа, који је толико дуго представљен као дело медицине. Читамо о томе у часописима, слушамо о томе на телевизији, учимо о томе у школи.

Просто смо затрпани са свих страна рекламама сваке врсте: „Ради то толико пуно пута дневно и бићеш још лепши! Они које раде ово и оно не старе!“ И тако даље.

Сви знамо како изгледа особа која се уздржава. Има бубуљице о лицу, раздражљив је, чак хистеричан, тиранисан фантазијама које му дају зловољно лице, једном речју, он је легло комплекса. Међутим, тешко је користити овај доказ, када видиш младог монаха који не показује ни један од ових симптома. Монаси и монахиње су у огромном броју, изузетно лепи људи, пре свега физички, људи срећни што су живи а даље из разлога што су украшени необичном осећајношћу.

„Није важно! Знамо да они имају сопствене жене, а у најгорем случају они су сви хомосексуалци!“ Не бих желео да расправљам о толико раширеном мишљењу о монасима, а нити да браним право монаштва на постојање. Само желим да кратко подсетим на оно што је стварност. Сигурно је дамонаштво постоји, било да нарушава или не, законе природе.  Из тог разлога мој одговор није одбрана, већ прича о појави која је са нама већ 2000 година, која величанствено надвладава законе биологије.

Да, човек има нагоне, Фројд је у праву. Такође и Дарвин, у извесном степену. Човек је роб ових нагона и он их задовољава са животињским апетитом. Лично сам видео људе, растројене због сексуалног незадовољства, жене са маљавим вратовима и похотним очима. Све је ово истина и немам разлога да се противим медицинском погледу на ствари. Да бих подржао предање Цркве, ја не морам да уништим истине науке. Напротив, искористићу их у мојој одбрани, јер су оне такође и моје истине.

Заиста, ако отерамо Бога из Космоса, као што су то учинили Фројд и Дарвин, ако сматрамо смрт границом људског живота, онда је човек проста рационална животиња, која се рађа, расте, има потомке, и умире. Права јединка врсте мора понети све од ових захтева, мора бити веза између генерација. У овој слици, монаси и уздржани су мртве карике, паразити који нарушавају склад природе.

Човек подигнут у ограниченом свемиру, тиранисан близином смрти, човек који једино види болесне и старе људе, има разлог да се ослони на ову теорију. Зна да је био рођен, гледао је себе како расте, види себе надвладаног  органским импулсима и стога, он верује. То је вера која одређује реакције и стање човека.

Фројд је ово врло добро знао, када је примењивао свој метод урањања у прошлост пацијента. Била су му потребна сећања и опсесије пацијента да би за њега измислио причу, која је довољно добра да се у њу верује! Ван ових слика и опсесија – са којима чак пацијент не би чак имао ни везе, Фројд је саставио веровање. Веровање је било лакше прихватити, ако је садржало више породичних, али такође и врло тајанствених елемената. На овај начин, пацијент је опет задобијао повезаност мисли, а та повезаност га је чинила здравим. Постоје у човековом животу породичне ствари, нове ствари, неке од њих пријатне а неке  непријатне и шокирајуће ствари. Све зависи од традиције и васпитања у коме је човек био подигнут. Васпитање одређује у приличном степену не само менталне реакције, већ такође и органске. Например, сећам се приче пријатеља који ми је причао, како је радио  негде у Астрахану, секући дрва. Познато је да локално становништво једе псе. Десило се да су били на вечери када су јели свој намаз, без знања шта су јели и наравно, врло им се допало. Али онда, када им је речено шта су појели, истрчали су напоље и све исповраћали. Организам је прихватио храну, али њихов ум, због њиховог васпитања, реаговао је драматично, нарушавајући природну потребу коју је тело осећало.

Исто се догађа и у случају сексуалне потребе. Човек одгајен у друштву које је Фројдовско - par excellence, као што је наше, природно осећа симптоме описане од стране бечког научника. Узроци метаболичких нестабилности које осећа човек који се уздржава, описаних од стране Фројда и искуства постфројдовске медицине, нису обавезно органски, већ пре психички. Лично сам срео и још увек срећем особе са емоционалним проблемима, којима су доктори препоручили да воде интензивнији сексуални живот. Али те особе се нису решиле маљавости вратова, или ослободиле депресија, нити побољшале своје односе са другима. Напротив, након долажења до ситуација када су продавали ствари и злато из куће и давања новца комшијама тинејџерима „за третман“, неко кога сам познавао, извршио је самоубиство. Мислим да су овакви случајеви многобројни, немам статистичке податке.

Веровање безбожних доктора у своје хипотезе сексуалног лечења је било ужасно претерано, бар у Румунији. Знам врло добро да су у менталним болницама пацијенти пуштени, тако да се могу парити као животиње, да би након тога дошли хирурзи и изводили абортусе на јадним пацијенткињама.  Питам се да ли је овај метод „хуманији“ од монаштва.

Није мањак сношаја и семена, тај који доводи пацијента у беду и патњу, већ мањак осећајности. Фројд је такође приметио да отуђени меланхолик мастурбира често, тако да на један или други начин, испуњава своје физиолошке потребе. Поред свега тога, ово не буди њихову виталност и не лечи њихове болести. Ако је и привремено побољшање након ове врсте третмана примећено (знам да доктори праве парове пацијената), мора да је из разлога што ови јадни људи, понижени на овај начин, можда уједине своје душе, ван овог животињама сличног, тужног избацивања семена; т.ј. мора да осете љубав, бар онолико колико је то могуће њима.

Да би разумели парадокс срећног уздржања монаха, човек мора да раздвоји светове на два дела. Постоји Фројдовски свемир – у коме савремено друштво живи и постоји Христов свемир, у коме су сви Светитељи живели од почетка времена, све до његовог краја.

Фројдовски свемир је ограничен – на једној страни, тајном рођења а на другој страни апсурдом, блиском смрти. Унутар овог морбидног лука, човек има врло мало задовољстава при руци, а у замену за то, има много фобија; страх од смрти, страх од несрећа, страх од старења, страј од сиромаштва, страх од усамљености. Са овог становишта, човеков живот је болан апсурд, који он жели да претвори у нешто лепо. То је разлог зашто човек јури за сваком приликом за задовољством, које му живот пружа.: сексуално задовољство, најснажније од свих, задовољство да ствара лепе предмете, задовољство знања, чак и безначајно задовољство да добро поједе.

Са овог становишта, еволуција грчког хедонизма је интересантна, на начин како су је објаснили научници као што су Мирчеа Елијаде и Валтер Ото. Грци нису били нерелигиозни људи, они нису били несвесни бесмртности или деловања натприродних сила. Разлог лежи у томе, што богови Грка нису били човекољубиви, нису осећали саосећање за патње човека, нису им помагали. Напротив, када је Прометеј, један од мањих богова, хтео да донесе ватру људима, Зевс га је сурово казнио, везујући га за стену где су му лешинари, чупали јетру, која би се зацелила преко ноћи, да опет буде прождрана. Ови људи су били пуни очаја – појачаног њиховим веровањем у непромењиву судбину, карају у пламену Хада – и одлучили су да искусе задовољство овде, на земљи. Зато позоришта, зато оргије Дионисија, зато Олимпијске Игре у порасту.

Фројдов човек, односно сваки човек који гледа ТВ са уживањем, има још више разлога да захтева своје право на задовољства од Грка. Након што је рођен против своје воље, човек је бачен у свет пун неправде, приморан да ради ствари које не воли и коначно стари и умире.

Најмоћније искуство које човек искуси од детињства, према мишљењу Фројда – без икакве сумње, појављује пред човеком као оаза слободе. То је сексуално задовољство, украшено венцем мањих мистицизама – у најбољем, неких оријенталних веровања.

Ово задовољство постаје сврха и мерило вредности. Човек је већи мушкарац, ако је окружен женама и жена, више женственија, ако је окружена мушкарцима. Једном речју, живети значи задовољити своје физиолошке потребе.

Приородно је да се млади човек, који нема приступа овим задовољствима из различитих разлога, осећа неиспуњеним, изгубљеним. Ово стање га мучи и баца у пакао меланхолије и бескорисности. Он ствара свет скривених мисли, у коме је он херој, има мотор и новац. Никада се не одмара, лица сирена га узимају из узбурканих вода његове маште и избацују на обале болести. Овде је лежи разлог Фројдове болести: осећање човекове несигурности и промашаја, док га мучи бескомпромисна смрт која се приближава, а никако не тривијално незадовољење физиолошких потреба.

Монаси не пате ни од једног од ових комплекса. Њихов космос је уређен другачије. Монаси су истински мртви, то јест, изгубили су свест о прошлости или о будућности, они поседују само садашњост, тренутак дуге садашњости. Иза овог тренутка, почиње вечност.

 Будући ван овог света, са непромењивим уверењем да је овај свет само изнајмљена соба, коју ће ускоро напустити, монах води пре један живот ван тела, као што је написао Свети Апостол Павле : „А ако је Христос у вама, онда је тело мртво греха ради, а дух жив правде ради.“ „Јер закон Духа који оживљава у Христу Исусу опростио ме је од закона греховног и смрти.“ „Тако, браћо нисмо дужни телу да по телу живимо.“ (Римљанима 8:10;2;12) Смештај, храна и сва његова занимања представљају и исхрањују овај начин живота, који називају „анђелским.“

Да би престали да брину за трело,  монаси чак не секу ни своју косу или браде, а древни подвижници нису прали своја тела – а тако и даље ради многи монаси са Атоса и манастира који нису отворени за свет. Према монашким правилима, монаси спавају обучени у истој одећи коју носе у току дана (или бар са истим типом одеће – монашких риза), кожних појасева затегнутих око бедара, слично војницима који су спремни да умру. Ово им помаже да се отарасе опсесије за телом и његових потреба...

Неверни су се увек ругали нехигијенским условима Хришћанског подвижничког начина живота. Совјетски атеисти су врло озбиљно користили овај поглед у својим лекцијама, којим су хтели да докажу нечовечност Хришћанске религије, која бешчасти достојанство човека у име апсурдног и садистичког Бога, Који ужива у понижавању Свог створења. Колико њих је имало прилике да познаје или бар види истинског подвижника?

Тела ових људи не испуштају непријатни задах прљавштине, као што би се очекивало. Лично сам доживео радост живљења поред таквог светог старца, 93 година старог и могу ово поделити са вама.

Монах достојан поверења (који је дипломирао на Медицинском Факултету у Букурешту) причао ми је о другом „прљавом“ старцу те врсте из једног румунског манастира, чије је руке пољубио и које су мирисале као руже. Није био монах у то време и рекао је да није баш био одушевљен да му пољуби руке, пошто је стајао разбарушен  у келији пуној паукова, поготово што он није био свештеник, већ ђакон. Након напуштања просторије, питао је друга који га је довео (који је такође постао монах), када су окупали старца, пошто је тако лепо мирисао. Он му је одговорио да се старац није купао десет година. Старац је био толико моћан да је низвео кишу својим молитвама, у време суше.

Активне страсти су те које чине да тело заудара и испушта задах смрти. Тело обожено благодаћу Светог Духа шири натприродни мирис, исти који можемо искусити у близини светих моштију. Ако тела оних који су мртви већ стотинама година, други већ две хиљаде година – тела Светитеља, није чудо да тако миришу док су живи.

Да бих био јаснији, користићу пример који нам је приближнији за разумевање и лак за потврду. Кољачи свиња и бикова знају врло добро да мужјаци обележени за клање, морају бити кастрирани мало пре клања, да би поштедели месо карактеристичног воња. Овај воњ није последица прљавштине животиње, већ активности хормона. Људи који су себе очистили од срасти и угушили у себи сваку жељу или унутрашњи телесни покрет, свети монаси о којима причам, поштедели су своје тело задаха нагона, који други не могу уклонити ни уз помоћ најскупљих мириса и сапуна.

Монахово средишње занимање је уништење маште, сваке слике и представе у уму, чак и праведних ствари, са циљем да створе пут Духу Светом. Према томе, монах напредовао у врлини нема личне жеље, није више он тај који живи, већ је Христос тај Који живи у њему (Галатима 2:20), слично човеку који нема ни прошлост нити будућност, има само предукус вечности, боље речено, живи вечност.

Под овим усовима, уздржање Христа ради, заштићено је од фактора који могу условити психичка и органска оштећења. Маштања која забављају и која повећавају патње Фројдовог човека, бар што се тиче Хришћана, или потпуно нестају, или трају кратко и на тај начин,  су неспособне да скрену вољу са њиховог главног циља који је Христос.

Са циљем да би савршено прекинули маштање, Православно подвижничко Предање, за разлику од римокатолика, забрањује сваки покушај замишљања, чак и наизглед божанских предмета као што су Страшни Суд, Христа на престолу или Христа распетог на Крсту.

„Онај ко не види ништа док се моли, види Бога“, каже Свети Симеон Нови Богослов. Уз помоћ непрекинутог делања и уз учешће Духа Светог, подвижник долази до степена када више нема снове, што значи да је у стању да контролише чак и своје подсвесне покрете у току сна. Разумљив је разлог како такав човек контролише врло лако толико бруталне импулсе похоте, савршено их уништавајући.

Борба са страстима није вођена било како и од било кога. Напротив, врло ретки, чак и међу монасима, достижу ниво описан горе. Подвижник је пре свега стручњак људске душе, велики психолог, чак и психијатар. Да би задобио знање, он проучава студије запањујуће прецизности, које су његови претходници написали, које су укључене у „Добротољубље“ (енциклопедија манастирског живота) и других дела.

Према томе, ни један неуки почетник не може да уђе и да се сачува у овом опасном свемиру девствености Христа ради; то је доказано многима који су полудели, јер су водили ову борбу без вештих и искусних учитеља. Мислим посебно на мирјане (људе у свету), који су покушали да опонашају монахе након читања, без исправног вођства у делима, која се данас лако могу наћи. Заиста, постоје многи међу њима у патњама, сурово мучени меланхолијом и раздраженошћу, који су неизбежни плодови похоте.

Али ово се не догађа зато што је девственост немогућа, већ из разлога што они покушавају да је на погрешан  начин остваре, моле се неправилно и гордо мисле о себи да они чине нешто важно. Због тога Бог повлачи Свој дар, ван Кога ми не можемо чинити ништа (Јован 15:5) остављајући човека самог, са његовим бедним оружјем насупрот ирационалног беса ове чудовишне страсти.

Човек не може пливати сам у овом бесном океану, јер је љубав јака као смрт и љубоморна као страшни пакао (Песма над Песмама).

Према томе није лако објаснити појаву радосне уздржаности неверном, који не може прихватити дело Духа Светог у човеку. Подвижници имају органску и психолошку грађу сваког другог човека, тако да су и они рањиви. Али он је заштићен као под звоном, даром Духа Светог. Сви његови подвизи уздржања су са циљем да спрече напуштање дара, једном када га је заслужио. Још прецизније, подвизи су са циљем да се задобије смирење, које Бог неће презрети (Псалм 50)

О Души

 Од самих почетака потраге за истином, од древних религија америчких домородаца-Индијанаца па све до старогрчких философа, човек је веровао у бесмртност душе.

Сама унутарњост човековог бића открива постојање душе. Човек може осетити бесмртну природу душе на основу невидивих унутарњих атрибута свога бића.

Први је - савест, унутарњи глас којим се човек руководи у доношењу животних одлука.

Други је - ум, дар мишљења којим је човек обдарен.

Трећи је - срце, човекова способност за духовна осећања као што су вера, нада и љубав, која откривају човекову нематеријалну природу.

Четврти је - слободна воља. У дару слободне воље сједињени су сви невидиви арибути човекове бесмртне душе. Воља је деловање духа човечијег. Човек користи своју савест, свој ум и своје срце да да би доносио одлуке о томе шта ће чинити у животу.

Али, слободна воља јесте оно што човеку даје слободу: слободу да ствара или уништава, слободу да живи или да умре, слободу да воли или да мрзи.

Коначно, сваки човек је свестан свога постојања. Сваки човек је свестан своје егзистенције и своје слободне воље. Ако, пак, почне истински да трага за невидивим квалитетима унутар себе самога, он почиње да осећа и своју духовну и бесмртну природу - своју душу.

Код Лао Цеа и Сократа видимо људску душу која се извија ка познању вечне истине. У кинеском Таоу и старогрчком Логосу људска философија достиже свој врхунац, али ни на том врхунцу жеђ душе још увек ни издалека није утољена. У Таоу и Логосу људска философија долази до сазнања да створеним све-том управља невидива и вечна сила, која је савршена и изнад људскога разумевања. Та сила јесте Извор и Узрок живота.

Овде се већ ради о схватању Бога као Творца свих ствари видивих и невидивих.

  Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
О ДУШИ

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство. Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама[1]. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога[2]. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно[3].

Да ли је душа суштина?

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.
Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити "о души душе". Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.
И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу[4].
Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.
И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.
И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине[6] које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.
Затим, пошто наша чула сама по себи нису[7] довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, - да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? - чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу[8], постоји ум[9] који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.
Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна[10].

Шта је душа?

Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум (νους)?

Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).

Шта су размишљања (φρενες)?

То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова).

Шта је то начин (обичај) (τροπος)[11]?

То је оно стање душе, што је произашло из навике.

Шта је то осећање?

Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари.

Шта је то дух (πνευμα)[12]?

Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

 ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

Људска душа

"Постоји само један предмет који је изнад људске душе -
то је њен Створитељ"
(бл. Августин).

Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво свести и психичког живота.
Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима био-компјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед вештог дириговања и програмирања.
Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од нас). Оно само доприноси васпитању бездушног покОлења људи који не схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду очигледно лажним путем развоја.
Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на цео наш живот.
Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг телесних интересовања.
Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти прнроде, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример, слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе итд.
Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему што га окружује.
Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.
Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе. Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада постаје све приступачнија читаоцима.

У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:
1. Мисаони;
2. Вољни;
3. Осећања (срце).

Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)
У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају: уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље. У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу), потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава. Све то условљава вршење било којег посла.
Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље и савести).
Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност, ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће негативне појаве које се јављају у виду страсти.
Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив, повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање - животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто управљање помоћу узди.
Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а "психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска", с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје".
На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела - писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: "Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.
Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања".
Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи "Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише: "У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).



Морфологија људске душе (по св. Теофану Затворнику)

Три дела душе
Мисаони		Вољни		Осећања (срце)
Уобразиља, памћење, представе, разумност		Ревност, жудња за делом, потреба, жеља, избор средстава, одлука		Опажање стања душе и тела
Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање
знање, мишљење, претпоставка, наука	лутање, расејаност, празнословље, празноумље	навике, обичаји, правила живота, карактер, разборитост	непостојаност, немарност, самовоља, испољавања страсти	пријатна: радост, спокојство, задовољство, симпатија	непријатна: досада, туга, страх, антипатија
Три моћи душе
Ум		Осећања (срце)		Воља
Три дела човека
Тело		Душа		Дух

Мисли о души:

1. Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће, непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и неописиве лепоте... (св. Јован Златоуст)
2. Душа је природа створена, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, боголика, словесни образ свога Творца.(бл. Августин)
3. Цео свет је мањи од душе: свет пролази, а душа је непролазна и остаће непролазна (св. Јован Лествичник).
4. Сједињење душе с телом је велика тајна. (Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавријски)
5. У души постоје две стране и две свести: нижа, обична, логичка и виша, необична. (Из књиге "Душа људска", с. 36)
6. Човек мора имати душу као најсјајније огледало. Ако на огледалу има рђе, онда се у огледалу не може видети људско лице. (Из Богословља епископа Силвестра, дело "Оглед православног догматског богословља")
7. Што се тиче духа који се, на основу неких места Светог Писма сматра трећим саставним делом човека, по речима св, Јована Дамаскина он није нешто различито од душе и попут ње самостално, већ је највиша страна људске душе; оно што је око телу, то је ум души. (Догматско богословље православне Католичанске Источне Цркве, 120)
8. Током 19. века, а нарочито у његовој другој половини, владала је тзв. "емпиријска психологија" која је сама себе прогласила "психологијом без душе". "Душа" се сматрала метафизичким појмом, појмом не само сувишним, него и штетним за објективно сазнање душевног живота. Душевни живот се замишљао као неповезани скуп појединачних елемената ("представа", "осета", итд.). Ова атомистичка психологија, ова, по оштроумном Џемсовом запажању теорија "душевне прашине" данас је... одбачена и оповргнута. (Семјон Франк)
9. У животу дух и душа човекова спојени су у јединствену суштину која се може назвати просто душом. (архиепископ Лука Војно Јасењецки)
10. Дакле, душа се може схватати као укупност органских и чулних доживљаја, трагова успомена, мисли, осећања и вољних чинова... (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)

Ко сам ја? - Отац Андреј Филипс

Увод :   Наш Идентитет и тренутак Истине

„Спасавај себе и хиљаде ће се спасити око тебе“, говорио је Свети Серафим Саровски. Али како се ми можемо прво спасити, ако не знамо ко смо? Пре или касније, у неком тренутку наших живота, мислим да ћемо увек себи поставити то питање: „Ко сам ја?“. И отворено, ако још нисмо себи поставили то питање и нашли одговор на њега, онда још нисмо живели.

У одређеном трнутку мог живота, уставри, када сам имао шест година, први пут сам себи поставио то питање и био у стању да дам одговор. То је било у вези са посебним искуством. Али не желим да говорим о себи, већ о некоме, ко је себи поставио то питање.

Био је рођен у једном селу, на истоку Енглеске, где сам и ја био рођен. Био је рођен тамо 1919. године у сиромашној породици са осморо деце. Четворо деце је умрло пре него су напунили три године. У раним тридесетим, породица је живела месецима на хлебу и води, то је било једино што су могли себи да приуште, пошто је отац породице био веома болестан, након тровања гасом у Првом светском рату.

Није напустио исток Енглеске док није напунио 21. годину, када је био позван у британску армију током другог светског рата. Тада је он, који никада није био на више од тридесет миља удаљен од своје куће, почео да путује, на места о којима је само могао да сања. Отишао је у Јужну Африку, у Индију, водећи италијанске заробљенике у британске логоре који су се налазили тамо. И ишао је у Египат.

Скоро пре шездесет година, 1942. године у египатској пустиеи одвила се велика битка. На једној страни су били најбољи немачки војници, трупе из Африке. На другој страни су били Енглези, Шкоти, Аустралијанци и Грци. Били су потиснути од стране Немаца на место у Египту, које се зове Ел Аламејн, што је арапски назив за манастир Светог Мине. То је путињски Отац, који се слави у Православној Цркви 11. новембра.

Амбициозни план Немаца је био да се продре кроз савезничке линије, да се заузме Каиро и Суецки канал и убрза преко Блиског Истока до, нафтом богатог, Ирака. Тамо би се сусрели са немачким војницима, који су требали да се спусте кроз Русију и Кавказ; а у повратку би се сусрели са јапанским трупама, које би требале да прођу кроз Бурму и север Индије и Ирана и да се сретну у Вавилону. Састанак у Вавилону; то је био њихов план. Али човек предлаже, а Бог одлучује.

Једне мрачне ноћи, крајем октобра 1942. године, Савезничке Силе су покренуле напад на Немце, тешком артиљеријом. Трупе Шкота су напредовале у хладној пустињској ноћи, праћене звуком гајди. Аустралијанци су напредовали тенковима. Грци су напредовали под великом светлошћу са неба, за шта су говорили да их Свети Мина води у победу. Енглези су такође напредовали, међу њима и човек из мог села, о коме сам вам говорио. Док је напредовао са обе стране окружен најбољим пријатељима, Ирцем, који се звао Педи и Енглезом, званим Брајан, немачка граната је експлодирала.

Тела његових пријатеља су била разнесена у комаде; њихове остатке су касније нашли и закопали. Што се тиче човека у средини, он је чудом преживео. Повратио је свест након три дана у болници у Каиру, где је требао да проведе три месеца и да се у потпуности опорави. Током та три месеца, имао је времена да се запита и да нађе одговоре на мноштво питања, укључујући и питање, које сам поставио на почетку нашег разговора: „ко сам ја?“. Нашао је одговор на то питање.

То је веома добро за мене, јер да није преживео, ја не бих сада био овде, јер човек о коме сам вам говорио, јесте мој отац.

Могао бих вам испричати много прича о људима који су дошли до одговора и такође постављали то питање: „Ко сам ја?“ Али сада немамо времена, само желим да кажем да ћемо пре или касније, поставити себи то питање, у одређеном тренутку наших живота, у тренутку истине, када се стварност ломи кроз илузију, у којој проводимо највећи део времена.

То је тренутак када дух улази у наше умове и душе, када јутро улази у нашу унутрашњу таму светлошћу. Покушајмо и разумимо ово уз мало богословља.

 Наш богословски идентитет

а) Наше порекло

 

Да би разумели и одговорили на ово питање: „Ко сам ја?“ морамо да покушамо и одговоримо на друга два питања. Прво је:

„Одакле долазим?“

Што се тиче првог питања „Одакле долазим?“, о нашем пореклу, Свето Писмо нам говори да је наше порекло и амтеријално и духовно. Прва глава Књиге Постања нам говори да смо створени по образу и подобију Божијем. Иако нас је Бог створио из исте материје, хемијских елемената или материјалне природе, као и животиње, имамо истинкте и ум и осећања, слична њима, а постоји само једна кључна разлика између нас и њих. Бог је у нас удахнуо Свој дух – ми смо створени по Његовој слици и подобију. То је дух, који нас чини вечним и бесмртним; то је дух који нас чини племенитим. А друштво где нема духа и нема узгајања духовних ствари јесте неплеменито друштво.

Као што је један од највећих Отаца Цркве, Свети Василије Велики рекао у четвртом веку: „Људи су животиње, које су позване да буду богови.“ Ово објашњава зашто постоји толико много сличности између наших тела и тела животиња. Имаом четири екстремитета, главу, пет чула, два ока, два уха, два плућна крила, јетру, утробу, срце, способност да се множимо, инстинкте. Све то делимо са животињама: то је доказ, не неке чудне и превазиђене теорије Еволуције, већ доказ да имамо истог Творца, истог Ствараоца. Наше сличности су из исте Руке Творца, Руке истог Бога у Стварању.

Али као што сам рекао, постоји једна разлика између нас и животиња, симболисана нашом способношћу да говоримо интелигентно. Ми поседујемо дух и реч и мудрост Божију, која гори у нама; имамо огањ у нашим душама, у стању смо да обожавамо Бога, имамо религиозно и духовно осећање. Ово је место где много археолога греши. Они налазе кости неких примитивих врста човеколиких мајмуна у Француској и Кенији, и онда га називаку „Homo“ овако или онако. Али упркос сличности у костима, они нису људи, јер немају религиозмо осећање. Они су пре интелигентни мајмуни, који су сада изумрли.

Из тог разлога биолошко име за човека „Homo Sapiens“ значи „Мудар човек“, човек који је способан за мудрост и може да обожава Мудрост, то јест, Мудрост Божију, Вечну Реч Божију. У Мудрости, он је у стању да учествује и на неки начин рефлектује ту Божанску Мудрост. Из тог разлога је највећи храм Православног света у Новм Риму, Цариграду, био посвећен Божанској Мудрости – ономе што нас, физичке животиње, чини потенцијално божанским.

Ако не верујете да поседујемо вечни и бесмртни дух, дух Божји, онда наравно, можете да убијате нас, људска бића у кланицама, као што убијају животиње, као што су чинили и нацистички и совјетски безбожници у својим кланицама или концентрационим логорима.

Ако не верујете овоме, онда нас можете масакрирати као што безбожнички свет Запада масакрира своје бебе у милионима на клиникама за абортусе. Ако не верујете овоме, можете нас спаљивати у вашим крематоријумима, можете нас називати ходајућим лешевима, који су изгубили сву своју лепоту, можете рећи да смо само неплемените животиње и да је наш живот бесмислен и апсурдан.

Али, ако верујете да имамо дух Божији унутар нас, тада се све мења и почињете да постављате то питање: „Ко сам ја?“ И такође можете знати да ће овај свет наставити да постоји, док год буду постојали људи који се питају и дају одговоре на то питање, јер њихови животи имају смисла и сврху, па тако и свет има смисао и сврху.

Само онда када људи постану толико дегенерисани, као у време Потопа, и не буду више у стању да виде Бога, само онда када греше против себе несвесно, тада ће престати да постављају то питање и свет ће доћи до свог краја.

 

б) Наша судбина

 

Рекао сам да постоје два питања, која морамо поставити себи да би одговорили на оно питање ко смо ми. Друго питање је:

„Где ја идем?“

Што се тиче другог питања, које је о нашој судбини, већ нам је речено Светим Василијем Великим, да је наша судбина да будемо „призвани да будемо богови“. Другим речима, позвани смо да изађемо из сливника у коме се налазимо, да престанемо да будемо животиње, и да идемо за нечим вишим, нечим племенитијим.

Ово је застрашујућа одговорност, ако је узмете за озбиљно. Само помислите: ми руководимо својим животима: слобода је наша. Можемо је скроз упропастити или можемо постати Светитељи – постати богослични!

То је застрашујуће. Али одговор на ово питање је у нашим рукама.

Где идемо? Уствари, ја нећу покушавати да питам или одговорим на ово питање сада у овом разговору, јер верујем да ће то бити на вама, на крају ове конференције, да питате, па чак и покушате да одговорите. Али са друге стране, ако нисте бар себе запитали то питање до краја ове конференције, тада ћу бити веома разочаран. Јер су све моје провокације биле узалудне!

Коначно, само ви, ви лично, свако од вас појединачно, може да одговори где идете. Једина ствар коју могу рећи да вас убедим пре те затрашујуће одговорности је, да можете наћи помоћ и вођство на том путу. Тако да знате бар да нисте сами.

„Ко сам ја?“

Племенити Православни Хришћанин одговара на то питање овако: „Ја сам личност која живи у свету, који је створен од Бога, по Његовој слици и подобију, са божанским пореклом и такође, божанском судбином.“ 

 Наш идентитет у овом свету

 Али ове богословске чињенице не могу увек помоћи у нашем свакодневном животу. Можемо мислити о том питању: „Ко сам ја?“ на други начин, можемо мислити о нашем људском идентитету у овом свету, овде и сада. Зато ево и другог одговора на то питање.

Мислим да највећи део вас овде има аутралијске пасоше и да сте рођени овде. Другим речима, највећи део вас је ову земљу претворило у ваш стални дом. Али већи део вас, скоро највећи, иако не сви, Аустралијанци имате претке који су живели не тако давно у Европи или Азији.

Наравно, постојала је култура овде у Аустралији и пре него су стигли Азијати и Европљани. То је била култура, која је у својим митовима сачувала веома интересантну природну мудрост, и веома значајна расна сећања о свету пре пада, што Абориџини називају „Време сна“.

Али несумњиво, највећи део онога што се данас дешава у Аустралији је донешено из Европе у протеклим временима. То је оно што је начинило културу Аустралије у протеклих 200 година или слично. Савремена технологија, савремене куће, канцеларије, железнице, путеви, спортови, па и зечеви, овце и пиво – све је то дошло из Европе.

Али најкориснија и најдрагоценија ствар коју су Европљани донели овде јесте нешто, што су у Аустралији скоро сви заборавили: Христа. Да, Вера у Христа је дошла из Европе, заједно са 90% популације. А опет тужна је чињеница, да када би питали на хиљаде људи на улицама Сиднеја, шта је најважнија ствар која је дошла из Европе, нисам сигуран да ли би и један одговорио да је то Христос. А опет, то је на нациналној застави Аустралије.

У горњем левом углу постоје три крста: енглески крст Светог Ђорђа; шкотски крст Светог Андреја, ирски, Светог Патрика. Заједно они чине британску заставу. И то покрива те три земље из које више од 75% Аустралијанаца води своје порекло. Они показују хришћанско порекло тих земаља.

Данас, те земље су у највећем делу заборавиле своје порекло, заборавиле су Христа, јер су помешале сећање на Њега са свим врстама нечистих, нехришћанских ствари. Али постоји и неколико њих у тим земљама, који су видели крст на својим заставама и почели да се питају шта то значи.

Неки су чак ишли и хиљаду година уназад и нашли Христа у Православљу, не Христа савремене Европе, већ истинског Христа, Који је дошао из Јерусалима, Који је сјединио Азију и Европу у Вери Православној, како је симболички приказано двоглавим орлом који гледа на Исток и Запад.

У Аустралији, ви Православни, имате јединствену прилику да сведочите свим Аустралијанцима, којег год расног порекла, који су заборавили Христа. То је из разлога јер је Православље једина вера која није заборавила Христа, у Његовој целини и чистоти, целог Христа Европе и Азије. Али да би сведочили треба да знате ко сте ви и шта је ваша Вера. Из тог разлога морате чувати веру, коју су ваши очеви и дедови донели овде. Чувајте је нетакнутом. Чувајте веру.

Најдрагоценија и највреднија ствар коју је Европа донела у Аустралију је познање Православног Христа. 

 Закључак : Духовни значај и индентитет Аустралије

Па, ко сте ви дакле?

Ви сте Аустралијанци. Имате пасош у џепу који то говори. Али које год да је ваше порекло, који год језик да волите да говорите, имате и други пасош у џепу, дручачији. У њему су написане све ваше ознаке за разликовање, све вапше посебне појединости, све тежње ка злу или добру. То је ваш духовни пасош, и то је Православље.

Можете бити поносни, у добром смислу признања, што сте Аустралијанци, што живите у овој огромној и прелепој земљи коју је Бог дао свакоме од вас. Али такође будите и поносни, у добром смислу смирења, што сте Православни.

Бити Православан, значи бити овде и сада, али такође бити другачији, значи чувати свој идентитет, значи не пливати уз талас.

Аустралија је за неке само плажа, пиво, и лепотице: добро, покажите им да постоји другачија Аустралија. Будите другачији и своји: будите верни Православљу. Бог је Аустралијанцима дао прелепу земљу, препуну чудеса, али највећи број људи овде је заборавило, или никада није сазнало за Христа, тако да не знају како да захвале Богу за ову земљу.

Православни Христос наше Православне Цркве јесте једино што стоји између величине и ништавила, свега доброг и свега злог у животу Аустралије, између новог „Времена сна“ и старог кошмара. Ако желите да Аустралија и њен живот буду ништавило, тада слободно заборавите Христа. Ако желите да Аустралија буде велика земља, тада чувајте веру у Христа, и тада ћете исковати Православни идентитет и смисао за Аустралију.

Малопре сам вам говорио о крстовима на застави Аустралије. Они показују одакле је највећи број Аустралијанаца дошао.

Они представљају њихову прошлост. Али ви можете додати другачији крст на заставу Аустралије: Јужни крст, крст звезда. То је крст где ви можете као Православни ићи, ако тако изаберете, то је крст, за који сте предодређени, ако то желите. То је крст ваше будућности.

Пре стотину година један ирски писац је рекао: „Ми сви лежимо у рупи, али неки од нас гледају у звезде“.

Отац Андреј Филипс

Добро, чувајте Православну Веру и не само да ћете гледати у звезде, већ ћете бити и вођени од њих, слично Мудрацима који су следили Звезду и нашли Мудрост Божију.

Тада ћете бити истински „Homo Sapiens“, Мудри Људи. 

Предавање одржано на конференцији Руске православне омладине

близу Сиднеја, Аустралија, децембра 2003.

Преузето са   http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ko_sam_ja/ko_sam_ja.htm