О Евхаристији

Велика тајна побожности, ваплоћење Сина Божијег, тајна, од века скривена и непозната чак и анђелима, у литургијском животу хришћана свакодневно се обнавља у евхаристијском свештенодејству. Евхаристија је била, јесте и биће средишњи нерв хришћанског живота. Све што се догађа у црквеном и храмовном животу хришћана, концентрише се око Литургије, повезује се с њом, укључује се у њен садржај. И заиста, још од времена древног хришћанства, крштавање катихумена вршило се у оквиру Литургије, у данима који су били посебно предодређени за то, а као што су Пасха, Божиоћ, Богојављење и неки други. О таквим Литургијама са крштењем говоре писци II и потоњих векова (Св. мученик Јустин Философ,Силвија Аквитанска и др.). Брак и Јелеосвећење такође су били укључени у састав Литургије. Венчања су вршена до Евхаристијског канона, вероватно у време Литургије оглашених, приближно у време читања Апостола и Јеванђеља, да би се после тога младенци причестили Светим Тајнама. Јелеосвећење, које је претрпело тако сложену еволуцију свога чина(поретка), такође је било постављено у оквиру Литургије. Освештавање јелеја вршено је у време проскомидије, а по,мазање - после заамвоне молитве.  Миро се и сада освештава у време Литургије, одмах после освештавања Дарова, на Велики четвртак. Рукоположење је нераздвојиво од Литургије. Осим тога, све оно што схоластичка наука из неких разлога не назива Тајном, али што је у свести Отаца и писаца било и јесте Тајна, као што је : освештавање храма, богојављенско освештавање воде, постриг у монашки чин, овако или онако прилагођава се времену Литургије, па је чак и укључено у њен садржај. Чак и опојавању покојника обично  претходи заупокојена Литургија. Тек је касније, под утицајем све већег секуларизовања живота и његовог одвајања од Цркве, прекинута ова органска веза, и у свести верујућег народа све Тајне претвориле су се у наручене обреде, неке од њих су се једноставно претвориле у обичаје, а сама Евхаристија престала је да буде духовни насушни хлеб.

Учење Светог Јована Кроштатског о божанској Литургији

Епископ Јован Хома

Осмомартовска чаролија

          Да се разумемо, немам ништа против 8. Марта као празника свих жена. Поштујем га и жао ми је ако током године само један дан посвећујемо бићима без којих мушкарци, реално, не могу ни да "прдну". Искрено, мојој жени нисам купио ништа, чак ни цвет. Зашто? Ееее, то је већ ствар финансијске природе.  У ствари, то је ствар ове наше државе. Човек кад хоће да се извади из сопствених проблема он осује по државним органима и лошој економској и финансијској политици. Притиснут дуговима које враћам, целу своју плату сам пребацио са једног рачуна на други. Новац нисам ни видео. Наравно, она ме је разумела, јер смо у свим овим дуговањима заједно. Ваљда томе служи брачна заједница, да до краја живота двоје буде једно тело..., и у банкарским дуговима и кредитима.
Елем, мени су овога дана за око запали ти први женски покрети који су почели речима suffragette - илити суфражеткиње, шта год та англосаксонска реч значила, код нас се преводи са четири речи - борац за женска права. Или можда да употребим новокомпоновани српски језик - боркиње за женска права. Те и такве исфеминизиране речи по мом мишљењу, уништише нам језик. Више није психолог за обоје него мора психолог и психолошкиња; социјолог и социјолошкиња; филозоф и филозофкиња ... Све само да се лепша половина не дискриминише. У реду, поштујем, и треба да се женски глас чује. Перетпостављам да су се ти први женски гласови из 19. века чули из кујне. Доста им је било да горе прсте и смрде на запршке кувајући за ситну чељад и мужеве коцкаре и алкосе, а да се притом не питају ни за шта у кући. Данас многи постављају питање: може ли једна жена да парира мушкарцу у пословима које он обавља? Доказано, итекако може. И не само да парира, већ и ради неке ствари боље од мушкарца - довољно је да кажем размишља боље(ово се не тиче аутомеханичарских радова). У сваком случају, жена је данас после толико векова патње по харемима, кухињи, порођајним мукама, издејствовала своје право гласа и изједначавање са мушкарцима. Данас жене иду у кафану са мушкарцима, пију као мушкарци, проституишу се као мушкарци; кухиња је како видим заједнички организована - мада, у оним популарним тв серијама  Џејмија Оливера  у публици видех све саме жене. Порођајне муке остадоше порођајне муке иако је срећни отац и муж поред своје жене и држи је за руку - шта она има од тога. Кад већ помињем порођај, тај чудесни догађај рађања новог члана породице, и он се ставља под знак питања - пита се жена. Пита се хоће ли да роди, хоће ли бити једно или двоје, нед`о Бог троје.  И дођосмо до следећег закључка: исто све. Ништа се више не поштује жена као пре; нити се мање мучи као раније.                
           Као православни хришћанин, знак узвика (!) бих ставио на брак и заједницу мужа и жене неголи на осмомартовске чаролије. Знамо и сами да је, како рече Владимир Димитријевић у свом тексту о 8. Марту, ово цркотина комунистичког тоталитаризма. И јесте у праву ако смо свесни тога да је празник настао почетком 20. века, у државама под тада комунистичком идеологијом. Једна Швајцарска, обећана земља за банке и велике компаније, је последња увела овај празник, дајући право гласа женама тек 1972. Оставићемо се 20. века и отићи на кратко у период Христовог живота и живота његових сународника. Наиме, не могу а да не поменем Св. Јована Крститеља. Човека, свеца, мученика, пострадалог од руке Иродијаде, жене Иродовог брата Филипа. Сметало јој је што светац приговара Ироду на инцестоидни однос са братовљевом женом тј. са њом. Ово је један пример из Новог Завета где је уз сва своја права, жена преузела контролу над нечијим животом.  Наравно, колико год да су уживали у чарима содомије њихов се живот неславно завршио; у прогонству, кажњани од римске власти и одбачени од свог народа.
Осим Иродијаде и њене ћерке Саломије(саучеснице у овом бруталном убиству човека) које су оличење блуда, мржње човека и живота уопште, жене Новога  Завета су показале жељу за променом у својим животима. Кроз нови живот у Христу, спасењем кроз Њега, покајањем и ревносним радом у јачању једне заједнице Христових будућих црквених општина, уградила је себе у камен који одбацише зидари. Пресвета Богомајка и мироносице су, у време распећа Христовог, једине остале са Св. Јованом Богословом под крстом. Па касније учешће жена у богослужбеном сабрању и њихова неизмерна помоћ болеснима и потребитима. И тада су жене биле удате, мајке, баке и носиле на леђима кујну, чељад, и мужеве. За мене, ово су прве суфражеткиње хришћанског света. 
Дакле гледано из православног угла боркиње за женска права из 19. века су само бледа копија жена првих хришћанских заједница.
Проблем каснијег, апостолског и проповедничког времена су биле тзв. еманципаторске тенденције. Тадашњи мужеви нису ни сањали да ће им жене кренути у револуционарно пробијање богослужбених форми и обичаја кроз скидање мараме и распуштање косе. Жељом за изједначавањем са мушкарцем одбациле су своју полност, скинуле су мараме са главе и развезале косу. Ваљда су се водили апостоловом речју:
 Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте;Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкпг ни женског, јер сте сви ви један(човјек) у Христу Исусу. (Гал. 3,27-28)
или 
Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде. (2Кор. 5, 17)

...и можда погрешно схватили конотацију проповеди да сви буду исти тј. једно.  Данас се због неразумевања ових речи отишло предалеко па се тако неке жене подвргавају пластичним операцијама како би промениле пол и биле што мужевније. Питам се, дал` би биле већи мушкарци од мушкараца и чему тај хир.

Православна хришћанска секта ПРАВОСЛАВЦИ

"Православци" су најпроширенија секта на нашим просторима. По попису становништва они чине 98% људи који су се изјаснили да су православне вере. За разлику од других секти немају никакву хијерархију нити своје просторије. Не смемо их никако мешати са православнима, иако они за себе тврде да су православни. 
"Православци" су веома проширени и налазе се свуда око нас. Представљају највећу претњу за православље. Много већу од оних секти у чије редове често ступају. Уласком у те секте шире погрешне представе о православљу и у својим причама препричавају у ствари живот "православаца" а не православних.
Најчешће их можемо видети у ритуалним окупљењима пре или после Свете Литургије православних јер сматрају да ће паљењем свеће у православном храму њихове молитве допрети до Бога. Понеки чак покушају да присуствују Светој Литургији, али их често можемо видети када изађу за време Свете Литургије јер им је наравно досадно и ништа не разумеју.
Православни их толеришу јер се надају да ће "православци" постати православни, што наравно није могуће јер "православци" ни не виде никакву разлику између себе и православних. Тако да је потпуно погрешно очекивати од православних да ће "православци" увидети да нису православни. Најчешће ће се ако им се обратите изговорити да немају времена и да је нека њихова бака све то знала и да су сад друга времена а они "за то" немају времена.  
Осим тога, веома често их можемо срети на славама и најлакше ћемо их препознати по томе што " одлично знају" колико је свештеник тражио новаца од тамо неког или колико је кућа свештеник саградио од покраденог новца. Најчешће, њихово "знање" о "поповима-лоповима" надилази све могуће изворе. Такође врло добро знају када се који Владика огрешио о каноне, иако о Васељенским саборима и црквеном праву ништа не знају.
"Православци" радо чине крсни знак у комбинацији са пљувањем преко рамена. Осим тога и читав низ сујеверних радњи. Вера "православаца" се зове сујеверје, али се често јављају и облици који се зову маловерје и полуверје.
У разговорима ће се клети да одлично познају све што има везе са вером, али на конкретна питања никада неће дати одговоре и веома лако се љуте. Свештеници их у цркви толеришу и не говоре им ништа да се не би наљутили и никада више дошли. Због тога се "православци" и када дођу у храм осећају веома почаствовано јер им сви повлађују тј. снисходе.
Свето писмо су наравно сви читали, али никада неће признати да се то њихово "читање" завршило већ код Каина и Авеља јер им је било јако досадно. Када виде да код неког православног стоји Свето писмо на столу, погледају се међусобно и упитају погледима где су то упали. Још горе, ако се преварите и случајно отворите Свето писмо да им прочитате нешто, може се десити да вас замене са Јеховиним сведоцима јер су њих виђали како покушавају да заврбују следбенике покушавајући да их очарају својим познавањем Светог писма. Тако да вам не вреди да им говорите да ови не користе Свето писмо, него књигу која је толико деформисана да се не може више назвати светом нити да им причате о тој секти јер они не виде разлику између Цркве и секте. Једини одговор који можете да добијете је да је цела Библија измишљотина и да везе нема са "православцима". Наравно, све пропраћено заклињањем и зачињено понеком псовком да би било што уверљивије.
Знају наравно да је Свети Никола био Србин јер је то срБска слава. И сви остали свеци су били Срби, осим оних који имају хрваЦка имена као на пример Свети Антоније и за које би могли да се кладе да су сигурно били покрштени Срби. 
После краћег разговора ће вам признати да у ствари у то што у Светом писму пише ништа не верују, јер то нема везе са "православљем". Ако покушате да испитате на чему се заснива њихова "вера" брзо ће покушати да скрену тему са себе причајући о неком свештеном лицу. 
Зато добро припазите када сретнете "православца", покушаће да вас "заврбује" сочним псовкама и пријатељским осмехом. "Православац" је јако лако постати, само погледајте око себе - опколили су нас и чине све да и ми постанемо као и они.

Хришћанска етика - Правила побожног живота

НАТЕРАЈ себе да устанеш рано и по плану. Чим се пробудиш, помисли на Господа: прекрсти се и захвали Му за ноћ која је прошла и за сву Његову милост над тобом. Замоли Га да управља твојим осећањима, жељама и делима, тако да Му буде угодно све што урадиш и кажеш.

Док се облачиш, сети се Господњег присуства, као и свог Анђела Чувара. Замоли Господа Исуса Христа да те одене у одежду спасења.

После умивања, крени на јутарњу молитву. Моли се клечећи, сконцентрисано, са страхом Божијим и кротошћу, како је достојно пред Свевишњим. Моли Га да ти пода веру, наду и милосрђе, као и мир и снагу да издржиш све што ти данашњи дан донесе (невоље и искушења). Помоли се да благослови твој труд. Помоли се за помоћ: за неки задатак који мораш да извршиш, или у борби против неког греха.

Ако можеш, прочитај нешто из Библије, посебно из Новог Завета и Псалтира. Читај са намером да добијеш духовно просвећење, примајући у срце оно што прочиташ. Пошто си мало прочитао, стани, и размисли о ономе што си прочитао, а онда настави, размишљајући о ономе што Господ предлаже твом срцу.

Покушај да посветиш барем петнаест минута размишљању о ономе што си прочитао, на твоју корист и спасење.

Увек захвали Господу што није дозволио да нестанеш у гресима, и што брине о теби, на сваки могући начин водећи те ка Царству Небеском.

Почни свако јутро као да си ток тренутка одлучио да постанеш Хришћанин, живећи по заповестима Божијим.

Када кренеш да обављаш своје послове, тежи да све чиниш на славу Божију. Не започињи ништа без молитве, јер све што урадимо без молитве касније је или штетно или бескорисно. Речи Господње су истините: ,,Без Мене не можете чинити ништа''.

Угледај се на нашег Спаситеља, који је радио да би помогао Јосифу и Својој Пречистој Матери. Док радиш, буди весео, ослањајући се на Божију помоћ. Добро је непрестано понављати молитву: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног''.

Ако ти је посао успешан, захвали се Господу. Ако не, препусти се Његовој вољи, јер се Он брине о свему и све води добру. Прими све невоље као епитимију за своје грехе, у духу смирења и послушности.

Пре сваког оборка, помоли се Господу да благослови храну и пиће, а после сваког јела Му се захвали и помоли се да те не остави без духовних благослова. Добро је отићи од стола помало гладан. У свему, не претеруј. По узору на древне хришћане, пости средом и петком.

Не буди похлепан. Буди захвалан на храни и одећи коју имаш, угледајући се на Спаситеља који се понизио до смрти за нас.

Труди се да у свему угодиш Господу, тако да те не би гризла савест. Знај да те Бог увек види, и самим тим буди пажљив са жудњама, жељама и осећањима твога срца.

Избегавај и најмање грехе, да не би упао у веће. Удаљуј од себе сваку помисао која те удаљава или које то може удаљити од Господа. Бори се против сваке нечисте жеље, као против варнице која је пала на твоје одело. Ако не желиш да те муче зле жеље, кротко примај понижење од других.

Не причај превише, сети се да ћемо за сваку изговорену реч одговарати пред Богом. Боље је слушати него причати: у празнословљу је немогуће избећи грех. Не буди љубопитив што се тиче вести, које само забављају и смућују дух. Никога не осуђуј, али сматрај себе горим од свих других. Онај ко суди узима туђе грехе на себе. Боље је жалити грешника и молити се Богу да га исправи. Ако неко не слуша твој савет, не свађај се. Али, ако су његова дела саблазан другима, примени доређене мере, јер је њихово добро, са обзиром да их је више, сигурно веће од његовог, са обзиром да је сам.

Никада се не свађај нити правдај. Буди благ, тих и понизан. Издржавај све, по Исусовом примеру. Он ти неће дати крст који не можеш да издржиш. Он ће ти такође помоћи да носиш Крст који већ имаш.

Замоли Господа да ти да благодат да извршаваш Његове свете заповести онолико колико можеш, иако изгледају тешке за испуњавање. По учињеном добром делу, не очекуј хвалу, већ искушење: јер се љубав ка Богу куша кроз препреке. Не надај се да примиш икакве врлине без туге. У искушењима, не очајавај, већ се моли кратко: ,,Господе, помози…, Научи ме да…, Не остављај…, Заштити…''. Господ увек  дозвољава искушења, али Он такође даје снагу да им се одупремо.

Замоли од Господа да одузме од тебе све што храни твој понос, иако ће то бити горко. Немој да будеш груб, натмурен, лицемеран, неповерљив, и избегавај сукобе. Буди искрен и једноставан у твом понашању. Кротко прими све грдње, чак иако си мудрији и искуснији.

Шта не желиш да ти се деси, то не ради ни другима. Ради другима оно што би волео да и други теби раде. Ако те неко посети, буди благ према њему, скроман, мудар, и, ако ситуација од тебе то захтева, буди такође слеп и глув.

Ако си лењ, или осећаш извесну безбрижност, не напуштај устаљено молитвено правило и друге побожне подвиге.

Све што урадиш, посвети Господу Исусу, без обзира колико је то безначајно или непотпуно, јер то тада постаје свето дело побожности. Ако желиш да нађеш мир, потпуно се посвети Богу. Нећеш наћи мира док се не успокојиш у Богу, волећи само Њега.

Са времена на време, буди сам, по Исусовом примеру, због молитве и размишљања о Богу. Мисли о Његовој бескрајној љубави према нама, Његововом Страдању и Његовом Васкрсењу, Другом Доласку и Страшном Суду.

Посећуј службе што чешће. Исповедај се и примај Свете Тајне. Тако, увек ћеш бити у Богу, а ово је највећи благослов. Током исповести, покај се искрено и мржњом према гресима, јер неисповеђен грех води у смрт.

Посвети недеље за дела милосрђа. На пример, посети некога ко је болестан, утеши некога ко је жалостан, спаси онога ко је изгубљен. Ако неко помогне ономе ко је изгубљен да се окрене Богу он ће примити велику награду у овом животу, као и у ономе следећем. Охрабруј пријатеље да читају хришћанску духовну литереатуру, и да учествујете у духовним разговорима.

Нека Господ Исус Христ буде твој наставник у свему. Стално Му се обраћај, мислећи о Њему. Питај се: Шта би Он урадио да се налази у сличним околностима?

Пре него што одеш на спавање, моли се искрено свим срцем, гледајући строго на тај дан. Истражуј срце своје, покај се за почињене грехе, са патњом и сузама, да их не би поновио. Како идеш у кревет, прекрсти се, пољуби Крст, и веруј Господу Богу, који је твој Добри Пастир. Сматрај да је ово можда твоја последња ноћ, и да ћеш се појавити пред Њим.

Сећај се Господње љубави према теби, и воли Га са свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим.

Живећи овако, достигнућеш благословени живот Царства Незалазне Светлости.

Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин.

Платон, Архиепископ Костроме (1809 - 1877)

Певачка химна Јовану Дамаскину

Богу зефира, богу олуја
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу целива блажена цика,
пакленом страшћу што пише рај,
господу вриска очајника,
рушећи вечним надама трај:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу тишине живога гробља,
богу поретка вечнога сна,
богу господе, господу робља,
немоме богу муклога стра:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Господу сева бритких мачева,
кад се поведе последњи бој,
богу, што звеком скрханих негва
припевне гусли победопој;
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Лаза Костић
(1841 - 1910)

Ловци на људе

‘‘И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.’‘ (Мт. 4,19)

Овако је Господ наш Исус Христос позвао Свете апостоле на најсветију службу Божију - проповед Јеванђеља, Његове добре вести, по целом свету. Направио је од обичних рибара са окрпљеним мрежама савршене пастире и водиче ка спасењу и Царству Небеском. Од њих постаде Црква, предвођена самим Христом Господом. То је било пре 2000 хиљаде година. Од тада до данас Црква носи у себи аутентичну заједницу есхатолошког односа кроз евхаристијски доживљај Бога и човека.
Апостоли цркве, ови ревносни пратиоци Господа нашег Исуса Христа и Његови савременици, рибари,  учинили су један искорак у својим животима ка савршеном Ствараоцу. Добивши дарове Духа Светог, добили су нове духовне мреже којима су ловили обичан свет. Саме Христове речи из Св. Писма - ловци људи - за људе који први пут прочитају овај део звучи некако засрашујуће, нападачки, ратнички... Могли би и да замислимо у овој нашој слободи тако нешто : Апостоли узели пушке или неко хладно оружије и пуцају/лове/витлају
по комшилуку јурећи преплашене људе/ будуће хришћане. Неки их и замишљају тако, обично ови атеисти, мрзитељи Бога и обожаватељи материје и фасцинирајућих природних појава. Штета што у свему овоме не препознају отисак Божији и Његову свудаприсутност у свету. 
Гордост је грех, демонски изум који нас тотално одваја од божанског стваралаштва и тера да мислимо "својом главом". Гордост нас баца у безнађе људског неразумевања саме природе човека. Стално постављам питање себи и размишљам о томе како је било Апостолима који у оно време нису имали могућност да се овако изражавају. Да многе истине виде кроз мрежу информација виртуелног света и спознају Бога на, рекло би се, лакши начин. И онда се сетим. Па они су били људи прости, чистог срца, неискварене душе и шта ће њима овако нешто погубно. Видели су једну Истину једним оруђем за гледање - духовним оруђем. Имали су веру у Бога и Његову икономију спасења рода људског и читаве створене природе. 

Са друге стране добили су духовну мрежу за лов по свету коју нам предадоше кроз апостолско прејемство са Апостола на епископе, са епископа на свештенике, ђаконе и сав верни народ. 

Печат Духа Светога обитава и гради Цркву кроз умрежени систем љубави једних према другима, спајајући нас тако са Богом кроз Његовог Сина. 

Данас, у ово наше време информационих технологија и великих могућности за човека као да се ништа није десило од тога. Чини се да човек каска за самим собом и дави се у сопственом блату направљеном од греха и порока.  Уместо да нешто учини за себе и свој род кроз научна открића и изуме, човечанство се удаљило од свега што је Апостоле чинило срећним и увек спремним на чин покорности и надградње душе у Богу. Апостоли данашњице више нису следбеници оне древне Цркве коју Христос начини. Ово су неки нови апостоли са њу ејџ перформансама који доносе људима радост кроз интернет технологију и дарују им виртуелне мреже да лове и разграђују сами себе како духовно тако и телесно. Та привидна сатисфакција човеку доноси много тренутног али ништа вечног и спасоносног. И по ко зна који пут човек бива уловљен у њихове социјалне мреже.

На рођење наше Свете Цркве, на Педесетницу певамо химну или тропар овоме великом празнику Господњем у част силаска Св. Духа на Апостоле и њихово посланство и мисионарски рад. Прослављамо зачетак једне заједнице која се временом ширила и дотакла сваки кутак овога света и пронела победу над смрћу кроз Васкрсење Христово и објавила нови  живот свету. Прослављамо нови народ ухваћен у нове мреже, мреже прожете печатом и даровима Духа Светог. Начињене благодаћу и благословом Господњим за спасење и живот вечни. Прослављамо један народ скупљен око камена, камена од угла који одбацише зидари.
 У свом овом мрежном маркетингу који нас носи кроз пространство социјалног заједништва и  идејама о заједници једино чему се можемо радовати је великом броју сајтова и група које говоре у име Христа кроз православни хришћански живот. Како некад тако и данас, Дух Свети оплемењује и подупире даровима и благодаћу сваког ко му приклони главу и тражи вечност. Нове апостоле Господ стално шаље у свет да лове људе кроз нове начине али истим духовним  мрежама. 

О ВЕРИ У МРАК

Ми верујемо, господо, у Бога.

Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!

- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле, и поверовали у Бога из жудње за светлошћу. Одкуда то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити своју светлост, којом ви живите? питамо ми наше противнике.

А наши противници нам одговарају:

- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:

"Не постоји ни Бог ни богови, постоји само природа и природни закони. Ми проучавамо природу, и њени закони постају нам све јаснији и јаснији. Ми систематишемо законе природне у многобројне науке, и носимо те науке као буктиње пред собом, куда год ходимо. Оне осветљавају пут наш и ходећи за њима, ми ходимо сигурним путем без посртања и лутања.

Треба ли нам, на пример, да испитамо море, ми узимамо науку о мору и кроз њу, као кроз рефлектор, гледамо смело у тајанствену дубину морску, у којој људи без науке слуте цео лавиринт божанских насеобина. Место Посејдона и нимфа наука нам показује октоподе, и морске пауке, и корале.

Треба ли нам, да сазнамо утробу земље, геологија и минералогија нуде нам своје услуге прогонећи отуда Плутона и цео његов двор.

Треба ли нам да видимо, какви се процеси врше иза коре једног дрвета, - ту су ботаника и хемија, које неће да знају за нереиде.

Хоће ли нам се, да видимо, шта се све збива испод коже нашег тела, - ту је физиологија, која је истерала све зле и добре духове из човечјег бића.

Хоће ли нам се, да се винемо у далеке небесне висине,

- астрономија ће нас водити, без питања Аполона, и Венере, и Кастора, и Полукса.

Хоће ли нам се, да знамо свему меру, и облик, и број,

- математика ће нас о свему обавестити, без кабалистичке замршености и питагорејске мистике.

Желимо ли познанство с облацима и громовима, ми се обраћамо физици, а не Јупитеру и Перуну.

Желимо ли здравља, ми се обраћамо медицини, а не Ескулапу.

Желимо ли плодна поља, ми питамо агрономију, а не Додолу.

Наука је, дакле, прогнала све богове из природе, и знање је заменило сва веровања. Наука је отуда наша светлост, вера је ваш мрак. Одбаците ваш мрак, и примите нашу светлост."

Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:

"Па ми већ имамо ту светлост, коју ви имате. Наука је наша својина онако исто, као и ваша. Где год нам буктиња науке може осветлити пут у животу, ми се том буктињом служимо, као и ви. Наша вера у Бога јесте само један наш плус; то је једна буктиња више, којом се ми служимо, а коју ви одбацујете. Зар је у већем мраку онај, коме светли више буктиња?

Наука је бацила велику светлост на природу, - то је истина. Но наука је прогнала из природе само полубогове, а не Бога. Наука је само уравнала пут правој вери. Наука је очистила храм природни од идола, и у тај храм уселио се Онај, који је и достојан тога храма. Наука је осветлила дубине морске и висине облачне, и растерала мрак подземни и надземни; од светлости науке ишчезли су сви псевдо-богови, сви духови, велики и мали, којима је машта људска населила овај свет, но од светлости науке није по тамнео, но још више се засијао истински дух природе, истинити, једини Бог. Ми не верујемо, дакле, у мрак, но у светлост.

Природи инхерирају закони, велите ви. Ако је тако, онда природи инхерира логика. А ако је опет тако, онда природи инхерира разум. Зар није тако?

Рецимо, да није тако. Рецимо, да закони не значе логику и не значе разум. Но тад закони не значе ни ред, а ако они не значе ред, закони не значе законе, а ако закони не значе законе, они не постоје. То не допуштате ни ви, ни ми. Јер ако закони не постоје, онда несумњиво ни природа не постоји. Природа се не да замислити без закона. У томе се слажемо и ми и ви, и дотле идући заједно нити ми пребацујемо вама веру у мрак, нити ви нама.

Ми се слажемо, дакле, у томе, да постоје закони. Но ми идемо један корак даље од вас, и кажемо: закони значе разум. Природа се држи законима, дакле: природа се држи разумом. Тај разум, којим се природа држи далеко је већи од разума људског. Разум људски је само један нерв тога великог природног разума. Кад постоје нерви, постоји и центар тих нерава, велимо ми. Центар свих нерава у васиони, или средиште свих закона у природи, или _ и _ свеколиког реда, који егзистира у стварима, јесте наш Бог. Наш Бог је дакле, разум и светлост. Од куд да ми верујемо у мрак?

Замислите два мрава, који би имали све наше научне апарате у минијатури, и који би помоћу тих апарата могли испитивати један наш прст на руци. Замислите, да они тачно испитају и нервну конструкцију нашег прста и равномерност крвотока у њему. И замислите их сад, где се после трудног испитивања одмарају и препиру око тога, какво је то чудо прст? Један од њих рекао би: овај прст је један свет, у коме владају закони, у коме се нерви на правилан начин укрштају, и у коме крв вечно тече истим, правилним током. Други би рекао: да; но одакле почињу и где се завршују ти нерви? И одакле потиче и куда се враћа та крв? Ја верујем, рекао би даље тај мрав своме колеги, да ови сви нерви имају један центар; тај центар називам ја мозак, и верујем да сви ови канали и каналићи крви потичу из једног резервоара, који ја називам срце.

"Ја у то не верујем", викнуо би први мрав. "Ни мозак ни срце не постоје", "постоје само нерви и крв, и постоје закони који њима управљају; ми можемо говорити само о ономе, што видимо; ми видимо прст, прст и постоји; мозак и срце ми не видимо, мозак и срце не постоје. Твоја вера у мозак, пријатељу мој, јесте вера у мрак".

Или замислите, да ова два мрава-научника имају један телескоп у минијатури и посматрају кроза њ сунчеву светлост. Рецимо, они виде кроз њихов мали телескоп само неколико зрака сунчевих, но не виде сунце. Један би мрав рекао: "ми видимо многе зраке светлости, знамо њихову јачину и њихову боју и знамо време кад се они појављују и кад трну. И с тим је свршено. Ми знамо све, што се може о светлости знати." Тако би рекао један мрав. Други би одговорио: "да; ми не знамо заиста више, него то, што ти наброја, но ја верујем, да сви ти зраци долазе из једног великог за нас невидљивог центра светлости, одакле се безбројни зраци простиру на све стране. Тај центар, у који ја верујем, називам ја сунце". Први мрав ће се наједити и рећи на то: "како можеш говорити о ономе, што не видиш? Како се можеш подавати таквим фантазијама? Какво сунце? Зраци се сви простиру до бескрајности, и нигде центра њиховог нема. Твоја вера у сунце јесте, дакле, вера у мрак".

Такви смо ми као ови мали мрави, ми и наши противници. И ми и наши противници испитујемо овај свет, који опажамо, и који у сравњењу с целом васионом не представља ни толико колико представља један прст на нашем телу. И ми и наши противници гледамо нерве природне и слушамо крвоток природин. Но ми се не слажемо у једноме. Ми кажемо: ми верујемо, да кроз нерве природне дејствује један универзални разум, и да кроз крвоток природни струји један живот, који има свој центар, своје срце. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак. Ми кажемо даље: сви ови фрагменти светлости, које нам науке откривају, само су фрагменти једне велике, неслућене светлости. Ми верујемо у ту светлост, и називамо је Богом. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак.

Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку: ми, који тражимо својим разумом више светлости, но што нам је очи показују и наука нуди, или наши противници, који се задовољавају са оним што очима виде и ушима чују? Реците нам: чини ли се вама, да је наша вера у Бога - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од наше вере или невере зависи цео живот наш! Реците нам што пре, јер ко зна докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће?

Ми верујемо, господо, у бесмрће живота. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!

Како то? питамо ми у чуду. Ми смо гле, и поверовали у бесмрће из жудње за светлошћу. Од куд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам позајмити ви вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:

"Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост;

"Бесмрће живота не постоји. Постоји живот и постоји смрт. Живот је кратак, смрт је дуга. Смрт је као једна бескрајна линија; живот је као једна тачка у средини те линије. И мртве и живе ствари састоје се из истих саставних делова. Ти саставни делови мртвих и живих ствари јесу материјални атоми. Ти материјални атоми групишу се у празноме простору час на овај час на онај начин, и својим груписањем образују час оваква час онаква тела. Слепим случајем груписали су се ти атоми једнога дана и у једну необичну покретну фигуру, коју ми називамо човеком. Док у тој фигури постоји једна одређена размера атома разноврсних елемената, који сачињавају људско тело, дотле и та фигура као таква постоји и врши извесне функције. Кад се та одређена размера међу атомима поремети, тад се и та фигура осипа као једна кућа од карата, кад изгуби равнотежу, тако, да се никад више не јави на светлост у истом облику. Тако ми мислимо, и, ради јемства наше мисли, позивамо се на Демокрита, Лукреција, Штрауса и Хекела. Наша је мисао светлост; примите нашу мисао и одбаците вашу наивну веру у мрак".

Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:

"Па гле, то ви верујете у мрак, а не ми. Ви верујете, да се сав човечји живот простире између два гроба: један је гроб рођење, из кога човек излази, други је гроб смрт. у који човек улази. Ви верујете, да се један човек пре свога рођења није нигде налазио у васиони, до само у разбацаним атомима, који су припадати разним другим телима. И, ви верујете, да се човек после смрти нигде неће налазити до опет само у разбацаним атомима, који ће припадали разним другим, туђим телима. Ви не верујете, да је човек ма и у идеји пре рођења егзистирао, ви не верујете, да ће човек ма и у идеји после смрти егзистирати. Ви сте сасвим без светлости, а не ми. Ви не верујете, да васиона има разум и очи, ми верујемо. Ваши атоми су без разума и без очију. То су идоли ваши, који не виде и не мисле. Ви дакле, немате светлости ни за време живота, а још мање с обе стране живота.

Ми верујемо у бесмрће живота, јер верујемо у бесмртни разум васионе, који је извор животу. Егзистенција природе доказује егзистенцију природних закона; егзистенција природних закона доказује егзистенцију универзалног божанског разума, егзистенција универзалног божанског разума доказује егзистенцију бесмртног живота. Све је то једно с другим тако тесно и неопходно везано, да се једно без другог не да замислити. Природа се не може одвојити од закона, који је држе, јер не би се држала без закона; закони се не могу замислити без разума, јер они су сами разум; разум се не може замислити без живота, јер разум је свест, а свест је живот; живот се не може замислити као нешто случајно и пролазно, кад је разум васионе вечан и непролазан.

Ако је разум вечан и непролазан, онда је смрт само нешто на животу, јер кад би смрт била нешто битно и супротно животу, смрт би била и нешто битно и супротно разуму, а оно што ЈЕ супротно разуму, то је супротно и законима природе, и зато не егзистира. Смрт, дакле, не егзистира као нешто битно и апсолутно у свету; она не егзистира као једна линија, на којој је живот само једна тачка. Пре се може рећи, да је она као једна тачка на бескрајној линији живота.

Ми, даље, аргументишемо нашу веру пред нашим противницима овако:

Наш нагон за бесмртним животом најјачи је од свих нагона. А, гле, све нагоне, којим нас је природа снабдела, природа је у стању и да задовољи, и то у пуној мери. Ми немамо ни једног нагона, који ми у овоме животу не би могли до презасићености задовољити. Отуда велики, можда и највећи део нас умире заситивши више-мање све своје нагоне. Но нико од нас не умире заситивши један нагон свој, свој најјачи нагон, - нагон за бесмрћем. И они, који извршују самоубиство, не бегају из живота за то, што су засићени живота, но зато, што су засићени овога живота, и зато, што су жедни и гладни једног бољег живота. И они, који су били толико богати и срећни, да су задовољили све, и најмање, своје жеље и жудње у овоме животу, умиру плачући. Зашто? Зато, што умиру жедни и гладни бесмртног живота. И они, који су живели пуну стотину година, и чија се стотина година живота састоји из сасвим једноликих, монотоних дана, умиру плачући. Зашто? Зар им није већ досадно проводити исте дане? Јесте, досадно им је, досадан им је овај живот, и они желе и очекују један бољи живот, а међутим, нису сигурни, да ли ће им тај бољи живот пасти у део после смрти; - зато плачу при смрти. Они немају поверења у природу, и ако им је природа дала толико доказа своје искрености и истинитости. Природа их ни у чем није обманула: све нагоне, које им је дала, она им је и задовољила. Па ипак они немају вере у природу; они се боје, да ће их природа ипак, на крају крајева, обманути. Они се боје, природа им неће задовољити њихов најјачи нагон, нагон за бесмртним животом. Они мисле, да им природа испуњава све жеље у овом животу, да би их за то могла обманути у њиховој главној жељи. Они мисле, да их природа храни и поји у овом животу, да би их на крају крајева прогутала својим тамним ждрелом смрти, као што је Кронос гутао децу своју. Но нашто толико неповерење према природи? Није ли оно нелогично и неделикатно? Природа се сваки дан показује толико моћна, да је у стању задовољити и најмонструозније прохтеве човечје. Како, дакле, да јој не верујемо, да ће она моћи задовољити и нашу жудњу за животом после смрти? Та наша жудња природна је, природина је. То је њена жудња; а своје све жудње природа је исувише у стању задовољити.

Ми аргументишемо и овако нашу веру:

Велики дух васионе, који нас је створио, који је у нас положио многе могућности, и који све те могућности неколико десетина година у нама развија и доводи их до извесног савршенства, тај велики дух васионе показао би се неразуман, кад би толики труд свој једним махом уништавао; он би се показао недоследан себи, кад би угасио једним махом ону светлост, коју је он у нама палио целог нашег века; и најзад показао би се неекономичан кад би почињао један процес усавршавања у историји увек испочетка, увек само на новим људима, уништавајући смрћу сасвим оне, који су дошли већ до једног високог ступња савршенства. А за велики дух васионски не може се рећи ни да је неразуман, ни да је недоследан, ни да је неекономичан. Своју разумност, своју доследност и своју економичност показује нам он у природи на сваком кораку.

           Ми се не бојимо смрти, велимо ми нашим противницима, још и зато, што видимо, да се и сама природа противи смрти. Природа неће да умре,  природа хоће да живи. Ако је ишта у природи јасно, јасна је та тежња њена, тежња за непрекидним, континуираним животом. Ако ништа, дакле, а оно себичност природе осигурава нама бесмртан живот. Природа хоће да живи, а она живи кроз нас. Ако би желела смрт нама, природа би морала кроз то желети себи смрт. А природа не жели себи смрт. Она допушта смрт деловима својим, нама, само зато, што зна, да та смрт води опет једном другом животу. Никад ми не би могли умрети, не би могли отићи из овог живота, кад би смрт била нешто апсолутно, како је ми замишљамо. Ми не би могли отићи из овога живота и кад би хтели, ми не би могли ни самоубиство извршити, кад не би по смрти опет могли живети. Природа нам не би то допустила. Јер природа хоће живота. И она шаље смрт на нас, и допушта самоубиство, верујте, само зато, што се не боји, да ће нас смрт уништити. Природа се дакле не боји смрти. Зашто ми да се бојимо?

Ми се не бојимо смрти, велимо ми нашим противницима, још и зато, што видимо, да се и сама природа противи смрти. Природа неће да умре, природа хоће да живи. Ако је ишта у природи јасно, јасна је та тежња њена, тежња за непрекидним, континуираним животом. Ако ништа, дакле, а оно себичност природе осигурава нама бесмртан живот. Природа хоће да живи, а она живи кроз нас. Ако би желела смрт нама, природа би морала кроз то желети себи смрт. А природа не жели себи смрт. Она допушта смрт деловима својим, нама, само зато, што зна, да та смрт води опет једном другом животу. Никад ми не би могли умрети, не би могли отићи из овог живота, кад би смрт била нешто апсолутно, како је ми замишљамо. Ми не би могли отићи из овог живота и кад би хтели, ми не би могли ни самоубиство извршити, кад не би по смрти опет могли живети. Природа нам не би то допустила. Јер природа хоће живота. И она шаље смрт на нас, и допушта самоубиство, верујте, само зато, што се не боји, да ће нас смрт уништити. Природа се дакле не боји смрти. Зашто ми да се бојимо?

Ми се не бојимо смрти, велимо ми даље нашим противницима, још и зато, што наша логика никако не допушта да је смрт у стању уништити једнога Шекспира, Гетеа, Канта, Толстоја, итд., уништити једном речју најузвишеније продукте природиног великог труда. Јер кад би то наша логика допустила, онда би она морала допустити и неразум у природи, а ако би допустила неразум, допустила би незаконитост, - а то је искључено. Кад би смрт била у стању уништити потпуно Шекспира, она би била, значи, у стању, да обустави закон еволуције у природи. Шекспир је при смрти несумњиво желео, као и сви људи што желе, да и по смрти живи, и да се и по смрти духовно еволуира, усавршава. Зар је ту еволуцију могла смрт обуставити? Уосталом можда и би, кад би то била само жеља Шекспирова. Но гле, то исто желео је и Гете, и Кант, и Толстој, и цео род људски од Адама до данас. А ко је цео тај род људски, ако не један знатан део природе, и то један квалитативно и квантитативно веома значајан део природе? Жеља људског рода може се идентификовати са жељом саме природе. Природа жели, да се и по смрти продужи живот, тј. продужи започета еволуција, започето усавршавање. А кад то природа жели, то је лако остварљиво. Природа не може имати препрека у остварењу својих жеља.

Наш нагон за бесмртним животом, дакле, јесте нагон саме природе. Закључци нашег ума могу нас обманути, но природа својим нагонима у нама никад нас не обмањује".

Тако ми велимо нашим противницима. И онда их питамо:

"Како, дакле, да је наша вера - вера у мрак? Гле, ми верујемо у светлост и после смрти и пре рођења, а ви не верујете у ту светлост, и опет ви називате нашу веру вером у мрак. Гле, вас је опколио мрак са свих страна, и ви ипак држите, да се налазите у светлости!"

Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку; ми, који тражимо разумом више светлости, но што нам је очи показују и науке нуде, или наши противници, који се задовољавају са оним што површно очима виде и површно ушима чују? Реците нам: чини ли се вама наша вера у бесмрће живота - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од те наше вере или невере зависи цео наш живот? Реците нам што пре, јер ко зна, докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће? Пре него што смрт дође треба да знамо: има ли смрти?

Ми верујемо, господо, у јединство људског рода.

Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!

- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле и поверовали у јединство људског рода из жудње за светлошћу. Откуд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:

- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:

"Не постоји јединство људског рода. Сваки човек је напосе циљ природе, - ако би се уопште смело говорити о циљу у природи. Међу људима не постоји никакво метафизичко ни органско јединство. Не постоји историја човечанства, - постоје само историје појединих људи.

Отуда сваки човек треба да гледа у себи свуколики смисао живота. Свак треба, да се што више сконцентрише у себе, и што више отуђи од људи. Свак треба да се стара, да све своје телесне и духовне диспозиције до крајњих граница развије и искористи. Јер ван себе он нема никога и ничега, достојнога његове истинске пажње. Он не треба да има много скрупула према свету, који га окружава. Он треба да сматра себе као варницу, која је искочила из мрака и која ће опет утонути скоро у мрак, - с тога треба да се стара, те да светли што јасније и гори што силније, не да светли и гори, да би друге осветљавао и загревао, но да би само себе осветљавао и загревао. - Сви су људи као једно јато варница, које бесмислено лутају тамо - амо, док се не угасе. Као што је бесмислено говорити о смислу једног јата варница, тако је исто бесмислено говорити о смислу историје човечанства. И као што се не може ухватити јединство међу лутајућим варницама, јер га нема, тако је исто тешко ухватити јединство међу судбама појединих људи, јер га нема. То је наша мисао.

"Напустите и ви вашу веру у мрак, и примите ову нашу мисао, ову нашу светлост".

Тако говоре наши противници, а ми им у чуђењу одговарамо:

"Па, гле, ви верујете у мрак, а не ми. Ми верујемо, да постоји и метафизичко и органско јединство међу људима. Не постоји ни један човек бесмислен и бесциљан, но смисао и циљ живота на земљи ипак није у свакоме човеку понаособ, но у свима људима, укупно узевши. Сви су људи чланови једног великог организма, који је поникао на земљи, који се кроз историју развијао и растао, жутео и зеленео, боловао и цветао, и који ће најзад завршити свој ток, као што га је и почео. Тај организам - то је цело човечанство са својом историјом од појаве првог човека на земљи до ишчезнућа последњег са земље.

И зато што осећамо јединство људског рода и налазимо и свој смисао у заједничком смислу свуколиког човечанства, ми се и не повлачимо само у себе и не отуђујемо од осталих људи. Ми осећамо да човечанство има једно тело и једну душу, узевши то јединство и метафизички и органски, и зато нас тиште сви болови и радују радости целог човечјег рода.

Сви људи на земљи сачињавају једног човека, једног свечовека. Тај свечовек стар је много хиљада година и распрострт је на целој нашој планети. Сва историја досадашња и одсадашња сачињава историју свечовека. Тај свечовек је већа моћ и већа интелигенција од наше појединачне моћи и интелигенције. Разбацани и раздељени ми се осећамо као сирочад, нејаки и убоги. Јаки и поносни пак осећамо се ми онда, кад се замислимо у јединству с целим родом људским, са свима људима на земљи, као што се данас осећамо, на дан заједничке молитве хришћанске универзитетске омладине на целој планети нашој.

Зато се ми молимо данас за све мале и неслободне људе, чију судбу ми Срби особито добро појимамо. Њихово олакшавање и ми ћемо осетити, ма где они живели.

Ми се молимо за све оне, који су гори и непросвећенији од нас.Кад они буду бољи и просвећенији, и ми ћемо се осетити још бољи и још просвећенији, као што се један здрав део на телу осети још здравији, кад један други болестан део тела оздрави.

Ми се молимо за оне, који су већи и културнији од нас. Ми на њих гледамо као на оне тице, које напред лете и просецају ваздух својим крилима. Ми се молимо за њих, да не клону и не сустану, јер док год они бодро предњаче, ми се осећамо у заклону и сигурности.

Ми се молимо за Европу, јер она је наша шира домовина и наше огњиште, на коме се и ми, као и остали свет, још увек грејемо и осветљавамо.

Ми се молимо за Америку, други најпросвећенији континент у свету, молимо се за овај нови, млади свет, пун полета и иницијативе; пун оптимизма и радосне воље за живот.

Ми се молимо и за људе осталих континената. Молимо се и за црнце и црвенокошце. Молимо се за људе жуте расе, која сад преживљује најтежу кризу у историји својој.

Ми се молимо и за оне људе, који верују у Мухамеда, или у Буду. Молимо се и за оне, који се клањају Јехови. Молимо се и за наше противнике, КОЈИ нашу веру називају вером у мрак. Молимо се и за оне, који верују у вештице. Молимо се и за оне, који се клањају сунцу и звездама. Молимо се за све сујеверне и све безверне на целој овој звезди, на којој сви заједно живимо, и која нас трпљиво носи између јата многих других звезда, и која нас све храни и греје. - Једном речју: ми се молимо за сву децу наше мајке земље, за сву браћу нашу и сестре наше.

Ми се тако молимо, јер вера нам наша налаже, да се тако молимо.

Реците нам ви, господо, реците нам, да ли је наша вера - вера у мрак?

Говорена на дан молитве студената " Хришћанске Заједнице "

Св. Владика Николај Велимировић