Беседа у Недељу Двадесетпрву по Педесетници - Лк. 35 (8:5-15)

 Беседа на Јеванђељеску причу о сејачу и семену

Драга браћо и сестре, У данашњем Светом Јеванђељу Господ наш Исус Христос говори нам једну од најлепших, али и најозбиљнијих прича — причу о сејачу и семену. Наизглед једноставна прича из свакодневног живота открива нам велику истину о човеку, његовом срцу, слободи и одговорности пред Богом. Господ каже: „Изиђе сијач да сије сјеме своје“ (Лк. 8, 5). Сејач је Христос, семе је реч Божија, а земља је срце свакога од нас. И приметимо нешто важно: сејач не бира само добру земљу. Он сеје свуда — поред пута, на камену, међу трњем и на плодној земљи. Таква је љубав Божија. Она никога не одбацује и свакоме пружа прилику да донесе добар плод. Али од нас зависи шта ћемо са оним што нам је поверено. Браћо и сестре, зар ова прича није и прича о нашем времену? Живимо у времену у којем се много говори, а мало слуша; у којем се лако осуђује, а тешко прашта; у којем се човек понекад више плаши да изгуби свој положај него своју савест. И управо у таквом времену Христос нас пита: каква је земља нашег срца?

Прво семе пада поред пута, бива погажено и птице га позобају. То је слика човека који чује истину, али је не прима. Колико пута и ми чујемо нешто добро и праведно, а ипак настављамо по старом? Навикли смо се на туђу несрећу, на неправду, на грубу реч и понижење ближњега. Оно што би некада потресло нашу савест, данас нас једва дотакне. А највећа опасност за човека није само да погреши, него да престане да осећа да греши.

Друго семе пада на камен. Оно брзо ниче, али се суши јер нема дубоког корена. То је вера која траје док је све лако, док нас истина ништа не кошта. Лако је говорити о поштењу када од нас нико не тражи да будемо поштени на сопствену штету. Лако је говорити о правди када неправда не погађа нас. Али Христос не тражи веру која траје само док је удобно, него веру која остаје постојана и у искушењима. Зато се запитајмо: да ли имамо храбрости да признамо сопствену грешку или нам је важније да увек будемо у праву?

Треће семе пада међу трње, које израста и гуши га. Господ објашњава да су то бриге, богатство и уживања овога живота. Колико је данас тог трња око нас! Трња себичности, страха, сујете, зависти и похлепе. Човек може имати много, а да у души остане сиромашан. Може имати углед, а да нема мир. Може имати власт над другима, а да нема власт над самим собом. И ту долазимо до велике духовне истине: није највећа победа победити другога, него победити зло у себи. Није највећа снага натерати другога да ћути, него имати смирења да га саслушамо. Свети апостол Павле нас опомиње: „Не дај да те зло побиједи, него побиједи зло добрим“ (Рим. 12, 21). Ове речи су мерило нашег живота. Јер добро које чинимо само онима који мисле као ми још није пуноћа хришћанске љубави. Христос нас позива да будемо праведни и према онима са којима се не слажемо и да никада не заборавимо да је сваки човек створен по лику Божијем.

Браћо и сестре, нарочито је важно да данас погледамо нашу децу и омладину. Шта им остављамо? Какву земљу припремамо за семе које ће они сутра сејати? Учимо ли их да буду

слободни и одговорни људи, да поштују старије, али и да старији имају обавезу да чују млађе? Учимо ли их да је знање дар, поштење врлина, истина светиња, а да се достојанство човека не мери његовим положајем или богатством? Младост има своје немире, питања, наде и грешке. Али младост има и један велики дар — способност да верује да свет може бити бољи. Тај дар не треба презирати, нити га треба некритички величати. Треба га неговати и обогаћивати мудрошћу и искуством. Јер младост без мудрости може залутати, али и старост која није спремна да чује младост може постати неплодна земља. Посебно данас, када се у нашем друштву сусрећу различита уверења, страхови и очекивања, не смемо дозволити да нам разлике затрују срца. Нема те земаљске расправе која вреди више од људског достојанства. Нема те пролазне победе која оправдава мржњу према брату. Али то не значи да хришћанин треба да буде равнодушан. Напротив! Вера нас не позива да затварамо очи пред неправдом, нити да ћутимо пред туђом патњом. Сам Господ каже: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт. 5, 6). Али правда којој нас Христос учи не сме бити одвојена од истине, милосрђа и љубави. Јер када правда изгуби љубав, лако се претвара у освету, а када љубав изгуби истину, постаје празна реч. И коначно, семе које пада на добру земљу доноси стоструки род. Господ каже да су добра земља они који „у доброме и чистоме срцу држе ријеч и род доносе у трпљењу“ (Лк. 8, 15). Обратимо пажњу на ту последњу реч — у трпљењу. Не каже Господ да плод долази одмах, нити да ће сваки труд бити брзо награђен. 

Истинско добро расте полако и захтева верност и истрајност. Али немојмо помешати трпљење са равнодушношћу. Трпљење није одустајање од добра, него истрајност у добру. Оно значи да нећемо престати да будемо честити зато што видимо нечије непоштење, нити престати да говоримо истину зато што чујемо лаж. Запамтимо, браћо и сестре, добра земља није земља на којој никада није било трња, него земља са које је трње уклоњено. Тако ни чисто срце није срце човека који никада није погрешио, него срце човека који је спреман да се покаје, промени и поново почне. Нико од нас није толико праведан да му покајање није потребно, нити толико велики да сме презрети малога. Зато данас, стојећи пред Христом, немојмо најпре питати каква су срца других људи. Запитајмо се какво је наше срце. Има ли у њему места за Бога, за истину и за човека који мисли другачије од нас? Има ли довољно храбрости да будемо честити и довољно смирења да признамо када нисмо у праву?

Не питајмо само какво време долази, него какви људи у то време улазимо. Не питајмо само шта ће се променити око нас, него шта смо спремни да променимо у себи. Јер будућност не почиње тек сутра. Она почиње данас, у срцу свакога од нас.

Нека Господ очисти наша срца од трња мржње, камена гордости и прашине равнодушности. Нека нам подари мудрост да разликујемо добро од зла, храброст да чинимо оно што је исправно и љубав да никада не заборавимо једни друге. Јер само тамо где има истине, правде, милосрђа и љубави, семе Божије речи може донети плод који остаје — плод живота вечнога у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и хвала у све векове векова. Амин.