О души

Сада, што се тиче наше душе. Шта је душа? Многи сматрају да у нама живи неки посебни "човечуљак", а у душу не желе да верују. Али памтите да је душа - ум, који поседује вољу и осећања. Очигледно је да ако човек не верује да има ум, он се назива безумним што је и логично. Са таквим човеком не можеш разговарати ни о чему. О чему да говориш са безумним, безвољним балваном? У стварности душа је ум који поседује вољу и осећања, који притом поседује одређену животну силу која оживљава тело.
Свети Јован Дамаскин разликује у нашој души умни и неразумни део. Разумни део је као што рекох, највиши део душе. У души је највиши ум, који се још назива и духом, јер управо у њега улази Дух Свети. Преко ума Он освећује целог човека. Зато човек долази у Цркву по вери, која у почетку преображава ум, затим покорава вољу и осећања. И неразумни део наше душе се дели на оно што је под влашћу разума и оно што није. Део који је под влашћу разума је, например, гнев. Он је створен од Бога и положен је у нас да би уз помоћ њега одгонили грехе. Постоје и ствари које једноставно нису под влашћу нашег разума, али оне су такође у вези са нашом душом. То је, на пример, она сила која нам даје могућност да растемо и да се развијамо, која подржава живот у нашем телу. Та сила није под влашћу нашег тела, али и она представља пројављивање наше душе, која поседује вољу и осећања. Представе када се душа описује у виду посебног човечуљка који живи унутар нас, имају неки смисао.[1]
Душа поседује духовни механизам управљања телом. Постоји појава као што је фантомски бол. Например, човеку ампутирају ногу, а она га боли. То је зато што најнижи део душе, који није под влашћу разума, наставља да тражи недостајући орган. Како говори Свети Григорије Ниски, душа на себи носи печат свог вољеног тела, јер за човека није нормално да буде бестелесна природа. Управо зато ми верујемо у васкрсење тела, а не само у васкрсење душа. Човек који верује у бесмртност душе и сматра да ће након смрти одмах доћи у Царство Небеско и добити пуноћу блаженства није хришћанин.
Смрт, како се раније говорило, такође није нормално стање, међутим, смрт хришћанина се принципијелно разликује од смрти човека који не зна за хришћанство. У чему се састоји та разлика у вези са људском природом? Код хришћанина се личност не разара, док се код нехришћанина то догађа, зато што у појам "личности човека" улази не само душа, већ и тело. "Болестан сам" говори човек, иако болује тело, а душа је потпуно здрава. Код хришћанина није тако. Код њега се веза душе и тело свеједно чува, јер је Бог свудаприсутан, а тело и душа су запечаћени од Бога приликом Крштења, када човек добија печат Миропомазања - печат Светога Духа. Печат се ставља на тело, а притом се освећује и душа. Када хришћанин прима Тело и Крв Господњу (Причешће) он постаје сателесник Христов, у његовим венама, буквално, тече Христова Крв. Тело човека постаје Тело Христово. Зато се ми и називамо члановима Христовог Тела.
На тај начин, веза хришћанског тела са душом не може да се разори. Душа се одваја од тела, а кроз Бога веза се наставља. Управо зато се молимо пред моштима Светих, јер код праведника се та веза такође чува. Раније се нису молили зато што до Искупљујућег подвига Христа Спаситеља те везе није било.

 [1]У смислу које је поменуо о.Данило, да душа поседује силе које нису под влашћу нашег тела. Душа и тело заједно чине комплетног човека.

Из књиге  УПУТСТВО ЗА БЕСМРТНЕ, ИЛИ ШТА АКО СТЕ ИПАК УМРЛИ...

од Свештеномученика Данијела Сисојева

Interpretacije: Derviš i smrt, Meša Selimović

Interpretacije: Derviš i smrt, Meša Selimović: Piše: Valentina Đorđević Ova knjiga, kao i sve knjige na svetu, govori o traženju sreće, kaže nam autor u posveti, pre početka. A početa...

Свети Сава као просветитељ и учитељ

У историји Православне цркве има много светитеља који су названи именом просветитеља и учитеља.Такви су Свети Григорије – просветитељ Јерменије; Света Нина – просветитељка Грузије; Свети Фрументије – просветитељ Етиопије; Не заборавимо Свету браћу,Ћирила и Методија,просветитеље наших предака Словена. Међу ове светитеље долази и наш Свети Сава, с правом назван Велики Просветитељ и Учитељ.

Овако су Светог Саву називали не само у стихири српским светитељима,спеваној доста касније у Војводини,већ и први његови песници и животописци Доментијан и Теодосије у Житијима и у његовој Служби. Без икаквог претеривања, Свети Сава је један од највећих и најсветлијих личности у историји српског народа. Он је велики по свом богоугодном и боголиком животу, по своме раду, и по ономе што је народ осећао у његовим делима.

Архиепископ Данило и његови савременици кажу за Светог Саву да је „угодник славе Божје и светионик отачаства свих српских земаља, господин наш и учитељ“. Још говори архиеп. Данило својим слушаоцима: „Слишасте благаго учитеља нашего и наставника, иже ва мимошедшеје време разлуч се од нас,и памети јего добри и поученија благаја всегда ва нас сут,како не престоје все ни учаше“.

Архиепископ Никодим каже у једном запису из 1319 год., да је Сава небопарни орао, да је обновио сву српску земљу Светим Духом; да је као часна пчела сабирао мед са свих цветова и испунио њиме своје отачаство; да га је украсио самодржавним венцем, утврдио правом вером и архиепископским саном почаствовао.

Свети Краљ наш Милутин у бањској повељи назива Саву Светим и равним апостолима, богоносцем, наставником и просветитељем свих српских земаља. Док у другој повељи каже за Св. Саву да је он први архиепископ, учитељ српски, светитељ Христов – свети и велики апостол и архијереј српски.

Цар душан Силни је писао о Светом Сави да је он чудотворац, просветитељ, наставник и учитељ, да је прави владика српској земљи – првонастолник отачаства.

Велики је и недостижан скоро у свим областима нашег националног и културног живота, и то се потврђује не само у писаним изворима и споменицима, већ и у усменом народном предању.

Још у раним хришћанским вековима,  један византијски цар је рекао: „Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, већ по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божјих“. У овом случају  српски народ је велики и Богом дан народ јер из корена његових изникоше многи Светитељи од којих је на првом месту Просветитељ Сава.

Велике заслуге за његову надареност просветитељством, смирењем, беседништвом, учитељством  добија  Света Гора Атонска, тај непресушни извор просвећености који га је одгајио у Христовом духу и послао нама, као пастира овцама, да нас напаса живом речи и чува од многостраног зла. Осим организације српске цркве Сава је био у правом смислу учитељ своме народу. Он је као архимандрит у Студеници и касније као архиепископ стално путовао и у својим проповедима, а и иначе ван тога, живом речи поучавао народ у свим правцима и сваком погледу. Његов рад у народу није био намењен само организацији цркве и учвршћивању вере, него је он дизао и учвршћивао у народу морал и проповедао међусобну љубав и милосрђе.

Просветитељски рад његов и по свом садржају, и по својим циљевима и методама по много чему се разликује од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност своди просвету на школско образовање, прагматично знање и конкретно учење док светосавски тип просвете не само да придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, већ и самим основама васпитања уопште; поимања људске личности и људске заједнице и њиховог крајњег назначења. Ово просветитељство не искључује ни људски разум, ни људско знање, ни људску хуманост, ни људски морал али се оно никако не своди на све то,нити то узима као последњи критеријум свега.  Јер светосавско просветитељско учење гради се на темељима Христове науке. Отац наш Сава је схватио сву дубину те хришћанске истине, па се стога и старао, да јачањем и уређењем црквено-просветног живота, створи у народу чврсту основу за његово духовно уједињење, без кога нема ни правог просвећења.

За Светог Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа Трисветога Божанства силом Духа Светога. Он темељи свој рад на Вери и Истини, што нам показује Студеничка и Жичка повеља, где позива браћу и пријатеље, оце и чеда, да приклоне богољубиво срца своја и чују речи светих истина, да их ставе у срца своја, у савест душа својих, пред очи ума свога, те да их разумеју. Отац наше народне просвете Свети Сава је схватио просвету као знање и вежбање – знање врлина и вежбање у врлинама. Отуда је и народна просвета у нераскидивој вези са народном Црквом. Јер Црква је најбогатија ризница знања о врлинама и методама вежбања у врлинама.

Свети Отац Јустин Поповић за просветитељско дело Светог Саве каже: „Прво дело Св.Саве и најглавније шта је ? Он нам је дао Јединог Истинитог Бога, Господа Христа. То је највеће дело које је могао учинити за српски род...Друго велико славно дело Светог Саве, дело равно другом сунцу у историји нашој, то је светосавска просвета, истинска просвета. Јер Свети Сава је увек прави и увек највећи Просветитељ Српскога народа“.

Честитајући Вам српску славу Светог Саву, пожелео бих да сте из свих мисли које сте чули, и из свих осећања која су их пратила, салили у себи једно убеђење, ово убеђење: светосавље је  непрекидна делатност духа, врховни принцип, животворни принцип ,  непресушни извор свих животворних, стваралачких сила наше народне душе, нашег народног срца, нашег народног живота, нашег народног прогреса, наше народне просвете, наше народне културе; једном речју: наше народне историје. Амин.

  Приредио
Саша Павловић

ИДЕНТИТЕТ ЦРКВЕ

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.

И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.

Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве пре свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штавише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква верује да може да се поистовети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмеравају сву своју активност и интересовање.

За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би решило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.

Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни свесни.

Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.

Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.

У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна.

Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповедања вере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповедања вере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико веродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповедањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став?

Сигурно, Црква је увек имала исповедање вере и увек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповедање вере, као и друге ствари које ћу навести, нису неопходне. Питање је, међутим, да ли исповедање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на пример, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде расколник, то јест да нема никакве везе са својим епископом на пример. Пошто је сву тежину пренео на исповедање вере, заборавио је оно друго и зато верује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вере.

Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, наиме, карактеристика протестантизма који је усредсређен за проповед, а на штету Св. Литургије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литургије тобоже да се чује проповед. Иако ово није циљ Св. Литургије, ипак се на основу оваквог схватања и праксе добија утисак да је проповед оно што је основно. Нека верник, дакле, изгуби и целу Св. Литургију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповед. Ми смо у Грчкој, сећам се још из детињства, имали проповеднике који су обилазили храмове и проповедали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литургији онако како треба, ипак веровали да чине најважнију ствар тиме што су проповедали.

Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.

Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал. схваћен у најширем значењу ове речи, а то значи као држање моралних закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталим елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштве делатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовећује са онима који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла. тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма.

Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вере, проповеди или моралу, за ове суштина Цркве налази пре свега у Св. Тајни исповести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.

Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтео да укажем како би смо видели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употребимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.

Узмимо најпре у разматрање исповедање вере. Ако се исповедање вере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу верне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенских Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа оних који су осуђени. Дакле, јединство у вери није крајњи циљ, него предуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.

Што се пак тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге).

У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и грешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју специјално читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога".

Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случа само данас, одувек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете. гледајте да се међусобно не истребите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срестимеђу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.

На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја осећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин проселитизам. Дакле, не би требало да Црква постане место "гуруа".

Навео сам вам све ове опасности да би сте видели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.

Сада ћу покушати да вам представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досд говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповеди, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено као црквени елеменат.

Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важним, и свест нашег православног народа.

Верујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вођи Цркве, духовни вођи, било да су то проповедници, духовници или било шта друго. Зато хоћу да употребим и ово као извор одакле ћемо црпети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, наиме, одговорити на питање шта је идентитет Цркве.

У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребњава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло јр важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.

Исто се даље примећује и код Св. Игнатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедника у 7. веку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. веку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује шта подразумева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља реч "само Тело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовећује Цркву са Св. Тајнама". Када пак каже "тајне", као што се и види из одељка који сам вам навео, ова реч не значи то што данас подразумевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, него Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литургији, а то значи да се употребљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.

Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.

Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да претстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. Узмите, примера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба.

Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се овде заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наследник.

Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.

Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на српском парохија). Тако се, на пример, за Цркву у престоници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употребљен за Цркву заправо значи да она није органски део ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") овде у историји и у свету.

Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.

Зато за Св. Литургији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету других. Овде се заправо ради о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литургију, јер се у њој освећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литургије, нису Црква.

Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна.

Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивог очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у речима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.

Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за шта је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.

Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег случења у Цркви. Он ће нам, дакле помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, наиме, увек да осећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог. Конкретно, ово чини релативним и делатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога света.

Митрополит пергамски
ЈОВАН Зизиулас

ВРЛИНЕ

Духовни и морални карактер хришћана се развија под утицајем троструких фактора:

Послушност у Христу и Његовој Цркви, лични напори у доживљавању свих врлина,

и Божја благодат кроз свете тајне или нарочито надахнуће. Грех омета правилно
развијање хришћанског карактера. Њега се можемо ослободити Светом тајном покајања,
чврстом самодисциплином да се греси не понове и упражњавањем врлина.

Три највеће хришћанске врлине су вера, нада и љубав.

Другим речима право мишљење кроз веру у Христа;

чисто осећање кроз наду у Христа и добро дело кроз љубав у Христа. Осим њих сматра се да су још седам хришћанских врлина изнад осталих а то су:

• смерност
• дарежљивст
• морална чистота
• милосрђе
• уздржљивст
• кротост
• ревност у вери

Све ове врлине стичемо понављањем и понављањем докле нам не постану природне као дисање.

Врлине се стичу само савесним и ватреним залагањем и животом.

ОСТАЛЕ ВРЛИНЕ

• Унутарња молитва

"Када се молиш, уђи у одају своју, затвори врата своја и помоли се Оцу своме, у тајности, и Отац твој који види тајно, наградиће те јавно." (Мат. 6,6)

Чување душе

Потребно је духовно бринути се о телу и о души, о сваком посебно. Душа се разликује од тела и потребна јој је друкчија храна, одећа и светлост. "Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој" (Лука, 4.4).

Чување јединства душе
Јединство у души значи снагу и мир, док подељена душа значи слабост и пропадање. "Ако је дом подељен у себи, такав дом не може опстати" (Матеј 12,25) рекао је Господ.
Он је такође рекао: "Нико не може служити два господара....Не може служити Богу и мамону" (Матеј, 6,24).

• Контролисање срца и мисли

Добре мисли су семе за добра дела. Бог види наше мисли. Знајући људске мисли Господ Исус је рекао:
"Зашто помишљате зло у својим срцима" (Мат. 9,4), Јер из срца излазе зле мисли, прељубе и свако зло (Мат. 15,19). Потребно је стално вежбање у добрим мислима и жељама.

• Контролисање језика

"Заиста вам кажем, за сваку узалудну реч коју кажу људи, одговараће у дан Суда" (Матеј, 12,36) 

•  Издржљивост

Издржати све тешкоће у испуњењу закона Христовог значи осигурати спасење душе. "Који претрпи до краја тај ће се спасти" (Матеј, 10,22).

• Пост пред Богом

Када постиш, не показуј људима да постиш, већ Оцу, који је у тајнсти, и отац твој који видитајно наградиће те јавно.

• Избегавање притворства

Чувај се квасца фарисејскога, које је притворство (Лука, 12,1). "Нема ништа тајно што се неће дознати" (Матеј. 10,26).

• Обуздање од неумерености хране, пића и узнемирености.

 "Чувајте се да се ваша срца не преоптерете храном, бригама овога света" (Лука, 21,34)

• Тврдо веровање без икакве сумње у Христову силу и милосрђе.

"Не бојте се, само верујте". Верујте да Богу ништа није немогуће. Господ Исус је рекао:
"Ако можеш веровати, све је могуће оном који верује".
Запамтите да без чврсте вере у Христа, нада и љубав су без темеља.

• Познавање Светог Писма.

Познавање Светог Писма и силе Божије мора да расте сваког дана. То снажно помаже јачању наше вере у Христа.
Господ је укорео Садукеје због њиховог незнања, говорећи: "Не познајете ни Свето Писмо ни силу Божију".

• Усамљеност (пустиња)

Усамљеност је врло корисна ради самопосматрања, разматрања свог сопстваеног живота и разговора с Богом.
Врло је пријатно за оног који зна да искористи усамљеност, док је она за површне досадна. Господ је често
одлазио у усамљена и пуста места, и бејаше тамо сам.

• Слобода од ствари

Човеков се живот не састоји од у обиљу ствари које поседује. Човекова душа више вреди пред Богом од читавог света.
"Јер шта вреди човеку ако добије цео свет, а изгуби душу своју."(Лк.12,15; Мат. 16,26). Морамо бити обазриви да
не изједначимо себе, своју личност, и своју душу с материјалним благом, без да уздигнемо своје душе изнад свега у свету.

• Стајање пред Богом

Прави религиозни човек потпуно је свестан да стално стоји пред пред живим и свевидећим Господом. Стога се стиди
греха и поносан је делом које је праведно пред Богом."А вама је и коса на глави сва избројана" (Матеј, 10,30).

• Пребивање у Христу

"Онај који буде у Мени и Ја у њему, он ће родити многи род; јер без Мене не можете чинити ништа" (Јован, 15,5)
Стога нека Христос уђе у твоје срце као у своју одају и нека управља из твог срца твојим мислима, жељама и делима.

• Очекивање смрти и суда

Човек који сваког дана гледа и слуша како умиру хиљаде људских бића, а не мисли на смрт своју није разуман.
Човеку који није мислио на приближивање смрти, већ гомилао храну за далеку будућност Бог је рекао: Безумниче, ову ноћ
узећу душу твоју од тебе; а што си припремио, чије ће бити?" (Лука, 12,20)

• Стицање Духа Светога

Савршенство хришћанског живота је задобијање Духа Светога. О томе говори и сам Свети Серафим Саровски.
Смиреност је Божанска особина и онај који је смирен, он такође има савршенство хришћанског живота, то јест
Духа Светога. Онај ко није послушан Богу, то јест заповестима Божијим, не може да задобије смирење. Дух световности утиче на духовне људе који се труде да живе хришћански, али тако да живе уз што мање напора,
али тако раније никад није било, јер су Свети проливали своју крв не би ли примили Духа Светога.

  Старац Пајсије

Абортус је мушки грех

Разговор са свештеником Кирилом Ивановим, духовником медицинско-просветитељског центра „Живот“ и кардиологом

 Повратак традиционалним породичним вредностима... И сама ова формулација могла би данас да изазове протест код многих од нас, па чак и код оних који себе сматрају верујућима. Међутим, управо је тако дефинисало своју делатност петроградско одељење медицинско-просветитељског центра „Живот“,
које већ пет година делује при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог.
Прва половина леве стране: Христос и његова црква штите и благосиљају породицу. Ови ликови су представљени доле лево. Благословена је многочлана породица, жена која сама подиже своје дете и покајница, жена која је из незнања учинила абортус и покајала се. Друга половина: Нови Ирод - абортус као цар новог доба, његова коса представњена је у облику змија, а круна је украшена лобањама, уместо скиптара држи оштрицу смрти. Он позива жене које својевољно убијају своју нерођену децу и нуде их као данак у крви. У десном углу представљен је лекар као касапин који због новца убија децу.
Центар се бави просветитељском делатношћу и помаже женама које се налазе у кризној ситуацији или, конкретније и суровије речено, које се двоуме по питању абортуса. Сваке прве недеље у месецу, у Казањској цркви Новодевичког манастира служи се молебан пред иконом светих Витлејемских младенаца. Присутни на овом молебану моле се за спасење зачете и већ рођене деце, за срећно разрешење од бременитости, за опроштај греха абортуса. О томе, како се може помоћи деци да преживе, а њиховим мајкама да се уздрже од греха, разговарамо с духовником центра „Живот“, иначе кардиологом, свештеником Кирилом Ивановим.
- Оче Кирило, на сајту вашег Центра читала сам да, према анкетама, 85% жена које се спремају да насилно прекину трудноћу није свесно да се у њима налази живо дете, које оне осуђују на страшну смрт. Сматрате ли да су ове жене биле искрене?
 - Ако узмемо у обзир она сазнања која нам пружа медицина и ултразвучни снимци којима се прати развој детета, могли бисмо да кажемо да је већина жена које су се одлучиле на абортус потпуно свесна онога што чини. Жена, међутим, неће да размишља, нити да говори о томе, она хоће да буде роб такозваног јавног мнења. Јавно мнење је, опет, овакво: жена мора сама да одабере, јер је ембрион – део њеног тела. Жена се хвата за ове речи као за сламку и, у суштини, бежи од решавања овог проблема.
 - Како Ваши сарадници, који раде у саветовалиштима за жене, воде разговор са таквим женама?
- Као прво, ми не стављамо акценат на религиозне теме: на веру и грех. Наиме, оцрквењене жене ће се веома ретко одлучити на абортус, мада се, нажалост, и то догађа. У већини случајева, међутим, имамо посла са људима који су далеко од Бога и од Цркве, и зато о вери говоримо тек на крају, уколико се код жене појави какво-такво интересовање за духовна питања. Ми чак не наглашавамо ни чињеницу да је дете у њеној утроби живо, јер на ту мисао наводимо саму жену.Обично почињемо од тога што покушавамо да дознамо какав је проблем те жене јер, са нашег становишта, ниједна жена се, уколико живи у повољним условима, неће одлучити на абортус. Она се одлучује на абортус када се испостави да у некој кризној ситуацији нема подршку, а посебно – подршку мушкарца.
Данас се, нажалост, мушкарци често понашају као жене и зато жене морају да поступају на „мушки“ начин, посебно уколико, у датом случају, мушкарац каже: „Ето, на теби је да одлучиш...“ У таквим случајевима требало би да одлучује глава породице, а то је муж. После речи „одлучи сама“, жена на себе преузима мушку улогу и све што се с њом даље догађа – догађа јој се због мушкарчеве кривице. Због тога је абортус - мушки грех. На тај начин, ми се превасходно трудимо да дознамо какав је то проблем који мучи жену, а онда покушавамо да јој помогнемо да тај проблем и реши. Нудимо јој правну, психолошку, социјалну, па чак, ако је потребно, и материјалну помоћ. Наше искуство показује да није потребно да жени говоримо много китњастих речи о греху или о животу који се зачео у њој - довољно је да јој упутимо топлу реч подршке - да јој обећамо да неће остати сама и да ћемо је, уколико јој буду потребне пелене, одећа за дете или нека озбиљна помоћ, ми подржати.
 Пре две године разговарао сам са једном 18-годишњом девојком. Она се посвађала са својим момком и спремала се за абортус. Она се, заправо, припремала да абортира у сваком случају, а онда је, поврх свега, момак дошао кући, направио „лом“ и начинио штету процењену на 24000 рубаља - разбио је прозоре, демолирао намештај... Ја сам јој одмах рекао: „Можда бисмо ми могли да вам надокнадимо материјалну штету? Ми смо спремни на то, али уз услов да задржите дете!“ Она је на то поштено одговорила: „Не, ми не оскудевамо, снаћи ћемо се!“ Нека друга, на њеном месту, можда се не би одрекла новца, посебно што је у питању била значајна сума. Није нам се више обраћала ни за какву помоћ и задржала је дете, иако ју је мајка грдила и говорила: „Што ти је то требало? И што се попови мешају у наш живот? Иди и абортирај... Девојка је родила то детенце, и сада је то за њену мајку - најмилије биће на свету.
 - Оче, недавно сам прочитала књижицу грчког архимандрита Николаоса Аркаса, посвећену проблему рађања деце. Тамо се, између осталог, каже да смртни грех није само абортус, него и контрацепција у браку. Како Ви гледате на овај проблем?
 - Овај проблем би се могао рашчланити на два дела. Као прво, када се супружници штите, они се не штите од бременитости (трудноће), него од Бога, јер је бременитост (трудноћа) - резултат Божијег стваралачког деловања. О томе сведоче украси које можете да видите на нашој икони светог Давида Гареџинског, која се налази у Казањском храму. Преподобни Давид Гареџински је један од оснивача грузијског монаштва, а живео је у iv веку и био ученик Јована Зедазнијског. Њему је дата посебна благодат - да помаже код неплодности и, уопштено, у случајевима женских проблема и трудноће. Много неплодних парова обраћа нам се с питањем да ли би за разрешење неплодности могли да се моле Витлејемским младенцима. У почетку смо тако и чинили, а онда смо од иконописаца, који су нам живописали икону Витлејемских младенаца, затражили да нам живопишу и икону преподобног Давида. Током три године, колико служимо молебан Давиду Гареџинском, догодило се да је већ десет-дванаест парова, од којих су понеки били и са дијагнозом „неплодност“, зачело децу. То сведочи о чињеници да супружницима децу даје Господ.
 И зато, када се супружници штите, они као да говоре Богу: „Господе, ми боље од Тебе знамо да ли су нам сада потребна деца или нису, и зато ћемо сада живети за своје задовољство, наслађиваћемо се радостима супружничке присности. Кад нам буду потребна деца, ми ћемо Те позвати, а сада остани пред вратима“. Због тога, наравно, благодат напушта такву породицу. Било да је то смртни грех или не - супружници дословно Богу кажу „одлази“. Као друго, ако се удаљимо од духовне стране овог проблема, остаје питање начина на који се супружници штите. Уколико је реч о механичкој заштити, онда то и није тако страшно као што су хормонска контрацептивна средства. Уколико жена узима хормонска контрацептивна средства, онда она, као прво, чини грех самоубиства. На консултацијама се не говори о томе, али сваки гинеколог зна да свако хормонско контрацептивно средство има многа пропратна дејства.
На Западу је одржано неколико судских процеса повезаних с тим што су хормонална контрацептивна средства изазвала неке компликације, а посебно тешка оштећења јетре и тромбоемболију, која је завршила смрћу.

 Осим тога, постоје и подаци да жене, које узимају хормонална контрацептивна средства, наносе штету здрављу своје будуће деце. Код такве деце се много чешће сусрећу хромозомске аномалије, а посебно Даунов синдром. Поред тога, хормонска контрацептивна средства су у читавом низу случајева показала да имају абортивно дејство. О овом питању разговарао сам са специјалистима, а један од њих учествовао је у писању књиге „У чекаоници женског саветовалишта. Питања и одговори, коментари свештеника“. Писци ове књиге су двојица гинеколога и моја маленкост. У њој се налази и поглавље о хормоналним контрацептивним средствима; ту се износи да механизам њиховог деловања није до краја проучен и да се, и у случају њиховог узимања, у јајнику може видети фоликул који се нормално развија. Јајна ћелија нормално сазрева, у читавом низу случајева наступа овулација, односно, излазак те јајне ћелије, а понекад и - зачеће. Осим што непосредно делују на јајнике, хормони мењају и особине зида материце, тако да она постаје неспособна за имплантацију, ембрион не може да се укорени у њој. Због тога зачето детенце бива избачено убрзо после зачећа, а жена чак и не зна да је извршила микроабортус. Због тога се за жену, која узима хормонска контрацептивна средства током годину дана, са великом вероватноћом може рећи да је убила бар једно своје дете.
Постоји још читав низ других средстава - на пример, унутарматерична спирала. На позадини унутарматеричне спирале не долази до заштите од зачећа, него од трудноће. Спирала изазива избацивање ембриона, она спречава да се он укорени у зид материце. Описани су чак и случајеви изношења трудноће уз коришћење унутарматеричне спирале. Мени је сам Борис Николајевич Новиков, главни петроградски гинеколог-акушер, говорио о случају када су га позвали на консултације приликом једног порођаја. Најпре није могао да схвати шта је то руком напипао. Утврђено је да се код детета, током порођаја, у костима главе нашла спирала. Дете се тако и родило, са том спиралом коју су, хвала Богу, касније извадили, и дете је остало живо.
- Оче Кирило, какав став према Вашој делатности имају други лекари? Они, сигурно, прихватају абортус као нешто сасвим уобичајено...
 - Када се упознамо са њима, они прихватају наш предлог - можда нису одушевљени, али нас бар подржавају. Ми не осуђујемо лекаре и не говоримо да су сви они убице. Разговор са њима водимо на други начин: „Ми разумемо да ви нисте присталица абортуса, и да томе приступате тек у крајњем случају, када не успете да наговорите жену да одустане од тога. И ви и ми имамо исти циљ: ми желимо да наше жене рађају здраву децу. Из тог разлога желимо да сарађујемо са вама. Ви женама говорите о штетности абортуса, али не можете да им понудите стварну помоћ, уколико се налазе у кризној ситуацији. Ми покушавамо да решимо женин проблем и да јој понудимо конкретну помоћ“. Када се упознају са нашим гледиштем, лекари нас, као по правилу, подрже, зато што то није осуђивање, него допуна и подршка њиховој делатности.
- Шта Ви мислите, оче Кирило, како би се у наше време жени могла вратити њена традиционална свест, жеља да рађа децу, без обзира на сва остала интересовања?
- Као прво, требало би да мушкарци промене свој однос према животу и према жени. Да се понашају као мушкарци и да буду ослонац за жену. Сећате ли се почетка нашег разговора? Муж каже: „Одлучи сама. Ти ћеш га родити, а ти ћеш га и одгајати“. Жена схвата да остаје без ослонца и да муж у сваком тренутку може да јој каже: „Знаш, драга, сама си тако одлучила!“ Ако се тако догодило већ са првим дететом, хоће ли жена пожелети да и по други пут затрудни? Чак и ако нису верујући, мушкарци би једноставно морали да одбаце пиће и да почну да раде. У том случају, жена неће морати да гради каријеру, него ће моћи да буде са децом. Жена може с тим да се сагласи или да се не сагласи, али њена природа почиње да се изопачује када она почне да ради. Жена је предодређена за нешто друго - да даје живот. Она би морала да се помири са тим да има другу функцију. У противном, прекратиће се живот на земљи уколико мушкарци постану жене и ако буду покушавали да буду бременити и ако жене, са своје стране, постану мушкарци и посвете се стварању каријере.
Потребне су, наравно, и законске мере. Као прво, неопходно је да се абортуси забране, и то је оно што се налази на површини. Сви ти повици о криминалним абортусима немају никакву основу. Постоје истраживања спроведена у вези с тим питањем, и она показују да проценат криминалних абортуса неће у том случају значајно порасти. Чак и ако се они процентуално увећају, смртност жена неће се повећати него ће се, напротив, умањити - као прво, зато што се као један од главних узрока женске смртности појављују абортуси сами по себи, легални; као друго, нелегалне абортусе ће вршити исти они гинеколози који врше и легалне, и користиће оне исте антибиотике који су свима приступачни. За нелегалне абортусе везивао се висок проценат смртности у оно време, када није било антибиотика.
Да ли заиста мислите да се абортус може законом забранити?
- Богу је све могуће.

преп. Јустин Ћелијски ДРУГИ ДОЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

Када у личности и делатности Антихриста зло буде на врхунцу своје стравичне моћи и власти, доћи ће Господ Христос у неописивој слави и сили Свога Богочовечанског добра. То ће бити највеличанственији тренутак у историји земље: сусрет апсолутног Богочовечанског добра, оличеног у Господу Христу, са апсолутним ђавочовечанским злом, оличеним у Антихристу. Тада ће Господ Христос бити толико надмоћнији од Антихриста, да међу њима борбе ни бити неће, јер ће Господ самом појавом Својом убити Антихриста и искоренити и њега и његово зло светлошћу доласка Свог. Тиме ће се окончати дуга историјска борба Божанског добра и сатанског зла кроз тела људска на попришту ове помрачене звезде Божије, и завршити садашњи временско-просторни поредак живота и твари. Зато се у Светом Откривењу овај дан по преимућству назива даном Господа нашега Исуса Христа, даном Христовим, даном Господњим.

Као што је време ушло у постојање светлошћу првог дана Божјег, тако ће и завршити своје постајање светлошћу последњег дана Божијег. Обућен светлошћу као ризом, Господ Исус ће доћи у таквој сили и слави, какво око људско видело није, ни ухо чуло, нити срце људско наслутило. То ће бити потпуно, свесавршена слава Тројичног Божанства, јер су пресвета уста спаситељева изрекла да ће Он доћи "у слави Својој и Очевој и Светих Анђела".Јер је слава Очева и исто време и Његова. Као Јединородни Син Божији, Он је у свему раван Оцу; и све што има Отац његово је: Његова је и предвечна Божанска слава. За првог доласка Свог, смирени Господ Исус скривао је ту предвечну Божанску славу Своју завесом тела свог многострадалног; но при другом доласку Свом Он ће ту Божанску славу показати кроз прослављено тело Своје. Јер Он, вечни Син Божији, оваплочењем је постао Син Човечији, и остаће такав за навек. Зато говорећи о другом доласку Свом, Господ Исус непрестано наглашава богочовечански карактер Личности своје: Доћи ће Син Човечији у слави Оца свога са анђелима светим; доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, и сешће на престо славе своје; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом.]- Пошто ће при другом доласку господ Исус Христос открити своју неизрециву силу и сјај Божанства Свог и искупитељског подвига Свог, то се овај долазак Његов и назива у Светом Писму откривењем - ΄η άποκάληψις - Господа нашега Исуса Христа, откривењем славе Његове.
Непосредни сигнал другог доласка Спаситељевог биће појава крста на небу, као символа спасења нашег, као знака искупитељског подвига Спасовог: Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу. Свети Златоуст благовести: Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу, тојест крст, који је светлији од сунца. Јер сунце се помрачује и скрива, а крст се јавља; он се не би јавио када не би био далеко светлији од сунчаних зракова. Но ради чега се јавља овај знак? Ради тога да потпуно посрами бестидност Јевреја. Јер ће Христос доћи на овај Суд, имајући највеће оправдње - крст, показујући не само ране него и срамну смрт.
И сви ће тада распознати у крсту знак Христов, и проплакаће сва племена на земљи: проплакаће верни од радости и усхићења што им се остварила нада; проплакаће неверни од туге и очајања што нису поверовали у спасоносност крста Господњег него су га сматрали саблазном и безумљем. И одмах за крстом јавиће се сам Господ Исус, и сви ће угледати Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом.Угледаће оног истог историјског Исуса, оваплоћеног Бога, Богочовека, Сина Човечијега, за кога су анђели при вазнесењу рекли: Овај Исус, који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Тада ће богочовечанска стварност Личности Спаситељеве бити очигледна за све људе, па и за оне који су Га на земљи осудили на смрт и распели. И сви ће земнородни увидети јасно да Бог узвиси Исуса, и дарова Му име које је веће од сваког имена, и поклониће Му се свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и сваки ће језик признати да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца.
Божанска слава Спаситељева при другом доласку Његовом, не може се описати никаквим језиком, ни људским ни анђелским. Сва слава неба, и небеса над небесима, јавиће се тада на земљи. Са Њим ће доћи сви свети анђели, јер је сам Господ обећао: Доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели с Њим. Неотступно верне слуге Спасове, анђели ће га пратити и при другом доласку Његовом, који ће бити као муња, и зато видљив за све и одасвуд. А муњу, ко може пратити, ако не анђели? Ко може служити таквоме Богу и Господу, који долази као муња, ако не анђели? Стога свети Апостол благовести: Сам ће Господ са заповешћу, кад се заори глас арханђелов и затруби труба Божија, сићи с неба. Господ ће првом арханђелу, Светом Архистратигу Михаилу, том чувару народа Божјег, издати заповест о васкрсењу мртвих и Суду; он ће је објавити осталим небеским војницима, који ће је помоћу труба Божијих обзнанити свима бићима неба и земље, од краја до краја небеса.] И сви ће, живи и мртви, изаћи у сусрет Господу; и сам ће Господ у последњој труби сићи с неба.
Ова богооткривена истина о другом доласку Господа Христа сачињава један од главних догмата богочовечанске вере Христове, који је Црква одувек уносила у своје Символе, и његову неопходност за наше спасење одогматила на сва времена уневши га у васељенски Никео-цариградски Символ вере, благовестећи о васкрслом и вазнесеном Господу Исусу: да ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.
Објашњавајући ову вечну истину вере православне, свети Оци су говорили: "Ми проповедамо не само један долазак Христов него и други, који ће бити далеко славнији од првог. Јер при првом Он је показао Своје трпљење, а при другом - носиће круну Божанског Царства. При првом доласку Он је лежао у јаслима, повијен пеленама; при другом - Он ће се оденути светлошћу као одећом (Пс 103:2). При првом доласку претрпео је крст не марећи за срамоту; при другом - доћи ће у слави, праћен анђелском војском. Ми се стога не задржавамо на првом доласку само, него и други очекујемо... Доћи ће Спаситељ не да му поново суде него да суди онима који су Га осудили. Он, који је некада ћутао када су Му судили, потсетиће законопреступнике који су при крсту показали дрскост своју, и рећи: Ви сте то чинили, ја ћутах. Онда је Спас дошао ради домостроја спасења - δι οίκονομιαν -, поукама учећи људе, а тада ће се они по неопходности, макар и не хтели, покорити Његовом царству."

 (ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III. Стр 778-782.)