Будите Ентузијасти!…али КАКО??

”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он самном.” (Откр. 3,20)

Бог ти је дао срце и Он је спустио у тебе извесне жеље, планове и циљеве. Али уколико ниси под Божијом контролом, све то може бити злоупотребљено и сасвим погрешно примењено и узалудно ћеш протраћити живот.

Свугде, по целом свету, разасути су милиони инспирисаних људи, који носе злоупотребљене и потпуно наопако искоришћене таленте, интересовања, снове и амбиције. Због тога су, упркос својим талентима и ентузијазму, дубоко несрећни и празни. Јер сваки пут кад су твоји таленти и ентузијазам погрешно употребљени, то те чини очајним и празним.

Неки од вас можда размишљају; ”У овом тренутку нисам превише заинтересован нити ентузијастичан ни око чега.” Ви знате шта то значи, зар не? То значи да сте искључени из контакта са Богом!

Немогуће је бити укључен у контакт са Богом и остати незаинтересован и без ентузијазма. Јер, уз Бога сте укључени на 220 волти. Тад постајете потпуно пуни снаге и ентузијазма!

Бог је Бог Љубави, Ентузијазма, Енергије. Једини разлог због којих имамо емоције јесте чињеница да смо створени по Његовом лику. Бог нас воли својом вечном и бесконачном Љубављу. Без обзира шта да урадимо, Он ће нас увек волети.

Када свакодневно проводите време са Богом ( молећи му се, читајући Библију, размишљајући да све што радите као да Богу радите, водећи унутрашњи разговор са Богом око свих проблема и сумњи које вас муче…) немогуће је остати хладан, без снажног дотока енергије и без ентузијазма.

- Да ли бисте хтели имати више енергије?

- Више ентузијазма?

- Више снаге да започињетенове ствари?

Рећи ћу вам где то да нађете. Реч ”ентузијазам” је грчког порекла и потиче од 2 грчке речи; ”ен”, што значи ”у” и ”Тхеос”, што значи ”Бог”. Када сте ентхеос, када сте ”у Богу”, ви сте ентузијастични.

Што сте ближе Богу то више енергије, ентузијазма, виталности и снаге имате у свом животу. 

Што се више удаљавате од Бога то вам је све досадније, празније, апатичније и незаинтересовани сте око било чега у вашем животу. Потребно је да научите отворити своје срце Исусу Христу.

Исус Христос стоји већ дуго времена пред вратима вашег живота. Али Он је џентлмен. Он неће провалити на ваша врата. Ви морате да Му их отворите.

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE/#!prettyPhoto

МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ

Молитва прва

Господе, Боже наш, сети се слугу Твојих који су преминули у вери и нади у Вечни Живот. Као Добар и Човекољубив, опрости им грехе и обриши неправде, ублажи, отпусти и опрости им сагрешења вољна и невољна. Избави их вечних мука и огња пакленог, и даруј им да се наслађују Твојим вечним добрима, припремљеним за оне који Тебе љубе. Иако сагрешише они од Тебе не одступише, него чврсто вероваше у Тебе, Бога у Тројици слављенога: Оца и Сина и Светога Духа, и све до последњег даха исповедаху, Јединицу у Тројици и Тројицу у Јединству. Стога буди милостив и њихову веру у Тебе урачунај им уместо дела, и као Милосрдан упокој их са Светима Твојима. Јер нема човека који би живео и не би сагрешио, Једини Ти си без греха, а правда Твоја је правда вечна. Ти си Једини Бог доброте, сажаљења и човекољубља; и славу узносимо Теби, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Читање из Књиге пророка Данила (12.2-3)

И многи који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на Живот Вечни, а други на срамоту и прекор вечни. А разумни ће сјати као светлост небесна, који многе приведоше праведности, сјаће као звезде, вазда и довека.

Читање из прве Посланице светог апостола Павла Солуњанима (4.13-17)

Браћо, не желим да вам остане непознато шта је са онима што су уснули, да не би сте туговали као они који немају наде. Јер, ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу, довести с Њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом, да ми, који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули, јер ће Сам Господ са заповешћу, гласом Архангела и са трубом Божијом сићи са Неба. И прво ће васкрснути умрли у Христу. А потом ми живи, који останемо, бићемо заједно с њима вазнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда са Господом бити. Тако тешите један другога овим речима!

Читање из Светог Еванђеља по Јовану (5.24-30)

Рече Господ Јудејцима који му дођоше: Заиста, заиста вам кажем: Ко Моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има Живот Вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га, оживеће. Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи; и даде му власт и да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. Ја не Могу ништа чинити Сам од Себе; Како чујем онако судим, и суд је Мој праведан; јер не тражим вољу своју, него вољу Оца који Ме је послао.

Молитва друга

Боже духова и свакога тела, Ти си сатро смрт и уништио ђавола и свету Твоме даровао живот. Ти Сам, Господе, упокој душе умрлих чеда Твојих: Насветлијих патријарха, преосвећених митрополита, архиепископа и епископа, који су у свештеничком, црквеном и монашком чину Теби служили; градитеље светих храмова, православне праоце, очеве, браћу и сестре, који овде и било где почивају; војсковође и војнике који су за веру и отаyбину живот свој положили, вернике убијене у међусобној борби, утопљене изгореле, смрзнуте на мразу, растргнуте од звери, оне који су изненада умрли без покајања и помирења са Црквом и својим непријатељима, самоубице у растројењу ума, оне који су нам заповедили у молили да се за њих молимо и оне који су били лишени хришћанског погреба, а за њих се неко од верујућих молио (овде споменути имена свих ваших блиских умрлих) у месту светлом, месту зеленила, месту мира, одакле побеже болест, туга и уздах. Свако сагрешење које су учинили речју или делом или помишљу, као Добар и Човекољубац опрости, јер нема живог човека који не сагреши. Само си Ти Једини без греха и правда је Твоја вечна правда и истинита је Твоја реч. Јер си Ти Васкрсење и Живот и Покој умрлих чеда Твојих (имена), Христе Боже наш и Теби славу узносимо са Беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

И молитва Светог Апостола Јакова

Господе, Боже духова и свакога тела, сети се православних, које смо поменули и које нисмо, од правдног Авеља до данас. Упокој их у насељу живих у Царству Твоме, у красотама Раја; у окриљу светих отаца наших Аврама, Исака И Јакоа, одакле су ишчезли и болест и туга и уздаси; где светлост Твога лица непрестано светли и све осветљава.

(Када би се пред нама отворио бескрај вечности и када би смо могли да сусретнемо наше умрле, прва њихова реч упућена нама била би молба да се за њих молимо Богу: О, колико су нам потребне ваше молитве; о колико нам добра оне доносе! Спомињући нас у својим молитвама, ви нам отварате тајанствена врата, кроз која нам улази светлост, живот, спокојство и радост!

Према учењу Светих Отаца, велика је духовна корист за упокојене да се чита Псалтир, нарочито одмах након исхода душе из тела, по могућству непрестано, све до опела, а и после.)

Молитва за упокојене

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животборним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Деца рата

                                                                                                                                                
У Почетку, када на земљи владаше мир, човеку беше дарован страшни и узвишени дар - дар слободне воље. 
Злоупотребивши овај савршени дар живота човек је за само један једини тренутак увео човечанство у смрт. Тај дар слободе је у себеукључивао избор између два пута: пута добра и пута зла. Човек је изабрао - зло. Попут анђела који паде са Небеса, попут муње која севну, човечанство је пало у бездан трулежности и смрти.

Ми смо деца рата човековог против Бога и то је наше порекло. Пореклом смо из хиљада и хиљада година човековог страдања од глади, жеђи, наготе, ропства и смрти. Човек је на сваком кораку свог богоодступничког пута готово до темеља рушио сваки мост повратка своме Творцу. Човек је на сваком кораку на место свога Творца постављао свој несавршени разум и звер свог нихилизма.

Јездећи на тој звери човечанство је "напредовало" у потпуни назадак. Та звер се показала крајње опасном и данас се налази ван сваке контроле. Она прождире данашњу омладину као своју главну жртву. Нема ниједног младог човека који нијеухваћен у канџе те звери - Нихилизма.

Из рата у рат, из геноцида у геноцид, из холокауста у холокауст: људска историја се може сажети у једну једину реч - Смрт.

Од првих племенских ратова до првих грађанских ратова, од Француске до Бољшевичке револуције, од I до II светског рата, од Вијетнама до ратова градских банди: човечанство је,  у својој слободи, увек изабирало стазу Смрти. Човечанство је увек изабирало стазу рата зла против добра.

У људској историји, историји нашег порекла, сви ратови су се кад-тад завршавали. Међутим, рат који је човек започео на самом почетку историје, наставља се све до данас и данашње поколење младих се налази усред њега. Свакога дана наш свет све више одступа од Истине и тмина тог рата опкољава нас све више, са свих страна. И та ће тмина постајати све црња и црња ако не будемо схватили да се рат којег се гнушамо, и та глад и то страдање које тај рат проузрокује, збивају на бојном пољу наших срца.

Тај рат није рат народа против народа, нити човека против човека, већ рат човека против Бога.


Из књиге Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна - монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

Извор: http://www.pravoslavni-odgovor.com/

Сујеверје - клањање ђаволу - Врсте сујеверја

Гатање по Библији (где се отвори) и сујеверне молитве – клетве

Никако није допуштено изговарати речи Божије и речи из црквених молитава заједно са гаткама или гледањем у карте. Реч Божија је дата човеку (између осталог и кроз предсказивање будућности)  искључиво ради спасења душе, а не ради одгонетања некаквих других питања.

У Номоканону (уз велики Требник) речено је: „Суду подлежу... они који убацују кључеве у Псалтир и из њега нетачно читају... који бају (или „одбројавају", а овде се може убројати и проклињање или заклињање).., све то од демона потиче".

Веровање у амајлије (магијску заштиту од болести и других невоља)

  

Православни Хришћанин има силне заштитнике у невољи. То је његов крст који носи на грудима и често стављање крсног знака на себе, то су свете иконе, то је Анђео-чувар.

А ношење или чување измишљених ствари, као што је на пример „писмо нађено у Јерусалиму" и томе сличне измишљотине, препуне свакојаких глупости и јадног сујеверја, или качење деци око врата или на руку разноразних предмета који треба да их чувају од болести, или папирића са некаквим текстовима, или амајлија (на пример, ланчића, кончића и зуба или длаке од медведа) - све то није ништа друго до стављање ђаволског јарма на своју душу. За тај грех је, чак, предвиђено изопштавање из Цркве (Лаодикијски сабор, 36).

Веровање у вештице, у кућне, водене, шумске и друге духове

Несумњиво је да зли дуси постоје и Хришћанин не може одбацивати њихово постојање после мноштва сведочанстава у речи Божијој, а уколико тежи да очисти свој живот, онда он има и личног искуства у борби против њих.

Међу-тим, „кућни", „водени" и остали слични духови не постоје. То су измишљотине којима је оличен незнабожачки свет. Онај ко себе сматра Хришћанином, а верује у кућне духове и боји их се, тај је „незнабожац у Хришћанству". Јер какву сагласностима Христос са Велијаром? (2. Кор. 6, 15). Због тога је грех у гневу називати некога вештицом или сличним називима.

Веровање у снове је опасно и веома грешно

Био је у једној обитељи монах украшен свим врлинама, због чега га је сва братија веома поштовала. На несрећу, он је увек веровао свакојаким сновима. Кушач се веома радује када човеку пронађе слабу страну, са које га лако може побеђивати. Непријатељ нашега спасења се свом снагом обрушио на монаха. Зато му сваке ноћи, чим монах после уобичајених моли-тава задрема, демон поче приказивати сновиђења, и то најпре безазлена, како би што више завео несрећника. Како год да их је старац тумачио, свако се тумачење оправдавало обистињивањем сна. Најзад, видевши да заблудели старац свему верује, дух таме му једне кобне ноћи приказа будући живот. Приказа Апостоле, Мученике, Преподобне и све Хришћане како седе у ужасној тами, како се муче очајањем, а са друге стране заједно са пророцима и древним патријарсима приказа народ јеврејски како ликује, и Бога Оца како указује на њих прстом и говори: „Ово су чеда Моја!". Старац се од ужаса пробуди и ништа не расуђујући, оде у Палестину, у насеобине јудејске. Тамо прими обрезање и постаде ревносни заштитник убица Христових. Али колико је Бог дуготрпељив, толико је и праведан у суду Своме: кроз три године Он посла на њега толико страшну болест, да су иструлиле чак кости на њему, те одступник у ужасним мукама испусти свој дух („Пролог", 26. фебруара).

Како хришћанин треба да се односи према сновима? 

Још су незнабожачки филозофи различито објашњавали снове. Један незнабожачки филозоф (Протагора) говорио је: „Сваки сан има своје значење, свој смисао, и за људски живот је корисно обраћати пажњу на снове". Други незнабожачки филозоф (Ксенофан) објашњавао је да су сви снови пусти и варљиви и да је у заблуди онај ко на њих обраћа пажњу и своје поступке усклађује према њима. Истину треба тражити у средини, тј. пре свега, не треба на све снове обраћати пажњу, а друго, не треба ни све снове презирати и сматрати бесмисленим.

Кажемо - не треба на све снове обраћати пажњу. Ево шта о томе каже Књига премудрости Исуса, сина Сирахова.

" Празна и варљива су надања неразумног човека, а бесмислена сновиђења дају крила глупима. Као онај ко грли сенку или гони ветар, такав је онај ко верује сновима. Снови су исто што и лице које се огледа. Од нечистога шта може бити чисто, и од лажнога шта може бити истинито? Гатања, добар и лош знак и сновиђења - све је то сујета и срце се испуњава маштањима као жена кад треба да роди. Ако снови нису послати од Свевишњега да те уразуме, не примај их к срцу. Сновиђења су многе одвела у заблуду и они који су се у њих уздали, доживели су пад".

Већином су снови само природни резултат побуђене људске уобразиље. Оно о чему човек дању размишља и чиме је веома обузет, оно што страсно жели или не жели, то му се и приказује у сну. Свети Григорије прича о једном човеку који је неразумно веровао сновима и којима му је обећаван дуг живот. Он је сакупио много новца да би имао од чега да проживи у благостању свој дуги живот, али изненада се разболео и убрзо умро, те тако никако није могао употребити своје богатство, а истовремено није могао понети са собом у вечност никакво добро дело. Према томе, има много снова који су заиста пусти и варљиви, који ништа не значе и на које не треба обраћати пажњу.

Али постоје и такви снови који за нас имају значај и на које треба обраћати пажњу. Укажимо ради примера на сан Јосифа, једног од дванаесторице синова патријарха Јакова. Јосиф је сањао да са оцем и браћом жање жито у пољу: Јосифов сноп је стајао усправно, а снопови оца и браће су стајали око њега као да му се клањају. Тај сан се испунио: после извесног времена Јосиф, кога су браћа продала, постаде управитељ Египта, а отац и браћа његова, када дођоше у Египат, бише принуђени да му се поклоне и да га поштују. Исто тако се обистинио пророчки сан фараона, цара египатског. Да фараон није обратио пажњу на тај сан и да у родним годинама није припремио велике залихе хлеба за неродне године, горко би се покајао: житељи Египта, а такође и отац и браћа Јосифова, умрли би од глади.

И многи људи, а можда и неки међу нама, имају разлога да се кају што нису обратили пажњу на неке своје снове. Навешћу као пример један случај. Један разуздани младић није слушао савете својих најбољих другова који су га упућивали на другачији, бољи животни пут. Једном је сањао свога оца како му строго наређује да остави развратни и безбожнички живот и да се поправи. Али по учењу Самог Господа Исуса Христа: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити, тако и младић не обрати пажњу на свој сан. Међутим, он поново виде исти сан: опет виде оца како му говори да ако не промени свој живот, тога и тога дана ће га снаћи смрт и изаћи ће на суд Божији. Младић је у шали испричао свој сан друговима који су живели као и он и не само да није размишљао о исправљању живота, него је чак пожелео да се подсмева претњи коју је чуо у сну. Стога је управо за тај дан, у који му је отац рекао да ће умрети, он заказао велики пир са друговима. И шта се догодило? Усред пијанке удари га мождана кап и кроз неколико минута он умре! Дакле, нису сви снови пусти и варљиви; постоје и такви снови који се заиста обистињују у животу.

Неколико савета о томе како се треба односити према сновима

1) Ако нас снови побуђују на добро и уздржавају од зла, сматрајте их прстом Божијим који вам указује на небо и уклања вас од пута који води у пакао.

Бог говори једном, и ако то остане непримећено, онда говори други пут, у сну, у ноћном виђењу, када сан обузима људе, за време дремежа у постељи. Тада Он отвара човеку ухо и запечаћује Своју поуку, како би одвратио човека од какве намере и удаљио од њега гордост, како би сачувао душу његову од пропасти и живот његов од ударца мача (Јов. 33, 14-18).

„Када у сну угледаш облик крста - учи преподобни Варсонуфије, - знај да је тај сан истинит и да је од Бога; али потруди се да од Светих добијеш тумачење тог сна и немој веровати својој помисли" („Руководство за духовни живот" Варсонуфија и Јована).

2)   Ако нисте сигурни да сан потиче од Бога или немате разуман разлог да тако нешто закључите, а нарочито ако се тај сан тиче неважних и непотребних питања, онда нема потребе да обраћате пажњу на снове и да своје поступке управљате према њима. Будите пажљиви и не обраћајте пажњу на сваки сан, како не бисте постали сујеверни и пали у опасност да сагрешите.

3) Најзад, ако сан саблажњава човека и вуче га у грех, онда је он последица наше искварене и.растројене уобразиље, наше фантазије, или потиче од онога, од кога нека нас сачува Бог Својом благодаћу, тј. од ђавола.

Свети Теофан Затворник каже: „На снове је најбоље не обраћати пажњу. Неки од њих можда нешто и значе, али пошто нама није дато да то тачно одредимо, а наша сопствена тумачења могу бити варљива и некорисна, онда је боље заборављати их. Снови су и по природи својој одређени да буду заборављени, јер тако бива са већином снова. Знајте да има природних снова, има снова који су од Анђела и од Светих, а има и снова који су од демона. Они који су од Анђела и Светих, доносе мир, и тај мир дуго остаје у души, а који су од демона, они нарушавају душевни мир. Наши сопствени снови су пресипање из шупљег у празно без икаквог реда. Демони су немоћни и ништа нам не могу, али њима се допушта да понекад приђу ближе слугама Божијим и да их узнемире, једним делом ради кушања, другим делом ради поуке, а и ради тога да би се њима самима показало ко су и шта су. Из истих разлога им се допушта да приказују снове".

Веровати предосећањима је грех

Човек може предосећати некакву велику промену у животу, нарочито смрт. Али углавном су предосећања варљива, јер је кроз Адамов пад способност предосећања изгубљена, а она често могу бити изазвана и лагодним животом или због растројене уобразиље. Дакле, на основу предосећања не треба доносити коначне одлуке о својој или туђој будућности, јер на тај начин непотребно падамо у грех или у варљиву радост. Тако се заборавља на Промисао Божији који управља нашим животом и који нас по својим премудрим и благим намерама може избавити и од најочигледније несреће, као што може и да не оправда радост коју предосећамо. Језекија је у тешкој болести требало да умре, али није умро. Аман се унапред радовао своме тријумфу над Мардохејем, али се његова предосећања нису обистинила.

Немојте брзоплето веровати предосећањима.

Веровање у добар и лош знак,

у тумачења као што су „ваља се и „не ваља се“

Од Господа се справљају кораци човјечији

(Приче Соломонове, 20, 24).

Уместо да се у своме животу руководи здравим разумом, сујеверни човек све своје успехе или неуспехе у свакодневном животу повезује са разноразним појавама које му представљају добар или лош знак.                   

Неки сматрају да је лош знак када се сретну са свештеником или човеком који носи празне кофе. Или, на пример, не треба поклањати оштре предмете, понедељком не ваља ништа почињати, трећа свећа која гори на столу је опасна, тринаести човек за столом такође је опасан, а када се свећа неочекивано угаси, то значи да ће доћи гости, итд, итд.

Ако обратимо пажњу на све те празноверице, видећемо да за многе од њих постоје једноставни историјски или практични разлози, а све оне заједно једноставно се оповргавају речју Божијом и здравим разумом. Хришћанин треба да одбаци свако сујеверје, предрасуду и добар или лош знак.

"Рече му Исус: Ја сам Пут, Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу осим кроза Ме" (Јован 14:6)

На исповести не говоримо о другима него о себи!

Данас је можда појам греха затамњен, знамо да нас светшеници и монаси често подсећају да на исповести не говоримо о другима него о себи.

- То се дешава, често сам говорио људима, напишите грех, објављујете туђе грехове и муке које су вам други нанели, али то није твој грех, грех је ако си ти некоме нанео увреду и грех, није грех кад је неко тебе ишамарао на пијаци, значи његов је, твој је ако си ти неког истукао, опљачкао, понизио пред људима, испсовао, можда тукао. Велики проблем је непознавање, људи обично сматрају да у својој исповест треба да кажу рецимо, да га је комшија увредио а не схватају да је то комшијин грех а не њихов грех, и ти нема шта да износиш шта је комшија урадио јер Бог то види. Е, али неће да каже онда када је он комшију увредио, повредио владањем или речима, изнвервирао, него говори како је он пострадао. Значи, не схвата се исповест као могућност да нам Бог опрости грех него као право да ја оптужим некога пред Богом. То вам је као када бих ја дошао у вашу кућу и причао како сам рецимо, пострадао од комшије и нећу му опростити никад, значи да смо жељни освете.

Архимандрит Стефан Вучковић

Манастир Велика Ремета

Хришћанка и истовремено паганка Архимандрит Рафаил Карелин

Наша душа је по својој природи Хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постајању простором и временом, и она решава коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности.

Заборавила је на саму себе, зачарна је фантазмагоријом земаљских слика, привидима, своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њенога спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.

Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу са демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, неом вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сасм овамо доспела?“

... Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?

Али не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено Име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?

Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче који није стекло перје, које беспомоћно пузи по змељи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се и унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе, желеђи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?

Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашт си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?

Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?

И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила са Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика Божија љубав према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“.

УХО КОЈЕ ЧУЈЕ И ОКО КОЈЕ ВИДИ

Поред нас, чак и на нама самима постоје неоспорни докази постојања Бога. То су наше уши и очи. Ево, приче кажу: „Ухо које чује, и око које види, обоје је Господ начинио,“ (Прич. 20, 12).

Говор прича понекад изгледа једноставан до баналности, али је то варљив утисак. Не ради се о томе што је Господ створио све, укључујући и човека, а то значи и његове уши и очи. Ради се о томе да су очи и уши изузетно сложене грађе, то су скоро јувелирска дела, а истовремено – прецизно наштеловани механизми за везу са спољашњим светом. Њихова сложеност и прецизност терају човека да се насмеје кад чује реч „еволуција“ и да скине шешир кад чује реч „Творац“.

Разгледам први атлас који ми је доспео у руке (боље популарни, него строго медициски). Гледам шему грађе ока (истим оком, узгред речено, и гледам) и просто сам зинуо од чуда. Око истовремено личи на фотоапарат и компјутер (гледамо оком, а видимо мозгом). Сочиво, стакласто тело, снопови нерава, испреплетени као сложени кабел... Огромне количине информација које се обрађују сваке секунде. Очна јабучица се покреће уз помоћ шест мишића који складно раде и кретање ока се одвија слободно и без бола. Трепавице штите, сузне жлезде влаже очи... Укратко, све је толико премудро да ми се намеће питање: како могу да постоје офталмолози који је верују у Бога? Палеонтолози по навици жонглирају милионима година; астрономи врте на језику милијарде година – земаљских или светлосних. А овде је „просто око“ и исти ред цифара: „Један квадратни милиметар мрежњаче садржи око 400.000 елемената осетљивих на светлост.“ Или још: „Најбоља видео камера може да савлада интензитет од неколико до 1.000 фотона, а ћелије мрежњаче код човека могу да обраде до 10 милијарди фотона уз динамички дијапазон таласне дужине од 380 до 750 нанометара.“

Једном речју, у ову тему можемо још дуго да се задубљујемо и сваки корак у дубину ће говорити само у корист постојања Великог Уметника – само Он је моћан да створи такво „обично чудо“.

Али, Соломон није поменуо само око, већ и ухо. Нека у поликлиникама „ухо“ обично иде поред „грла и носа“, код нас ће, у складу с Причама, ухо бити у пару с оком. А шта је ухо? Оно се код нас састоји од три дела. Постоји спољашње, средње и унутрашње ухо. Прво звук доспева у ушну шкољку, где се појачава. Затим долази до бубне опне. У књизи пише да се минимална вибрација бубне опне одвија у пречнику од једног атома водоника (!). У почетни положај након вибрирања бубна опна може да се врати за 0,005 секунде. Даље! У средњм уху се налазе најмање кости у нашем организму: чекић, наковањ и стремен. Све ове кошчице непрекидно раде у складу с називима: ударају, реагују на ударце и др. Мистика се, као и у случају с оком, само повећава како се продире у дубину. Видимо и чујемо мозгом док гледамо и слушамо очима и ушима као помоћним органима који транспортују звучне и видне импулсе. Мозак интерпретира сигнале које добија. Поређења ради: клавир има 240 струна и 88 дирки, а наше унутрашње ухо има 24 хиљаде „струна“ и 20 хиљада „дирки“, које делују стално и омогућавају нам да чујемо невероватан број и разноврсност звукова.

Сва ова сложеност се не приказује на изложбама. Она делује непрекидно у најсвакидашњијем режиму, представљајући управо „обично чудо“. И моје питање постаје двоструко: одакле су се појавили и како могу да постоје, заједно с неверујућим офталмолозима, неверујући оторалинголози?

Подједнако је сложен и људски зуб. Тако да се питања шире даље, до стоматолога, и могу да лише сна сваког осетљивог свршеног студента медицинског факултета. Али, нећемо превише узнемиравати савест ескулапа. Боље је да се сетимо још једног цитата из Светог Писма. То више није Соломон, већ његов отац – Давид. Ево шта он каже онима који се не боје пошто Бог наводно не види: „Разумите, безумници у народу, и луди, када ћете се опаметити. И онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?“ (Пс. 93, 8-9).

Давид о грађи ока није знао онолико колико зна савремени предавач на катедри за офталмологију. Давид није имао приступа чак ни популарним знањима која су доступна сваком човеку који зна да чита. Али је Давид имао Бога у разуму и имао је обрезано срце. Зато су му и биле очигледне појаве духовног света. Онај Ко је створио изузетно сложен орган људског слуха види све! Онај Ко је створио изузетно сложен орган вида такође види све! Не просто да види много, него све види! Немојте чак ни да вам падне напамет да се пиштећи увлачите у уобичајене пукотине и брлоге. Уразумите се, луди људи! Кад ћете се опаметити, неуки? Не ради се више о лекарима, већ о свим људима, од којих већина због нечега не сматра да је потребно да размишља о сталном присуству Премудрог.

Чујмо још неколико редова из истог овог псалма, чиме ћемо и завршити данашњу беседу.

„Онај Који кара народе, зар неће изобличити, Који научава људе знању? Господ зна помисли људске да су сујетне. Блажен је човек којега покараш, Господе, и из закона Твога научиш га, да га укротиш у дане зле, док се не отвори јама грешнику!“ (Пс. 93, 10-13)

Протојереј Андреј Ткачов

Извор :    http://www.pravoslavie.ru/srpska/60846.htm