Епископ жички Стефан - ХРИШЋАНСКО ВАСПИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ

Особине детета после седме године

До поласка у школу породица је била централна ћелија дечјег живота, која је стварала скоро све уалове његовог узрастања и васпитања. Поласком у школу дете улази у ширу средину, почиње да осећа дужности према учитељу,својој разредној групи, као и извесна права. Почиње такође да улази у групе за игру, у извесне школске клубове и сл. На свој начин дете почиње да живи друштвеним животом. Тражи и налази своје место у некој заједничкој активности. Његови интереси, импулси, емоције и жеље се знатно мењају. Дете почиње да жели да се истакне у својој новој средини. Такође почиње да оцењује понашање својих другова и да бира пријатеље. Поставља већ и питања: "Је ли он добар?", "је ли он рђав?". Ово је знак да дете доживљава осећање правде или неправде. Такође често пита: "Да ли је то истина?", "Да ли је то стварно?" Ово је знак да дете почиње и да сумња. Због тога се овај период дечјег узраста често зове и "реалистичким".
У овом добу узраста јавља се и опонирање код деце, не само према мишљењу другова, већ и родитеља и учитеља. Деца често увиђају и мане код родитеља, учитеља, старијих пријатеља и познаника. Стога траже своје нове идеале у личностима јунака-хероја, ван породице и школе. Приче о јунацима постају најмилија дечја литература за читање или слушање. Разочарење у родитеље, учитеље пријатеље, и др. може код деце овог доба да изазове повлачење у себе, у "свет своје фантазије" и да изазове и асоцијално понашање.
У овом периоду узраста дете показује много више интересовања за свет око себе, и показује не само жељу да га разуме, већ и да користи ствари око себе.

Религиозно морални живот детета после седам година

Религиозност детета је у овом периоду још увек потенцијална. Она чека своје сазревање тек у младалачком добу. На питање како зна да Бог постоји, један дечак од девет година је одговорио: "Ја га осећам у свом срцу." Дете овог узраста жели и воли чињенице и конкретне доказе да Бог постоји, јер разликује чињенице од речи. Ту је разлог да деца овог узраста доживљавају своју религију више на спољни и формални, него на унутарњи и духовни начин.
У исто време код деце овог периода се појављује сумња у верске истине. Једна девојчица од 11 година је запитала своју мајку: "Мама, Бог је морао знати да ће Адам и Ева узети да једу јабуку... Зашто је онда дозволио да погреше?"...
У овом периоду деца цене врлине и погрешке других, а у исто време почињу да осећају и одговорност за своје поступке. Врло је важно за понашање и даљи морални развој дечје личности, ко је у разреду или некој другој групи постао "идеал-херој" за углед и пример, који је постао вођа групе. Потребно је да родитељи ово знају, као и да упознају све друге услове ван породице и дома, који су важан фактор дечјег религиозно-моралног живота. Дете сада почиње и понешто да прикрива од родитеља, као што су прикривена и нека од његових унутарњих доживљавања. Због тога се понекад овај период дечјег узраста и зове "латентним".

Значај Молитве

У овом периоду деца почињу да осећају потребу за Молитвом, јер већ имају свој духовни живот испуњен разним жељама, осећањима радости, бола, захвалности, потребама и др. Молитва има велики значај у развијању друштвене, моралне и активне личности.
По садржини Молитва би требало да одговара схватању и разумевању деце овог узраста. Нарочито је важно да у Молитвама дође до изражаја осећај благодарности Богу за учињено добро. Развијање осећања захвалности има велики васпитни значај.
Може се дозволити да дете само састави своју кратку Молитву, или да је напише па онда прочита приликом заједничке породичне молитве. Једно дете од девет година је саставило овакву молитву: "Хвала Ти, Боже, на здрављу и снази, на дивном цвећу, на песмама птица, на лепом суначаном времену, хвала Ти на храни коју имамо."
Дете овог узраста очекује и одговор Божији на своју молитву. Један познати књижевник се сећа шта су му родитељи говорили у детињству у вези с овим: "Све што ти је потребно, ти моли Бога! Он ће ти дати ако буде Његова Воља". Ово је диван пример за дете овог доба и родитељи би врло често требали да говоре: "Ако буде Воља Божија".
Ако би се укратко могло рећи, важно је да родитељи помогну свом детету у сазнању да с Богом може увек разговарати као с највећим пријатељем; да Му може све рећи и да Га може увек чути; у исто време потребно је да примером покажу детету да се човек моли Богу не само речима, већ и мислима и делима, као што вели Св.ап. Павле: "Делима, речима и мислима или служимо Богу или хулимо на њега".

Вероучење у дому

Најважније је још увек у религиозном васпитању деце овог узраста оно што деца доживљавају у међусобном односу чланова породице. Али је важно и учење деце вери путем књига и усмене речи. Особито је важно код нас, јер немамо систематску и организовану верску наставу у већини случајева. Срећа би бла када бисмо, као многе друге хришћанске конфесије, имали организоване курсеве за родитеље.
У усменом или писменом саопштавању верских истина деци овог узраста, важно је да родитељи знају, да се више и углавном служе објашњавањем, а не ауторитетом. У сваком случају је потребно да одстране свак притисак. Најбоље је да се говори деци о ономе што спонтано извире из њихових духовних склоности и интересовања. Дете сада обично пита: "Да ли је то стварно?" Стога је потребно о Богу више говорити као о Творцу видљивог света и приказивати га кроз историјске чињеница, које се најпотпуније манифестују у личности Господа Исуса Христа. Потребно је говорити о Господу Христу као Савршеном Човеку, али још више је потребно приказивати Његову Божанску природу на конкретним примерима из Јеванђеља, који приказују како Он влада као Бог људском духовном и материјалном природом. Личност Господа Христа је привлачна за дете овог узраста.
О Св.Тајнама може се детету овог узраста говорити само у вези са чудима Господа Христа, као што се може говорити о Десет Божијих Заповести у вези са чудима Мојсијевим.
Учење о хришћанском схватању правде и милосрђа мора ићи паралелно са учењем о милосрђу и праштању Оца Небеског и хришћанским учењем о покајању. О свим надприродним појавама и стварима потребно је говорити и објашњавати их путем природних упоређења. Христове приче имају овде велики значај, јер су илустроване конкретним примерима.
У овом узрасту деца имају посебно наглашену наклоност према јунацима-херојима и причама о њима. Преко прича о Спаситељу, апостолима, хришћанским мученицима, исповедницима и старозаветним пророцима дете види јунаке који су се борили за истину, љубав, веру и правду Божију. Пошто је један дечак од 11 година чуо реч Христову у Гетсиманском врту: "Ја сам тај кога тражите", записао је у свој у свеску: "Као да гледам Његове очи како севају као муње, Његово смело лице, Његову снажну фигуру"
Особито је овде потребно показати неустрашивост библијских личности и хришћанских мученика. Ту је нарочито потребно нагласити став апостола: "Ми се морамо више бојати Бога него људи". Хришћански хероји су својом смрћу и страдањем потврдили истинитост хришћанске вере, и тако њихове биографије постају прави одговор на оно најчешће питање деце овог узраста: "Да ли је истина?" Њихови примери делују благородно на чежњу детета за социјалном правдом и на дечје емоције у ово време.
Поменули смо да је сумња карактеристична особина деце овог узраста. Неки психолози мисле да је главни узрок ове сумње (у верском животу деце) у конфликту између идеја о вери, које се преносе на децу ауторитативно и дечјег личног искуства, а особито што дете у овом узрасту добија и појам смрти.
Родитељи би требали да говоре деци о хришћанском погледу на смрт и о вери у вечни живот. Потребно је говорити о смрти као природном процесу, и говорити не о бесмртности, већ о хришћанском учењу о Васкрсењу. Васкрсење је награда за праведан живот, и награда за нашу веру и љубав према Богу и људима кроз Господа Христа. Васкрсење долази, не као последица нашег интересовања за вечни живот, већ као последица нашег моралног понашања и владања.

Друштвени нагон деце и развијање моралне личности

Хришћанско владање не постиже се учењем хришћанске моралке, већ кроз односе са Богом и људима. Деца овог узраста имају јак друштвени нагон и импулс да што више времена проведу у друшту уже или шире околине.
Родитељи морају уложити све напоре да прикажу својој деци права и праведност указану свим члановима породице, и у исто време њихове дужности и обавезе. Потребно је полако и сразмерно узрастању деце уводити их у дужности породичне заједнице, а исто так пружати им благостање и права породичног живота.
Одвођење деце у цркву и увођење у црквену заједницу има овде велики значај. Потребно је почети заједничким одласком деце и родитеља на богослужење и у храм. Заједничка Молитва у дому је дубок израз јединства породица, а заједничка Молитва у храму је исто тако јак израз јединства велике Христове породице. Дете овог узраста неће разумети Св.Литургију и њене Тајне, али ће у храму доживети дубока осећања духовног јединства људи разног узраста, положаја и стања кроз Цркву Божију. Уколико се дете овог узраста ангажује активно у црквеној песми, помагању у олтару, или у разним другим црквеним активностима ван храма (добротворним друштвима, посећивању болесника и сл.), утолико се више и јаче дете укључује у црквени живот.
У овом периоду дечјег узраста долази до изражаја понекад и себичност или разни други асоцијални елементи. Себичнос је најчешЋе последица незадовољства детета са групом којој припада, или незадовољства са стварношћу у којој живи. У оваквим случајевима се дете повлачи у себе и постаје у већој или мањој мери асоцијално. Кроз машту ствара свој унутрашњи имагинарни свет, своје нестварно друштво, и почиње да сања "будне снове".
Дужност је родитеља да ово уоче, да помогну детету у изналажењу бољег друштва, и да побољшају услове породичног живота. Овде је такође потребно уливати детету веру у бољу будућност у духу учења Св.ап.Павла који каже: "живео сам непрестано гледајући на будуће".

***

Углавном у овом периоду дечјег узраста, који се може назвати "реалистичким", родитељи су још увек најзначајнији васпитни фактор. Ако успеју да одговоре у духу хришћанских начела практички и теоријски на питања која деца најчешће постављају у овом добу: из ког разлога и због ког циља је потребно да се тако ради или живи, они ће сигурно успети. Ова два главна питања имају свој основни корен у узрастању дечјег осећања да постане самостална личност. Родитељи се не требају плашити ових критичких дечјих питања и дечје сумње. Напротив, потребно је да ове психолошке особине користе у хришћанском васпитању, јер као што је добро речено на једном месту: "у поштеној сумњи постоји већ велики део дубоке вере." Пошто дете тежи за својом самосталношћу, оно полако испушта руку родитеља. Као што вели један велики васпитач, не треба их силом ухватити поново за руку, већ им помоћи да се ухвате сада за руку Божију.

.

Свети Јован Златоуст ПОУКА ЖЕНАМА

Господ вам заповеда да избегавате бучна и немирна места, да би се молиле у тишини свога дома, јер је пребивање у самоћи и далеко од друштва злих људи веома корисно. Брод који није изложен бури, плови мирно. Тако се и душа која није заузета друштвеним пословима налази у пристаништу. Зато жене треба да буду благоразумније од мужева, јер су оне везаније за домаће послове. И Јаков није чинио зло јер је живео у кући, ослобођен спољних брига. Није без разлога у Светом Писму о њему написано: да живљаше у шаторима (Постање 25, 27). Рећи ћеш да и у кући има много брига. То је зато, што ти сама тако хоћеш, и сама себе окружујеш мноштвом брига.

За разлику од мужа који је изложен ударима спољашње ларме и таласања, жена седећи кући, као у неком склоништу побожног размишљања, усресредивши се на себе и на своје мисли, има могућност да се бави молитвом, читањем и другим благоразумним делима. И као што они који живе на осамљеним местима, не бивају ни од кога узнемиравани, тако и жена, док се налази кyћи, може да ужива у миру. Жена у ствари треба да излази из куће због одласка у Цркву или ради одласка у купатило; затим велики део времена проводи кући. Она зато и може да борави у тишини свога дома и да дочекујући узнемиреног мужа пренесе на њега смирење и утеху, да разгони непотребне и тешке мисли, и да га из куће поново испрати без тих непријатности, које је са собом донео, већ са добрим расположењем које је у кући стекао. Заиста, побожна и разумна жена може пре свега да утиче на мужа и да његово душевно расположење удеси према својој жељи. Јер никога, ни другове, ни учитеље и наставнике он неће послушати тако као своју жену и њене савете и сугестије. Због велике љубави према својој саветници њене сугестије представљаће и својеврсно задовољство за њега. Могао би да набројим низ примера сурових и неукротивих мужева који су на овај начин омекшали. Јер жена са мужем дели и трпезу и постељу, и рођење деце, и послове јавне и тајне, с њим је и при доласку и одласку, и много чему другом. Она му је у свему предана и сједињена с њим као тело с главом. И ако је разумна и брижна све друге ће надмашити у старању о свом мужу.

Зато вас уверавам жене: сматрајте ово обавезом и дајте мужевима исправне савете. Жена има велику силу, како у врлини тако и у пороку. Она је погубила Авесалама; она је погубила Амнона; намеравала је да погуби Јова. Али она је и избавила Навала од смрти; спасила је цео народ. Тако су Дебора и Јудита показале одважност мушкараца - војсковођа. Такве су биле и многе друге жене. Зато Павле и говори: "Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?" (1. Кор. 7, 16). И ми знамо, да су у древним временима Персида, Мариам и Прискила примиле на себе апостолске подвиге. На ове жена и ви треба да се угледате, не само на речима већ и делима да утичете на мужеве.

А како да га ми делима учимо? Па научићеш га, када види да ниси злог понашања, да не поклањаш пажњу раскоши, не волиш украшавања, не захтеваш непотребне новчане приходе, већ си задовољна оним што се има. У том случају он ће свакако послушати твој савет. Ако ти на речима будеш разумна, а на делима поступаш супротно, за њега ће твоје речи бити само пусто слово. А када речи буду пратила и поучна дела, тада ћеш бити похваљена, и муж ће те радо послушати. Исто ће се десити и ако уместо злата, бисера или скупоцених хаљина будеш тражила скромност, честитост, љубазност и ако поступајући тако исто то захтеваш и од њега. Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то улепшавање душе, а не украшавање и уништавање тела. Неће те учинити љубазном и пријатном за њега, злато којим се украшаваш, већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за свога супруга. Ово, пре свега осваја мужеве. Спољашње украшавање не годи мужу, јер угрожава његово имање и изискује много брига за издржавање. А све оно о чему је претходно већ речено, привезаће мужа за жену, јер нежност, дружење и љубав не доносе бриге, и не траже расходе већ дају све супротно овоме. Уз то навика да се кинђури временом постаје отужна, а украшавање душе цвета сваки дан и снажно распаљује љубавни пламен.

Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара , а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена од ових болести, и ослобођена сваке таштине. На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи, ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке, већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање о деци и друге истинске потребе. Али ако ти не будеш тако поступала, и ако ти тело буде украшено златом, а неопходне потребе буду свуда пред очима, стежући срце, каква ти је корист? Какав добитак? Тужно срце неће дозволити да приметиш оно чиме се очи одушевљавају. Познато је да ако неко види жену украшену лепше од других, он у томе неће наћи никакво задовољство, ако носи бол у души. Јер ко хоће да нађе задовољство, потребно је да најпре буде весео и има радосно расположење. Међутим, ако је злато потрошено на украшавање жениног тела, а у кући се оскудева, муж због тога може да буде само незадовољан.

И зато, ако желите да се свидите мужевима, доводите их у пријатно духовно расположење, а то ће се десити, када одбаците кинђурења и улепшавања. Све то, очигледно за њега представља одређену вредност у време брачног славља, али касније, током времена губи своју цену. Ми се по навици нарочито не дивимо, ни небу које је прекрасно, ни сунцу које блиста и с којим се ни једно тело не може поредити, како ће се онда муж стално дивити украшеном телу? Ово вам говорим, желећи да се украшавате истинском лепотом о којој говори апостол Павле: "Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољаше богопоштовању" (1. Тим. 2, 9 - 10). Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене. Уосталом, ако хоћеш и други ће те волети због честитости. Заправо, ниједан скроман и човек који је на свом месту, неће хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладострасни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив говорити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благоразумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога велика награда. Зато треба да ревнујемо за унутрашњу лепоту, да би и овде проживели безбедно и да би достигли будућа блага, и удостојили се њих, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.

Kњига једног атеисте: "Признајем: Постоји Бог!" др Ентони Флу

Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан

 Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“.
                                     пише: Мирољуб Петровић

Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма". Реч јр о др Ентонију Флуу, професору филозофије на најпознатијим светским универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија "Бог и филозофија" - књига која је имала бројна издања. Професор Флу је био идол свим светским атеистима а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. Велики успон атеизма у савременом свету довео је до формирања бројних клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова био је проф др Ентони Флу. А онда се десило нешто неочекивано, шокантно...
На недавној дебати са једним религиозним научником др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а онда му је супротна страна упутила два питања:
(Прво питање): "Господине Флу, ја у руцим држим Библију. Где је настала ова књига?"
Др Флу је одговорио: "Настала је у штампарији, наравно."
Онда му је религиозни научник приговорио: "У овој књизи се налази информација, што значи да је књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да ли се слажете?"
Др Флу се сложио: "Да, у праву сте, та књига је настала у уму писца."
А онда је уследило питање на које др Флу није знао да одговори:
(Друго питање): "Господине Флу, пошто сви живи организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала та информација?"
Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за његове атеистичке симпатизере, па је разговор скренут на другу тему, а поменуто питање остало је неодговорено.
Током девет месеци након дебате др Флу је размишљао о питању на које није знао одговор. Његов мото, којим је учио студенте током више година, гласио је: "Треба следити чињенице без обзира на то куда те оне одведу."
И тако су чињенице одвеле најпознатијег светског атеисту до закључка који је изнео на конференцији за штампу која ће изазвати прави земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред бројним камерама др Флу је изјавио:
"Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји. У најновијем издању моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја досадашња дела превазиђена."
Шок је био потпун. Неверица није силазила са лица и усана армије светских атеиста.
Када је ова вест одјекнула у светским медијима, у исто време кренула је лавина коментара атеиста да др Ентони Флу "није тако мислио", да су медији "лоше пренели његову изјаву" итд. Онда је др Флу поново изашао пред камере и поново потврдио своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то научна чињеница која је јасна и необорива.
Али, као што смо сведоци да у овом свету постоји она страна која агресивно приказује светлост као таму, црно као бело, а слатко горко, тако је настављена агресивна кампања у бројним медијима да др Флу није изјавио да је постао религиозан, да га "религиозни фанатици погрешно интерпретирају" и да је атеизам једини прави пут у животу.
Др Флу је онда сео и написао аутобиографску књигу "Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најортодокснији светски атеиста променио свој став". У тој књизи он описује своје одрастање у религиозној породици, своје скретање у атеизам под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је преокрет под утицајем јасних научних чињеница.
У својој књизи др Флу, као маестрални филозоф и логичар, показује како је најпознатији светски еволуциониста, Др Ричард Докинс, потпуно погрешно објаснио феномене у природи, и злоупотребио свој утицај као професор биологије на Оксфордском универзитету. Књига даље обрађује и друга питања у вези с односом науке и религије, и науке и атеизма, и представља прави уџбеник здраве логике и једноставног научног резоновања.
Као религиозан човек, др Флу цитира библијски текст и каже: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко."
Развој науке бацио је ново светло на безбројна чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет створен и да није могао настати случајно, како тврди савремена теорија еволуције. Археологија, геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад између савремених научних открића и извештаја датих у Библији. Творац не само да је створио овај свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан и успешан живот, записана у Библији.
Чињеница је да не постоји штета коју човек може да изазове а коју Творац не може да исправи. Истински религиозни људи, као др Ентони Флу, свесни су те чињенице и храбро наступају у одбрани онога што је истинито и животно важно. Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене у позитивном смеру, као што Творац каже: "Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати."


Ускоро књига др Флуа и на српском

Књига "Признајем: Постоји Бог!" др Ентони Флуа ускоро излази из штампе на нашем језику.

Извор: http://www.geopoliti...20-05&Itemid=26

Између морализма и национализма

O Светом Сави и о његовој људској величини досад је код нас много написано. Подједнако и од стране световних научника и од стране црквених људи, богослова.

И, како се чини, без обзира на различитост опредељења ових писаца, и једни и други настојали су да покажу Светог Саву као великог сина српског народа кроз његову историјску улогу, како у стварању аутокефалне Српске цркве, тако и у стварању средњовековне српске државе а у циљу стварања и очувања српског националног идентитета. Светосавље, којим је окарактерисан етос српског народа, данас подједнако значи и за црквене људе и за оне који то нису — чување српског националног идентитета кроз очување државе и цркве.

Разлике које су у ближој прошлости постојале измећу црквених и нецрквених људи, а које постоје и данас, када је реч о неоспорној, и за једне и за друге, величини Светога Саве, односе се на начин на који је Св. Сава успео да учини то што је учинио. Тако је за нецрквене људе Свети Сава био велики син српског народа и утемељитељ његовог националног идентитета захваљујући својој природној обдарености и генијалности. При том се не искључује н његов лични напор, као ни сплет историјских околности у којима Свети Сава дела и у којима је утемељио српски национални идентитет кроз државу и оснивањем школа, спретно користећи за то и Цркву њеним осамостаљењем од цркве у Византији и Риму. Остварење овог истог циља

богослови приписују, поред наведеног, и његовим моралним квалитетима и подвижничком, монашком животу којим је он и заслужио епитет светога.

ВЕРА И ЧУДА

У последње време све више је сукоба око тога како неко назива Светог Саву: да ли га назива Свети Сава или просто Сава, тј. Растко Немањић. Први у овом контексту себе карактеришу као верујуће, црквене људе, Србе, говорећи да је он Свети, док су други атеисти, неверници, који му тај епитет одричу и, по мишљењу црквених људи, тиме показују да нису продрли у суштину светосавског дела.

Данас се све чешће, и код многих црквених луди потенцира светосавље као специфично српски израз хришћанског живота и мишљења које се поистовећује са, кроз Цркву, очувањем српског националног идентитета. Из тог разлога се и постојање саме Цркве везује за постојање државе и српског националног идентитета. Међутим, да ли је светосавље то што под овим већина данас подразумева? Како треба схватити то што називамо светосављем у Цркви? Да бисмо одговорили на ова питања, најпре морамо одговорити на питање шта је то светитељство, тј. шта чини Светог Саву светим.

Обично се под светитељством подразумева плод личних напора сваког хришћанина да као појединац испуни хришћанске заповести. Светост је, дакле, плод моралности људских сила пре свега, које су потпомогнуте и Божијом силом, благодаћу. Хришћански живот се, на основу оваквог схватања светитељства и светости, све чешће карактерише као моралност и морализам, а светост није ништа друго до једна морална категорија човека.

Цркву, дакле, чине свети људи, који су себе осветили вером и добрим делима. Потврда да је неко заиста свет, за оне који не верују у Бога, јесте моралност једног човека. За друге, она се налази у чудима која

чини онај КОЈИ је свет, или у томе што његово тело после смрти не иструни, тј. постојање његових мошти. O подвизима светих, као и о њиховим чудима, говоре житија светих, тј. биографије светих. Житија се тумаче у контексту наведеног схватања светитељства и светости.

Будући да је данас све мање морално савршених људи у Цркви и ван ње, као и чудотвораца, опште је Мишљење да светих луди готово и нема. Чуда која су описана у житијама светих, будући да се не могу историјски потврдити и логички оправдати, постала су за многе људе, без обзира да ли су верујући или не, обичне бајке. И зато је све више оних који не верују у Бога, тј. нису чланови Цркве. Многи од оних који су се и крстили учинили су то из националних разлога, а не због вере у Бога. У овом контексту посматран, Свети Сава и светосавље нису ништа друго до или морализам или национализам, или и једно и друго. Јер, за једне је Свети Сава због своје моралности узор хришћанског живота и он се следи, често уз искључење свега онога што се у Цркви као једној која реално егзистира у различитим нацијама, налази, док је за друге он национални борац за одржање српске нације. Тако се светосавље и код једних и код других у суштини схвата као пут и метод за одржање српског идентитета и традиције. Међутим, да ли се светитељство у Цркви одувек овако схватало?

Светост и светитељство у Православној цркви је од најранијих времена било онтолошка, а не морална категорија, живот, и то вечни живот, а не врлина остварена кроз историјски и морални подвиг. Ово је била последица суштинске разлике у односу човека према другом човеку и целокупном свету коју је донело хришћанство. И та разлика се састоји у томе што је хришћанство, за разлику од свих других идеја и модела живљења, утемељено на будућем догађају појаве царства небескога које обухвата све људе и све оно што је Бог створио. Што је још важније, то царство небеско је Божија творевина и Божије дело, а не плод људских сила и подвига који се остварују у датим историјским околностима.

БЛАГО ЦЕЛОГА СВЕТА

Светост и светитељство је дар Божији, љубав Божија, и зато је оно извор живота. Јер, Бог је кадар да и из мртвих подигне и да учини бесмртним онога кога воли. И то светитељство је светитељство Бога чији постаје учесник и наследник сваки онај који уђе у Цркву.

Из ове перспективе виђен сваки светитељ, па и Свети Сава, добија обележје божанства, јер кроз њега се управо појављује нико други до сам Бог. Зато, када биографи светаца говоре о светима, управо их виде онако како ће се они појавити у будућем царству Божијем, смештајући то царство у конкретну историјску реалност. Зато све оно што су свети чинили нису за Цркву чуда, у данашњем значењу ове речи, већ нормалне појаве оних који су једно са Богом. Тако је Црква гледала и гледа на себе и свој живот: као на царство небеско, у коме нема смрти ни туге, ни опасности икакве. И зато у Цркви нема ни Србина, ни Грка, ни Јеврејина, већ су сви једно са Господом.

Међутим, будући да је реалност и потпуна истина Цркве, што значи коначно укидање смрти за сва Божија створења, догађај будућности који се још није десио, она је сад и овде у историји сва чудо, чудесна заједница у коју многи не верују и не улазе и зато спас траже у оснивању разних људских установа, које су све без разлога прожете егоизмом и национализмом.

Светосавље, у овом другом схватању односа и виђења света, није ускогруди поглед на свет, који искључује све оно што није у контексту са једном нацијом, једном културом, једним географским простором, ма како се он звао — Србија, Грчка, Русија. То је љубав према свему што је Бог творац саздао. Зато, овако схваћено, светосавље није, и не може бити, око завидно, јер оно управо схвата и разуме да је господар свега, Бог, добар и да он свему даје живот зато што хоће, не полажући рачуне ником, па ни нама.

Овако схваћено светосавље престаје да буде својина само српског народа, већ постаје благо целога света. Зато што Свети Сава и светосавље не представљају само себе и српски национални идентитет, већ сведоче царство Божије на земљи, у коме има места за све људе и сву творевину у коју су и сами ушли поставши учесници Цркве Христове.

(Овај текст је преузет из књиге Епископа Игнатија

"Сећање на будућност", Београд, 1995.)

Брат из Африке

Једном на служби, а десило се то у Москви, видели смо црнца: стоји, моли се, крсти се не као католик, него као православни верник, с десна на лево... После службе, питали смо га: из ког је племена и како то да је православан. Одговорио нам је на енглеско-француском: наводно, он је наш афрички брат, зове се Анатолиј, а даље наставља да говори на језику који нам је непознат, и ми га ништа не разумемо.

„Краће!“, не издржа отац ђакон: „Реци макар из које си земље? Разумеш, из кoje кантри!“ Наш ђакон је млад и савремен. Брат из Африке је рекао неку реч, којом се, може бити означава име његове домовине, мада нико од нас није могао потпуно тачно да понови ту реч.

Поразговаравши на исти тај начин још једно пола сата, успели смо да сазнамо, да је Анатолиј допутовао да учи нешто, али до почетка школе има читава два месеца, и мада живи у амбасади те земље, чије име никако нисмо успели да изговоримо, ипак жели да се потруди за добробит васељенског Православља, и за рад тражи сасвим мало: један оброк дневно.

„Тољан!“ –разнежио се отац ђакон и спустио руку на раме свог новог брата: „Три пута ћемо ти дати да једеш – не сумњај! Зар не, баћушка?“...затим је уздахнуо: „Види се, у амбасади код њих, нема хране: сигурно само банане. Па и оне су, вероватно, зелене...“

Почео је свако јутро афрички молитвеник да долази у цркву: остане на служби, а затим, на радне задатке: код нас је у току била рестаурација и свакаквог отпада било је много. Анатолиј га је односио на одређено место. Када дође време, обед у трпезарији: помолимо се, на брзину поједемо и поново – свако на своје послушање. А тек што зазвони звоно за вечерњу службу, Анатолиј се поздрави са свима и иде у амбасаду земље чије име нисмо успели да изговоримо. Он би, наравно, са неизрецивом радошћу остао и на вечерњој служби, да код његових земљака није било извесне режимске строгости, која се није слагала са нашим уставом.

И ево шта је изузетно и на шта треба посебно обратити пажњу: иако Анатолиј није знао ни руски, ни црквенословенски, чак му је и наша музичка култура била непозната, сваку службу је проводио у благословеној усресређености, крстио се и клањао кад је требало, не угледајући се при том на друге...То му се давало са небеса – према његовој искрености и смирењу.

И док нам је африканац долазио, он је, и сам не знајући, представљао прекор представницима несрећног племена руске интелигенције, који би свратили понекад, да би само „запалили свећу“, и који би одмах трчали напоље, „зато што се код вас ништа не разуме“.

 У данашње време, међу људима који траже милостињу, ретко ћеш срести искрене – под искреним подразумевам оне људе, који заиста трпе материјалну беду. Те страдалнике брзо „истискују“ ови паразити. Сваки дан иду они од храма до храма, под видом ходочасника, али унутра, као по правилу, не улазе: у дому Божијем не осећају се пријатно.

И чиме они одбијају од себе? Чак не ни лажју, која као што је познато, оскрнављује њихову душу. Највећи грех ове групе је – лењост. Безгранична и чврста.

Чујем кроз прозорче глас оца ђакона:

„Знам, знам: покрали су те, немаш новац за пут...у Ростов, беше? Теби је наш баћушка дао већ једном за Ростов...и суседни такође. Бар да промене ради, тржиш пут за Перм, а ти навалио: у Ростов, па у Ростов...“

За Перм не пита, просто је лењ да мисли.

Следећи случај: „Није одавде, изашла је из болнице, треба јој новац да допутује до Харкова.“ Одавно она долази. Неколико пута јој нисмо дали за Харков, али она то не памти – чак је мрзи и да запамти.

„Добро: идемо да купимо карту до Харкова“, предлаже ђакон, по ко зна који пут.

Али она не памти и слаже се, рачунајући да ће препродати карту.

„Чак ћу вас увести у воз“ – и то не говори први пут. То јој не одговара – нема шта да ради у Харкову. Али кроз недељу дана долази поново и читав разговор се понавља.

При свему томе, ни један психијатар, не би код ње открио значајније обољење: ни у једној медицинској енциклопедији, лењост није означена, мада може постати смртна болест душе.

Ишавши улицом ка метроу, отац ми показа на групу која је направила пикник под старим липама: „Пре сат времена, благословили сте да дам једном од ових намернице. Сада то овај колектив и једе. И свако од њих пије флашу алкохола дневно, то је тридесет флаша месечно – и откуда им новац за то, ако нико не ради? Између осталог, моја плата не би то издржала. И здравље, такође...“

Сутра сам одбио тог човека. Тада се скупила читава група скитница, њих седам-осам, апелују на моју савест, кажу, вређам своју рођену браћу.  „Браћо“, кажем, „порадите мало, колико можете, на корист наше Цркве, а ми ћемо вас од душе нахранити.“

Тада се иза угла појављује се пламени Анатолиј и пролази тачно између мене и мојих земљака, не обраћајући на нас никакву пажњу, туда га води пут...

„Ево“, кажем: „Један једини човек само поможе да се сагради православни храм, и то црнац из далеке афричке земље, чији се назив не може поновити.

Отишли су и више се нису појавили – претпостављам нашли су други извор хране. Анатолиј је, поштено одрадивши два месеца, прешао да живи у студентски дом. Недалеко од дома је црква, где је одлазио сваке недеље: савладавши руски језик, наш брат је почео да се исповеда и причешћује. Понекад је посећивао оца ђакона, били су добри другови и лако су разумели један другог.

Када је завршио школовање, Анатолиј је дошао да се поздрави: пријатељи су се загрлили, ђакон је, тапшући га по леђима, понављао је: „Тољан! Тољан!“. Он је ћутећи плакао. Касније је рекао да никако не разуме како је могао толико да се разнежи.

Мислим да до дана данашњег још није спознао да је духовно родство узвишеније и јаче од сваког другог, па чак и крвног.

                                                                         Свештеник Јарослав Шипов

Хуманистичка психологија – супротстављање хришћанској породици

У најбољем случају, модерна психологија је показала неспособност у подизању квалитета психичког здравља у светлу нових друштвених догађања. У најгорем, она је озбиљно угрозила превасходно жене и децу својим негирањем породице.

Сведоци смо све већег утицаја модерне психологије у нашим животима. Гледајући америчке филмове и серије, не можемо а да не приметимо последице веома утицајног учења ове психологије у свакодневним активностима јунака ових остварења.

Психологија би по правилу требало да се бави душевним здрављем људи, што је наравно одређује као потпуно признату грану медицине. Међутим, за разлику од других области медицинског делања, психологија је одавно престала да буде терапеутска наука, и сваког дана све више постаје „морални законодавац“ који у великој мери одређује шта је добро, а шта лоше, како на личном тако и на друштвеном нивоу.

Сврха овог текста је да покуша да одреди колико се модерна психологија придржава традиционалног хришћанског учења у постизању унутрашњег мира и задовољства личности и неговања породичних вредности, али исто тако и да укаже на неке од многобројних разлика.

Психологија – производ често погрешног људског мудровања

Утицај модерне психологије на здравље личности је веома мудро представио Вилијам Килпатрик, аутор књиге „Царево ново одело: гола истина о новој психологији: „Хуманистичка психологија све више личи на оне наизглед безопасне лекове који тек након неколико година примене испољавају своје штетне ефекте.“[1] Корисно је приметити да Килпатрик користи израз „хуманистичка“ психологија, и то са намером да јасно укаже на извориште њених учења.

Модерна, или хуманистичка психологија, свој темељ налази у науци, као производу човечјег мудровања, тако често погрешно усмереног. Свој развој је започела шездесетих година прошлог века, највише под утицајем чувеног психолога др Карла Роџерса, и до дана данашњег њен развој није опадао, тако да она данас представља чак и философију која прописује модерну психолошку теорију и праксу.

Одвојивши се од традиционалног хришћанског учења, и оформивши нове приступе, психологија је као терапеутска дисциплина на великом искушењу. Ипак, психологија је задржала доста свог првобитног учења о лечењу душе, те свакако није заувек изгубљена.

Сличности хуманистичке психологије и хришћанства

Волети своје биће

Хришћанство нас учи да волимо себе, своје биће. Исто каже и психологија. Ипак, иако постоји ова сличност, треба приметити једну разлику. Килпатрик каже: „Може се слободно сматрати да је прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи“.

Идеја је проста: какви год да смо, у реду смо. Треба само да научимо да будемо оно што јесмо. Хришћанство нас, са друге стране, учи да сами по себи нисмо добри, да постоји нека грешка у нашој природи, грешка која потиче од прародитељског греха.  Оно нас позива на превазилажење наше грешне природе, на постизање савршенства: „Будите ви, дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј 5,48).

Хуманистичка психологија из своје перспективе човека као бића способног да постигне савршенство без Божје помоћи, као бића које је само себи мерило добра и зла, исправног и погрешног, не може схватити дубину покајања, опраштања и милости Божје.

Не смемо судити другима

Хришћанство нас учи да не смемо судити другима. Исто нас учи и психологија. И овде треба направити дубљи увид. Спаситељ каже: „А зашто видиш трун у око брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт 7,3). Полазна премиса хришћанског учења опет извире из наше несавршености. Само је Господу дозвољено да суди, јер је смо Он савршен. Сваки човек, будући да је несавршен, не сме бити судија другом човеку.

Премиса хуманистичке психологије је идеја права на аутономију личности, која сама по себи није неисправна, али је у пракси тешко изводљива јер своди човека са статуса личности на статус индивидуе, оптерећене до те мере собом и својим „правима“ да нема више потенцијала да разуме друго људско биће у правом, емпатском, односно саосећајном смислу. Да је ово заиста тако, видимо и по свакодневном односу модерног човека према својим ближњима. Отуђеност човека од човека је толика да је свакоме то више него јасно.

Да постанемо као деца

Хришћанство нас учи да треба да постанемо као деца: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“(Мт 18,3). Исто нас учи и психологија.

Треба да бринемо за друге

Хуманистичка психологија нас учи да треба да волимо и да бринемо за друге људе, исто као и хришћанство, али и овде постоји извесна разлика. Психологија, будући да инсистира на аутономији индивидуе (што само по себи није неисправно јер проноси идеју слободе сваког појединца, али је у пракси погрешно примењено), никада не може доћи до концепта праве љубави и службе ближњем кроз принцип самозаборава. Права љубав према ближњима се остварује кроз јединство са ближњима, по речима Апостола: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“ (Галатима 3,28).

Индивидуализацијом личности, хуманистичка психологија разара призив на јединство међу људима, сводећи љубав према ближњем на ниво примитивне толеранције другога и другачијега, на један систем међуљудских односа који је евидентно неодржив.

Као што видимо, чак и у случајевима где постоји извесна сличност између хуманистичке психологије и хришћанства ипак постоје и неке разлике. Међутим, постоје и права сукобљавања:

Сукобљавања хришћанства и модерне психологије

Људске могућности

И психологија и хришћанство говоре о људским могућностима и потенцијалима (у хришћанству се обично називају талентима), али са једном огромном разликом. Док нас хришћанство учи да треба да умножавамо Богом нам дароване таленте путем непрестаног самоусавршавања и стремљења врлинама, а што се постиже кроз смирење, пост, молитву и самозаборав ради среће наших ближњих, човекоцентрична психологија пут ка срећи види у самоостваривању индивидуе, што често значи занемаривање потреба других ради остваривања сопствених.

Модерни психолози при том говоре о самоостваривању са таквим одушевљењем као да говоре о неком новом божанству, што је типичан симптом обезбожене културе и науке која тражи сурогате за Бога у стварима, идејама и идеологијама.

Шта је позитивно размишљање

Човекоцентрична психологија инсистира на позитивним мислима, што је потпуно у складу са хришћанским учењем. Ипак, опет имамо разлику. Док хришћанство под појмом „позитивно размишљање“ сматра смирено прихватање сваке ситуације и проблема и кротко ношење свога Крста, при том обавезно уз помоћ и милост Божју, дотле модерна психологија не сматра да је човеку потребна било чија помоћ, понајмање Божја, за превазилажење сопствених проблема и достизање среће. Она чак сматра да је свако самоограничавање препрека за самоостваривање.

На овом месту треба приметити једну значајну чињеницу: срећа није исто што и радост. Сваки човек тежи срећи, али срећа је обично тренутна и пролазна категорија која траје само до следеће нежељене ситуације. Будући да је пролазна, она не може испунити човекову непресушну жеђ за истом. Радост, са друге стране, полази само од вере. Хришћанин је увек радостан јер сваку ситуацију, сваки проблем и сваки догађај доживљава као смисаону радњу нашега Господа, знајући да увек постоји добар разлог за такво Божје деловање. Узрастајући у Христу, хришћанин истовремено узраста и у радости, као непрестаној категорији.

Источњачки мистицизам

Човекоцентрична психологија је, свесно или несвесно, прихватила неке особине источњачког мистицизма. Конкретно, источњачка спиритистичка мисао на неки начин спаја идеју „позитивног размишљања“ (у смислу да сами бирамо своју судбину) и концепт одговорности, која је практично ван нашег домашаја, по принципу „нека буде како буде“. Хришћанско учење не може прихватити ни једно ни друго, будући да је Господ тај који нам одређује будућност (са тим што од нас самих зависи да ли ћемо је смирено и кротко прихватити или не), као и да се не можемо одрећи одговорности за своје поступке, будући да смо слободна бића.

Лична истина

Психологија стално инсистира на непостојању трансценденталне компоненте људског бића, указујући да је једина истина само лична истина. Оваква став модерне психологије објашњава зашто се она поставља некритички према психолошким поремећајима (концепт познат као value free психологија). Будући да постулати модерне психологије у великој мери утичу и на формирање модерног образовања, не чуди што се деца широм света мотивишу да сама траже своје „истине“ и да сама формирају вредносне судове. Разлика у односу на хришћанско учење је више него очигледна.

Утилитаризам као мерило

Психологија користи једноставне и утилитарне принципе приликом оцене људских поступака. Примера ради: да ли нека радња смањује душевни бол и повећава задовољство? Да ли она помаже да особа буде ефикаснија у свакодневном животу?

Модерна психологија на овај начин своје учење лишава морално-философске компоненте о делима која чинимо. Ако се, рецимо, не може доказати да педофилни однос изазива психолошке поремећаје, онда психологија не може да тврди да је детету нанесена било каква штета путем таквог односа. Управо је студија Америчке психолошке асоцијације, у којој се тврди да је значајан проценат мушке деце која су била сексуално злостављана у детињству ово искуство упамтило у позитивном светлу, навела бројне психологе да педофилију представе као нешто што није обавезно штетно.

Истина, поменута асоцијација је морала да, под притиском негативних критика, изда саопштење да „иако се не може са сигурношћу тврдити да је педофилни однос штетан за психолошко здравље деце, он је ипак морално погрешан“.[2]

Психологија претпоставља да су наши погрешни поступци резултат лошег одлучивања узрокованог лошом едукацијом. Самим тим, она тврди да је потребно боље образовање да би се штетни поступци избегли. Хришћанство, са друге стране, сматра наша лоша дела последицом грехопада и нашег одбијања да се ухватимо у коштац са сопственим гресима, при том стално имајући на уму да победу можемо однети само уз Божју помоћ.

Психологија тврди да поседујемо „унутрашње способности“ које ће нас довести до праве одлуке у кризној ситуацији, али да нам је потребно образовање да бисмо њима овладали. Добар пример је случај једног хомосексуалца који је заразио свог љубавника ХИВ вирусом.[3] Он је жалио, иако није одбацио одговорност због оного што је учинио, и да га идеја незаштићеног сексуалног односа узбуђује, што није био довољно образован о путевима преношења ХИВ-а.

Дакле, уместо да покуша да победи свој грех и своју страст, он пребацује одговорност на систем образовања. Он то чини, јер га је модерна психологија научила да у његовом понашању нема ничег погрешног, све док то њега лично задовољава. Ми смо данас сведоци, чак и у нашој земљи, покушаја да се цео проблем полно преносивих болести сведе на концепт сигурних сексуалних односа, односно коришћење заштите у виду презерватива. Неспособност модерне психологије у овом случају узима огроман данак у људским животима.

Брак као уговорни однос

Човекоцентрична психологија посматра брачну везу као обострани договор и у свом учењу нема философске принципе којима би објаснила брачну заједницу као нешто више од простог заједничког наступања човека и жене у свету који их окружује. По њој, ауторитет родитеља према деци  произлази из договора супружника. Хришћанство, међутим учи да ауторитет родитеља произлази из моралног принципа поштовања детета према родитељу, и тај ауторитет се нипошто не сме укинути ради „права“ родитеља или „права“ детета. Исти принцип природног ауторитета поставља учитеља изнад ученика или одраслог према млађем.

Тај ауторитет, који се темељи у поштовању Бога Оца као родитеља (а не као робовласника или газде, како то представља модерна психологија) обезбеђује друштвени ред и поредак, не на рачун детета, ученика, млађег и сл., већ на корист свима. Поштовање таквог ауторитета унутар породице ствара осећај обавезности и дужности.

Модерна психологија, лишавајући породицу њене важности као Свете тајне, уводи уговорни менталитет међу супружницима. Када се породица раздвоји од овог светог и природног реда и поретка, она постаје само „арбитрарно испољавање воље“ супружника, како тврди Килпатрик. У таквој породици, деца постају само суграђани или најбоље саучесници у животу, који су изгубили из вида важност поштовања и послушности родитељима, па и сами родитељи, механизмом повратне спреге, све мање и мање виде разлоге за жртвовање зарад добробити сопствене деце.

Лична аутономија

Лична аутономија је толико добила на значају кроз учење модерне психологије, да је довела до потпуног колапса преношења традиционалних вредности и универзалних врлина са родитеља на дете, са учитеља на ученика.

Хуманистичка психологија и природна породица

Какав је положај породице у систему вредности хуманистичке психологије? Већ је речено да психологија посматра унутарпородичне односе кроз призму уговорног менталитета. Шта се дешава када једна „странка потписница“ тог уговора не испуни своје обавезе? Уговор бива раскинут.

Уговорни менталитет и принцип у браку не може објаснити члану породице зашто он или она морају да жртвују неке своје жеље на рачун нечега што се не може научно демонстрирати, као што је морална обавеза супружника.

Парадоксално, успех породичне терапије у великој мери зависи од осећаја чланова породице за светињу брака и обавезе које проистичу из такве светиње. Због тога, уместо да уче да са радошћу испуњавају своје породичне обавезе и да безусловно воле једни друге, родитељи се уче „вештинама родитељства“, а деца уче да поштују принцип међусобног уговора, уместо да поштују своје очеве и мајке.

Вера у традиционалне моралне апсолутне вредности, као што је безусловна љубав путем самозаборава између родитеља, или безусловно поштовање родитеља од стране деце, можда неће потпуно пропасти под притиском човекоцентричне психологије, односно њених идеја, али ће се свакако свести на „могућност избора“ таквог живота, заједно са осталим „могућностима“.

Ипак, у већини породица се и дан-данас задржао макар интуитивни осећај о важности брачне заједнице. Килпатрик разлог за то види у „остацима моралног учења хришћанског погледа на свет“. Он, такође, сматра да уговорни менталитет породице може бити корисно средство у породичној терапији, али и да проблем настаје када се „ова техника издигне на ниво филозофије живота“, јер као таква стално присиљава поједине чланове породице на преиспитивање предности и мана заједничког живота, уз стално инсистирање на томе да „имамо само један живот“ у коме треба да испунимо све своје прохтеве и жеље.

Модерна психологија је одиграла кључну улогу у промени дефиниције породице. Килпатрик наводи да многи психолози тврде како породице са само једним родитељем сасвим добро, чак одлично функционишу. Нико се не буни против овог става, јер се породица посматра као утилитарна творевина заснована на вештинама, уговору и резултатима. Једини начин да се супротставимо овом учењу је традиционални модел природне породице као тројства мајке, оца и детета, тј. деце. Килпатрик упоређује породице са једним родитељем са човеком који има само једну руку. Он може сасвим добро да функционише са једном руком, али никада тако добро као са две.

Идеологија хуманистичке психологије

Основна каратеристика модерне психологије је маска неутралности под којом она делује. То је чини тешком за раскринкавање, али неке основне поставке њеног учења није тешко приметити:

1. Субјективизам (посматрање самога себе као мерила свега);

2. Морални релативизам;

3. Превредновање личне аутономије;

4. Превредновање самопоуздања и одбацивање личне кривице;

5. Непријатељски став према традиционалним и религиозним вредностима и ауторитетима, са претпоставком да религија намеће одређене вредности;

6. Недостатак одговора на кључна питања живота, односно недостатак смисла таквог учења, као замене за традиционално учење;

7. Обележавање многих врлина погрешним. На пример, покушај хомосексуалца да се излечи означава се хомофобијом, или покушај брачног партнера да спасе посрнули брак означава се као пропаст самоостваривања, или означавање садо-мазохизма, хомосексуалностиа или воајеризма као „сексуалних преференција“ или „варијетета“ људске природе.
Килпатрик закључује: „Христ је дошао да би спасао грешнике, не оне који се самоостварују“.

„Value free“ идеологија

Од самог почетка свога деловања, хуманистичка психологија се константно трудила да себе представи као тзв. „value free“ науку о људском понашању. Овај израз подразумева да модерна психологија нема намеру да намеће било какав вредносни систем или начин живота, већ да неутрално посматра људско понашање и да установи механизме који доводе до поремећаја истог. Она се, дакле, представља као идеологија која „нема вредности“, односно прецизније не поставља никакве нове вредности.

Многобројни филозофи и теоретичари Запада су доживљавали веру, а самим тим и организоване религије као кочницу даљем друштвеном напретку. Разлог за то вероватно лежи у бројним поступцима Католичке цркве, као што су осуда учења Галилеја и слично, што се не може рећи и за Православну цркву. Но, без обзира на то, њима је било потребно да установе нове моралне и научне обрасце који би заменили традиционално учење Цркве, те је немогуће говорити о некаквој value free идеологији. Један од лидера овакве мисли је био Фројд са својим претпоставкама да „је религија изникла из истих потреба као сва остала достигнућа цивилизације, а то је потреба за одбраном од супериорности природе.“

Фројд је тврдио да су вера у Бога и религија само облик егзистенцијалне неурозе.[4] Утицај Фројда, „оца оснивача“ модерне психологије, огроман је. Данашњи психолози су најмање религиозни људи међу високообразованом популацијом. Само 33% психолога тврди да религија има највећи утицај у њиховим животима, док 50% истих тврди да уопште не размишља о религији.[5]

Оваква разлика има барем две последице: неспособност модерног психолога да свог пацијента посматра као јединство духа, душе и тела и самим тим неспособност да му објасни његову позицију у свету који га окружује, и друго, аутоматско искључивање религије као важног извора информација у потрази за истином.

Краткорочно гледано, чини се да је модерна психологија учинила тактички добар потез ослободивши се стега различитих предрасуда, очекивања и претходних ставова, јер је на тај начин поставила себи потпуно нове темеље у изучавању људске психологије.

Истовремено је, међутим, хуманистичка психологија начинила кардиналну грешку проглашавајући религиозне ставове за историјску реликвију људског друштва, што Килпатрик означава као „присилну наивност“, мислећи на намерно занемаривање улоге религиозних ставова у психолошком склопу једне личности и друштва у целини. Без обзира да ли ми посматрамо религиозност на вишем, метафизичком нивоу или не, неоспорна је чињеница да религиозна уверења имају огроман утицај на формирање психолошке основе верујућег човека и друштва у целини.

Занемаривање ове фундаменталне чињенице никако не решава конкретне проблеме, већ напротив, ствара нове. Тако се неретко може видети да бројни психолози и психијатри за своје болеснике који јавно испољавају своју религиозност тврде да имају синдром месијанства, или да у најмању руку немају здрав контакт са реалношћу, са чим се и потписник ових редова срео на студентским вежбама из психијатрије. Исто тако, погрешно је тврдити да је модерна психологија невредносног карактера, јер управо она поставља нове стандарде у проучавању људског психолошког профила, намећући радикално нове вредносне системе, о чему је раније већ говорено.

Протеклих деценија се појавило мноштво аутора који су у својим радовима разматрали питање брака и породице. Неки од њих су до те мере деградирали брак називајући га архаичном институцијом која мушкарце поставља изнад осталих чланова породице, експлоатише жене и малтретира децу.

Ови аутори су се нарочито бавили питањем индивидуалности у оквиру брака, па тако неки кажу да када се постави питање брак или лични идентитет, идентитет је важнији. Психологија се није довољно потрудила да размотри праве узроке нпр. породичног насиља, већ је то просто приписала самој институцији брака као застарелој творевини. Може се слободно рећи да је модерна, човекоцентрична психологија одиграла ако не и кључну улогу у разарању идеје заједништва као друштвеног принципа, сводећи цело људско битисање на борбу индивидуа за сопствени психички и физички опстанак.

Колика је заблуда модерне психологије говоре и следећи статистички подаци:[6]

„Од 1950. до 1995. године степен склапања бракова је пао са 11,1 на 7,6/1000 становника. Од 1940. до 1990. степен развода бракова је порастао са 2,0 на 4,7 /1000 становника;

„Дечаци који су одрасли са једним родитељем имају већу шансу да почине неко кривично дело пре своје тридесете године у односу на своје вршњаке који потичу из породица са оба родитеља;

Развод брака у једној генерацији носи са собом повећан ризик за следећу генерацију. Девојке које су васпитане од стране само једног родитеља имају три пута већи ризик да роде дете изван брачне заједнице (5% напрема 17%). Ово даље повећава ризик од сиромаштва, као и сексуалног и физичког злостављање деце;

„Степен самоубистава у САД међу омладином од 15–24 године беле расе се утростручио од 1950. године, међу омладином од 15–19 године црне расе се повећао за 105% у периоду од 1980. до 1996. године.

Закључак

Фројд је записао да је религија „жртвовање реалности пројектованом сну“. Модерна психологија је, темељећи се на овим и сличним тврдњама, успела само да створи једно самодеструктивно друштво, па не чуде бројни примери асоцијалне и антисоцијалне деце широм, превасходно земаља западне цивилизације. „Ослобађање“ жене у либералном добу само је водило и довело до још веће беде и насиља над женама и њиховом децом, и нема сумње да у основи овог либералног система вредности леже управо идеје и ставови хуманистичке психологије.

Тешко је поверовати да је ово одбацивање религије као моралног путоказа створило неку бољу реалност. И поред необоривих чињеница о погрешности учења модерне, хуманистичке психологије, ретко се могу чути критике на рачун исте.

У најбољем случају, модерна психологија је показала неспособност у подизању квалитета психичког здравља у светлу нових друштвених догађања. У најгорем случају, она је озбиљно угрозила превасходно жене и децу својим негирањем породице и породичног живота као основе од које креће узрастање личности. Оно што је психологији као науци неопходно јесте, са једне стране темељно преиспитивање учења модерне психологије, а са друге стране реафирмација хришћанског моралног учења у циљу побољшања квалитета психичког здравља личности, породице и друштва у целини.

_______________________

Литература:

1. William Kilpatrick. The Emperor’s New Clothes: The Naked Truth About the New Psychology. Crossway Books, 1985.

2. Rind B, Tromovitch P, Bauserman R. A meta-analytic examination of assumed properties of child sexual abuse using college samples. Psychol Bull 1998;124:22–53.

3. Gay men lament the problem of unsafe sex in Poz. NARTH

4. Freud S. The future of an illusion. 1961, New York, Norton.

5. Jones SL. A constructive relationship for religion with the science and the profession of psychology: perhaps the boldest model yet. American Psychologist 1994; 49:184–199.

6. Blakeslee D. Why psychology must change, NARTH.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/humanisticka-psihologija-suprotstavljanje-hriscanskoj-porodici/

РОК КРИТИЧАР КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ВЛАДИКА

Бивши рок критичар “Ритма”, хроничар и припадник прогресивних, алтернативних уметничких пракси са подручја бивше Југославије осамдесетих, загребачки студент књижевности, сада је владика на Косову.

Тако би некако, у најкраћим цртама, изгледао животни пут епископа липљанског Јована Ћулибрка, викарног епископа патријарха српског у Пећкој патријаршији ког је недељник Време изабрао за особу године, због позитивног доприноса унапређењу друштвених институција у јавном интересу, тј. рада у Пећкој патријаршији.

Владика Јован, који следеће недеље у организацији Српског националног већа представља свој магистарски рад, књигу “Историографија холокауста у Југославији”, разликује се од стереотипног црквеног лица. Актера београдске, љубљанске и загребачке сцене, људи с којима се сусретао, излазио и сарађивао 80-их, радо се присећа. С бројнима је остао у добрим односима и били су његови гости. На пример,  у емисији „Деца Апокалипсе“ коју је водио на црквеном Радију Светигора.

Како је, дакле, рок критичар постао владика?

- И ја бих волео то да знам. Не управљамо ми баш у потпуности својим животом. Постоји тајна струја живота која се осећа интуитивно. Оно што сам и сам осетио било је целим бићем и сумњам да би се могло објаснити рационалним разлозима. У том смислу, покушавам и да не објашњавам, али сам Христа доживео на безбројне начине.

Рођен 1965. године у Зеници, Јован Ћулибрк за себе каже како је припадник прекретничке генерације, генерације која је гледала крај једног света.

- Нисам сигуран, додуше, да смо видели почетак другога. Прича наше генерације може се упоредити са оном антологијском сценом на крају „Блејд Ранера“ кад Рутгер Хауер седи на крову и говори како је видео читав космос у само четири године живљења; сведочио рађању супернове, седио на рамену Ориона, видео Таннхаусерову капију… Тај филм настао је у тренутку кад се свет радикално мењао, не само свет социјализма и комунизма, него и Запад. Та сцена срж је приче о мојој генерацији.

Прве године живота, као Невен Ћулибрк, провео је у Травнику, основну и средњу школу завршио је у Градишки. Прозор у свет били су му филмови, књиге и музика, а свет се вртео око часописа Џубокс. Љубав према уметности, жеља да проникне у суштину уметничког дела и открије кључ његовог тумачења, били су разлози због којих је уписао књижевност у Бања Луци. Последње две године студија завршио је у Загребу где га је, прича, привукла јака катедра тадашње југославистике, али и сцена око Полета и њихов начин писања о поп-култури.

Љубав према књижевности нека је праисконска жеђ за спознајом коју никада до краја не можете угасити.

Из тога доба остала је и фасцинација Џој Дивижном и Јаном Куртисом.

Нешто је космички нестало са његовом смрћу. Мислим да стоји она да је тада поп-култура какву познајемо завршила. Дејан Кршић својевремено ме упозорио на најважнији текст Фредрикаа Џејмсона „Постмодернизам или културна логика касног капитализма“. Џејмсон у том тексту, уз остало, говори како сваки нови медиј мора проћи целу историју да би заузео своје место и дошао у фазу да може да рециклира сопствену историју.

Поп-култура, тј. музика, у само двадесетак година од појаве рока до појаве панка и новог таласа успела је да компромитује целу историју Запада и дошла у фазу да се може бавити сопственом историјом. На том се тлу појавио Јан Куртис, млади човек са хиљаду година бремена историје на својој души.

фото: Ђорђе Којадиновић

Преузето са сајта Vestinet