Светосавље као живљење по Jеванђељу у
православној Цркви у српском хришћанском народу, и од стране хришћанског
српског народа, јесте најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на
питање шта је оно у својој основи.
Да ли је тај одговор тачан?
Да ли је то поистовећење и поређење неумесно или умесно?
Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље
И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?
Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!
То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas-у или шта-ству.
Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и за све прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је онда кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.
Следећа напомена се односи на веру и неустрашивост, без којих нијe могуће достојно учествовати у драми спасења.
На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.
Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар српског хришћанског народа, и од стране хришћанског српског народа, у основи јесте најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: шта је Светосавље, и који је његов смисао?!
Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу је Православље од почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог и непрестаног оправослављивања!На своме путу Православља, хришћански српски народ је прошао, и пролази, и сав свој историјски пут! А он је изукрштан са историјским путевима других народа, али и са путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове.
Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању, показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док поређење Светосавља са Православљем увек је умесно, и пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то чини! Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену, чији је иначе носилац српски хришћански народ Божији. Покрет обнове и процвата црквеног живота у српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, можемо слободно рећи, прерастао је у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још да је добио такве размере, да је свети Сава препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик, који је просијао у свом српском хришћанском народу, али и у народима са којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Охристовљујући српски хришћански народ Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.
Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса српског народа као припадника Божјег лаоса! Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу живота Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Све оно што је у српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Oтачаству био затекао као већ христијанизовано, то је увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, иначе Духом Светим раван једном апостолу, порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова, сваког узраста и сваког занимања, и опет, из
свих сталежа Отачаства његова.
На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе највише доприносио. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи Савиног богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће на њеном хоризонту проузро-
ковати појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну црквену мисију.
Поновићемо мисао, и закључити наше Слово речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед
Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно,та проповед је једносуштна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери.
Да ли је тај одговор тачан?
Да ли је то поистовећење и поређење неумесно или умесно?
Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље
И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?
Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!
То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas-у или шта-ству.
Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и за све прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је онда кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.
Следећа напомена се односи на веру и неустрашивост, без којих нијe могуће достојно учествовати у драми спасења.
На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.
Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар српског хришћанског народа, и од стране хришћанског српског народа, у основи јесте најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: шта је Светосавље, и који је његов смисао?!
Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу је Православље од почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог и непрестаног оправослављивања!На своме путу Православља, хришћански српски народ је прошао, и пролази, и сав свој историјски пут! А он је изукрштан са историјским путевима других народа, али и са путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове.
Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању, показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док поређење Светосавља са Православљем увек је умесно, и пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то чини! Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену, чији је иначе носилац српски хришћански народ Божији. Покрет обнове и процвата црквеног живота у српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, можемо слободно рећи, прерастао је у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још да је добио такве размере, да је свети Сава препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик, који је просијао у свом српском хришћанском народу, али и у народима са којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Охристовљујући српски хришћански народ Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.
Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса српског народа као припадника Божјег лаоса! Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу живота Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Све оно што је у српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Oтачаству био затекао као већ христијанизовано, то је увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, иначе Духом Светим раван једном апостолу, порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова, сваког узраста и сваког занимања, и опет, из
свих сталежа Отачаства његова.
На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе највише доприносио. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи Савиног богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће на њеном хоризонту проузро-
ковати појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну црквену мисију.
Поновићемо мисао, и закључити наше Слово речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед
Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно,та проповед је једносуштна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери.
Владика Давид (Перовић)
Преузето са сајта http://bogosvest.wordpress.com/
Нема коментара:
Постави коментар