Да ли је у Византији V века заиста прекинута пракса честог причешћивања? Да бисмо доказали неодрживост таквог гледишта, довољно је да погледамо оно што пишу византијски Свети Оци у познијим временима.
.jpg)
Сагласно уставима преподобног Теодора Студита (+826), „ако се неко не причести на дан Литургије, дужан је да наведе разлог, а ако га не наведе, онда треба до пости до увече и да начини 50 поклона... Било да је монах или мирјанин, ако се не налази под епитимијом а услед свога немара 40 дана не приступи Причешћу, мора бити на годину дана одлучен (одвојен) од Цркве (Дела преподобног оца нашег Теодора Студита у руском преводу, СПб. 1908, т. 2, с. 850, 852). Да би се стално причешћивао, сам преп. Теодор Студит је свакодневно служио св. Литургију, па чак и онда кад је био заточен.
Што се тиче свакодневног причешћивања, преподобни Симеон Нови Богослов (+1021) је писао: „Онај који не открива свакодневно тајне свога срца и ко не приноси долично покајање због онога што је починио у незнању, ко не корача свагда плачући и јадикујући и ко не брине о ономе о чему смо претходно говорили, тај је уистину недостојан (свакодневног причешћивања). Онај, пак, који све то чини и живот проводи у уздасима и сузама, веома је достојан да буде причасник божанских Тајни, и не само на празник, него и свакодневно, па чак - мада то и смело говорим - од самог почетка свог покајања и обраћања“ (Цит. по Димитрије Галкин, свештеник. Исповест и Свето Причешће).
Свети Симеон Солунски (+1428) говорио је: „Божанствена Литургија - то је служба чији је циљ свештенодејствовање над самим пресветим Телом Христовим и Његовом Крвљу, да би они, ради причешћивања, били дати свима вернима. Њен циљ се, као такве, и састоји само у причешћивању... Онај који има довољно снаге и пажње, нека такав приступа Причешћу Христовом и чешће, па чак, ако је могуће, и сваке недеље, посебно ако су то људи престарели и слаби, јер је у овом општењу - наш живот и снага“ (П. Г. Т. 150. Цолл. 460 Б.).
На тај начин, јасно је да се пракса честог причешћивања свагда и у све векове сачувала у Цркви, а не само у апостолским и првим хришћанским временима, као што покушавају да нас убеде неки од учесника дискусије о честом причешћивању.
Наравно, не смемо падати у другу крајност и тврдити да су се тобоже сви православни хришћани у Византији и у Русији причешћивали сваке недеље. Опоненти су заиста у праву када кажу да је у Русији, у древним временима, постојала пракса ретког причешћивања мирјана. И не само у Русији, него и у Византији. Посредством житија преподобномученика Епиктета, до нас су, још из предвизантијских времена, из ИИИ века, дошли подаци о хришћанима који су се ретко причешћивали. Пракса ретког причешћивања веома је стара, подједнако као и пракса ретког посећивања храма или ретког општења са Богом посредством молитве, само што се то некада није именовало неутралном речју „пракса“, него конкретнијим речима као што су „лењост“, „духовна слабост“ и сличним.
Свети Симеон Солунски (+1428) говорио је: „Божанствена Литургија - то је служба чији је циљ свештенодејствовање над самим пресветим Телом Христовим и Његовом Крвљу, да би они, ради причешћивања, били дати свима вернима. Њен циљ се, као такве, и састоји само у причешћивању... Онај који има довољно снаге и пажње, нека такав приступа Причешћу Христовом и чешће, па чак, ако је могуће, и сваке недеље, посебно ако су то људи престарели и слаби, јер је у овом општењу - наш живот и снага“ (П. Г. Т. 150. Цолл. 460 Б.).
На тај начин, јасно је да се пракса честог причешћивања свагда и у све векове сачувала у Цркви, а не само у апостолским и првим хришћанским временима, као што покушавају да нас убеде неки од учесника дискусије о честом причешћивању.
Наравно, не смемо падати у другу крајност и тврдити да су се тобоже сви православни хришћани у Византији и у Русији причешћивали сваке недеље. Опоненти су заиста у праву када кажу да је у Русији, у древним временима, постојала пракса ретког причешћивања мирјана. И не само у Русији, него и у Византији. Посредством житија преподобномученика Епиктета, до нас су, још из предвизантијских времена, из ИИИ века, дошли подаци о хришћанима који су се ретко причешћивали. Пракса ретког причешћивања веома је стара, подједнако као и пракса ретког посећивања храма или ретког општења са Богом посредством молитве, само што се то некада није именовало неутралном речју „пракса“, него конкретнијим речима као што су „лењост“, „духовна слабост“ и сличним.
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН
У вези с таквом „праксом“, још је у V веку преподобни Јован Касијан (+435) писао: „Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег зато што себе сматрамо грешницима. Напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцелења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем духа и вером, да бисмо, сматрајући себе недостојнима примања такве благодати, још више желели исцелење за наше ране. Са смирењем срца, по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примаћемо их ради исцелења наших болести, уместо да, гордећи се испразним убеђењем верујемо да смо, после годину дана, достојни да их примимо“ (Списи преподобног оца Касијана Римљанина, М., 1882, с. 605).
У познијим временима, преподобни Никодим Светогорац (+1809) и свети Макарије Коринтски (+1805) написали су посебно дело против идеологије и „праксе прекомерно ретког причешћивања“ - Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовом Тајнама. У њој је сабрано мноштво изрека великих древних светитеља о користи од честог причешћивања и ту је, између осталог, речено: „Ах, браћо моја, ако бисмо бар једном духовним очима своје душе видели каквих се узвишених и великих добара лишавамо зато што се не причешћујемо непрестано, тада бисмо, наравно, уложили све своје снаге да се припремимо и причестимо, ако би било могуће, и свакога дана“.
У вези с таквом „праксом“, још је у V веку преподобни Јован Касијан (+435) писао: „Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег зато што себе сматрамо грешницима. Напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцелења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем духа и вером, да бисмо, сматрајући себе недостојнима примања такве благодати, још више желели исцелење за наше ране. Са смирењем срца, по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примаћемо их ради исцелења наших болести, уместо да, гордећи се испразним убеђењем верујемо да смо, после годину дана, достојни да их примимо“ (Списи преподобног оца Касијана Римљанина, М., 1882, с. 605).
У познијим временима, преподобни Никодим Светогорац (+1809) и свети Макарије Коринтски (+1805) написали су посебно дело против идеологије и „праксе прекомерно ретког причешћивања“ - Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовом Тајнама. У њој је сабрано мноштво изрека великих древних светитеља о користи од честог причешћивања и ту је, између осталог, речено: „Ах, браћо моја, ако бисмо бар једном духовним очима своје душе видели каквих се узвишених и великих добара лишавамо зато што се не причешћујемо непрестано, тада бисмо, наравно, уложили све своје снаге да се припремимо и причестимо, ако би било могуће, и свакога дана“.
ДУШЕКОРИСНА КЊИГА
У дискусији противника честог причешћивања чула се и тврдња о томе да наводно „основу ове књиге чини трактат католичког писца Мигела де Молина (1640-1696)“. Да бисмо ово разјаснили, обратио сам се преводиоцу књиге на руски језик, игуману Симеону (Гагатику) из ахтирског Свето-Тројицког манастира. Сматрам да је неопходно да наведем његов исцрпни одговор:
„Мигел де Молинос (а не Молино) издао је 1673. г. у Риму Кратки трактат о свакодневном причешћивању. Д. Стиернон у речничком пасусу посвећеном преподобном Никодиму (у католичком Речнику духовности...) једноставно указује на постојање таквог трактата, говорећи да питање о томе да ли је он на неки начин везан за Душекорисну књигу... захтева дубље проучавање и описује саму Душекорисну књигу... као оригинално дело светих Макарија и Никодима, иако су за полазиште имали књигу Неофита Кавсокаливијског, издату 1777. године. Међутим, И. Читерио, најбољи савремени истраживач стваралаштва преподобног Никодима Светогорца, иако долази са Запада, урадио је значајну упоредну анализу Духовних вежби и Невидљиве битке у њиховој италијанској и Никодимовој верзији, при чему уопште не помиње Молиносов трактат када говори о Душекорисној књизи... Овај Трактат је - савет за често причешћивање, а Неофитова књига - нешто сасвим друго: дијалектички конструисано побијање тезе противника честог причешћивања, тезе која је изложена управо у Грчкој, управо на Светој Гори и управо у Неофитово време! Књига се ослања на канонско право и светоотачке списе и, уопштено, ни по чему није слична књизи Шпанца-квијетисте, док Душекорисна књига - поготово не личи на њу. Напомињем и то да ни преподобни Никодим, ни свети Макарије, нису читали ни на италијанском, ни на шпанском језику, и да су западне књиге у њиховој преради - увек новогрчке верзије, које је свети Макарије проналазио у билблиотеци на Патмосу, док Молиносове књиге на новогрчком, колико је мени познато, не постоје. У сваком случају, на питање: ‘Да ли је Молиносов трактат био основа за Душекорисну књигу’, са научне тачке гледишта требало би одлучно одговорити: не.
У дискусији противника честог причешћивања чула се и тврдња о томе да наводно „основу ове књиге чини трактат католичког писца Мигела де Молина (1640-1696)“. Да бисмо ово разјаснили, обратио сам се преводиоцу књиге на руски језик, игуману Симеону (Гагатику) из ахтирског Свето-Тројицког манастира. Сматрам да је неопходно да наведем његов исцрпни одговор:
„Мигел де Молинос (а не Молино) издао је 1673. г. у Риму Кратки трактат о свакодневном причешћивању. Д. Стиернон у речничком пасусу посвећеном преподобном Никодиму (у католичком Речнику духовности...) једноставно указује на постојање таквог трактата, говорећи да питање о томе да ли је он на неки начин везан за Душекорисну књигу... захтева дубље проучавање и описује саму Душекорисну књигу... као оригинално дело светих Макарија и Никодима, иако су за полазиште имали књигу Неофита Кавсокаливијског, издату 1777. године. Међутим, И. Читерио, најбољи савремени истраживач стваралаштва преподобног Никодима Светогорца, иако долази са Запада, урадио је значајну упоредну анализу Духовних вежби и Невидљиве битке у њиховој италијанској и Никодимовој верзији, при чему уопште не помиње Молиносов трактат када говори о Душекорисној књизи... Овај Трактат је - савет за често причешћивање, а Неофитова књига - нешто сасвим друго: дијалектички конструисано побијање тезе противника честог причешћивања, тезе која је изложена управо у Грчкој, управо на Светој Гори и управо у Неофитово време! Књига се ослања на канонско право и светоотачке списе и, уопштено, ни по чему није слична књизи Шпанца-квијетисте, док Душекорисна књига - поготово не личи на њу. Напомињем и то да ни преподобни Никодим, ни свети Макарије, нису читали ни на италијанском, ни на шпанском језику, и да су западне књиге у њиховој преради - увек новогрчке верзије, које је свети Макарије проналазио у билблиотеци на Патмосу, док Молиносове књиге на новогрчком, колико је мени познато, не постоје. У сваком случају, на питање: ‘Да ли је Молиносов трактат био основа за Душекорисну књигу’, са научне тачке гледишта требало би одлучно одговорити: не.
Овоме бих желео да додам да свети Никодим и Макарије у датој књизи мало тога говоре сами од себе; Душекорисна књига је превасходно антологија светоотачких текстова о причешћивању. Ова књига је истински цонсенсус патрум по датом питању. Православац се не може колебати у погледу тога коме ће веровати - Светим Оцима или једноставно оцима (или, пак, мирјанима). Уколико ти оци (или мирјани) противурече Светим Оцима (и то у ономе у чему су они сасвим сагласни), на чему онда заснивају своје мишљење? Само на једном - на вери у сопствену исправност. Шта ће одабрати православац, коме да верује - светима или самоуверенима? Мислим да је то реторичко питање“.
У својству једнога од аргумената против честог причешћивања противници истичу и то да, при таквом причешћивању, трпи скраћења оно што чини њихову представу о припремама за Св. Причешће а које се, према њиховом мишљењу, састоје у томе што ћемо постити током читаве недеље, прочитати мноштво канона и акатиста, исповедити се и присуствовати вечерњем богослужењу уочи дана када се причешћујемо.
О овом приговору већ је доста тога речено у поменутом чланку свештеника Данила Сисојева, али бих желео нешто да додам и то управо на основу онога, што су о томе писали руски светитељи.
У Катихизису који је саставио Св. митрополит Филарет (Дроздов), а који представља символичну књигу Руске Православне цркве, разматра се и питање о припреми за Св. Причешће, али при том није указано нити на обавезних недељу дана поста, нити на обавезан обим текстова које ћемо прочитати уочи самог причешћивања.
„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“.
Као што се види из ових речи, главна и једина припрема душе православног хришћанина пред причешћивање Светим Тајнама састоји се у покајању, док су пост и молитва средства која ће душу довести у то стање, а не нешто што је само по себи довољно. Нажалост, у време разматрања питања о припреми за Св. Причешће, често се јавља осећање да се средства мешају са циљем. У ствари, чак ни савесно испуњење свих наведених захтева - читања канона и акатиста, једнонедељног поста и осталог - само по себи уопште не гарантује да ће после тога човек аутоматски постати достојан причешћивања. Напротив, Свети Оци указују да скраћење или промена средстава у припреми за Св. Причешће уопште не значе да човек аутоматски постаје неко ко се „причећује на осуду“.
Услед тога, главна припрема уопште се не састоји у читању одређеног броја текстова или у томе што ћемо на недељу дана из својих оброка избацити јела припремљена са месом, млеком или јајима. Ево шта преподобни Амвросије Оптински каже о истинским захтевима припреме за Св. Причешће:
„Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).
Навешћемо и друге исказе светитеља Руске Православне Цркве везане за ово питање.
Преподобни Серафим Саровски овако је говорио свом ученику који није одлучио да се причести, јер није испунио сва наведена правила за припрему: „Чак и ако бисмо океан напунили својим сузама, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што Он бесплатно излива на нас, хранећи нас Својим пречистим Телом и Крвљу, који нас перу, очишћују, оживотворавају и васкрсавају. Према томе, приступи без сумње и не збуњуј се, само веруј да су то истинити Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који нам се дају ради исцелења свих наших грехова“ („Радости моја“, 2).
Свети Теофан Затворник: „Свето Причешће не пројављује своју силу због наше достојности, него услед доброте Божије. Спремност за достојно причешћивање - састоји се у исповедању грехова, са тврдом решеношћу да не поклекнемо пред грехом и да не пропустимо да учинимо ниједно добро за које нам се укаже прилика“ (Писма, И, 189).
„Ви можете да се причестите. Садашњи недостатак поста надокнадите тиме што ћете постити касније, а превасходно унутрашњим осећањима скрушености и чежње за Господом“ (Писма, ИВ. 662).
„Увек можемо да се причестимо кад нам је савест чиста и мирна. И Господ свагда милостиво прима такве, када Му приступају“ (Писма В. 829).
Преподобни Макарије Оптински: „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење - тамо је и милост Божија (Писма, 212).
Праведни Јован Кронштатски: „Неки полажу све своје благостање и исправност пред Богом у читање прописаних молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на своје унутрашње поправљање. Тако, на пример, многи читају правило пред Св. Причешће. Међутим, најпре би требало обратити пажњу на поправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако ти је, по милости Божијој, срце право у утроби твојој, ако је спремно да сусретне Женика, нека је слава Богу, чак и ако ниси успео да прочиташ све молитве. Царство Божије није у речи, него у сили (1. Кор. 4; 20). Добро је ако смо у свему послушни Мајци Цркви, али са разборитошћу, и ако је могуће да се прими дуготрајна молитва - нека буде примљена. Међутим, не могу сви примити речи ове (в. Мт. 19; 11); ако је дуготрајна молитва неспојива с плаховитошћу духа, онда је боље сатворити кратку, али усрдну молитву. Сети се да је цариника оправдала једна реч, изговорена од усрдног срца. Бог не гледа на мноштво речи, него на расположење срца. Најважнији су - жива вера и топлина покајања због грехова“ („Мој живот у Христу“, ИИ; 10).
Све то, наравно, не значи да пост и молитва као средства нису потребни. Не, они су добри и у оним минималним размерама које је Црква установила: евхаристијски пост од поноћи и последовање за Св. Причешће, док за поједине људе могу бити корисни и у максималним варијантама које постоје у народу, када се на оне захтеве, на које указује Црква, додају и различити канони и акатисти, а такође и вишедневни пост. Све то би требало да одреди сам хришћанин, под руковођењем свог духовника.
Сасвим је сигурно да би као добру и корисну требало прихватити традицију Руске цркве о обавезном исповедању пред Св. Причешће и да би требало настојати да се она и сачува; оне компликације, које изазива њена реализација у многољудним парохијама, не би требало посматрати као повод за укидање тако корисне традиције, него као повод да се пронађе решење за њено оптимално извршење.
Такође желим да напоменем да свештеник нема право да одлучи (одвоји) човека од Светог Причешћа на основу тога што му се чини да се он причешћује „исувише често“. Свештеник који тако поступа чини канонски прекршај. Нигде у канонима Цркве не постоји забрана за често причешћивање, као што не постоји ни указивање на то да не би требало допустити да приступе Причешћу они, који желе да се причешћују чешће него два пута месечно. Због тога свештеници, који се одваже на такав поступак, подлежу дејству доленаведених канона.
Правило светог Григорија, епископа акраганског, гласи: „Свим епископима и свештеницима забрањује се да било кога одлуче од Св. Причешћа све дотле, док не буде откривена кривица због које црквена правила налажу да човек буде одлучен од њега. Ако неко, не узимајући то у обзир, одлучи некога од Св. Причешћа, тај који је неправедно одлучио нека буде одлучен од стране епископа којем се потчињава, и то на онолико година, на колико епископ сматра да је потребно“.
То исто каже и св. Василије Велики: „Епископ или свештеник који било кога одлучи од Св. Причешћа без одређеног разлога, нека сам буде лишен Св. Причешћа онолико времена, колико одлучи епископ којем је потчињен“.
О нужности очувања ових канона сведоче и светитељи Руске Православне цркве, а посебно свети Јосиф Волоцки, који у 12. глави свог „Просветитеља“ и наводи поменуте цитате.
На основу свега што је претходно изложено, требало би признати да изјаве о томе да се Руска Православна црква наводно свагда придржавала искључиво праксе ретког причешћивања мирјана и монаха, да је, тобоже, у Византији још од В века ишчезла пракса честог причешћивања мирјана и, најзад, да су руски светитељи, наводно, иступали против честог причешћивања мирјана - не одговара стварности.
Према нашем мишљењу, наведена светоотачка сведочења више су него довољна да непристрасни читалац створи своје мишљење о томе како су заправо на питање о учесталости причешћивања гледали Свети Оци, како они древни, тако и нови.
У својству једнога од аргумената против честог причешћивања противници истичу и то да, при таквом причешћивању, трпи скраћења оно што чини њихову представу о припремама за Св. Причешће а које се, према њиховом мишљењу, састоје у томе што ћемо постити током читаве недеље, прочитати мноштво канона и акатиста, исповедити се и присуствовати вечерњем богослужењу уочи дана када се причешћујемо.
О овом приговору већ је доста тога речено у поменутом чланку свештеника Данила Сисојева, али бих желео нешто да додам и то управо на основу онога, што су о томе писали руски светитељи.
У Катихизису који је саставио Св. митрополит Филарет (Дроздов), а који представља символичну књигу Руске Православне цркве, разматра се и питање о припреми за Св. Причешће, али при том није указано нити на обавезних недељу дана поста, нити на обавезан обим текстова које ћемо прочитати уочи самог причешћивања.
„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“.
Као што се види из ових речи, главна и једина припрема душе православног хришћанина пред причешћивање Светим Тајнама састоји се у покајању, док су пост и молитва средства која ће душу довести у то стање, а не нешто што је само по себи довољно. Нажалост, у време разматрања питања о припреми за Св. Причешће, често се јавља осећање да се средства мешају са циљем. У ствари, чак ни савесно испуњење свих наведених захтева - читања канона и акатиста, једнонедељног поста и осталог - само по себи уопште не гарантује да ће после тога човек аутоматски постати достојан причешћивања. Напротив, Свети Оци указују да скраћење или промена средстава у припреми за Св. Причешће уопште не значе да човек аутоматски постаје неко ко се „причећује на осуду“.
Услед тога, главна припрема уопште се не састоји у читању одређеног броја текстова или у томе што ћемо на недељу дана из својих оброка избацити јела припремљена са месом, млеком или јајима. Ево шта преподобни Амвросије Оптински каже о истинским захтевима припреме за Св. Причешће:
„Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).
Навешћемо и друге исказе светитеља Руске Православне Цркве везане за ово питање.
Преподобни Серафим Саровски овако је говорио свом ученику који није одлучио да се причести, јер није испунио сва наведена правила за припрему: „Чак и ако бисмо океан напунили својим сузама, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што Он бесплатно излива на нас, хранећи нас Својим пречистим Телом и Крвљу, који нас перу, очишћују, оживотворавају и васкрсавају. Према томе, приступи без сумње и не збуњуј се, само веруј да су то истинити Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који нам се дају ради исцелења свих наших грехова“ („Радости моја“, 2).
Свети Теофан Затворник: „Свето Причешће не пројављује своју силу због наше достојности, него услед доброте Божије. Спремност за достојно причешћивање - састоји се у исповедању грехова, са тврдом решеношћу да не поклекнемо пред грехом и да не пропустимо да учинимо ниједно добро за које нам се укаже прилика“ (Писма, И, 189).
„Ви можете да се причестите. Садашњи недостатак поста надокнадите тиме што ћете постити касније, а превасходно унутрашњим осећањима скрушености и чежње за Господом“ (Писма, ИВ. 662).
„Увек можемо да се причестимо кад нам је савест чиста и мирна. И Господ свагда милостиво прима такве, када Му приступају“ (Писма В. 829).
Преподобни Макарије Оптински: „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење - тамо је и милост Божија (Писма, 212).
Праведни Јован Кронштатски: „Неки полажу све своје благостање и исправност пред Богом у читање прописаних молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на своје унутрашње поправљање. Тако, на пример, многи читају правило пред Св. Причешће. Међутим, најпре би требало обратити пажњу на поправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако ти је, по милости Божијој, срце право у утроби твојој, ако је спремно да сусретне Женика, нека је слава Богу, чак и ако ниси успео да прочиташ све молитве. Царство Божије није у речи, него у сили (1. Кор. 4; 20). Добро је ако смо у свему послушни Мајци Цркви, али са разборитошћу, и ако је могуће да се прими дуготрајна молитва - нека буде примљена. Међутим, не могу сви примити речи ове (в. Мт. 19; 11); ако је дуготрајна молитва неспојива с плаховитошћу духа, онда је боље сатворити кратку, али усрдну молитву. Сети се да је цариника оправдала једна реч, изговорена од усрдног срца. Бог не гледа на мноштво речи, него на расположење срца. Најважнији су - жива вера и топлина покајања због грехова“ („Мој живот у Христу“, ИИ; 10).
Све то, наравно, не значи да пост и молитва као средства нису потребни. Не, они су добри и у оним минималним размерама које је Црква установила: евхаристијски пост од поноћи и последовање за Св. Причешће, док за поједине људе могу бити корисни и у максималним варијантама које постоје у народу, када се на оне захтеве, на које указује Црква, додају и различити канони и акатисти, а такође и вишедневни пост. Све то би требало да одреди сам хришћанин, под руковођењем свог духовника.
Сасвим је сигурно да би као добру и корисну требало прихватити традицију Руске цркве о обавезном исповедању пред Св. Причешће и да би требало настојати да се она и сачува; оне компликације, које изазива њена реализација у многољудним парохијама, не би требало посматрати као повод за укидање тако корисне традиције, него као повод да се пронађе решење за њено оптимално извршење.
Такође желим да напоменем да свештеник нема право да одлучи (одвоји) човека од Светог Причешћа на основу тога што му се чини да се он причешћује „исувише често“. Свештеник који тако поступа чини канонски прекршај. Нигде у канонима Цркве не постоји забрана за често причешћивање, као што не постоји ни указивање на то да не би требало допустити да приступе Причешћу они, који желе да се причешћују чешће него два пута месечно. Због тога свештеници, који се одваже на такав поступак, подлежу дејству доленаведених канона.
Правило светог Григорија, епископа акраганског, гласи: „Свим епископима и свештеницима забрањује се да било кога одлуче од Св. Причешћа све дотле, док не буде откривена кривица због које црквена правила налажу да човек буде одлучен од њега. Ако неко, не узимајући то у обзир, одлучи некога од Св. Причешћа, тај који је неправедно одлучио нека буде одлучен од стране епископа којем се потчињава, и то на онолико година, на колико епископ сматра да је потребно“.
То исто каже и св. Василије Велики: „Епископ или свештеник који било кога одлучи од Св. Причешћа без одређеног разлога, нека сам буде лишен Св. Причешћа онолико времена, колико одлучи епископ којем је потчињен“.
О нужности очувања ових канона сведоче и светитељи Руске Православне цркве, а посебно свети Јосиф Волоцки, који у 12. глави свог „Просветитеља“ и наводи поменуте цитате.
На основу свега што је претходно изложено, требало би признати да изјаве о томе да се Руска Православна црква наводно свагда придржавала искључиво праксе ретког причешћивања мирјана и монаха, да је, тобоже, у Византији још од В века ишчезла пракса честог причешћивања мирјана и, најзад, да су руски светитељи, наводно, иступали против честог причешћивања мирјана - не одговара стварности.
Према нашем мишљењу, наведена светоотачка сведочења више су него довољна да непристрасни читалац створи своје мишљење о томе како су заправо на питање о учесталости причешћивања гледали Свети Оци, како они древни, тако и нови.
Јуриј Максимов
Превод са руског језика:
Антонина Пантелић
Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/
Нема коментара:
Постави коментар