Онај ко пости навикава себе, свој језик и непце, на малу количину хране, или на безукусну храну. Лишава се слаткиша и укусних јела и уздржава се од уживања у укусу. Он их такође одбија кад му их неко нуди. Сматра себе губитником и пораженим када у току поста и аскетског подвига прекрши пост, губећи контролу над својим устима.
Особи која је навикла да пости никад није жао што се лишава уживања у укусима, као и што се не преједа и не напија, пошто се она намерно труди да се лиши тога. Како онда такав човек може да гунђа ако му жена спреми неукусно јело? Како ће онда мислити да му је оброк оскудан ако уз њега не иде и сочан десерт? А зашто би му било и жао ако то све и не добије?
Онај ко пости и уздржава се од свих задовољстава заправо и не жали због тога, јер се навикао да буде без њих. Он се радује прилици за подвизавање у посту и самоконтроли.
Подвижници засигурно не посте и не упражњавају самоконтролу да би избегли депресију. Не. Они то чине из других разлога, али се тиме и заштићују од жалошћења, гунђања и депресије. Наши светитељи су били радосни иако нису јели обилна и сочна јела као богаташи и гурмани. Они их нису јели не зато што нису могли да их приуште, већ зато што нису допуштали себи да једу прекомерно, већ умерено или сасвим мало.
Наши светитељи су били и јесу радосни иако нису уживали у похотним задовољствима порочних, нити у љубавним аферама љубавника и блудном животу. Нису уживали у телесним задовољствимане зато што нису могли, већ зато што их нису себи дозвољавали.Нису сматрали успехом уколико би имали сексуалне односе. Напротив, сматрали би то неуспехом и поразом, падом и неприликом створеном услед сопственог предавања блудним задовољствима.
Порочне особе жале када не постигну неморалан однос. Ипак, наконтога може настати нека врста туге као последица њиховог понашања. Или се могу жалостити и постати депресивни ако немају сексуалне односе, или када жена или мушкарац не удовољавају њиховим жељама. Стога су они жалосни и потиштени док врше грешни сексуални чин, који може бити доведен у питање од стране њихове сопствене савести, ако не и осуђен од ње; такође могу постати депресивни уколико њихови сексуални апетити нису задовољени.
Шта добијамо од неколико тренутака задовољства, после којих може да уследи кајање, незадовољство у души, венеричне болести, сида, абортуси, самоуништавање, обољења, разводи, суђења, затвор и многа друга зла? Док су особе које су стекле самоконтролу, као на пример подвижници, радосне у самоодрицању и нису потиштене због лишавања од чулних задовољстава; заиста, он или она имају хвалу од Бога због лишавања које су наметнули себи кроз борбу и подвижничко делање, и Божијом благодаћу стичу победу.
Нико никада није патио од депресије због своје слободне воље, слободне одлуке да пригрли самоконтролу и уздржање. Управо супротно: многе особе које су починиле разне сексуалне грехове само због њих су и биле нападнуте депресијом. Појединци који подузму подвиг самоограничења осећају радост као награду због свог уздржања од секса. Цена за "узми све што ти живот пружа" начин живота јесте жалост, депресија и прилични изгледи за добијање преносивих полних болести.
Особа која пости никад не дозвољава свом стомаку да се засити, примењујући савет Светог Антонија који каже: "Не једи до ситости." Он такође поштује и подржава Светог Пахомија који признаје: "Ти, мој Господе, знаш да... никад нисам имао довољно ичега што постоји на земљи, па чак ни воде."
Онај ко пости извршава учење Светог Василија Великог: ''Употребљавам добро према потреби.А овај се ро не изгони осим молитвом и постом". (Мт 17, 21)
На пример, не избегавај вино ако ћеш га пити због користи по своје здравље; али, с друге стране, не трађжи да га пијеш када ти није потребно. У истом смислу и сва друга добра треба да послуже твојим потребама, а не твојим жељама." На друго месту он каже: "Ми хришћани знамо добро да је самоконтрола мајка умерености и да рађа здравље. Захваљујући њој чак и демони беже од нас, као што нас је сам Господ учио говорећи: "
" Пун стомак доводи до нарушавања здравља, али и до осуде од Господа који каже: Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети." (Лк 6, 25)
Православни хришћанин прихвата, присваја и следи веома мудре поуке
Светог Јована Златоустог, који истиче да је меланхолија (депресија) последица недостатка самоконтроле, а да је самоконтрола мајка здравља.
Светитељ такође указује: "Док је самоконтрола мајка здравља, самоугађање је мајка болести и проузрокује болести које медицина не може увек да излечи. Ово укључује главобоље, бол у ногама, осип по рукама и дрхтање, проблеме са видом, обољења жучи, дуготрајне и високе температуре. Осим ових болести, много више њих настаје услед недостатка самоконтроле. Али уколико желите да знате које су болести душе које настају услед развратности, видећете да су то меланхолија, душевни поремећаји, незаситост и порочност..."
Како хришћанин може да заборави на поуке Светог Нила Подвижника, који каже: "Блажен је онај који презире уживања. Јер чак и демони дрхте пред њим, а према томе и демони који изазивају депресију."
Коначно, хришћанин не може да заборави тврдњу из Добротољубља да "ум особе која поседује самоконтролу јесте храм Духа Светог".
Ето због чега су пошћење и самоконтрола превентивни лекови против депресије. Светитељи који су их пробали и били спашени од ове грозне болести помоћу њих уверавају нас у ово. Послушајмо их.
Из књиге Депресија - духовни приступ , архимандрит Спиридон Логотет
Особи која је навикла да пости никад није жао што се лишава уживања у укусима, као и што се не преједа и не напија, пошто се она намерно труди да се лиши тога. Како онда такав човек може да гунђа ако му жена спреми неукусно јело? Како ће онда мислити да му је оброк оскудан ако уз њега не иде и сочан десерт? А зашто би му било и жао ако то све и не добије?
Онај ко пости и уздржава се од свих задовољстава заправо и не жали због тога, јер се навикао да буде без њих. Он се радује прилици за подвизавање у посту и самоконтроли.
Подвижници засигурно не посте и не упражњавају самоконтролу да би избегли депресију. Не. Они то чине из других разлога, али се тиме и заштићују од жалошћења, гунђања и депресије. Наши светитељи су били радосни иако нису јели обилна и сочна јела као богаташи и гурмани. Они их нису јели не зато што нису могли да их приуште, већ зато што нису допуштали себи да једу прекомерно, већ умерено или сасвим мало.
Наши светитељи су били и јесу радосни иако нису уживали у похотним задовољствима порочних, нити у љубавним аферама љубавника и блудном животу. Нису уживали у телесним задовољствимане зато што нису могли, већ зато што их нису себи дозвољавали.Нису сматрали успехом уколико би имали сексуалне односе. Напротив, сматрали би то неуспехом и поразом, падом и неприликом створеном услед сопственог предавања блудним задовољствима.
Порочне особе жале када не постигну неморалан однос. Ипак, наконтога може настати нека врста туге као последица њиховог понашања. Или се могу жалостити и постати депресивни ако немају сексуалне односе, или када жена или мушкарац не удовољавају њиховим жељама. Стога су они жалосни и потиштени док врше грешни сексуални чин, који може бити доведен у питање од стране њихове сопствене савести, ако не и осуђен од ње; такође могу постати депресивни уколико њихови сексуални апетити нису задовољени.
Шта добијамо од неколико тренутака задовољства, после којих може да уследи кајање, незадовољство у души, венеричне болести, сида, абортуси, самоуништавање, обољења, разводи, суђења, затвор и многа друга зла? Док су особе које су стекле самоконтролу, као на пример подвижници, радосне у самоодрицању и нису потиштене због лишавања од чулних задовољстава; заиста, он или она имају хвалу од Бога због лишавања које су наметнули себи кроз борбу и подвижничко делање, и Божијом благодаћу стичу победу.
Нико никада није патио од депресије због своје слободне воље, слободне одлуке да пригрли самоконтролу и уздржање. Управо супротно: многе особе које су починиле разне сексуалне грехове само због њих су и биле нападнуте депресијом. Појединци који подузму подвиг самоограничења осећају радост као награду због свог уздржања од секса. Цена за "узми све што ти живот пружа" начин живота јесте жалост, депресија и прилични изгледи за добијање преносивих полних болести.
Особа која пости никад не дозвољава свом стомаку да се засити, примењујући савет Светог Антонија који каже: "Не једи до ситости." Он такође поштује и подржава Светог Пахомија који признаје: "Ти, мој Господе, знаш да... никад нисам имао довољно ичега што постоји на земљи, па чак ни воде."
Онај ко пости извршава учење Светог Василија Великог: ''Употребљавам добро према потреби.А овај се ро не изгони осим молитвом и постом". (Мт 17, 21)
На пример, не избегавај вино ако ћеш га пити због користи по своје здравље; али, с друге стране, не трађжи да га пијеш када ти није потребно. У истом смислу и сва друга добра треба да послуже твојим потребама, а не твојим жељама." На друго месту он каже: "Ми хришћани знамо добро да је самоконтрола мајка умерености и да рађа здравље. Захваљујући њој чак и демони беже од нас, као што нас је сам Господ учио говорећи: "
" Пун стомак доводи до нарушавања здравља, али и до осуде од Господа који каже: Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети." (Лк 6, 25)
Православни хришћанин прихвата, присваја и следи веома мудре поуке
Светог Јована Златоустог, који истиче да је меланхолија (депресија) последица недостатка самоконтроле, а да је самоконтрола мајка здравља.Светитељ такође указује: "Док је самоконтрола мајка здравља, самоугађање је мајка болести и проузрокује болести које медицина не може увек да излечи. Ово укључује главобоље, бол у ногама, осип по рукама и дрхтање, проблеме са видом, обољења жучи, дуготрајне и високе температуре. Осим ових болести, много више њих настаје услед недостатка самоконтроле. Али уколико желите да знате које су болести душе које настају услед развратности, видећете да су то меланхолија, душевни поремећаји, незаситост и порочност..."
Коначно, хришћанин не може да заборави тврдњу из Добротољубља да "ум особе која поседује самоконтролу јесте храм Духа Светог".
Ето због чега су пошћење и самоконтрола превентивни лекови против депресије. Светитељи који су их пробали и били спашени од ове грозне болести помоћу њих уверавају нас у ово. Послушајмо их.
Из књиге Депресија - духовни приступ , архимандрит Спиридон Логотет
Нема коментара:
Постави коментар