ЛАЗНА ВЕРА НИЈЕ ВЕРА

• Нисмо уморни најамници нити упласени робови, него имајући радост усиновљења постајемо неућутни сведоци сталне победе Божје коју нам Христос остварује и дарује, тако што и ми сами постајемо недоступни доброделатељи •

Ту је битна разлика између црквене стварности живота и нецрквених начина схватања живљења, било да се ради о преживљавању или проживљавању. Тога морамо бити дубоко свесни да бисмо разумели све токове историје у њиховим различитим изразима по мери разноликих освајача, који су увек владали страхом и присилом. Сви ти освајачи, било да су идеолошки, империјални, класни и сл. без обзира да ли им је концепција била индивидуалистичка или колективистичка, имали су на уму само једно, диктатуру. Присиљавање им је био једини метод и начин остваривања намера. Неки су се чак и покривали плаштом вере, као "вукови у овчјим кожама", раслабљујући се памећу толико далеко да умишљаху "да убијајучи Богу службу чине". Они нам најбоље показују да лажна вера није вера, него најопаснија невера, јер ако нема лажне истине, и доброг зла, онда нема ни такве вере. Или је вера или невера. Неки намерно то превиђају, па кроз такве примере износе приговоре на рачун вере. Проблем је у њима, јер хоће без искуства да промишљају велику тајну вере и уместо успеха, саплићу се о своју самовољну немоћ. Траже да виде, а неће да гледају, те свој обневид проглашавају за виђење, а умишљене претпоставке за знање, и нема краја бунцању кроз празноверице научне фантастике и идеолошке магије. Тако настаје чудан спој супротности. Помирење неизмирених, али зарад "виших циљева", исто као у оно време кад се помирише Пилат и Ирод да би осудили Христа (ср. Лк 23,12), тако се многи спајају раздорном мржњом антихришћанског расположења, и тако обесмишљавају најпре себе, а и многе око себе.

СВЕДОЦИ СТАЛНЕ ПОБЕДЕ БОЖИЈЕ

Никада тако нешто није збуњивало хришћане, нити је будило потребу реакције на зло мржњом. Хришћанска будност увек је трезвена и мудра, а никада није напета ни празна. Никакво противљење није испражњивало здраву хришћанску надлогичну смисленост која се показивала увек на прави начин. Мржња непријатељска никада и нипошто није изазов на који треба пошто-пото, брзоплето, одговорити. Него, гледајући даље од те њихове суновраћености, видимо више од њих. Видимо оно што они превиђају, а то је њихова боголикост, које многи и нису свесни. Ми их управо тако побеђујемо одмах на почетку добрим виђењем богодане боголикости. То нас чини добронамерним и доброделатним ствараоцима. Нисмо уморни најамници нити уплашени робови, него имајуци радост усиновљења постајемо неућутни сведоци сталне победе Божје коју нам Христос остварује и дарује, тако што и ми сами постајемо недоступни доброделатељи.

Само овако разумемо све токове црквене историје у пророчкој, пастирској и апостолској ревности мученика и исповедника вере. То увек и изнова покреће многе да и сами саучествују у дару љубави Божје. Једино тако разумемо промену и преображај младића Савла, који је чувао хаљине судија-убица архиђакона Стефана, и "одобраваше његово убиство" (Дела ап 8,1), и који "дишући претњом и убиством на ученике Господње" (Дела ап 9,1) пође да гони хришћане, а кад доби знак одозго и прими праву веру, победи себе и мржњу љубављу неистрошивом, што сведоче Његове речи: "А живим не више ја, него живи у мени Христос" (Гал 2,20). Религиозни фанатик опијен идејом истребљења неистомишљеника постаде роб мржње, а кад сазрели у вери победи себе љубављу и према непријатељима, што изражава речима: "Не дај да те зло победи, него победи зло добрим" (Рим 12,21). Ово је само један пример у низу многих, посебан и изузетан због превеликих и преславних дела овога светога, који и из окова римске тамнице пише: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!" Фл 4,4), и тако сведочи да је радост хришћанске победе неодузимива и неистрошива.

ВЕРА ЧИСТОГ ИСПОВЕДАЊА

Још  један у низу многих победених победника јесте римски капетан Лонгин, заповедник страже римских војника на Голготи. Њега није саплела послушничка оданост служби; уздигао се изнад свакодневне званичности познањем Истине. Пре васкрсења, већ на Голготи и под Крстом он исповеда: "Заиста овај бијаше Син Божји" (Мт. 27,54). То не чини у моменту заноса или одушевљења, него тако почиње његова вера у којој је и заиста постао свети управо због неућутног исповедништва стварне Божје победе, у коју и сам улази будући најпре побеђен и преображен, остајући до краја у вери чистог исповедања. Овим путем иду свети Георгије Победоносац, свети Димитрије, читави одреди и батаљони римских војсковођа и војника који су, у моменту од поразитеља и освајача многих градова и насеља, постали добропобедни јунаци који су победили своју ропску оданост и покорност царевима властодршцима познањем превеликих дарова Божјих. То није била промена мишљења у једном моменту, него коначно опредељење за живот. Тако су без двоумљења могли остати чврсти у убеђењу до краја. Нису их уплашиле претње силника ни насиље xелата. Њима се нису супротставили празним поносом ни беживотним пркосом него чврстим и сигурним убеђењем.

Многи исповедници вере бескомпромисно су се супротставили бесмислици кривоверја без обзира ко био пропагатор јереси, да ли је цар или царски чиновници. Имајући "тајну вере у чистој савести" (1 Тим 3,9), знали су да разликују Истину од лажи, оштро и делотворно, без погађања са било ким у вези са богоданом вером. Тим путем чврсто и победоносно корачају свети Атанасије Велики, свети Јован Златоуст, свети Григорије Богослов, свети Максим Исповедник и многи други кроз све токове црквене историје. Ово је стална потреба, услед непрестане опасности од искривљења правоверја од стране недобронамерних и неупућених. Због тога нам увек треба трезвене будности, а не надобудне и свеоптерећујуће тескобе, која може да претвори све у неке антијеретичке прогонитеље, а што скраћује праву меру свему и ускраћује радост праве вере. Једно је бити будан и трезвен да би се умело разликовати, а друго је бити преплашен и оптерећен, што ствара несигурност. Не треба се умарати бесциљним трчањем за сваким, него треба мудро и трезвено ићи уским путем. То је најбољи начин сведочења у сваком времену, не само у старању за себе, али и не у нерасудном салетању и ометању другога у жељи да се пошто-пото надговори. Светоотачко искуство нас упућује да се "делатносћу усходи у созерцање". Због тога свети Игњатије опомиње да "хришћанство није у ћутљивом уверењу, него у величини дела". Апостол Павле кристално јасно саопштава: "Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда спасење" (Рим 10,10). Сазнавши све ово, на прави начин ослободимо се недоречености како бисмо и сами садејствовали у радости здравог исповедања праве вере. Тако се доброделатношћу побеђује осећање само номиналне припадности или идеолошке оптерећености.

протојереј

др Љубивоје Стојановић