Беседа у Недељу тринаесту по Духовима

Беседа на Јеванђеље по Матеју (21. глава, од  33-42 стиха)

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Јеванђелска прича коју смо управо чули није само прича о винограду и злим виноградарима. То је прича о човековој незахвалности, злоупотребљеном поверењу и страшној заблуди да оно што нам је Бог поверио можемо прогласити својим. Господ је ову причу упутио првосвештеницима и народним старешинама, онима који су били позвани да народ воде Богу, а који су почели да га воде себи. Уместо пастира, постали су господари; уместо да народ ослобађају страхом Божијим, поробљавали су га страхом од људи.

Домаћин је засадио виноград, оградио га, ископао пивницу, саградио кулу и поверио га виноградарима. Када је дошло време бербе, послао је слуге да приме плодове, али виноградари једнога избише, другога убише, а трећега каменоваше. На крају домаћин посла свога сина, говорећи: „Постидеће се сина мојега.“ Међутим, виноградари рекоше: „Ово је наследник; ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово.“ Изведоше га из винограда и убише.

Домаћин је Господ Бог, а виноград изабрани народ Божији. Бог га је оградио Законом, чувао заповестима и поучавао преко пророка. Кула представља јерусалимски храм, а пивница жртвеник. Виноградари су првосвештеници, књижевници и старешине, којима је народ био поверен на духовно старање. Слуге су пророци и праведници који нису долазили да угађају људима, већ да говоре истину. Зато су били гоњени, каменовани и убијани. На крају Бог шаље свога јединородног Сина, Господа Исуса Христа. Али они који су престали да служе Богу у Њему не препознају Спаситеља, већ сметњу својим интересима. Изводе Га ван винограда и разапињу. Тако Христос, одбачени камен, постаје крајеугаони камен Свете Цркве: „Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла.“ Али, браћо и сестре, било би лако да само осудимо тадашње старешине и мирно одемо својим кућама. Ово Јеванђеље није прочитано да бисмо судили људима који су живели пре две хиљаде година, него да бисмо испитали себе. Виноград је данас Црква Божија, али и свака наша породица, парохија, школа и отаџбина. Све што имамо добили смо на старање, а не у трајно власништво. Живот, здравље, деца, служба, положај и углед — све је дар Божији и за сваки дар биће затражен плод.

Проблем савременог хришћанина у нашој земљи није то што не уме да каже да је православан. То многи умеју. Проблем је што нам је православље често на језику, а ретко у животу. Крст носимо око врата, али га не носимо на својим плећима. Славимо славу, а са братом не говоримо. Палимо свећу, а гасимо туђу наду. Љубимо икону, а вређамо лик Божији у човеку. Тражимо правду за себе, а другима је ускраћујемо. Имамо форму вере, али нам недостају њени плодови. Господ не тражи наше изговоре, него плодове. Не пита колико смо пута рекли да смо верници, већ колико смо пута поступили као људи. Не пита колико смо се фотографисали поред светиње, него колико смо светињу унели у свој живот. Не пита колико смо говорили о Косову, Светом Сави, традицији и српству, него да ли смо живели по Христу, без кога велике речи постају празна амбалажа. Вера није украс за свечане дане нити парола за прикупљање јефтиних поена. Она је начин живота, борба са сопственим грехом и спремност да се истина плати личном жртвом. Данас смо подељени готово око свега. Посвађани смо у породицама, на радним местима и у целом друштву. Човека више не гледамо као икону Божију, већ као припадника „наших“ или „њихових“. Ако мисли као ми, добар је; ако не мисли, постаје непријатељ. Таква подела није од Бога. Христос нас не пита којој смо земаљској групи пришли, него да ли смо остали уз Њега. Неће нас спасити ниједна странка, вођа, идеологија или бука са друштвених мрежа. Спасава нас Христос, коме верујемо делима, а не само речима.

Ово Јеванђеље посебно опомиње све којима је поверено да воде друге: свештенике, учитеље, родитеље и носиоце власти. Народ није ничији приватни виноград. Црква није средство за личну промоцију нити за прикривање неправде побожним речима. Држава није плен победника, школа није место за отимање дечјих душа, а породица није простор у коме најјачи може да чини шта хоће. Ко прими власт, службу или одговорност, није постао господар, већ слуга који ће морати да положи рачун.

Зли виноградари су помислили: „Виноград је наш.“ Исту лаж и нама данас шапуће ђаво: мој је положај, моја парохија, мој народ, мој новац, моја власт и мој живот. Али све смо примили и све ћемо оставити. Нећемо понети оно што смо сакупили, већ само оно што смо Богу и ближњима дали.

Зато нека свако упита себе: какав плод доносим у винограду који ми је поверен? Да ли моја породица због мене има више мира или свађе? Да ли деца од мене уче истину и поштење или лукавство и користољубље? Да ли у Цркву долазим да се променим или само да потврдим високо мишљење о себи? Када ми Христос дође у лику сиромашног, болесног, усамљеног и неправедно осуђеног човека, да ли Га примам или избацујем из свога винограда? Бог је дуготрпељив, али Његово дуготрпљење није дозвола за грех. Доћи ће час када неће бити важно шта смо о себи говорили, него шта смо заиста били. Тада неће помоћи титуле, функције, везе, заставе ни велике речи. Остаће само истина пред Христом.

Зато, браћо и сестре, не будимо хришћани по навици и крштеници без плодова. Очистимо виноград свога срца од корова мржње, зависти, лажи и себичности. Орежимо гордост покајањем, заливајмо душу молитвом и хранимо је Светим Причешћем. Донесимо Господу плодове вере, љубави, правде, милосрђа и храбрости.

Нека нам Господ подари снаге да не будемо зли виноградари који су заборавили чији је виноград, већ верне слуге које ће Му чиста образа предати плодове. И нека Христос, Камен који одбацише зидари, постане темељ нашег срца, наших породица, наше Цркве и наше отаџбине. Амин.