Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ* - О Жени

Данас је раширен утисак да православље, као и хришћанство у целини држи жену у односу на мушкарца у подређеном положају. Ове тврдње полазе   од   чињенице   да   Православна   Cрква   не   поставља   жене   за свештенике. То  је  и  повод  многима да  Цркву  сматрају антифеминистичком. Да ли је то заиста тако; да ли је жена у Цркви мање важна од мушкарца и да ли Црква заиста има нешто против жена - покушаћу да објасним у оквирима кратког излагања.

Истина је да постоје представници Цркве, било да су клирици или лаици, који заступају јасне антифеминистичке ставове.

Понекад су  то  људи  андрократски настројени, а  понекад  је  реч  о

погрешним, неправославним тумачењима Светог Писма. Зато морамо разликовати аутентично православно, светоотачко богословље од самовољног индивидуалистичког и нетачног учења појединаца. Истински носиоци и  тумачи Православља јесу  Свети оци  и  они који  пију  с  тог извора. Пре него што покажемо које је место жене у Православљу, онако како нас учи библијско и светоотачко искуство, ваљало би да узгред наведемо неколико прехришћанских ставова о природи жене и њеном значају у друштву. У многобожачком свету, у античкој Грчкој, закон који је регулисао "породично право", давао је мушкарцу, оцу породице, апсолутну власт над имањем и члановима породице. Жена је посматрана, не само као подређена мушкарцу и мање вредна од њега, него и као власништво и његова робиња. Толико је била обезличена да је служила као објекат за задовољење сексуалног нагона мушкарца, и као таква називана је машином за размножавање. Велики философ из Стагире, Аристотел, у жени не види људско биће. Поред врсте као мушкараца, говорио је, постоје и још два реда: робови и жене. Солон је тврдио да је жена "зао терет", а Филимон је говорио да је "жена вечно и нужно зло за мушкарца". У та времена у античком свету жена није имала право да учествје у јавном животу.

На Далеком истоку, у Индији и Кини, место жене је било још трагичније - она није могла да одлучује о себи. На пример, хтела то жена или не, сахрањивана је жива заједно са својим умрлим мужем. Овде треба поменути социјалне ожиљке изазване полигамијом и "свештене" оргије које су представљале основни критеријум тадашње културе, а које су разједале саму срж Старога света.

У овом летимичном прегледу односа према жени у Старом свету јасно се види да жена није прихватана као личност чија је слобода равна слободи и достојанству мушкарца.

У хришћанском поимању личности перспектива је сасвим другачија. Слобода је дар Божји и она је основни критеријум достојанства човековог. У слободи човековој је изражена његова боголикост. Овде хришћанство

показује свој револуционарни став у односу на сав дотадашњи познати свет. Већ на првим страницама Старога Завета види се да је Бог као круну свега створенога створио човека. "И створи Бог човека по слици и прилици Божјој, створи га; мушко и женско створи их" (Пост. 1, 27). Јасно се види

да жена има исту природу коју има и мушкарац, јер под одредницом "човек" подразумевају се и мушко и женско. Разлика у половима не значи ништа друго до међусобно допуњујуће функције. Адам кроз присуство

Еве, а Ева кроз веру жене Хананејке (Матеј 15, 21-28); разговара са Самарјанком (Јован 4, 7-42); жене служе Христу у Његовој проповеди: "Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана, и многе друге које му

служаху својим имањем" (Лука 8, 3)... Неко би могао да примети да Христос употребљава жене у службама другога реда. Међутим, не смемо, да заборавимо да Он самога себе назива слугом, који је дошао да "служи, а

не да му служе" (Матеј 20, 28; Марко 10, 45). У хришћанству је велики и силан онај који служи другима. (Матеј 20, 26). Сличан став имају и Свети апостоли и евангелисти. Лука и Јован по правилу описују жене топлим и благим речима. У причама апостола, ученици Христови показују страх, а

жене мироносице бивају похваљене и удостојавају се да буду први сведоци васкрсења Христовог (Марко 16, 9-11; Јован 19, 11-18).

Апостол Павле ће коначно дефинисати став хришћанства и цркве у

односу  на  жену  познатим  речима:  "нема  више  мушког  ни  женског"

(Галатима 3, 28). Ово не значи укидање полова, него указује на исте могућности спасења и за мушкарца и за жену.

Имена познатих жена се често помињу на страницама Новог Завета и, наравно често испред њихових мужева. Прискила је, на пример, значајнија од  Акиле  (Рим  16,  3;  2  Тим  2,  4.  19).  Жене,  такође,  предузимају

мисионарско дело (1 Кор 9, 5), иако апостол Павле захтева да жене, ради поретка, не говоре у сабрању Цркве. Еводија и Синтихија сарађују са апостолом Павлом у оснивању и организовању Цркве у Филипима (Фил. 4,

2); у Лаодикији је позната Нимфа (Кол 4, 15); Тавита је надалеко позната

по својој социјално-филантропској активности (Дап 9, 36-42). Док је апостол Павле држао проповед у Атини, међу мушкарцима који слушају истиче се једна жена по имену Дамара (Дап 17, 34). У Риму се такође истичу жене по својој активности. Уосталом, сјајна слика жене представњена је у Откривењу Јовановом (Отк 12, 1). Личност која тријумфује на крају историје јесте једна жена, која заправо персонификује Цркву. Историја почиње стварањем човека мушкарца, али се завршава тријумфом жене.

Велики број жена забележен је по имену и у делима Светих отаца.

Поред жена које су познате, има сасвим сигурно и мноштво непознатих које су одиграле значајну улогу у животу Цркве. Зато и не чуди што је познати непријатељ Цркве из 2. века, Целс назвао хришћанство "религијом жена", док је безбожни цар Ликиније веровао да може да нанесе велики ударац хришћанству само уколико успе да забрани женама да посећују храмове и бораве у њима. Свети Оци Цркве су током историје бивали често принуђавани да наглашавају једнакост жене и мушкарца, што потврђује да никада нису престајали да постоје супротни ставови, који су по правилу одражавали утицај и ставове средине непријатељски усмерене или ненаклоњене Цркви. Тако је, на пример, свети Игнатије Богоносац говорио: "жене не презири; оне су те родиле и одгајиле" (ВЕП. 2, 330). Свети Атанасије Велики учи да у Царству небеском нема мушког ни женског, него су жене које су угодиле Богу исто што и мушкарци који су живели врлински (ВЕП. 33, 64, 22). Свети Василије Велики тврди да у светости на исти начин учествују и жене и мушкарци, и стога је њихова плата од Бога истоветна (ВЕП. 52, 14, 4). Сличне ставове налазимо и код многих других учитеља и отаца Цркве.

Став Цркве о једнакости жене и мушкарца видимо и у самом животу Цркве. Довољно је да погледамо црквени календар и наше живописне храмове - ту напоредо, једне са другима, налазимо и свете мушкарце и

свете жене.

Ипак, у Светом Писму налазимо на извесне негативне тенденције у односу   на   жену.   Тако,   Мојсијев   закон   ставља   жену   мушкарцу  на

управљање  због  тога  што  је  женин  пад  претходио  паду  мушкарца.

Чињеница је, ипак, да Јевреји нису одбацивали жену до мере до које су то чинили, на пример Римљани, који су често новорођене девојчице бацали у шуме  како  би  их  звери  растргле,  или  Индуси  код  којих  је  постојао поменути обичај да се закопава и жена са својим упокојеним мужем.

Потчињеност жене мушкарцу сусрећемо наизлглед и у Новом Завету.

Апостол Павле, на пример, саветује мушкарцима да "не дотичу жене" (1

Кор 7, 1). Међутим, исто важи и за жене - да се не дотичу мушкараца. Овде се, дакле, не ради о предности мушкарца у односу на жену, него апостол Павле позива на подвиг и чистоту у односима између мушкарца и жене.

Истина, апостол Павле, остајући веран контексту предања (учењу о паду најпре жене, па потом мушкарца) тражи од жене да буде послушна мужу, али  одбацује  сваку  могућност  поробљавања  жене  мушкарцу.  Апостол,

надаље, тражи од жене да се боји мужа. Библијски појам страха, међутим, подразумева љубав, страхопоштовање, бригу и труд да се не повреди онај који  се  воли.  То  није  психолошки  страх  као  заплашеност  и  паника.

Уосталом, исти Апостол захтева од мушкарца - мужа да воли своју жену. Речи: "свако да воли своју жену као самога себе, а жена да се боји свога мужа", свети Јован Златоуст тумачи на следећи начин: "Мужеви, да волите

своје жене као што је Христос заволео Цркву. Јеси ли видео величину заповести послушања? Послушај и о величини љубави. Да ли хоћеш да те твоја жена слуша као што је Црква послушна Христу? Брини се онда о

својој жени као што се Христос брине за своју Цркву. Ако је потребно, мораш и своју душу да даш за своју жену; ако треба да будеш рањен и хиљаду пута због ње, или да пострадаш - прихвати све. Слугу можда можемо да спречимо у неком делу, ако га заплашимо, али мајку своје деце,

темељ сваке благородности, не треба да везујемо страховима и претњама, него треба да је вежемо љубављу и добрим расположењем, јер каква је заједница и свеза љубави уколико жена дрхти пред мужем" (Беседа 20. на

посланицу Ефесцима).

Свето Писмо и Предање Цркве, на основу свега претходно изложеног,

учи нас да је човек створен као мушко и женско, да је достојанство мушкарца и жене истоветно, а да се потчињеност жене мушкарцу јавља

као последица човековог првобитног греха. Наиме, грех, нарушавање заједнице човека са Богом донело је губитак неизрециве хармоније љубави

између мушког и женског. На место љубави дошао је егоизам и тежња за доминацијом. Физички јачи мушкарац намеће себе физички слабијој жени. Жена је тако стављена у подређен положај у односу на мушкарца. "Мушкарци  су  унутар  таквог  односа  били  законодавци,  те  су  својим

законима давали мања права жени", вели свети Григорије Богослов (Логос

36, 6). Жена одувек покушава да се брани и борећи се за своје природно право, тражи начин да пређе у противнапад. Тако започиње неисцрпна

борба за доминацију. И, поред тога што Јеванђеље и аутентичан живот у

Цркви пружају могућност за исцељење и васпостављање здравих и богомназначених односа између мушкарца и жене, у наше дане ова борба досеже до своје кулминације. Добро је, сматрам, да феминистички покрети постоје,  јер  они  громогласно  опомињу  да  у  односима  мушкарац-жена нешто није у реду; они позивају на преиспитивање - да ли разумемо јеванђелску поруку о љубави, као право на жртву, и још више, колико ту поруку и поуку примењујемо у свом животу.

 *  Рођен је 1961. г. у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. г. Дипломирао на Богословском факултету

1986. г. и исте године на други дан Духова, тадашњи епископ рашко-призренски Павле, а данашњи Патријарх српски, рукоположио га је у манастиру Свете Тројице, у Мушутишту, у чин јерођакона. Потом одлази на стручно богословско усавршавање, из области Светог Писма Новог Завета у Атину, где остаје до 1990. г. када се по благослову владике бачког Иринеја, враћа у земљу и 23.сеп./6.октобра долази у манастир светих Архангела у Ковиљу. На Сабор светог архангела Михаила 8./21. новембра исте године бива рукоположен у чин презвитера. Убрзо потом, доласком многих младих људи за искушенике, манастир почиње да се развија, те бива  постављен  за  игумана  исте  обитељи.  Живећи  у  манастиру  Ковиљу,  држи  многа богословска предавања на разним трибинама, а посебно учествује на симпосионима психотерапеута,  где   покушава   да   пружи   православне   одговоре   на   душевне   проблеме савременог човека.

Залаже се против разних врста деструктивних секти које су присутне на нашим просторима; такође, духовно руководи многим младим људима из света.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ у Београду 1714. маја 1999. г. изабран је за епископа јегарског (при Епархији бачкој). Докторирао је 2004. г. на Богословском факултету Универзитета у Атини, на тему: "Могућност познања Бога код апостола Павла по Светом Јовану Златоусту".

Uloga i  mesto intelektualaca, laika  i  žene  u Crkvi -  Pravoslavni pastirski centar, 2006. g 

www.pravoslovo.net

ДИЈАЛОГ О ПОСТОЈАЊУ БОГА

Професор философије, иначе атеиста, држи предавање својим студентима о проблему који има наука са Богом и појмом СВЕМОГУЋ. Затражио је од једног свог студента да устане:

Проф: Дакле, ти верујеш у Бога?

Студент: Најискреније господине.

Проф: Да ли је Бог добар?

Студент: Да.

Проф: Да ли је Бог свемогућ?

Студент: Да.

Проф: Мој брат је умро од канцера иако се молио да га Бог исцели. Већина нас жели да помогне болеснима. Али Бог није. Како је онда тај Бог добар? Хмм?

Студент: !

Проф: Не можеш да одговориш, зар не? Да почнемо из почетка млади колега. Да ли је Бог је добар?

Студент: Да.

Проф: Да ли је Сатана добар?

Студент: Не.

Проф: Одакле долази Сатана? Ко га ствара?

Студент: Од...Бога...

Проф: То је тачно. Реци ми онда синко, јел постоји зло у овом свету?

Студент: Да.

Проф: Зло је свуда распрострањено, зар не? А Бог је створио све. Истина?

Студент: Да.

Проф: Дакле, ко је онда створио зло?

Студент: !

Проф: Да ли постоји болест? Неморалност? Мржња? Гнусност? Све те ужсне ствари постоје, зар не?

Студент: Да господине.

Проф: Ко је онда њих створио?

Студент: !

Проф: Наука каже да постоји пет чула са којима посматрамо и препознајемо свет око нас. Реци ми синко... да ли си ти икада видео Бога?

Студент: Не господине.

Проф: Да ли си икад барем чуо свог Бога?

Студент: Не господине.

Проф: Да ли си икад опипао свог Бога, осетио свог Бога или помирисао свог Бога? Да ли си икада имао било какво чулно опажање по питању Бога?

Студент: Не господине. Нисам.

Проф: Ипак, ти и даље верујеш у Њега?

Студент: Да.

Проф: Према емпиријиском, анализиционом, демострационом протоколу, наука каже да твој Бог не постоји. Шта кажеш на ово синко?

Студент: Ништа. Ја једино имам своју веру.

Проф: Да. Вера. То је проблем са којим се наука сусреће.

Студент: Професоре да ли постоји топлота?

Проф: Да.

Студент: А, да ли постоји хладноћа?

Проф: Да.

Студент: Не господине. Не постоји. Ми можемо имати много топлине, жегу, врелину, мало топлине или нимало топлине. Али ми немамо ништа што се зове хладноћа. Ми можемо да произведемо 458 степени испод нуле што није топлота, али не можемо више од тог. Не постоји ствар као што је хладноћа. Хладноћа је само реч са којом објашњавамо одсуство топлоте. Ми не можемо да меримо хладноћу. Топлота је енергија. Хладноћа није супротност топлине, већ само њена одсутност.

А шта је са тамом професоре? Да ли тама постоји?

Проф: Да. Шта је ноћ ако није тама?

Студент: Господине, опет нисте у праву. Тама је одсуство нечега... Ми можемо имати слабу светлост, бљештаву светлост, јарку светлост, нормалну светлост... Али, ако константно немамо светлости, онда немамо ништа и ми то називамо тамом, зар не? Реално, није тама. Да јесте, ми би могли таму да учинимо тамнијом, зар не?

Проф: У чему је твоја поента младићу?

Студент: У томе господине, да сте у својој философској премиси оманули.

Проф: Омануo? Да ли можеш да објасниш како?

Студент: Господине, Ви радите са премисом која подразумева дуалност. Ви расправљате о томе да постоји живот, али и смрт, да постоји добар Бога, али и лош Бог. Ви сагледавате целу идеју о Богу као о нечему одређеном, коначном, нечему што може да се мери. Господине, наука не може да објасни ни постојање мисли. То је употреба електрицитета и магнетизма, коју не видимо, а камо ли да можемо да их разумемо. Да би сагледали смрт као супротност животу, морали би да игноришемо чињеницу да смрт не може да постоји самостално. Смрт није супротност животу, већ њена одсутност.

Реците ми професоре, Да ли учите своје студенте да је човек еволуирао од мајмуна?

Проф: Ако мислите на природан еволуциони процес, онда да. Учим.

Студент: Да ли сте икада посматрали еволуцију својим очима господине?

Проф: !

Студент: Пошто нико никад није посматрао процес еволуције на делу и не може чак да докаже ни постојање настојања за тим, зар Ви онда не износите своје мишљење? Зар Ви нисте научник, а не проповедник?

Да ли је ико, икада у овој просторији видео професорову памет?

Да ли је било ко овде икада чуо професорову памет, опипао, осетио или помирисао? Нико се није јавио да је било шта од овог урадио. Дакле, према установљенима правилима емпиријиског, анализиционог, демострационог протокола, наука каже да Ви немате памет.

Уз сво уважавање, како онда да верујемо Вашим предавањима господине?

Проф: Претпостављам да ће те морати да ми верујете синко.

Студент: Наравно... Веза између човека и Бога је вера. Она је та која све ствари покреће и чини их живим.

Секуларна држава и СПЦ

Већ извесно време се у нашој земљи дешавају разне реакције поводом јавних изјава и наступа црквених великодостојника.Када представници Српске Православне Цркве било шта јавно учине или апелују, одмах се активирају разни појединци и невладине организације које Цркву због тога оптужују за кршење „секуларности“ државе, које је наведено у уставу.

Увод

 Те реакције се крећу од вербалних критика, до тужби. Тако имамо случај да је организација „Атеисти Србије“ упутила тужбу[1] Уставном суду Србије, због посете четири одборника новосадског парламента владики бачком Иринеју. Иста организација је тужила код повереника за заштиту равноправности патријарха СПЦ Иринеја[2], због његове изјаве у Сарајеву да: „Нема мира код оних који немају мира са Богом, који је услов за мир са другима“. Поред тога, имамо случај извесног изгреда који се догодио у  Београду[3], када је професор географије вербално напао девојчицу која се прекрстила у тренутку када је чула црквена звона. Професор је бранио свој чин, позивањем на раздвојеност Цркве и државе по уставу, јер је школа државна институција.
Поводом свих ових случајева се покренула жестока дебата при коментарима на њих. Већина оних који су подржали те акције, су се такође позивали на секуларност државе Србије и на њен устав, као кључни аргумент. Као што се види из назива гореспоменуте организације, велики број бранитеља „секуларности“ државе Србије су атеисти. Што је такође занимњиво, поводом устава[4], по њему је ћирилица званично државно писмо[5], Космет је део Србије[6], док је брак заједница мушкарца и жене[7]. Упркос томе, знатан број оних који се позивају на тачку устава поводом секуларности, истовремено су спремни да отворено заступају негацију неке од ових тачака устава. Поред тога, поставља се питање да ли су гореописани случајеви заиста кршење устава и секуларности (световности) или не? Да би смо то разумели, морамо да знамо шта је заиста секуларност.

 Шта је секуларизам?

 Већ се у споменутом уставу Србије дефинише шта је та секуларност (или световност): „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.“[8] Поред тога, нешто даље у уставу се то понавља: „Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе.“[9] Што је такође битно, тај исти устав забрањује ширење расне, националне (и што је овде важно) верске мржње[10], као што јемчи слободу мишљења и изражавања, изузев у кршењу јавног морала и безбедности[11].

По неким другим изворима, секуларизам, световност или лаицизам је одсуство верског мешања у послове државе као и одсуство државног мешања у верске послове[12][13][14]. Такве дефиниције су у складу са оним што пише у нашем уставу. Треба знати да је секуларизам или лаицизам схватање које се развило, као компромис између појма званичне државне религије и званичног државног атеизма. Дакле, он је решење које стоји између прогона религије из јавног живота и њене репресије, као и постојања званичне државне религије. Такво схватање се развило као последица  искуства Француске револуције, где је успостављање државног атеизма и прогона католичке цркве од стране државе изазвало крвопролиће, сурову репресију, терор и контрареакцију. Из овога следи да секуларизам није исто што и јавни атеизам. Управо успостављање секуларног поретка треба да обезбеди верске слободе, а не потискивање вере.

Дакле, по уставу Србије, световност (или секуларност) државе је раздвојеност државе и Цркве. То никако не значи да због тога Црква нема право на јавна иступања, јер је то право загарантовано чланом 44. устава. Пошто су држава и Црква раздвојене, то не даје право некима да захтевају од Цркве њено потпуно повлачење из сфере јавног живота, посебно када се узме у обзир да јавни живот и држава нису иста ствар.

Наопако схватање секуларизма  код нас

  
 У нашем друштву се јављају одређена схватања секуларизма, који немају суштинске везе са његовом природом. Захтев за прогоном СПЦ из јавног живота, уз позиве на секуларизам је леп пример појмовне збрке коју имају особе које такве захтеве изричу. Наиме, та збрка се приказује у мешању појмова државе и јавности. Држава и јавни живот нису иста ствар, иако држава може да дозвољава или ограничава јавне слободе у случају да угрожавају општу безбедност и јавни морал. Држава која ограничава јавно испољавање вере из принципа није секуларна држава, већ атеистичка држава. Секуларна држава је верски неутрална, иако може да омогући посебне привилегије традиционалним верским заједницама, које су део историјског искуства одређених народа и држава, као и оним којим припада велик број (или већина) грађана. Такве случајеве имамо у знатном броју европских земаља, на пример у Немачкој или Шпанији. Исто тако имамо пример једне од најстаријих секуларних држава – САД, где се на новчаницама појављује мото „In God we trust“[15][16]- „У Бога се уздамо“. Исти мото се појављује и на државним зградама.[17]
Такође, у тој секуларној САД имамо случај „Заклетве застави Сједињених Америчких Држава“[18], која је уобичајна заклетва нацији и застави САД и која се изговара на јавним манифестацијама и у америчким школама. Она гласи: „Заклињем се застави Сједињених Држава и републици коју представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све.“ Тако да појам „секуларности“ чак не искључује верске елементе унутар институција секуларне државе, посебно ако они одсликавају уверења и културно наслеђе огромног броја грађана (демоса).
Захтеви које неки појединци или организације у Србији подносе у односу на СПЦ , су у суштини захтеви за обарање секуларности државе, под изговором борбе за секуларност. Ово је рецидив претходне комунистичке епохе и надменог става претходног система у односу на СПЦ. Потискивање вере из јавне сфере, као и мешања световних институција у рад СПЦ (и других верских организација) је битно обележје јавног атеизма који иако није био званичан, је био суштински поредак у комунистичким земљама, а који се лицемерно такође подводио под термин „секуларизма“. У заиста демократском друштву постоји слобода говора и слобода вероисповести, што укључује и СПЦ.
Суштински гледано, СПЦ се води као невладина организација (или НВО). Као таква има право на слободу деловања као и друге НВО, а као верска организација има посебна права загарантована уставом. Мало је иронично да хајку на њу спроводе друге и знатно мање организације (али веома гласне и добро плаћене), које износе ствари које се заиста и суштински косе са уставом Србије, нарочито око питања Космета све позивајући се на тај исти устав у случају СПЦ. То лицемерје бранилаца „секуларизма“се може видети и спрам других верских заједница у Србији. Тако имамо случај верског великодостојника једне друге верске заједнице[19][20][21] који не само да је отворено кршио секуларност земље, већ је давао изјаве које су спадале у домен класичних претњи и уцена. Тај исти великодостојник се такође кандидовао за председника Србије[22]. Занимњиво да се нико од „бранилаца секуларизма“ није огласио поводом ових изгреда великодостојника једне религије код нас. Са друге стране, ти исти чекају и најмањи повод да оптужују СПЦ да крши секуларни поредак. Из овога можемо слободно закључити да сви ти покрети, организације и појединци уопште нису борци за секуларност (коју тумаче по својој вољи) нити чак прави атеисти, већ друштвено-политичко-пропагандни агитпроп усмерен само и искључиво против СПЦ као мете.
Колико је та дволичност велика, може се видети и из чињенице да се суседне државе, иако секуларне, активно мешају у црквена питања, унутрашње и у послове СПЦ, чије представнике прогањају. Најбољи пример су Црна Гора и Македонија. Иако се тиме на груби начин крши начело секуларности, нема никог да се огласи поводом тога од „секулариста“ у тим земљама па и у самој Србији.
Такође имамо замерке поводом увођења веронауке у школе, што се такође тумачи као „кршење секуларности“. Наравно, оно што се избегава рећи је да је веронаука изборни предмет који се никоме не намеће. Са друге стране, омогућен је такође изборни предмет грађанског васпитања за оне који не желе да шаљу своју децу на веронауку. Предмет веронауке је омогућен за припаднике свих традиционалних верских заједница, не само православних. Као што се види, „бранитељи секуларности“ по обичају имају проблем само са православном веронауком. Упркос добровољности при избору веронауке, „секуларним“ активистима смета туђи избор и туђа слобода. Смешно је позивање на „секуларност“ у случају веронауке, када нпр. у секуларној Немачкој (најмоћнијој чланици ЕУ) постоји веронаука у државним школама и чији учитељи се финансирају из државног буџета. Не треба заборавити да веронаука нема само теолошки аспект, већ се такође тиче духовног и културно-историјског наслеђа једног народа и државе, чиме се деца упознају и са унутрашњим аспектом свог наслеђа који се не може научити на историји или социологији, а које њему прилазе на спољашњи начин.

 Такође је занимљиво постојање тзв. „црквеног пореза“[23] у секуларним земљама ЕУ, који постоји за вернике у већ наведеној Немачкој, као и Аустрији, Швајцарској, док је у Шведској и Италији обавезан за све грађане без обзира да ли су верници или не. Све те државе су по уставу секуларне и чланице су ЕУ. Код нас такав порез не постоји, али се може замислити драматична реакција „секулариста“ уколико би неко то предложио, по угледу на земље ЕУ. Многи од тих активиста се позивају на секуларни поредак као на савремену, либералну и европску вредност која је носилац друштвеног напретка. Наравно, оваква схватања су погрешна. Важно је схватити да у Европи постоје државе које имају званичну државну религију[24] и које стога нису секуларне. Што је још важније видети, скоро све земље са државном религијом у Европи су чланице ЕУ. Те земље су: Исланд, Данска, Велика Британија, Грчка и Малта. Једини изузетак је Монако, који није члан ЕУ. Тешко да можемо назвати те земље „заосталим“ и „ретроградним“. Упоредимо несекуларну Данску и секуларну Молдавију да би постало јасно да секуларност државе није гарант ни животног стандарда, ни постојаности институција,  ни слобода као ни личне сигурности становништва. Дакле, чак и тај аргумент отпада.

Имамо случај већ наведене девојчице и њеног наставника код нас. Како приватни верски гест једне особе у државној институцији може угрозити секуларност државе? Сама девојчица уосталом није представник државе нити државни службеник, за разлику од наставника, а њен верски чин није исто што и верска служба, посебно када се има у обзир да верски чин прекрштавања има и такође световну улогу, где се користи чак и код атеиста. Овде се види до каквог апсурда иду „секуларисти“. Тако се некима не допада химна Србије, јер се у њој помиње Бог, док им грб такође смета због верског симболизма. На страну то што верски симболизам постоји на знамењима великог броја земаља у свету, без обзира да ли су секуларне или не. Не би чудило уколико би после почели да траже рушење храмова, јер би по њиховој искривљеној логици постојање верских храмова на јавним местима такође могло да се протумачи као „кршење секуларности“. Да не говоримо о крстовима на споменицима , које чак ни најмилитантнији атеисти у историји нису рушили, али који се сада налазе на удару „секуларних хуманиста“ и „бораца за људска права“.[25] Оно што најсмешније је чињеница да те групице ирационалних и острашћених активиста представљају смешно мали проценат становништва, али који је толико агресиван и гласан, да се медијски више чују од огромне већине.

 Закључак 

Појава бораца за „заштиту секуларне државе“ је феномен, који је код нас преузет са Запада и није изолован случај. Ради се о облику милитантног атеизма, наравно левичарског порекла, који под маском борбе за већ постојећи секуларни поредак покушава у ствари да га обори и замени државним атеизмом. Оружје у том процесу је спиновање појмова и термина, да би се постојећим појмовима придодала значења која су другачија или супротна од њих. У Србији се ти покрети и појединци идеолошки надовезују на комунистичку прошлост, коју посматрају са носталгијом. Тако се идеја секуларизма вешто изједначава са идејом атеизма, иако је секуларизам суштински настао из реакције на државни атеизам. Можда чак ни термин „милитантни атеизам“ није баш прави термин за овај феномен, јер главна мета напада лажних секулариста нису све религије као такве (што би се очекивало од доследних атеиста), него само и искључиво хришћанство. То се може видети и из њихових двоструких стандарда спрам ислама, а што се такође може приметити и код нас (као што је показано).

Дакле, овде је реч пре свега о антихришћанству, које своје постојање заснива на супростављању хришћанском учењу и пре свега верским институцијама. Ти покрети су углавном усмерени против традиционалних верских заједница у својим земљама. Тако активиста у већински католичкој земљи ће нападати искључиво РКЦ, док ће код нас нападати СПЦ, а у протестантској локалне протестанске деноминације. Без обзира на те разлике, ради се о усклађеном глобалном покрету. Има неке ироније, да тај глобални покрет управо подрива класична рационална либерална начела и слободе на које се позива.

 Тако имамо потпуно појмовно извртање, где религија која је потпуно јавна ствар постаје приватна ствар, док сексуалност постаје јавна ствар. Док се религије које су учествовале у формирању читавих друштава протерују у четири зида, дотле сексуалност која је увек била сведена у домен приватности постаје јавна и друштвена ствар. Колико је успешан тај активизам био на Западу, пример је чињеница да су у Француској забрањене црквене процесије хришћана на јавним местима због „секуларности“, али је зато дозвољено пародирање и исмејавање хришћанства на геј парадама у тој истој Француској.[26][27][28] Док се хришћанска симболика протерује из јавне сфере на Западу јер „вређа осећања“ оних који нису религиозни или хришћани, истовремено се дозвољава јавно изругивање том истом хришћанству и његовим симболима на већ споменутим геј парадама.[29][30][31]
Муслимани отворено пркосе француским законима и јавно се моле на сред улица и тргова у Француској[32] (за разлику од хришћана), а једини који су гласније протествовали су били припадници десничарског „Националног фронта“ Ле Пена, не левичарски „секуларисти“ од којих се то прво могло очекивати. Такође, француске власти су забраниле јавно служење свињетине и алкохола у областима где живе муслимани, да они не би били „увређени“[33]. Наравно, редовно изругивање хришћанству не би требало да вређа никога.
Ствар је у томе што је милитантна постмодерна антихришћанска левица, агресивним лобирањем и инфлитрацијом на Западу заобишла све демократске процедуре да би утицала на институције, формирање и тумачење закона. Тиме користе државу против већинских и традиционалних заједница. Пошто се већинске и традиционалне заједнице поистовећују са својим државама, оне су спремне да послушно поштују одлуке отуђених и интруисаних политичких елита које директно раде на њихову штету. Оног тренутка када се захтеви те антихришћанске левице прихвате у институције државе и законе, онда сами већински народи и традиционалне верске заједнице почињу послушно да делају заједно са тим индоктринисаним  институцијама власти против самих себе.
Зато је јако битно раскринкавање наопаких и лажних аргумената, који се користе у медијском нападу, што је средство притиска на институције да се покоре захтевима тих антихришћанских активиста. Што се тиче нас, постоји већ пример на Западу шта се дешава када се таквој наопакој аргументацији да за право.

[1] http://vesti.krstari...zili-odbornike/
[2] http://www.b92.net/i...12&nav_id=645682
[3] http://www.kurir-inf...e-clanak-417504
[4] http://www.sllistbeo..._srbije_cyr.pdf
[5] Члан 10. устава Србије.
[6] Преамбула устава Србије, члан 182. устава Србије.
[7] Члан 62. устава Србије.
[8] Члан 11. устава Србије.
[9] Члан 44. устава Србије.
[10] Члан 49. устава Србије.
[11] Члан 46. устава Србије.
[12] http://en.wikipedia....rg/wiki/Laïcité
[13] http://en.wikipedia....hurch_and_state
[14] http://en.wikipedia....wiki/Secularism
[15] http://upload.wikime...od_we_trust.jpg
[16] http://upload.wikime...arter_Proof.png
[17] http://upload.wikime...e_Capitol_3.jpg
[18] http://en.wikipedia....e_of_Allegiance
[19] http://www.mondo.rs/...eti_vatrom.html
[20] http://www.vesti.rs/...opet-preti.html
[21] http://www.smedia.rs...zaku-VIDEO.html
[22] http://www.vesti.rs/...ili-prorok.html
[23] http://en.wikipedia....wiki/Church_tax
[24] http://en.wikipedia..../State_religion
[25] http://hungeree.com/...en_2312862k.jpg , http://www.kyivpost....ml10gc4/big.jpg
[26] http://www.trust.org...57b0e.jpg&w=649
[27] http://0.tqn.com/d/g.../1/0/1/nuns.jpg
[28] http://www.flickr.co...84984/lightbox/
[29] http://www.godlikepr.../116802e084.jpg
[30] http://www.painetwor...s/ed/ed0010.JPG
[31] http://www.intoleran..._522efa1155.jpg
[32] http://www.guardian....france-election
[33] http://plancksconsta...nd_muslims.html
 
    Преузето са сајта  http://www.pouke.org/forum/page/index.html