Развод брака и његови узроци (I део) - СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

1.СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

„...Зато чувајте дух свој и жени младости своје не буди неверан. Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи пуштање, јер такав покрива насиље плаштом својим – говори Господ над војскама - зато чувајте дух свој, да не чините неверство”         

(Мал. 2, 15-16).

Није добро човеку да буде сам – рекао је  Господ, стварајући човека. У циљу назначења заједничког учешћа човека са другим људима Бог је установио брак позвавши у заједницу Адама и Еву. Спајањем мушкарца и жене добијен је од Творца дубљи и религиознији значај, остварује се тајна сједињења и њихово стапање у једно живо биће, у једно тело.[1] О томе нам сведочи и библијско приповедање:„Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело”(I Мој. 2,18–22). Први људи у овај однос ступају слободно, без икакве принуде. Адам слободно бира заједницу са Евом. Да ова заједница почива заиста на слободи говори нам и Адамова несигурност, колебање или дилема која наступа после учињеног греха, где он, обраћајући се Богу, покушава да одговорност, за оно што су згрешили, пребаци на Еву рекавши: „Жена коју си створио са мном, она ми даде са дрвета, те једох”(I Мој. 3,12), чиме ову заједницу слободе почиње да сагледава као нешто принудно, нешто што му је Творац наметнуо.[2] Док је Адам боравио у заједници љубави Божије са Евом, гледао је на своју жену као на део себе (I Мој. 2,23-24).

Али, када је због непослушности престала љубав Божија, онда је своју жену видео као страну особу те је из тог разлога и бацио на њу целу кривицу непослушности. Прародитељски грехопад који се догодио пореметио је духовну и физичку страну првих људи и прешао на њихове потомке. Искварена људска природа одразила се на лични и друштвени живот, у овом случају на међусобне брачне односе. Уместо заједнице мужа и жене у Богу настали су различити облици изопачења полног инстинкта, многоженство, држање наложница, брачно неверство и друга брачна безакоња. Са развитком племенских и родовских заједница, људи су почели на додатне начине да нормирају брак као искуство, дајући одређене критеријуме приликом ступања двоје људи у брачну заједницу.[3]

Старозаветна јудејска мисао је на установу брака гледала пре свега као на продужење рода јудејског.[4] Аврам је добио обећање од Бога да ће бити награђен потомством(1 Мој.22,17-18). У Старом Завету су  дата и породична стабла која нам сведоче о оваквом односу према браку. Читава старозаветна икономија је поредак који је утемељен на породичној визији: Адам – Ева, Аврам – Сара, Исак – Ревека, Јаков – Рахиља ...

У то време брак није био једини начин за продужавање потомства. Поред моногамног брака често се толерисала полигамија и конкубинат, па чак и препоручивало како би се обезбедило продужење рода : „...Господ ме је ускратио да родим, него иди робињи мојој, не бих ли добила деце од ње. И Aврам пристаде на реч Сарину...”(1 Мој.16,1-6). Многе од великих личности Ст. Завета имале су више жена и наложница. Цар Соломон је „имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница”(1 Цар.11,1-3); Стари Завет бележи да је Цар Давид „узео још иноча и жена из Јерусалима, пошто дође из Хеврона, и роди се Давиду још синова и кћери”(2 Сам.5,13).

Једна од пракси времена Старога Завета била је и да се човек ожени удовицом свога брата, иако је већ и сам био ожењен. Ово је такозвана институција „левиратског“ брака која је подразумевала да „подигне потомство“(1 Мој.38,8) мртвог брата тако што би оженио његову жену.[5] Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквог чина није било величање блуда , већ жеља за потомством и продужењем рода,[6] а ово је повезано са чињеницом да рани јудаизам није имао јасну идеју о личном животу после смрти. Очигледно је да је моногамни брак у то време постојао само као идеал и налазимо га у причи о стварању, Песми над Песмама и многим пророштвима о љубави Божијој према Његовом народу, али он никад није постао апсолутна религијска форма или захтев.[7] Еп. Никодим Милаш у Црквеном Праву по питању овога каже да је Бог од почетка успоставио моногамију као везу за цео живот између мужа и жене, која се не може раскинути, а да се касније развила у свету полигамија (негде и полиандрија). Тада су престали сматрати брак нераздељивом везом, тако да је могао муж по вољи мењати жену и обрнуто. „То је“, каже Еп. Никодим Милаш, „зависило од квара, којему је подлегла људска природа  и од разврата, у који је пао био човек пре појаве хришћанства“.[8] Постепено у Ст. Завету Бог почиње да открива човеку каква су Његова очекивања, те тако преко пророка и изабраних људи саопштава кроз закон да не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Смисао брака се постепено помера са рађалачког на виши, духовнији ниво, да би са доласком Господа Исуса Христа и Његовим учењем о васкрсењу и бесмртности дошло до преобликовања старозаветних норми и укидања бриге о одржавању живота кроз потомство.[9]

---

[1] Група аутора, Да Двоје једно Буду, Протопрезвитер Антоније Г. Алевизопулос, Тајна Брака – Брак као установа Божија, Београд, 2007. год., стр. 9

[2] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[3] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[4] „У почетку је рађање деце било жарка жеља људи, јер само тако је човек за собом остављао свој спомен. Собзиром на то да тада није постојала нада у васкрсење, но је смрт односила победу, а они што су умирали сматрали су да заувек губе живот, Господ им је дао утеху у деци као спомен ранијег поколења и њихову замену. За оне на самрти и њихове рођаке, највећа утеха је била – пород” – Беседе о браку и породици, Свети Јован Златоусти, http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/o_braku_i_porodici_Zlatousti/sadrzaj.htm

[5] О левиратском браку говори се и  у Петој књизи Мојсијевој – Поновљених Закона, 25 гл. 5-10 стих као и у Јеванђељу по Матеју,  22 гл. 24 - 28 стиха.

[6] Свештеник Алексеј Јанг, Православни брак,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/PravoslavniBrakJang.htm

[7] Јован Мајендорф, Брак Православна Перспектива, Београд, 2012. год, стр. 11

[8] Еп. Никодим Милаш, Православно Црквено Право, Београд – Шибеник, 2004. год, стр. 609

[9] Мт. 22, 23-32; Мк. 12, 18-27; Лк. 20, 27-37

Научници и Оци Цркве

Митрополит Навпактоса Јеротеј Влахос

Оци Цркве су проучавали стварање космоса у теолошке сврхе. Одрекли су се и материјализма и метафизике. На тај начин, две филозофске оријентације „У почетку је било питање” и „У почетку је била идеја” су супротставили са „У почетку беше Реч”. Бог је личност, Он је Љубав, јер љубав је нестворена енергија Бога. Стога Бог није ни идеја нити ствар. Касније, оно кажу да је Бог створио космос „ из ничега”, „без постојања материје”, али са Његовом речију што је Његова нестворена енергија, којом ствара створена бића.
Савремени научници су подељени у две категорије у тумачењу нових открића. У првој категорији су они који прихватају да су неке силе ван простора и времена створичле космос. У другој категорији су гностици* и атеисти**, који тумаче стварање космоса без веровања у постојање Бога...
Према Оцима Цркве, научници могу да проучавају космос, испитују шта је то, како се то десило, али они не могу ући у друге области, као што је постојање или непостојање Бога. Осим тога, рад науке је једна ствар, а рад православних теолога је друга ствар и не би требало да постоји сукоб и конфузија између њих. наука истражује створени свет, материју, атоме, молекуле, протоне, честице, ћелије, гене итд., док се теологија, која је емпириска***, бави како човек може спознати личност Божију са својим нествореним енергијама. Наука напредује у различитим открићима која би требало да користи, а не штети људима, а православна теологија даје одговоре на духовна питања човека као и како може стећи безусловну љубав према Богу и својим ближњима у времену које проповеда како „смрт Бога” тако и „смрт ближњег”.
На крају, без обзира на то колико открића наука чини, човек је ипак гладан и жедан за Божијом личношћу, безусловном љубављу, унутрашњим миром и слободом, човек треба духовну пуноћу. Он жели да зна шта постоји изван стварања, шта се дешава после смрти, шта је вечни живот итд...
Човек није неразумно биће, развија културу, негује духовне принципе, тражи Бога и тражи да искуси Његову љубав. Дакле, наука се труди  да пружи објашњење за креирање и успостављање космоса, али оно што има велики значај је Ко је створио космос и човека. Бог није ирационална сила, нити блажено биће, већ личност. Он је Логос**** који је створио космос и у свему створеном постоји λογοι(речи, почеци) стварања, Божије енергије.

Апостолски пост

Други по реду годишњи пост Црква почиње у понедељак по недељи Свих светих и траје до празника светих апостола Петра и Павла(12. Јул). Називамо га још и “апостолски пост” или “пост светих апостола” због тога што почиње недељу дана по Силаски Светог Духа на апостоле, као и што делатност светих апостола почиње управо после Духова. Овај пост је променљиве дужине. Почетак је покретан јер зависи од Васкрса и увек се пада недељу дана после Духова. Најдуже може да траје шест седмица, а најкраће једну. Установљен је као благодарност за благодат Светога Духа који је на чудесан начин сишао на апостоле.

Најстарији податак о овом посту датира из 4. века када је трајао само једну седмицу, а Св. Атанасије Александријски каже: „У седмицу иза свете Педесетнице народ постивши ишао је у цркву да се моли”. Етерија : „А већ идућег дана од Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, како ко може, осим дана суботе и недеље, у које се у овим местима никако не пости”; док Апостолске установе говоре: „Пошто сте ви, дакле, прославили Педесетницу, славите једну седмицу, и после ње постите једну(седмицу). Јер право је и радовати се због дара Божијег (силаска Св. Духа) и постити иза олакшања”. Теодор Валзамон, александријски патријарх(12.век), каже: „После седам дана и даље до празника Св. апостола Петра и Павла сви верни навикли су да посте, лаици и монаси, а који неће да посте искључују се из скупа православних Хришћана”.

О посту светих апостола Св. Симеон Солунски каже ово: „Пост апостолски установљен је у част апостола зато што смо се ми кроз њих удостојили многих добара и што су нам они били вршиоци и учитељи поста, послушности до смрти и уздржљивости”.

По строгости у исхрани апостолски пост је после ускршњег. Типик у 33. Глави прописује за овај пост да се понедељак, среда и петак пости на води(сухоједење),  уторак и четвртак је на уљу(без употребе рибе) док је субота и недеља са употребом ребе у исхрани. Ако се у понедељак, уторак или четвртак падне свети(црвено слово) онда се у тај дан једе риба, а ако се свети падне у среду или петак онда се ови посни дани на води разрешавају на уљу.

Коришћена литература: Протојереј др. Радомир Милошевић, Православна Еортологија, Смедерево, 2004.; лазар Мирковић, Хеортологија, Београд, 1961. 

Исповест

Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима!

Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам.

Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље.

После неколико година - било је лето, сезона одмора - на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института“ (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа...

Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће - Тибет је диван!

„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра-у, имају castello у коме је и gompa...“

За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва - долази уважени Лама XY који је на Калачакра-у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали...

Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира.

Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима.

„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток - све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо...“

Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то“.

Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук - важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и дхарма могућности.

Вриштим и будим цео институт - сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се - врти велики точак.

Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно“), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не-тибетанац може да чита.

Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај“, и Калачакра-у - све сам спаковала и донела кући.

Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов - књига „Тао у физици“, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске партичеле, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре - једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране“.

Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе“ (интензивни „курс“ отварања „трећег ока“, са све „свештеницом“ која даје инструкције – и то дупли „течај“). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво“, а онда ме фасцинира Зен.

Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем“ на старојапанском, испред Dai Gohonzon-a - што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса“, ујутру и увече.

Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо-а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо-у...

Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела R. Steiner-a. Уследило је проучавање дела мадаме Блавацки, а стигла сам и до Gurdjieff –a.

Моја библиотека - се пунила; моја глава, душа и тело - су се тровали.

У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња“, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…“. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо“ - тако сам мислила.

Уредно сам консултовала и Ching и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…“.

У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година.

Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза.
У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет“ – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација.

Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и - први пут се загледам у њихове очи.

У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума...

Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије).

Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Gurdjieff-ом у радио вези...

Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа.
„Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?... Па ја само рецитујем и верујем „учитељу“, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер, …?“ Почиње да ми се рађа сумња.

Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту“, узимам велике црне кесе и почињем да цепам.

Крећем од „Мистичног Тибета“, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије.

Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад - какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема.

У томе пролази два дана и три ноћи.

За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе.

Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене“ предмете...

Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести - на психијатрију.
Добијам ињекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије.

У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари.

Враћам се кући.

Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло“ - тако сам мислила.

Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички“ све у реду и како са неуролептиком, за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи...

Одлучујем да не пијем таблете.

Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу“, аикидо је код куће мање „мистичан“, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања“.

Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 - 37.4˚Ц. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе - радим са пола снаге.

У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми је даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију.

Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му.

Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо.

Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера.

Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље).

Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест.

Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…“.

Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем.

Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама“.

10 куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу“ из гомпа-е рекао: „Кугла, а?“. И наставио да слуша.
Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо.

Гледала сам га с леђа, људину од два метра - сав се стресао, а његов уздах сам чула са 5 метара раздаљине.

Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу!

Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице.

Последице су, уз савете оца Д., редовно правило и посећивање Богослужења – после око 4 месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад.

Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Имала сам заслугу да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво.

Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге - НЕ читати“.

Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!“.

А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?“ Било, и Хвала и Слава Богу – прошло.

Од тада је прошло око 7 година.

Што се мојих духовних „истраживања“ тиче, на сва питања - одговоре сам нашла у православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба.

За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно.

Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци...

Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву.

Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали...

Ипак је то било време пентаграма.

Да Бог сачува. Амин.

Извор: Све у причама бива 

Образовање као обнављање лика Божијег у човеку

У корену појма „образовање" налази се реч „образ" (старословњнска реч за „лик"). Свето Писмо сведочи о Божијем стварању по своме лику и подобију (Пост. 1, 26-27; 5, 1-2). У Библији се не прецизира у чему се тачно састоји Божија слика и прилика у човеку. 

Лик Божији Свети Оци су видели првенствено у духовној природи човека, у могућности да се одупре својој чулној природи, да се издигне изнад закона материјалнога света, у човековој власти над природом, у  достизања бесмртности, у човековој разумности, слободи, савести, стваралачким способностима, у човековој способности да на љубав Божију одговори својом љубављу према њему и његовој творевини, у човековом осећају одговорности за сва створења. Лик Божији у људима, премда затамњен грехопадом, ипак је сачуван, чинећи и даље могућим наше спасење.

ЗАШТО ПРОПАДАМО?

У "Новостима" су саопштили да се руска научна експедиција попела на Арарат и открила грађевину огромних размера, сличну дрвеном Нојевом ковчегу. Указала се панорама гигантског брода величине фудбалског игралишта. Научници су утврдили да се не ради о планинским масивима, већ о окамењеном дрвету. Следеће године, ту ће се упутити међународна експедиција.

А моја мисао - можда зато што се приближава још једна Нова година - понела се у другом правцу: од Нојевог ковчега ка Свемирском потопу, на крају времена. Од таквих размишљања човек и невољно обамире. Ако ће "земља и сва дела на њој изгорети", као што је речено у Библији, ради чега се онда трудити, ради чега су онда сви наши напори да земљу учинимо бољом? 

И. Т. Мељник, Санкт-Петербург.

Одговор: Земља и њена дела су дати као пут, по коме ми сви треба да идемо, уз подсећање да је циљ напред. Парадокс се састоји у томе што идући заједно једним путем, ми не долазимо у једно - исто место.

Значајно је да се Ваша мисао о сензацији усмерила на најсуштинскијем. Сам Христос учи таквоме виђењу: "Како је било у дане Ноја, тако ће бити и када дође Син Човечији" - каже Он. У време Ноја, пред Потопом "јело се, пило, женило и удавало, све док Ноје није ушао у ковчег".

Христос говори да ми свагда живимо у "дане Ноја". У књизи Постања, Потоп је представљен као казна људима оног времена за њихову развраћеност (неваљалство). "И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле" (Пост. 6,5).

Црквено предање сведочи да су блуд и занимање магијом, савременика Ноја, довели до потпуне пропасти морални и друштвени живот, тако да је човечанство зашло у самоистребљење без наде на опстанак. Може се учинити чудним што Христос ништа не говори о овој пропасти, која је на крају крајева само последица друге, још дубље појаве. Њихова кривица је у томе што они нису размишљали све док није дошао потоп и истребио их. Дакле, не помиње се њихов грех, њихова изопаченост. Они просто, нису се бринули о главноме, тј. о истинском схватању смисла живота. Другим речима, они су живели као да су бесмртни. Пада на памет, резултат једне социолошке анкете, према којој већина американаца мисли да никада неће умрети.

Њима се чинило да поред земног живота не постоји више ништа. Зато је нужно било да изненада виде смрт и увиде да нису "богови" и да је чак живот земаљски могућ само са БОГОМ.

Локалитет на планини Арарат за који неки  верују да су остаци Нојеве барке

Ноје је дуго градио, а они су му се равнодушно подсмевали. Дакле, они му нису сметали, нису запалили његов ковчег, већ просто нису обратили пажњу на њега. Нису се замислили над оним што је он радио.

Они "нису мислили". Задржимо се на овим речима које многи прочитају и не примете. Како дубоко, како потресно означава Господ суштину свега!

Човек је одговоран за оно што види. Бог му је дао разум. Он је дужан да осмишљено учествује у живошу.

Одричући се од разума он се превраћа у суровог робота, горег од животиње, јер животињама није дата способност да мисле. Када се човек превраћа у механизам, он механички одбацује Божански дар слободе. Не размишљајући, не упоређујући своје дела са последицама, са заповестима Божијим и уопште са смислом.

Он одбацује Божије дарове и зато постаје недостојан имена човека.

Господ нам је дао могућност да мислимо и наш унутрашњи свет изражавамо мислима. Чак и дете говори: "Извините, нисам мислио". Једна девојчица је поделила са својом другарицом размишљања о смислу живота, која су је мучила и која су се односила на постојање смрти. "Тако нешто, одговорила јој је другарица, ми још нико није говорио, а и ја сама о таквим стварима нисам мислила".

Шта значи живети, не размишљајући. То је као слепило. Чак и неверујући човек може размишљањем доћи до суштине ствари, као што је то било са многим научницима, који су пришли као мудраци Витлејемским јаслама. И обратно - апостол Павле говори о онима који "кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити му захвалише, него залуђеше у својим умовањима и потамње неразумно срце њихово... и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично" (Pим. 1, 21. 28).

"Механички човек" је увучен у бујицу. Он не мисли да ли је некоме лоше или да ли у свету постоји неправедност, или ко је на власти Хитлер или Чубајс. Он гласа за кога кажу. Он је подвргнут сваковрсним механичким сугестијама. Он наивно следи моду - са бестидношћу у одевању, са неприродним поступцима за које треба после полагати рачун. У свему овоме личност ишчезава, а за бесове се отвара простор.

"Механичком човеку" остаје само рад, јело и наслађивање. Зато данас преко ТВ - глумчићи бескрајно рекламирају на фону полугладне земље, колаче са бананама и "секс" - две основне плотске радости које су доведене скоро до божанског култа. И то је све што они могу извући од живота. А "Нојев ковчег" - за њих није ништа више од пикантног назива за ресторан или коцкарницу!

Ми увек живимо "у дане Ноја". Данас као да се човечанство налази у стању анестезије. Свакодневне материјалне бриге чине механичким живот многих. Свет у коме су људи привикнути да живе чини им се непоколебљиво трајним, до дана када наступа буђење које је утолико беспоштедније, што се неодговорније живи.

Догађаји савремене историје постојано нас подсећају на Потоп. Научници говоре о претећој истрошености основних природних ресурса. Због радијације и загађености околине постаје реалним генетско изрођавање човека као појаве (врсте). Небивале стихијске несреће, потпуно нове нечувене епидемије - сигнали су из исте области. Ничим оправдано уништавање људи, такво како на пример у Србији и Ираку - отвара пут ка апокалиптичком рату, који се може показати последњим за човечанство. Тада ће сав систем светске безбедности за један час пропасти.

Тако ће бити, каже Христос, када дође Син Човечији. Многи себично мисле да ће овај Долазак бити само на крају времена, представљајући да они по свакој вероватноћи неће доживети крај света и зато их се то не тиче. Управо против таквог "размишљања" предупређује Христос. Он каже даће се јавити усред наших свакидашњих послова, на нашем раду, у нашим породичним односима, у нашим кућама, где ми једемо и пијемо. У једном тренутну ми треба да будемо спремни за сусрет са Господом. Тада ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити" (Мт. 24, 40-41). Ово је наш свакодневни живот.

Господ ће доћи усред наших најсвакодневнијих послова, када смо ми тако рећи свецело заокупљени њима. Он говори о стражењу, о томе да ми не знамо у који ће час Он доћи. Овај Долазак Господа, присуство Божије међу нама, не односи се само на будућност, него на све дане наше.

Ми смо дужни да испуњавамо све наше земаљске послове добро. Но, то још не одређује човека. Ништа не разликује оно двоје људи који су ревносно радили у пољу; нити оне две жене које су млеле заједно у једном млину.Међутим, Бог види разлику: један је спреман, а други није. Један је био са Богом, дакле већ у светлости; а други се нашао без Бога, у тами. Обратимо пажњу на то да је овде реч пре свега о спасењу онога ко хоће да се спасе. На Божић ми се радујемо што у свет долази Спаситељ. Цело Св. Писмо, сав живот Цркве сведочи да Бог спашава.

И ако се дубље проникне у смисао свемирског Потопа, у њему се може увидети спасоносно дејство на род људски. Када се човечанство приближава својем потпуном ишчезавању, "интервенцијом" Бога, ход догађаја се мења, ради препорода човечанства. Ноје - је човек спашен Богом.

Ми треба да памтимо, да је ковчег спреман за сваког од нас - данас у време свемирског Потопа. Спаситељ Христос, ушавши у воде смрти, вуче за собом Своју Цркву, у Својем броду, све које хоће да га следе. Иако је у време Ноја, сагласно Писму, погинуло практично читаво човечанство, Христос говори о половини који се спасавају. Један од двоје узима се; пет мудрих девојака улазе у брачне одаје насупрот пет лудих. И ми знамо да ово није математичко дељен>е.

Господ је далеко од стварања атмосфере страха у нашем животу. Он Хоће да нас призове на стражење. Када наступи Потоп, узалуд ће бити узвикивање: "Ех, да сам знао"!, зато што смо били упозорени. "Будите спремни говори Он - јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији".

Живећи као и сви људи у времену, хришћанин је дужан да се разликује од других људи. Он је тај који зна да се у заповестима Божијим садржи вечност. Како да се научимо да живимо тако да достојно испуњавајући своје земно служење, увек будемо пред лицем вечности - да би оштро осећање времена које нас прожима уочи Нове године прешло у осећање вечности?

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ

                                                                              НИЧЕГВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

Извор: http://www.svetosavlje.org/index.php

МЕТАФИЗИЧКО ПИТАЊЕ

...У једном тренутку свога живота, на неком „раскршћу свога пута“, сусрећемо се неизбежно са болешћу, са пропадљивошћу, са смрћу. Тада искрсавају најнеумољивија питања: каква је логика тога привременог круга нашег биолошког постојања? Завршава ли се, дакле, све на два метра испод земље? И шта је то што се са смрћу гаси, те оставља тело да се као неутралан предмет распада у прах? Шта је то човечији поглед, реч, његов смех, гестикулација, његов „израз“? Оно што се са смрћу гаси јесте оно што га чини јединственим, несличним и непоновљивим – начин на који воли, на који се радује, на који болује, посебан начин на који сваки човек остварује свој живот. Да ли је све то и оно друго што човек данас покушава да изучава уз помоћ научности „дубинске психологије“, како је називамо, - тојест свест, подсвесно, несвесно и , на крају, „ја“(его), идентитет човека,- да ли сусве то биолошке функције, као што су варење, дисање и циркулација крви? Или човек јесте (бивствује), постоји, на начин који се не исцрпљује у његовим биолошким функцијама, и то на такав начин који човека чини истински постојећим, кога се не дотичу време и смрт?

У једном тренутку свога живота, на прелому или на „раскршћу свога пута“, човек почиње да сумња да позитивно знање даје одговоре на само нека од његових питања. И да постоји неки простор са оне стране природе (физичког), метафизички простор (простор уметности, љубави, тајне постојања), коме, да бисмо га упознали, треба да се приближимо са „мером и постепено“, много другачије од онога што осигурава једноставну веродостојност чулних датости природе.

Читаве векове човек се борио и бори се са питањима метафизике: филозофија, уметност, религија прдстављају облике те непрекидне и неисцрпне борбе, која човека чини посебним у односу на сва друга бића и ствара његову цивилизацију. Данас живимо у цивилизацији која покушава да се утемељи на „секуларизацији“, на забораву метафизичких питања, али и тај став је опет метафизички, те и он утемељује (или растемељује) цивилизацију.

Уосталом, колико год да човек покушава да избегне неумољива питања метафизике, колико год да настоји да их заборави у грозници професионалне активности и политичке ангажованости или у ненаситој потрази за уживањима, колико год да их презире и да их исмева у име митологизоване „науке“ која „на све даје одговор“ или ће „једном дати“, та питања вребају на човековом путу. Изненадан „квар“, како каже Dürrenmatt: аутомобилска несрећа, карцином, некаква срчана „незгода“ и оружје самодовољности се распада, а човекова голотиња се показује душераздирућом. Пред нама се ненадано отвара хаос неодговорених питања која нису недоумице ума него застрашујуће празнине у нашем постојању.

У тим неочекиваним тренуцима „метафизичке будности“, рекло би се да се сва наша питања аутоматски резимирају у једној значајној речи која је сама по себи и позната и безмерно непозната: у речи Бог. Ко је онај који нам је о Њему говорио, шта је Он и где се налази? Да ли је Он плод људске маште, нужност коју диктира наш ум, или је Он стварно биће, али скривено као што је скривен песник у својим речима и сликар у своме сликарству? Постоји ли Он, на крају крајева, или не постоји? Да ли је Он узрок и циљ постојања света? Има ли човек у себи нешто од Њега, нешто што превазилази време, простор, пропадљивост и смрт?

Одломак из књиге Азбучник вере од Христа Јанараса