Клерикализам гуши; удаљава се од светотајинског карактера Цркве; своју
моћ претвара у свету моћ којом контролише, води, руководи; моћ којом се
обављају свете тајне, и уопште, сваку моћ претвара у “моћ која ми је
дана”! Клирикализам одваја сву “светост” од обичних људи : иконостасима,
причешће (са посебном дозволом), теологијом. Укратко, клирикализам је
de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи
повезани и различити само по функцији, али не и по суштини.И што се
клерикализам више “клерикализује” ( традиционална представа о Епископима
или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све
световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је
представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово
одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање
лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика
из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо
да буде “образац вернима” (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје “господарем
сакралности”, одвојен од верних, делећи благодат према властитом
нахођењу.
То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита
причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, “влашћу која ми је дана” …, итд.
Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су
опседнути својом моћи, својом “светошћу”. Ништа више не прети њиховом
ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете
Тајне, а не као “једног од начина освећења…”
Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе
да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ,
уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког
образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и
целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која
је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те
моћи-” Даде ми се свака власт на небу и на земљи…”(Матеј 28,18)-
откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе.
Христос Цркви није дао “моћ” већ Светога Духа: “Примите Светога Духа…” У
Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и
командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све
то тако извитоперило? И уплашио сам се!
Узето из :
“ДНЕВНИК ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА”, Епархија ЗХиП, 2007, стр. 475-476.
Нема коментара:
Постави коментар