СВЕТИ ХРАМ

Храм Светог Саве на Врачару

Богослужебно место назива се црквом (наосом, храмом) . Ова двострука употреба речи „црква“ која значи и хришћанску Заједницу и здање где се поштује Бог, по себи указује на функцију и природу православнога храма: да буде место Литургије , место где заједница верних остварује себе као Цркву Божију, као духовни Храм. Православна архитектура стога има своје литургичко значење, символику која употпуњује символику саме Литургије. Ова архитектура је имала дуги историјски развитак и данас постоји у великој разноликости националних израза. Али његова заједничка и средишња идеја је та да је храм Божији „небо на земљи “ , место на коме кроз учествовање у Св. Литургији Цркве ми улазимо у општење (заједницу) са „ веком који долази “, са Царством Божијим.

Храм се обично дели на три дела:

Нартекс или предворје са, бар теоријски, судом за крштавање у средини. Света тајна Крштења отвара двери Цркве за новокрштенога, уводи га у пуноћу Цркве. Због тога се Крштење вршило у нартексу а онда су нови чланови Цркве увођени у свечаној процесији у храм.
Брод , средишњи део храма, место је на коме се окупља множина верних или сама Црква. Црква се окупља ту у јединство вере, наде и љубави да радосно слави свога Господа, да слуша Његово учење, да прима Његове дарове, да буде назиђивана (изграђивана), освећивана, и обнављана благодаћу Духа Светога. Иконе и фреске Светих на зидовима, свеће и остали свети украси имају само једно једино значење: јединство Цркве на земљи са небеском Црквом или још тачније њихову истоветност. , Сабрани у храму, ми представљамо видиви део, видиви израз читаве Цркве којој је Глава Христос и чији су чланови Мајка Божија, Пророци, Апостоли, Мученици и Свети, баш као што смо то и ми. Ми се налазимо у њиховом друштву, ми са њима образујемо једно Тело, уздигнути у једну нову димензију, у димензију Цркве у слави, Тела Христовога. Ето због чега нас Црква позива да уђемо у храм „с вером, љубављу и страхом Божијим“; ето због чега древна Црква није дозвољавала никоме да похађа њене службе осим верних тј. оних који су кроз веру и Крштење интегрисани у небеску реалност Цркве. (уп. у божанственој Литургији – отпуст оглашенима: „Сви оглашени изидите…“). Ући у Цркву, бити заједно сабран са Свет и ма највећи је могући дар и преимућство те је стога „брод“ тј. „наос “, дакле – Црква заиста место нашега примања у Царство Божије .

Изглед и пресек унутрашњих делова храма

Светиња је олтарски простор . Олтар је мистичко средиште цркве. Он „представља“ (чини присутним, актуализује, открива нам – и због тога је значење литургијскога представљања реалистично): а) Престо Господњи , до кога нас је Христос узвисио Својим славним Вазнесењем, пред којим ми са Њим стојимо у вечноме Богопоклоњењу; б) Трпезу божанствене тајне Вечере, на коју нас Христос позива и на којој вечно раздељује храну бесмртности и вечнога живота; в) олтар Његове Жртве за нас, Његовог целосног приношења Себе на жртву Богу и нама.

Фрескопис у припрати манастира Високи Дечани

  Сва три дела храма су украшени иконама (и фрескама, тј. сликама Христа и Светих). Реч „украс“ није ипак најодговарајућа стога што су иконе (и фреске) много више од „украса“ или „уметности“. Оне имају своју свештену и литургијску функцију. Оне пројављују наше општење (заједницу), нашу реалну сједињеност са „небесима“ – духовну и прослављену димензију Цркве. Стога су иконе (и фреске) много више од (побожних) слика. У складу са учењем Православне Цркве, оне чине заиста присутним онога кога изображавају, оне су духовна реалност , а не просто символ. Иконографија је светотајинска уметност у којој видиво открива невидиво; ова уметност има своја правила или „канон“, посебни метод и технику сликања који су се изграђивали током многих столећа, ради предочавања преображене стварности . Данас постоји једно кретање, ка откривању стварнога значења икона, и такође ка разумевању истинске иконографске уметности. Али, много још остаје да се уради да би се из наших цркава одстраниле сладуњаве и сентименталне слике које немају никакве везе са православним схватањем иконе.
Православни храм самим својим обличјем, саставом и уређењем тако има своју „функцију“ у Литургији. „Вештаствени “ (материјални) храм мора да нам помогне да изградимо духовни храм – Цркву Божију. Као и све остало, он никада не може да постане сврха сам себи.

Протојереј Александар Шмеман

ЛИТУРГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ