Сујеверје - клањање ђаволу - Врсте сујеверја

Гатање по Библији (где се отвори) и сујеверне молитве – клетве

Никако није допуштено изговарати речи Божије и речи из црквених молитава заједно са гаткама или гледањем у карте. Реч Божија је дата човеку (између осталог и кроз предсказивање будућности)  искључиво ради спасења душе, а не ради одгонетања некаквих других питања.

У Номоканону (уз велики Требник) речено је: „Суду подлежу... они који убацују кључеве у Псалтир и из њега нетачно читају... који бају (или „одбројавају", а овде се може убројати и проклињање или заклињање).., све то од демона потиче".

Веровање у амајлије (магијску заштиту од болести и других невоља)

  

Православни Хришћанин има силне заштитнике у невољи. То је његов крст који носи на грудима и често стављање крсног знака на себе, то су свете иконе, то је Анђео-чувар.

А ношење или чување измишљених ствари, као што је на пример „писмо нађено у Јерусалиму" и томе сличне измишљотине, препуне свакојаких глупости и јадног сујеверја, или качење деци око врата или на руку разноразних предмета који треба да их чувају од болести, или папирића са некаквим текстовима, или амајлија (на пример, ланчића, кончића и зуба или длаке од медведа) - све то није ништа друго до стављање ђаволског јарма на своју душу. За тај грех је, чак, предвиђено изопштавање из Цркве (Лаодикијски сабор, 36).

Веровање у вештице, у кућне, водене, шумске и друге духове

Несумњиво је да зли дуси постоје и Хришћанин не може одбацивати њихово постојање после мноштва сведочанстава у речи Божијој, а уколико тежи да очисти свој живот, онда он има и личног искуства у борби против њих.

Међу-тим, „кућни", „водени" и остали слични духови не постоје. То су измишљотине којима је оличен незнабожачки свет. Онај ко себе сматра Хришћанином, а верује у кућне духове и боји их се, тај је „незнабожац у Хришћанству". Јер какву сагласностима Христос са Велијаром? (2. Кор. 6, 15). Због тога је грех у гневу називати некога вештицом или сличним називима.

Веровање у снове је опасно и веома грешно

Био је у једној обитељи монах украшен свим врлинама, због чега га је сва братија веома поштовала. На несрећу, он је увек веровао свакојаким сновима. Кушач се веома радује када човеку пронађе слабу страну, са које га лако може побеђивати. Непријатељ нашега спасења се свом снагом обрушио на монаха. Зато му сваке ноћи, чим монах после уобичајених моли-тава задрема, демон поче приказивати сновиђења, и то најпре безазлена, како би што више завео несрећника. Како год да их је старац тумачио, свако се тумачење оправдавало обистињивањем сна. Најзад, видевши да заблудели старац свему верује, дух таме му једне кобне ноћи приказа будући живот. Приказа Апостоле, Мученике, Преподобне и све Хришћане како седе у ужасној тами, како се муче очајањем, а са друге стране заједно са пророцима и древним патријарсима приказа народ јеврејски како ликује, и Бога Оца како указује на њих прстом и говори: „Ово су чеда Моја!". Старац се од ужаса пробуди и ништа не расуђујући, оде у Палестину, у насеобине јудејске. Тамо прими обрезање и постаде ревносни заштитник убица Христових. Али колико је Бог дуготрпељив, толико је и праведан у суду Своме: кроз три године Он посла на њега толико страшну болест, да су иструлиле чак кости на њему, те одступник у ужасним мукама испусти свој дух („Пролог", 26. фебруара).

Како хришћанин треба да се односи према сновима? 

Још су незнабожачки филозофи различито објашњавали снове. Један незнабожачки филозоф (Протагора) говорио је: „Сваки сан има своје значење, свој смисао, и за људски живот је корисно обраћати пажњу на снове". Други незнабожачки филозоф (Ксенофан) објашњавао је да су сви снови пусти и варљиви и да је у заблуди онај ко на њих обраћа пажњу и своје поступке усклађује према њима. Истину треба тражити у средини, тј. пре свега, не треба на све снове обраћати пажњу, а друго, не треба ни све снове презирати и сматрати бесмисленим.

Кажемо - не треба на све снове обраћати пажњу. Ево шта о томе каже Књига премудрости Исуса, сина Сирахова.

" Празна и варљива су надања неразумног човека, а бесмислена сновиђења дају крила глупима. Као онај ко грли сенку или гони ветар, такав је онај ко верује сновима. Снови су исто што и лице које се огледа. Од нечистога шта може бити чисто, и од лажнога шта може бити истинито? Гатања, добар и лош знак и сновиђења - све је то сујета и срце се испуњава маштањима као жена кад треба да роди. Ако снови нису послати од Свевишњега да те уразуме, не примај их к срцу. Сновиђења су многе одвела у заблуду и они који су се у њих уздали, доживели су пад".

Већином су снови само природни резултат побуђене људске уобразиље. Оно о чему човек дању размишља и чиме је веома обузет, оно што страсно жели или не жели, то му се и приказује у сну. Свети Григорије прича о једном човеку који је неразумно веровао сновима и којима му је обећаван дуг живот. Он је сакупио много новца да би имао од чега да проживи у благостању свој дуги живот, али изненада се разболео и убрзо умро, те тако никако није могао употребити своје богатство, а истовремено није могао понети са собом у вечност никакво добро дело. Према томе, има много снова који су заиста пусти и варљиви, који ништа не значе и на које не треба обраћати пажњу.

Али постоје и такви снови који за нас имају значај и на које треба обраћати пажњу. Укажимо ради примера на сан Јосифа, једног од дванаесторице синова патријарха Јакова. Јосиф је сањао да са оцем и браћом жање жито у пољу: Јосифов сноп је стајао усправно, а снопови оца и браће су стајали око њега као да му се клањају. Тај сан се испунио: после извесног времена Јосиф, кога су браћа продала, постаде управитељ Египта, а отац и браћа његова, када дођоше у Египат, бише принуђени да му се поклоне и да га поштују. Исто тако се обистинио пророчки сан фараона, цара египатског. Да фараон није обратио пажњу на тај сан и да у родним годинама није припремио велике залихе хлеба за неродне године, горко би се покајао: житељи Египта, а такође и отац и браћа Јосифова, умрли би од глади.

И многи људи, а можда и неки међу нама, имају разлога да се кају што нису обратили пажњу на неке своје снове. Навешћу као пример један случај. Један разуздани младић није слушао савете својих најбољих другова који су га упућивали на другачији, бољи животни пут. Једном је сањао свога оца како му строго наређује да остави развратни и безбожнички живот и да се поправи. Али по учењу Самог Господа Исуса Христа: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити, тако и младић не обрати пажњу на свој сан. Међутим, он поново виде исти сан: опет виде оца како му говори да ако не промени свој живот, тога и тога дана ће га снаћи смрт и изаћи ће на суд Божији. Младић је у шали испричао свој сан друговима који су живели као и он и не само да није размишљао о исправљању живота, него је чак пожелео да се подсмева претњи коју је чуо у сну. Стога је управо за тај дан, у који му је отац рекао да ће умрети, он заказао велики пир са друговима. И шта се догодило? Усред пијанке удари га мождана кап и кроз неколико минута он умре! Дакле, нису сви снови пусти и варљиви; постоје и такви снови који се заиста обистињују у животу.

Неколико савета о томе како се треба односити према сновима

1) Ако нас снови побуђују на добро и уздржавају од зла, сматрајте их прстом Божијим који вам указује на небо и уклања вас од пута који води у пакао.

Бог говори једном, и ако то остане непримећено, онда говори други пут, у сну, у ноћном виђењу, када сан обузима људе, за време дремежа у постељи. Тада Он отвара човеку ухо и запечаћује Своју поуку, како би одвратио човека од какве намере и удаљио од њега гордост, како би сачувао душу његову од пропасти и живот његов од ударца мача (Јов. 33, 14-18).

„Када у сну угледаш облик крста - учи преподобни Варсонуфије, - знај да је тај сан истинит и да је од Бога; али потруди се да од Светих добијеш тумачење тог сна и немој веровати својој помисли" („Руководство за духовни живот" Варсонуфија и Јована).

2)   Ако нисте сигурни да сан потиче од Бога или немате разуман разлог да тако нешто закључите, а нарочито ако се тај сан тиче неважних и непотребних питања, онда нема потребе да обраћате пажњу на снове и да своје поступке управљате према њима. Будите пажљиви и не обраћајте пажњу на сваки сан, како не бисте постали сујеверни и пали у опасност да сагрешите.

3) Најзад, ако сан саблажњава човека и вуче га у грех, онда је он последица наше искварене и.растројене уобразиље, наше фантазије, или потиче од онога, од кога нека нас сачува Бог Својом благодаћу, тј. од ђавола.

Свети Теофан Затворник каже: „На снове је најбоље не обраћати пажњу. Неки од њих можда нешто и значе, али пошто нама није дато да то тачно одредимо, а наша сопствена тумачења могу бити варљива и некорисна, онда је боље заборављати их. Снови су и по природи својој одређени да буду заборављени, јер тако бива са већином снова. Знајте да има природних снова, има снова који су од Анђела и од Светих, а има и снова који су од демона. Они који су од Анђела и Светих, доносе мир, и тај мир дуго остаје у души, а који су од демона, они нарушавају душевни мир. Наши сопствени снови су пресипање из шупљег у празно без икаквог реда. Демони су немоћни и ништа нам не могу, али њима се допушта да понекад приђу ближе слугама Божијим и да их узнемире, једним делом ради кушања, другим делом ради поуке, а и ради тога да би се њима самима показало ко су и шта су. Из истих разлога им се допушта да приказују снове".

Веровати предосећањима је грех

Човек може предосећати некакву велику промену у животу, нарочито смрт. Али углавном су предосећања варљива, јер је кроз Адамов пад способност предосећања изгубљена, а она често могу бити изазвана и лагодним животом или због растројене уобразиље. Дакле, на основу предосећања не треба доносити коначне одлуке о својој или туђој будућности, јер на тај начин непотребно падамо у грех или у варљиву радост. Тако се заборавља на Промисао Божији који управља нашим животом и који нас по својим премудрим и благим намерама може избавити и од најочигледније несреће, као што може и да не оправда радост коју предосећамо. Језекија је у тешкој болести требало да умре, али није умро. Аман се унапред радовао своме тријумфу над Мардохејем, али се његова предосећања нису обистинила.

Немојте брзоплето веровати предосећањима.

Веровање у добар и лош знак,

у тумачења као што су „ваља се и „не ваља се“

Од Господа се справљају кораци човјечији

(Приче Соломонове, 20, 24).

Уместо да се у своме животу руководи здравим разумом, сујеверни човек све своје успехе или неуспехе у свакодневном животу повезује са разноразним појавама које му представљају добар или лош знак.                   

Неки сматрају да је лош знак када се сретну са свештеником или човеком који носи празне кофе. Или, на пример, не треба поклањати оштре предмете, понедељком не ваља ништа почињати, трећа свећа која гори на столу је опасна, тринаести човек за столом такође је опасан, а када се свећа неочекивано угаси, то значи да ће доћи гости, итд, итд.

Ако обратимо пажњу на све те празноверице, видећемо да за многе од њих постоје једноставни историјски или практични разлози, а све оне заједно једноставно се оповргавају речју Божијом и здравим разумом. Хришћанин треба да одбаци свако сујеверје, предрасуду и добар или лош знак.

"Рече му Исус: Ја сам Пут, Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу осим кроза Ме" (Јован 14:6)

На исповести не говоримо о другима него о себи!

Данас је можда појам греха затамњен, знамо да нас светшеници и монаси често подсећају да на исповести не говоримо о другима него о себи.

- То се дешава, често сам говорио људима, напишите грех, објављујете туђе грехове и муке које су вам други нанели, али то није твој грех, грех је ако си ти некоме нанео увреду и грех, није грех кад је неко тебе ишамарао на пијаци, значи његов је, твој је ако си ти неког истукао, опљачкао, понизио пред људима, испсовао, можда тукао. Велики проблем је непознавање, људи обично сматрају да у својој исповест треба да кажу рецимо, да га је комшија увредио а не схватају да је то комшијин грех а не њихов грех, и ти нема шта да износиш шта је комшија урадио јер Бог то види. Е, али неће да каже онда када је он комшију увредио, повредио владањем или речима, изнвервирао, него говори како је он пострадао. Значи, не схвата се исповест као могућност да нам Бог опрости грех него као право да ја оптужим некога пред Богом. То вам је као када бих ја дошао у вашу кућу и причао како сам рецимо, пострадао од комшије и нећу му опростити никад, значи да смо жељни освете.

Архимандрит Стефан Вучковић

Манастир Велика Ремета

Хришћанка и истовремено паганка Архимандрит Рафаил Карелин

Наша душа је по својој природи Хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постајању простором и временом, и она решава коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности.

Заборавила је на саму себе, зачарна је фантазмагоријом земаљских слика, привидима, своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њенога спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.

Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу са демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, неом вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сасм овамо доспела?“

... Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?

Али не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено Име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?

Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче који није стекло перје, које беспомоћно пузи по змељи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се и унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе, желеђи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?

Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашт си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?

Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?

И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила са Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика Божија љубав према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“.

УХО КОЈЕ ЧУЈЕ И ОКО КОЈЕ ВИДИ

Поред нас, чак и на нама самима постоје неоспорни докази постојања Бога. То су наше уши и очи. Ево, приче кажу: „Ухо које чује, и око које види, обоје је Господ начинио,“ (Прич. 20, 12).

Говор прича понекад изгледа једноставан до баналности, али је то варљив утисак. Не ради се о томе што је Господ створио све, укључујући и човека, а то значи и његове уши и очи. Ради се о томе да су очи и уши изузетно сложене грађе, то су скоро јувелирска дела, а истовремено – прецизно наштеловани механизми за везу са спољашњим светом. Њихова сложеност и прецизност терају човека да се насмеје кад чује реч „еволуција“ и да скине шешир кад чује реч „Творац“.

Разгледам први атлас који ми је доспео у руке (боље популарни, него строго медициски). Гледам шему грађе ока (истим оком, узгред речено, и гледам) и просто сам зинуо од чуда. Око истовремено личи на фотоапарат и компјутер (гледамо оком, а видимо мозгом). Сочиво, стакласто тело, снопови нерава, испреплетени као сложени кабел... Огромне количине информација које се обрађују сваке секунде. Очна јабучица се покреће уз помоћ шест мишића који складно раде и кретање ока се одвија слободно и без бола. Трепавице штите, сузне жлезде влаже очи... Укратко, све је толико премудро да ми се намеће питање: како могу да постоје офталмолози који је верују у Бога? Палеонтолози по навици жонглирају милионима година; астрономи врте на језику милијарде година – земаљских или светлосних. А овде је „просто око“ и исти ред цифара: „Један квадратни милиметар мрежњаче садржи око 400.000 елемената осетљивих на светлост.“ Или још: „Најбоља видео камера може да савлада интензитет од неколико до 1.000 фотона, а ћелије мрежњаче код човека могу да обраде до 10 милијарди фотона уз динамички дијапазон таласне дужине од 380 до 750 нанометара.“

Једном речју, у ову тему можемо још дуго да се задубљујемо и сваки корак у дубину ће говорити само у корист постојања Великог Уметника – само Он је моћан да створи такво „обично чудо“.

Али, Соломон није поменуо само око, већ и ухо. Нека у поликлиникама „ухо“ обично иде поред „грла и носа“, код нас ће, у складу с Причама, ухо бити у пару с оком. А шта је ухо? Оно се код нас састоји од три дела. Постоји спољашње, средње и унутрашње ухо. Прво звук доспева у ушну шкољку, где се појачава. Затим долази до бубне опне. У књизи пише да се минимална вибрација бубне опне одвија у пречнику од једног атома водоника (!). У почетни положај након вибрирања бубна опна може да се врати за 0,005 секунде. Даље! У средњм уху се налазе најмање кости у нашем организму: чекић, наковањ и стремен. Све ове кошчице непрекидно раде у складу с називима: ударају, реагују на ударце и др. Мистика се, као и у случају с оком, само повећава како се продире у дубину. Видимо и чујемо мозгом док гледамо и слушамо очима и ушима као помоћним органима који транспортују звучне и видне импулсе. Мозак интерпретира сигнале које добија. Поређења ради: клавир има 240 струна и 88 дирки, а наше унутрашње ухо има 24 хиљаде „струна“ и 20 хиљада „дирки“, које делују стално и омогућавају нам да чујемо невероватан број и разноврсност звукова.

Сва ова сложеност се не приказује на изложбама. Она делује непрекидно у најсвакидашњијем режиму, представљајући управо „обично чудо“. И моје питање постаје двоструко: одакле су се појавили и како могу да постоје, заједно с неверујућим офталмолозима, неверујући оторалинголози?

Подједнако је сложен и људски зуб. Тако да се питања шире даље, до стоматолога, и могу да лише сна сваког осетљивог свршеног студента медицинског факултета. Али, нећемо превише узнемиравати савест ескулапа. Боље је да се сетимо још једног цитата из Светог Писма. То више није Соломон, већ његов отац – Давид. Ево шта он каже онима који се не боје пошто Бог наводно не види: „Разумите, безумници у народу, и луди, када ћете се опаметити. И онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?“ (Пс. 93, 8-9).

Давид о грађи ока није знао онолико колико зна савремени предавач на катедри за офталмологију. Давид није имао приступа чак ни популарним знањима која су доступна сваком човеку који зна да чита. Али је Давид имао Бога у разуму и имао је обрезано срце. Зато су му и биле очигледне појаве духовног света. Онај Ко је створио изузетно сложен орган људског слуха види све! Онај Ко је створио изузетно сложен орган вида такође види све! Не просто да види много, него све види! Немојте чак ни да вам падне напамет да се пиштећи увлачите у уобичајене пукотине и брлоге. Уразумите се, луди људи! Кад ћете се опаметити, неуки? Не ради се више о лекарима, већ о свим људима, од којих већина због нечега не сматра да је потребно да размишља о сталном присуству Премудрог.

Чујмо још неколико редова из истог овог псалма, чиме ћемо и завршити данашњу беседу.

„Онај Који кара народе, зар неће изобличити, Који научава људе знању? Господ зна помисли људске да су сујетне. Блажен је човек којега покараш, Господе, и из закона Твога научиш га, да га укротиш у дане зле, док се не отвори јама грешнику!“ (Пс. 93, 10-13)

Протојереј Андреј Ткачов

Извор :    http://www.pravoslavie.ru/srpska/60846.htm

НЕДЕЉА ПРАШТАЊА - Александар Шмеман

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива "Недељом

праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: "Ако не опростите један

другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески оиростити вама ваша прегрешења".

Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног

праштања и ми - мирећи једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења,

продубљења и освећења наших живота.

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање

кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо

то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу

очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој "недељи праштања".

Зашто?

Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива

жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује

нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и

неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца

Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед -

изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд.

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше

"спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим

да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим,

заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим

"нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим

објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама,

где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја

кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са

ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није

ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то

је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан,

схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у

потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од

"других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство.

Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом

егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест

може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори

против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као

арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који

чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али,

погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих

деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав

наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да

унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за

све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се

спасти хиљаде...".

Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те своје исконске поробље-ности

отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других

људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повра-так од отуђености

ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити

другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на

недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није

равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими

опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас

одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе

својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на

недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму

суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на

усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам

буде опроштено... Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој

преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата

да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се

измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему

говорим било било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота

у коме наметнути "колективизам" човеку и доноси обећану срећу, већ само још више

појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за

праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ ПОСТА

Доба поста јесте доба очишћења и покајања, а затим и духовног поновног рођења. Богослужења у току поста, беседе и прикладна литература нас позивају да препознамо наша сагрешења и да се опет преобразимо у добре хришћане. Тај позив на покајање је упућен не само нама појединачно, већ и нама као бићу заједнице, као Цркви. Зато,верујемо да је Црква Тело Христово и да је То место без мрље“, али смо уједно и свесни да смо ми, као заједница људских бића, у потпуности грешна заједница. Можда су најочигледнији наши греси ситничавост и подељеност. Било да се посматрају сукоби у неким нашим парохијама, или да гледамо у тужно надметање јурисдикција, племенског национализма (који неки бране као једини законски критеријум црквене организације),или да гледамо бестидне расправе између највиших званичника неких Патријаршија и своје браће по вери – у јавности. Морамо да признамо да током наступајућег поста морају сви да се покају, макар негде у дубини душе, или чак да се покају целе црквене институције и организације како би се повратила њихова права функција, а то је: служење истинском Јеванђељу Христовом којега су у данашње време људи свуда гладни и жедни.

Јован Мајенддорф (1971)

Превео с енглеског Ивица Чаировић

Св. Владика НИКОЛАЈ Жички - ЦРКВА И РЕВОЛУЦИОНА ПЕДАГОГИКА[1]

Црква Христова, драга браћо, од почетка носи ре волуционарни карактер. И у колико је Црква ова у историји стајала ближе Христовом идеалу у толико се очигледније испољавао тај њен револуционарни карактер. У моментима пак кад је црква под неодољивом прашином времена понирала у дугачку поворку обичних људских установа, њена револуционарна боја бледела је. На револуцији и заснована, од револуционара саздана, у револуционисању човечанства показала је црква свој највећи сјај. Педагогика хришћанска је отуда револуционарна онако исто као и црква хришћанска у опште. Васпитати за праву хришћанску цркву увек је значило револуционисати. Кад се у цркви изговори реч васпитање она не значи оно што значи у уџбеницима о васпитању, она не доводи у сумњу и не збуњује нејасношћу и двосмисленошћу. Васпитање у цркви може да значи само револуционисање.

Лични идеал цркве је Христос. Црква увек указује вернима на тај идеал. Оцртати и истаћи образац у васпитању сматра се у свима педагогикама као неопходно. Христос је образац хришћанског васпитања; црква изједначује хришћанско васпитање са револуционисањем, значи: Христос је био револуционар.

Да ли је Христос, браћо, био револуционар? То се питање логично намеће. Да ли је Христос револуционар и проповедник револуције?

Ако револуција значи рушење и уништавање, онда назвати Христа револуционаром било би обесвећење.

Ако револуција значи освету ради освете, и крв ради крви, и пламен ради пламена, онда ће револуционари моћи свакога човека у свету назвати пре својим братом него ли Христа.

Ако се под револуционаром подразумева човек који је слуга својих слабости и судија туђих, и који је, да би се огрејао, готов запалити цео свет и да би се нахранио готов прогутати цео свет, онда Христос ваистину није револуционар.

Ако су револуционари само атентатори и тајнеубице и професионални агитатори преврата, онда бисамо безбожници могли уврстити Спаситеља у ово безбожно друштво. Па ипак ми са сигурношћу можемо рећи: Христос је био револуционар, и Христос је био проповедник револуције. Револуција, коју је Христос извео у свету, највећа је и најуспелија од свих револуција. Хриотос је почео своју револуцију с упаљивањем пламичка унутра у душама неколико верних. Ти пламичци су се постепено разбуктавали и ширили, запаљујући друте пламичке у близини, док се најзад није створио пожар, у коме су сагоревала моћна царства незнабожачка, и из кога су се подизале нове творевине и политичке и уметничке и социјалне. Неко ће рећи, да је Христос био против спољашње револуције, да је он тежио само да револтира душу људску против сопствене слабости и сопственог греха, те да на тај начин изазове само једну унутрашњу, моралну револуцију, која носи искључиво индивидуални карактер не додирујући социјални живот у целини. Но то ће рећи онај ко није познат са психологијом револуција, наро-чито револуција са верском инспирацијом. Свакој оваквој револуцији споља мора да претходи једна револуција унутра, у душама људским. Спољашња ре волуција коју је хришћанство извело у свету, само је природна последица унутрашње револуције, коју је посејао оснивач хришћанства за три године свога јавног делања.

Христос није дизао буне против државне власти у циљу једне времене промене месног значаја; не, Христос је радио на једној револуцији, која је имала за циљ свеопшти светски преврат; Христос није агитовао против династије ни Иродида и Августида, - то је ситан партизански посао; не, он је полагао темеље једном далеко замашнијем делу. Он је ишао даље и дубље од свих револуционара у свету. Дрвету зла он није кресао гране и обијао лишће, но стављао је секиру на сам корен. Он није журио да види што пре успех свога рада, његова вера у успех била му је довољна. Он је знао да га је Бог изабрао за мајстора једне велике грађевине, која се не може сазидати за један човечји век. Свршетак своје грађевине Христос је предвидео тек на крају историје света. За такву грађевину он је могао за кратко време свога живота отесати само неколико каменова. Људи, који су пошли за Христом, били су оно живо камење, које је Велики Мајстор тесао за цркву, своју граћевину. Бриж" љиво је тесао и глачао Мајстор то живо камење, које је требало опет да собом теше и глача друго камење.

- "Револтирајте се прво против себе па онда против света" - та би се девиза могла извести из главне Христове проповеди. То је било длето тесања и глачања.

- Свет је неслан и бљутав, - говориш ти, пријатељу мој. И сто пута понављаш ми, како је свет неситан, и сто пута револтираш се ти против тога несланога света. И поносиш се називом револуционара, и претиш претурити свет. Почни испочетка а не с краја, па ћу ти веровати, пријатељу мој. Револтирај се прво против себе, против своје несланости.

- Људи су мрачњаци и прељубочинци и убице, - говориш ти пријатељу мој. И сто пута револтираш се због грехова других људи. Но револтирај се прво про тив себе, да би се после с више снаге и права могао револтирати против других, и да бих ја могао поверовати у успех твоје револуције.

То је био метод Христов: кроз револуцију ка револуцији. Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе. Ученик Христов морао је издржати једну нештедну критику од свога учитеља. Христос није никога молио да пође за њим, но онога ко би својевољно пошао за њим стављао је он на један тежак испит. Ко би издржао тај испит унутрашње револуције, на коју га је Христос упућивао. тај је тек стицао право да се револтира против других. Треба стећи право на револтирање против зла других људи. То је мисао Христова. То право не стиче човек никаквом дипломом и никаквим звањем, но једним унутрашњим трудним испитом, положеним пред Богом и својом савешћу.

Ученици Христови нису били прошли кроз тај трудни испит унутрашње револуције чак ни до смрти свога Учитеља. Кад се Христу судило, једни су га оставили, други га се отворено одрекли. Они још нису били зрели. И ако су ученици били млади, неки између њих и сасвим млади људи, ипак душа њихова била је само површно заталасана револуционарном педагогиком Христовом. Тек голготска трагедија, с догађајима после ње, удубила је н довршила унутрашњу душевну револуцију апостола.

Христос се био окружио младим, импреоивним људима, но још више је волео децу. Пустите децу нека приђу к мени, говорио је Он: таквих је царство небесно.

Индуски монах Буда скупљао је око себе старце, којима је лакше могао улити мржњу према животу. Христос је, на против, имао своју радост на деци, тим представницима и пионерима будућег живота. На деци се могла применити идеално његова револуционарна педагогика.

И наш век требао би да пусти своју децу да приђу Христу. Овај наш век радиотелеграфије и аероплана не би ништа изгубио, а много би, много, добио, кад би децу своју привео Христу на благослов. Техничка култура нашег времена, подједнако корисна и штетна, није смањила зло у свету, а смањила је код људи моћ револтирања против зла. Против зла се људи револтирају или из егоистичких или из религијских мотива. Револуција из егоизма појединаца или масе брутална је и краткорочна; револуција на вери основана пак хумана н дуговечна. Наше техничко време, баш за то што је оно једнострано богато само у техничкој култури, потребује више но ма које друго време једну револуцију људи на вери засновану. Не један човек, но цела једна генерација треба да буде спремна за овакву револуцију против зла. За то пустите, браћо, децу нека приђу Христу, нека се запоје духом Христовим, духом највеличанственије и најбоље револуције про тив зла. Револуционишите децу своју против зла, и - васпитали сте их. Гле, сви ви желите васпитану децу а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полувера и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божјим.

Овај нови дух мора се унети у васпитање, да би се свет освежио и зло било потиснуто. Овај нови дух мора се уселити и у куће и у школе, и протерати све нечисте духове, којима се омладина у наше техничко време запаја.

Свако ново дете треба сматрати као новорођеног војника против зла. У колевци лежи једно бесвесно малено створење, једна мала фигура с неколико потеза свега. Требају године и године док та фигура добије један изразит облик, и душевни, и физички. Но посматрајући у колевци то малено, беспомоћно створење, ко би могао нешто рећи о његовој будућности, о загонетци ове загонетке? Сви ми. Сви би ми могли изрећи једну дилему над том и над сваком колевком: "или ћеш, младенче, бити слуга злу или господар зла". Једино то.

О, колико је деце у свету васпитане за слуге зла из милоште родитељске! Највише је такве деце. Милошта родитељска то је обично сладак отров, који трује децу. Милошта родитељска је завеса, која прикрива и негује слабости детета. - "Ово је створење рођено за срећу и уживање; овоме створењу треба цео свет да служи". То су речи родитељске милоште, речи заблуде. Те су речи створиле под многим крововима по једног малог диктатора и великог егоиста. Мали диктатор заповеда и оцу и мајци. Његова моћ лежи у његовој слабости, коју родитељи поштују. Кад плаче, кад изгледа дакле најслабији, мали диктатор је најмоћнији. На његов један плачевни крик цела кућа мора да се мобилише. Његовим се пренемагањима ласка; његове се лажи толерирају; његове се речи цене и препричавају пред гостима, што му сујету диже; његов егоизам нема граница.

Можда је отац иначе велики демократ, који војује против диктаторских режима у свету, али чим тај велики демократ пређе кућни праг, он погиње главу пред малим диктатором своје куће. Можда се мајка враћа уморна кући са некога збора, на коме је ватрено заступала равноправност женских са мушким; али то је смело бити само ван куће; улазећи у свој дом мајка оставља свој либерализам пред вратима, да га опет узме собом кад пође у варош. Тај се гост не уво ди у кућу, где влада само једна воља, или боље рећи једна ћуд, - ћуд малога фараона. Мали диктатор успео је да завади родитеље са целим суседством. Суседи су се жалили на многе ћудљиве испаде малога. Родитељи су се налазили увређени, што се оптужује њихово дете, - "најбоље, најпаметније, најучтивије од све деце у свету". Мали диктатор је сугерирао и заслепио родитеље на своју и њихову несрећу.

Ја познајем једну мајку. Видео сам је са синчићем у кући једног пријатеља.

- Коју школу посећујеш мали? питао сам.

- Он је свршио три разреда основне код куће.

- Како код куће? Зашто код куће? питао сам даље.

Одговор: ми смо му узели учитеља нарочитог. Знате, не волимо да га пуштамо ван куће, да се меша с другом децом, јер друга су деца данас, као што вам је познато, неваспитана, раскалашна, пишу угљеном по зидовима, бацају се каменчићима у прозоре... зло ... зло.

Зачудио сам се таквим разлозима. Рекао сам:

- Али, госпођо, треба дете и са злом да се упозна. Ваш син кад одрасте живеће у овом "злом" свету, а не у Едему. Ви га нећете довека моћи изоловати од сусрета са злом. Док сам ја говорио, мали ме је гневно посматрао и вукао мајку за рукав. Мајка се са страхом окретала к њему и мазила га руком.

Ја сам продужио:

- Пустите га, госпођо, слободно у овај свет, пратите га само издаље и помажите му да се може оријентисати у гужви добра и зла. Пустите га нека види зло, нека га осети, нека га отрпи, - нарочито нека га отрпи. Упућујте га само да разликује зло од добра и да се револтира против зла, у себи и око себе.

Наједанпут мали нервозно подвикну мајци:

- Устај, кад ти говорим! Застиђена мајка одскочи од столице, поглади дете по глави и поче се спремати да иде, цедећи кроз зубе речи:

- Син је мој добар!

- А ја с тугом помислих у себи:

- И то је мали диктатор, један између многобројних у Београду.

Ја бих у длан знао погодити будућност свих тих малих диктатора и великих егоиста. Они ће у додиру с људима прво трпети удар за ударом, и разочарење за разочарењем; за тим ће бити најдрскији критичари туђих слабости и најцрњи песимисти; и најзад сврши-ће као слуге и својих и туђих слабости, и презрени и даскавци и подлаци.

Ових малих диктатора, ових онакарађених дечјих типова мање ће се наћи по селима но по варошима, Село нам даје увек још најбоље људе у држави. Т.зв. "сујеверна" села пре су избацила идоле из куће него ли "правоверни" градови. Сваки од вас застидео би се, кад би сазнао колико наших најотменијих и најбогатијих кућа нису биле у стању да даду васшггање својој деци.

Један отац држи три приватна учитеља за свога сина. Сваки се плаћа за нарочити школски предмет, а ниједан - за васпитање. И отац се поноси петицама свога сина. Ја сам разговарао с младићем. Он је необично сујетан на своје школске белешке. Он се иначе никад не упушта у разговор нити радо слуша разговор о злу и добру у свету. Он није ни мало научен да се револтира против зла. Кад му о томе говорите, он вас тупо и безизразно посматра, као овца кад јој шапућете на уво о свежој и сувој детелини. Ја сам уверен, да ће тај младић бити врло несрећан и врло рђав човек , упркос хвали, коју о њему проносе његови родитељи и учитељи. Њему се ласка, и он себи ласка, и то га убија. Он походи и цркву. Но на шта? Гле, он уображава чак, да му и црква ласка. Он не зна да црква има још и прекор и сажаљење за њега. То не знају ни његови родитељи.

Црква, браћо, има још прекор и сажаљење за све оне, који нису научени да се револтирају против зла. Никакве користи црква нема од оних, који њу воле а зло не мрзе. Никакве користи нема црква од оних, коjи сваке недеље пале велике свеће, а још никад нису ниједан свој грех казнили нити туђе опростили. Никакву радост црква не осећа, кад се у њој у прве редове истичу и пред осталим верним Херувику певају и Вјерују читају, они људи који се само ногама у цркви држе, док су им мисли на берзи. Има људи који мисле да чине част цркви, што је посећују. Понеко од тих овако резонује: "гле, ја, човек из XX века, високи чиновник, одевен героком и белом машном, са знањем физике и биологије, место да одем у кафану или позориште, учинио сам част цркви и посетио сам је". За такве људе црква има још и прекор и сажаљење.

Цркви нико не чини част до онога, ко се револтира против зла. Највећу част цркви чине највећиреволуционари против зла, који су цркву и засновапи, и они, кзоји су кроз векове њен сјај одржали.Част ће чинити цркви и у будућности само они, који буду подгревали хришћанску револуцију у душама људским. Част ће учинити цркви родитељи, који буду привикли своју децу да се увек против зла револти. рају; и учитељи, који своје ученике учине хришћанским револуционарима; и ми сви, који будемо зажизали најплеменитију револуцију у мртвим срцима и успаваним душама своје браће, ближњих.

Највеће добро, које родитељи своме детету могу учинити, састоји се у томе, да га науче познати зло и револтирати се против истог. Пусти, оче, твога сина нека приђе Христу сваки дан. Не брани му приступ, но приведи га сам Спаситељу. Пре свега потребно је да не цениш свога сина само срцем, но и разумом. Стави га свако вече на испит. Научи га да ти се свако вече исповеди. Кад осетиш код њега кајање за зло, које се у дупш његовој породило, и револтирање против зла, онда знај, да је син твој тек почео да се васпитава. Но ти продужи стављати га на испит, продужи исповедати га; и не пропусти ниједан дан без тога. Буди свештеник своме сину, - свештеничка је дужност да револтира људе против зла - и твој дом биће храм. Не скривај од сина, да и зло има у овоме свету свој високи и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у те милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра.

Од тебе, мајко, зависи највише. Имај увек на уму ово троје.

Прво: остави своје дете без ручка. Ти не треба да будеш детету своме анђео који само милује, но и анђео који мисли и суди. Остави твоје дете без ручка, то је неопходно потребно. Твоје дете треба да сазна, шта значи бити гладан и треба да буде способно, да овда-онда у животу своме да свој ручак гладнима. Они, који никад нису осетили на себи власт глади, постали су најнемилостивији и најбезбожнији.

Друто: не дозволи свом детету никад, да говори зло о другим људима пре него је признало и покајало своје зло. Свет може поправљати само онај, ко је у стању себе поправити. Сви велики реформатори света преживели су претходно једну велику унутрашњу револуцију. Сви хришћани могу оправдати своје име по главито том унутрашњом револуцијом.

И треће: не учи своје дете себичности. То је грех 90% мајки. Научити дете себичности значи поновити наук, који му је природа већ дала у зачећу његовом. Ма колико га ти, мајко, учила несебичности, никад нећеш потпуно победити природу. За то не престај саветовати свако јутро сина: подај, сине, од свега што имаш доста један део твојим друговима, који немају ништа. Не престај свако вече тражити рачуна од сина о његовим добрим делима од тога дана.

Ја познајем неколико мајки милионарки у овоме* граду, но са стидом морам рећи, да не познајем ниједну, која би посведневно давала својој деци бар поједан динар да помогну сиромашним. Са радошћу пак и захвалношћу морам поменути, да један младић, трговачки радник са Врачара, никад суботом не руча, уштеђених 30 динара од ручка (толико кошта његов. ручак) подели сиромасима пред црквом. Госпођо министерка, госпођо генералице, госпођо милионерка, - зар ваш син баш никако није у стању постати ни толико добар колико овај радник? Ја узимам на овом месту дужност да вам кажем оно, што ваши пријатељи и поштоваоци говоре за вама, не смејући то рећи у присуству вашем. Говоре: чудновато да сва интелигенција и богатство и звање ове високе даме, која тако блиста по салонима, нису били у стању дати њеном детету васпитања ма колико боље од васпитања пробисвета из прљавих предграђа! Чудновато да се та дама сме још појавити у друштву, у свили и са гордим осмејком, кад има сина, који је сад зло куће и који ће сутра бити зло целога друштва и целе нације! Приведите, многопоштоване госпође, и многопоштоване мајке, вашу децу Христу и научите их пре свега револтирати се против зла, које је овладало душом њиховом.

Ничим се једна жена не може показати патриотка, ако није васпитала своју децу у патриотском духу. Ако је пропустила ово да учини, њен је патриотизам лажан, ма она бнла члан свих патриотских друштава и потписница свих ватрених патриотских резолуција. Хероји се не спремају у патриотским друштвима но у породици. Ја познајем родитеље, који се много журналистички размећу патриотизмом, а чија деца с презрењем негирају отаџбину. Ја се стидим патриотизма тих родитеља и желим од срца да га се и они. застиде.

Ничим један родитељ не може доказати своју религију до религиозним васпитањем деце своје. Ако један родитељ јутром и вечером метанише пред Богом и уредно посећује храм Божји и дели милостињу у име своје вере, а има децу безбожну, он се није одужио ни Богу ни човечанству.

Част ће учинити цркви и учитељи, који своје ученике учине хришћанским револуционарима. Учитељ мора накнадити све оно што су родитељи пропустили, и поправити све оно што су родитељи искварили. Теже је бити учитељ него родитељ. Бити родитељ - за то је потребна само љубав, бити учитељ - за то је потребна и љубав и памет. Учитељ не сме пропустити ништа, но ако би и све пропустио а научио дете да се про тив зла револтира, опет је учинио доста; а ако би сва знања предао детету, а пропустио револтирати га про тив зла, није учинио ништа. Не оставити дете равнодушним према злу, - то је најглавније.

И сваки од нас учиниће част цркви, ако се буде револтирао против зла у себи и око себе, и разгревао плам исте моралне револуције и код својих ближњих. Или бар код себе самог.

Историја света је једна грабевина, чије смо ми стене. Кад би сваки човек успео да од себе створи један отесан и углачан камен, било би од њега доста. Кад би пак успео да помогне и ближњима својим да се отешу и углачају, учинио би још више. Добро дело може човек учинити и на себи самом. Просветити и облагородити себе - то је једно велико и добро дело. И то дело није само индивидуално но и ошпте добро. Кад је у једној згради један камен више отесан и углачан, зграда добија у вредности и лепоти. И историја света добија у вредности и лепоти са сваком добром и лепом душом. Нека помогне, дакле, бар себи ко није у стању помоћи и другоме. Но помоћи себи не значи осигурати се имањем још за триста година овде на земљи, но преживети једну дугу и дубоку револуцију против зла у себи и определити се коначно и одлучно за странку добра. Теже је преживети ову унутрашњу револуцију него стећи богатства за тристагодишњи век. Аскетизам је само у толико и оправдан, у колико олакшава ову унутрашњу револуцију у човеку. Аскети су се усамљивали само да би могли у миру у себе загледати и у себи једну светлост запалити. Но, верујте, ниједна светлост не светли само себи. Светлост, коју ми успемо у себи да упалимо дугим револтирањем против греха и слабости, дугим трењем неће светлити само вама; њу ће видети и они, који су у тами око нас.

Да, сви смо ми истовремено и васпитачи и васпитаници целог свог живота. Јер целог свог живота ми или светлимо другима или примамо светлост од других, или помрачујемо друге или бивамо помрачени, или сугерирамо свој карактер другима или стојимо под сугестијом других. И кад хоћемо и кад нећемоми васпитавамо, и ми се васпитавамо. Васпитање. ако није свемоћно, оно је заиста свудаприсутно. Познато је, како су често и мали мрав и пчела играли улогу васпитача човеку. Односи међу шумским зверовима, сличним и разнородним, дали су човеку материјала за многобројне популарне басне, чији је васпитни значај неоцењив. Човек се васпитавао и код "црва под кором", и код "воде, која брег рони", и код "злата" које ни у ђубрету "свој сјај не губи", и код сунца, "које обасјава добре и зле", и код огња, који се ствара при трењу или удару. Нема природа, која се чини да не осећа присуство човека, била је вазда речит васпитач овоме. Она је човека често опомињала, често саветовала, карала или застиђивала.

Кудикамо већи васпитни утицај врши човек на човека. Не врши се тај утицај само делима, нити само речима, но и сваким гестом. Сваки гест руку или лица може да има васпитни значај. Један лукав миг очију у стању је да разврати једну невиност. Један презрив поглед у стању је да казни грешника и пробуди у њему савест. Један одсудан покрет руке у стању је да подигне пало одушевљење код читаве војске. Васпитни утицаји могу бити добри и зли; неки од њих улазе у нашу душу са нашим знањем и одобрењем, неки упадају насилно, неки се увлаче крадимице.

Је ли могуће васпитање? Још се неки питају! Васпитање је један факт у овоме свету. О једном факту не пита се је ли могућ, но под каквим условима и у којој мери је могућ. Како би било немогућно васпитање људи, кад је припитомљавање животиња могућно? А пршштомљавање шта је друго него један известан ступањ васпитања? Подајте пивару јечам, он ће вам га вратити у виду пива; подајте фабриканту репу, он ће вам је показати у виду шећера. Ово изгледа кудикамо већа мађија него ли дивљу звер укротити и не васпитана човека васпитати. Па кад је могућа већа мађија, од куд да буде немогућа мања мађија.

Не постоје, у осталом, у културном друштву неваспитани људи; постоје само људи добро и рђаво васпитани. Добро васпитани људи су они, који верују у победу добра у свету, и који се боре, и по потреби и жртвују за ту победу добра. Рђаво васпитани су људи они, који не верују у победу добра, и који због тог свог неверовања напуштају добро и стављају се у службу зла. Васпитан бити за добро значи бити војник добра, васпитан за зло значи бити војник зла. Војска добра примамљује својом храброшћу, војска зла - својим бројем. Па ипак највећи број људи је мало или полуваспитан. Највећи је број оних, који иду између добра и зла, и који примају таин час од једне час од друге војске. Кад пролазиш између река добра и зла, пријатељу мој, нека ти не буде свеједно с које ћеш реке жеђ своју утолити. Река добра то је само један свеж и сребрн и прозрачан поток, који те може освежити и у коме можеш своје лице огледати. Река зла то је широка и дубока и мутна бујица млека и меда и отрова. Млеко и мед чине само танак кров, под којим станује отров. Васпитан човек не колеба се ниједног часа, којој ће реци лице своје окренути. Васпитај и ти сам себе, и нећеш се колебати; васпитај и друге око себе, да се не би колебали!

Све установе друштвене помажу човеку да себе васпита за војника добра. И црква, и школа, и суд,. и уметност. Па откуд толика војска зла у свету? Где се она васпитава? Она се васпитава на несавршенствима оних установа, које добру служе; она се васпитава поглавито под окриљем људске лењости и неопрезности свуда и на сваком месту, као што коров ниче свуда и на сваком месту, где год није на домашају вредне руке и оштрога ока. Само мало порока у цркви, или мало глупости у школи, или мало неправде на суду, или мало грубости у уметности чине огромну потпору злу.

Од свих васпитних установа црква је увек револуционарна. Она је као звоно, које једним тихим тоном помиње дугу прошлост, а другим трештећим, свира узбуну. Она је кроз столећа пронела свој квасац револуције; она га и данас носи у крилу своме, и носиће га до краја историје.

Једина револуција, која човека чини племенитијим, то је револуција хришћанства. Свака друга револуција чини човека бруталнијим него што је. Сравните личности које је створила и истакла ма која револуција у свету са личностима које је створила хришћанска револуција у историји, и вама ће бити одмах очигледна узвишеност и племенита надмоћност ових последњих над оним првим. Скоро све друге револуције циљале су да створе од људи сите животиње; само хришћанска револуција циљала је да створи од људи гладне богове. Благо гладнима и жеднима правде.

Револуционари су данас потребни земљи: прави и велики, божански револуционари. Наша планета још увек добро рађа маслином и пиринчем, но слабо, очајно слабо, револуционарима. Маслине има на земљи доста, зејтињавих педагогика још више. На што ће нам зејтињаве педагогике, које су у стању васпитати само поколења, која се клизају низ брдо? Нама је потребно једно поколење, које ће моћи да се пење уз брдо. То поколење неће бити материне мазе нити мали диктатори. То поколење неће сачињавати ни они који не схватају револуцију без криминала, револуционари-зликовци, који са шкргутом зуба и ножем у руци говоре о другим људима, а никад не помисле да проветре душу своју, која је сам жабљак и змијињак. Земља је испуцала од глади и жеђи за револуционарима по милости Божјој и вољи својој. Наша планета завила се у ово време у велику жалост зато што су дипломати на њој постали највећи људи. Филистарска педагогика Спенсерова, којом се хранила Европа последњих година, данас сабира своје обилате плодове. То је педагогика без револуционарног кваса. Зато нам је она и дала само погаче, - погаче и пљоснате лонце, а не хероје. Данашњи највећи људи у Европи представљају величине само с две димензије: с дужином и ширином. Оскудева им висина; а о дубини, о тој тајанственој димензији ствари, не може код њих бити ни речи. Спенсерови васпитаници не досежу нидокле у висину и у дубину, они расту само у дужину и ширину. Немају револуционарног кваса, који помаже расту у висину и дубину. Та педагогика да се сравнити с планиметријом, која се бави дводимензијалним гео метријским фигурама. А земља потребује данас револуционаре с четири димензије, нарочито с дубином и висином, с дубином до Ада, и висином до Бога. Такве револуционаре потребују и нације и човечанство цело. Једна нација не може ни формулисати а камо ли остварити своје тежње без великих револуционара; без великих револуционара човечанство нити познаје вредност својих идеала нити је у стању у исте унети живота, нити зна шта хоће, нити од чега болује.

Кад је из хаоса требао свет постати, Бог је револуционисао хаос духом својим, и на место хаоса до-шла је хармонија звезда. Кад би Бог хтео без нашег садејства да произведе у хаотичној души данашњих људи једну силну револуцију против њиховог сопственог зла, сви би људи за месец дана били способни и за једну вдеалну социјалну револуцију, и хаоса би нестало и звезде би засијале и у души нашој и у историји нашој. Сви наши идеали били би остварени. Но Бог то неће. Тај боговски напор Бог ишчекује од нас самих. Да, боговски напор је потребан за један преврат морални у души једног човека, а само обичан човечански за преврат спољашњи, социјални или политички. Све школе, почев од основне, пуне су социјалних револуционара и реформатора. Но где су почетни и завршни, морални револуционари? Нема их, јер њих је теже имати. Лакше је преврнути свет него преврнути себе. Треба умрети и поново се родити; треба моћи дићи изнад себе своју гробну плочу и васкрснути, па тек онда бити човек, који је најпотребнији овоме времену. Треба пустити децу Христу; можда ће се међу њима наћи таквих људи, каквих смо ми жељни. Не браните деци да приђу Христу, јер само их Христос може спремити за боговске напоре истинских револуционара. А друге педагогике спремају само хитре дипломате и ситне филистре, и онакарађене полуљуде. Само Христова револуционарна педагогика васпитава не полуљуде но целе људе. А целих је људи земља жедна и гладна, целих и нормалних, верујућих у Бога и војујућих против зла.

Хоћете ли да ускоримо долазак таквих људи на земљу онда похитајмо да учинимо оно што смо пропустили, а што је најважније: Пустимо децу нека приђу Христу, великом Учитељу револуције и заједно са децом приђмо Му и ми. Амин.

  ттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттт

НАПОМЕНЕ:

[1] Говорено у једном времену, које је под притиском утилитаризма жудело за једним бољим васпитним идеалом.